Душан Радиноски – Даме, и господо! (Потребна му је помоћ, јер је скоро потпуно слеп)


Даме, и господо!

Уопште ми није пријатно, што ово морам да пишем, али живот је пун свакаквих дешавања и преокрета…

Душан Радиноски…

Намонтирало ми се много здравствених, правних, и којекаквих других проблема, које могу да решавам новцем, а он ми је сад у мањку! 😦
Поента молбе је, да где год можете, поменете да ми је потребна, велика, финансијска инјекција; да бих изашао из којекаквих ситуација, у које сам упао! 😦

Мене самог, је срамота, да отворено кукам јавно, поготово када се појаве вести о страдалницима, који живе без струје и воде, итд.
Са друге стране, мене, моје муке, ма колико мање од мука неких других реално боле;а, ако не закукам, биће ми само горе! 😦

Име и презиме: Душан Радиноски.
Место: Београд.
Позива на број, и модела нема.
Сврха уплате: Уплата, по налогу грађана. Износ: Одређује уплатилац.
Број рачуна:

160 – 5100101190237 – 91.
Банка Интеза Београд“.

Помоћ за породицу Костић


Један читалац мог блога, Душан Костић, који са мајком живи у селу Нови Козјак, замолио ме да на свом блогу објавим апел да им се помогне, јер су у врло тешкој здравственој и матерјалној ситуацији. Душан због болести не ради, док Душанова мајка има малу пензију. Ево како је Душан саставио свој апел за помоћ.

Молим помоћ

Молим за помоћ за моју мајку и мене јер се налазимо тешкој здравственој а и материјалној ситуацији коју још више погоршава наше веома угрожено здравствено стање. Моја мајка има 70година и срчани је болесник, а 2014-те год. имала је оперативни захват на срцу, тако да она није у могућности за било какво привређивање, додавање икаквог материјалног дохотка. Ја са 51. годином би могао да радим да сам здрав, али је моје стање тако тешко, јер се већ дужи период од краја 2014. па до данас, налазим у тешком психичком и нервном стању, да сам у неким моментима очекивао и оно најгоре, али бар сам могао да се крећем, около куће или одем мало даље од куће, ако сам тад био у стању, колико толико нормално исхрањујем и колико толико некако комуницирам са људима, а сада негде око месец и више дана, не могу ни то да чиним. Крећем се само по кући, једва изилазим напољу, моја прехрана је сведена на сок од помаранџе и мандарине, и по мало меда, јер друго не могу ништа да узимам, са људима не могу да комуницирам, то јест једва са понеким, узимам лекове за ту моју нервну и психичку слабост.

Дакле, не да не могу да радим било, шта него је у питању и сам мој живот. Од институција немамо помоћи, јер немамо право ни на какву помоћ, због пензије моје мајке која по њиховим правилима не дозвољава икакву помоћ, а која у стварности је толико слаба да ево од 2014. од кад не могу да радим због болести, једва крај са крајем састављамо, али ових два три месеца је наша ситуација и здравствена и материјална, нарочито погоршана, нарочито моја здравствена.

Због мале пензије моје мајке која се брзо троши на храну коју уписујемо у продавници, воду, струју, телефон и на остале комуналије, питање је новчаних средстава за куповину огрева, бар два или три метра дрва, да бисмо издржали хладне дане до априла или маја, кад би отоплило и не би требало да се ложи или врло мало.

Питање је новца за и моје и њене лекове и лечење, и нешто средстава за пар одеће за мене, али које није толико битно колико предходне две ствари. Иначе налазимо се у Новом Козјаку у јужном Банату, у општини Алибунар, у трошној и старој кући са старим шпоретом и осталим старим стварима, у којој се смрзавамо више но што се грејемо. У селу немамо ни од кога помоћ, нити можемо даје очекујемо, јер ми смо досељени у то село 2009-те из јужне Србије, и нисмо баш по вољи људима овде што вероватно има политичку основу, али је можда боље да не говорим о понашању људи према нама овде у селу, већ да кажем да се налазимо у тешком стању, због чега ја и молим људе до којих буде допрела ова моја молба, за помоћ, да помогну колико ко може да би преживели некако наредна два-три месеца и можда се за то време поправи моје здравствено стање.

За Небојшу знам неких пет шест година а и његову, нажалост такође немилу и тешку ситуацију о којој је писао на страницама иначе лепе и добре блог стране и и на којој је такође тражио помоћ у својој тешкој ситуацији, и људи су му како је ко могао помагали, да у кризама и тешком стању издржи и преживи, па у надању да ће се такође наћи људи да помогну и у нашој тешкој ситуацији, где није у питању само наше здравствено стање, већ је и питање животне опасности, замолио Небојшу да објави ову моју молбу и приказ мајчине и моје невоље и несреће, и позовем људе који посећују његове блог странице, за помоћ мојој мајци и мени.

Зато молим још једном све људе који ово буду читали, да се одазову мојој молби за помоћ, и помогну према својим могућностима. У надању да ће се ипак наћи људи који ће се одазвати молби и помоћи ја све поздрављам, и Бог да нас све заштити и помогне. Сада ћу да оставим своје податке да би људи, ко хоће и може, помогли колико могу и унапред захваљујем свима који се одазову мојој молби, а и Небојши такође хвала.

Помоћ можете да шаљете директно преко поште на моје и мајчино име и наведену адресу, или ако неко хоће да дође до нас и донесе директно неку помоћ, може то да учини на ову адресу уз договор путем телефона, који ћу да поставим овде. Такође дајем и број девизног рачуна у Societe Generale банци, који је пре неког времена отворила моја мајка, у покушају да и на тај начин нађемо помоћ.

Још једном хвала свима за сваку помоћ.

Име и презиме моје мајке: Радмила Костић
Моје име и презиме: Душан Костић
Улица и број: Светог Саве 46
Место становања: Нови Козјак
Број поште: 26353
Телефон: 013 648 158

Број девизног рачуна моје мајке у Societe Generale Banka

32A: value date,currency,amount EUR
57A: beneficiary“s bank

Societe Generale Banka Srbija
AD Beograd Belgrade,Serbia
SWIFT Address SOGYRSBG

59: beneficiary

IBAN:RS35 2750 0112 0726
9884 08
RADMILA KOSTIC
SVETOG SAVE 46
26353 NOVI KOZJAK
SERBIA
54A: correspondent bank in EUR

SOCIETE GENERALE PARIS
SWIFT Address: SOGEFRPP
or DEUTCHE BANK AG
FRANKFURT SWIFT Address:
DEUTDEFF

Питања и одговори: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 03.05.2014.


Недавно, почетком маја 2014., поново је на ТВ Палма Плус био гост Љубодраг Симоновић Дуци у оквиру емисије „Питања и одговори“ коју води и уређује Оливера Милетовић. Тема емисије је био први мај као празник рада, говорило се о радницима, о радничким правима, затим о свету у коме живимо, о овом суровом свету под фашистичком чизмом капитализма, и у том контексту о паду свих моралних и етичких вредности, о једној од највећих моралних криза до сада кроз које пролази Европа, Свет, Човечанство, која се граничи са лудилом, са претњом самоуништења, јер је порушен основни систем етичких и моралних вредности целокупног људског рода… уништава се придора немилосрдно путем разноразних загађења, и са земље и са неба (Кемтраилси) тако да се човечанство налази и пред еколошком катастрофом ако се не уједини у борбу против немани капитализма, јер природа, ова наша Предивна Планета Земља, је наш једини животни простор где можемо живети и битисати, ми и наша деца, наша будућност…!

Питања и одговори: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 03.05.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А да не говоримо о трећем светском рату који се захуктава поводом најновијих догађања у Украјини, после којих више ништа неће бити исто, јер глобалне промене иду потпуно новим током. У том контексту, било је речи и о ситуацији у Србији, којој је једина нада за спас у повезивању са братском Русијом, јер Русија се буди, она јача, моћна је страховито, она је једина нада, уз Кину и Индију, која може да повеже слободарски свет у спасу од помахниталог новог светског поретка на челу са САД…!

НАТО и САД биће поражени, то је сигурно да сигурније не може бити!!!
Питање је само какав ће бити темпо развоја догађаја и колико ће свет да страда, у ком облику.

Једна животна прича


Ову поруку сам добио преко Емаил адресе од неког кога не познајем, али добро познајем животне ситуације и драме из живота,и осећам се позваним да ову хуману поруку пренесем, поруку разумевања, љубави, солидарности, људскости, саосећајности….

……

Једна животна прича

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.

Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је следеће питање:

‘Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци.

Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?’

Публика је утихнула после тог питања.

Отац је наставио:

‘Верујем да се, када телесно и умно инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете’.

Потом продужи:

Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал.

Синиша је упитао оца:

‘Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?’

Синисин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету.

Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао да заигра са њима.

Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

‘Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију левог бека’.

Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима.

Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем нарастајуће топлине у грудима.

Дечаци су могли јасно да виде и осете срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим.

При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике.

Синиша је покривао леву страну половине терена.

Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине.

У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 !

Сада, са једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута.

И заиста, досудјен је пенал за Синишин тим и дечаци су стали да се погадјају ко ће га извести.

Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !?На опште изненађење – Синиши је ипак дата лопта !

Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.

Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи.

Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сусти

Медјутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

‘Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу !!!

Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао, успео је, на једвите јаде, да стигне до ње пре него што је завршила у гол-ауту.

Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље.

Сви гракнуше: ‘Шутни је, шутни је у гол !!!

Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!!

Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише:

‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’

Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза.

‘Тог дана …’, окончавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, ‘… дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет’.

Синиша није преживео до следећег лета.

Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће!

* * *

А САД, МАЛИ ДОДАТАК ОВОЈ ПРИЧИ:

Сви шаљемо и проследјујемо стотине вицева, смешних порука, гегова и спотова путем е-маила, онако рутински, без размишљања, а када дође до тога да пошаљемо поруке о животним изборима, ту оклевамо …

Насиље, вулгарности, бизарностии и честе опсцесности слободно пролазе и колају ‘Цyберспаце’-ом, али јавна расправа о уљудности најчешће и не стиже у наше школе, ни на наша радна места. Штета.

Ако сада размишљате о томе да ли да проследите ову поруку, Ви, највероватније, бирете људе у свом адресару који су ‘прикладни’ за то, дакле, оне који су ‘подесни’ за ову врсту поште.

Али особа која Вам је ово послала верује да сви ми можемо утицати на то да се ствари промене.

Сви имамо на десетине прилика сваког дана да помогнемо да се оствари тај ‘природни поредак ствари’.

Тако много, наизглед безначајних, сусрета између двоје људи ставља нас пред избор:

Пренети малу искру љубави и хуманости на другог или избећи дату прилику, оставивши тако свет још мало хладнијим?

Стари мудрац је рекао да се свако друштво просуђује и цени по томе како третира своје најунесрећеније појединце.

Прочитавши све ово, Ви сада имате могућност да изаберете једну од т р и понуђене одлуке:

  1. Избрисати
  2. Задржати
  3. Проследити

Нека и у Ваш дан буде уткан Синишин дух.

%d bloggers like this: