Неправедно и ничим изазвано догађање хулигана, рат у коме је “служба” победила


Аутор: Слободан Стојичевић, Хаџи Слоба

Неправедно и ничим изазвано … догађање … хулигана
или ти
Рат у коме је “служба” победила

Негде средином 90-тих, копајући по половним књигама у једном московском антикваријату, наишао сам на врло интересантну књигу под насловом “Рат у коме је Хитлер победио”.

Административни прелаз Јариње: Рат у коме је “служба” победила

Књига је издата негде 60-тих година у Москви, а превод је са енглеског. У анорацији о књизи су врло кратко, језгровито и јасно објашњени наслов и тема књиге. Отприлике: “Адолф Хитлер је један од највећих монструма и губитника у историји. Упропастио је немачку државу и немачки народ. Рат који је покренуо је потпуно и у сваком погледу изгубио. Али нико данас не размишља о једном аспекту рата у коме је Хитлер у потпуности победио: у рату против сопственог народа! Крајем априла и почетком маја месеца 1945. године када је непријатељска војска већ улазила у Берлин, немачка војска се још увек борила без икакве помисли на предају. Хитлер је успео да та војска настави борбу до последњег дана. Чак и после његове смрти. Пропагандна машинерија је разним техникама манипулације које су тема ове књиге успела да сво време нацистичке владавине, убеди немачки народ да је борба једини начин. Овај успех је у ствари успех у рату против сопственог народа!”

Након тога следи пар стотина страница о техникама “уједињавања и мобилизације нације” против заједничког непријатеља.
…..

Хајде да погледамо где смо били на Косову пре недељу дана: ми имамо север Косова, штитимо свој народ у енклавама, Шиптари имају неку државу коју неко признаје, а неко не….
Ратови 90-тих полако падају у заборав.

Одједном, неочекивано, шиптарска творевина уводи неки ембарго. Вести о томе почињу да се, у свету, објављују на 2. и 3. странама новина и у другој половини дневника на ТВ.

Неки “Мистер Х” из “неформалних центара моћи”, седи у удобној фотељи, далеко од очију јавности и каже: “Није довољно”.

Неке шитарске полицијске јединице (зачудо – исте оне које су браниле “српски интерес” пре неколико месеци избацујући српске монахе из српских манастира на Косову), добро наоружане, крећу да преузму административне прелазе према унутрашњости Србије.

И заустављају их “спонтано организовани” Срби који ту живе.

Наоружани полицајци бивају заустављени голим рукама!?
Али и ове вести светски медији никако не могу да “прогурају” на прве странице, а камоли да оптуже Србе. (Не заборавимо: ратови су одавно завршени и сви полако заборављају Србе као “лоше момке”).

Ситуација је следећа: Срби са две стране административног прелаза, Шиптари немају приступа; На фотографијама: Шиптари наоружани до зуба, а Срби голоруки. Од Срба се никако не могу направити “агресори”, “дивљаци”, “злочинци”….

Шиптари су полазећи у целу “офанзиву” објавили да то чине “да би се успоставио ред на северу Косова” – али какав ред, пита се необавештен посматрач – ако голоруки Срби мирно живе, а нападају их наоружани Албанци у униформама? Ту се никако не може исконструисати “вест” да су “лоши Срби дивљаци, а Албанци жртве.”

“Мистер Х” опет коментарише тихо у браду: “Није довољно” и узима мобилни телефон.
И ту се на косовској сцени “случајно” појављују “ХУЛИГАНИ”!
По неким вестима било их је 50, по неким 100, а највише 200.
И они успевају оно што нису успели до зуба наоружани полицајци: пролазе кроз српске барикаде као нож кроз млад сир и спаљују административни прелаз!?!
…..

Шта би то могло да буде “ХУЛИГАНИ”?
Косово је већ деценијама поприште међународног сукоба великих размера. Разне до зуба наоружане војске, тајне службе, специјалне јединице свих могућих боја и армија.
Понекад су “у игри” и цивили (најчешће као жртве, али понекад као сад и у функцији “спонтано организованог народа који брани голи живот”).
И одједном се појављује нов “војно-политички фактор”: ХУЛИГАНИ.
(Као да је Свето Косово – енглески фудбалски стадион, Боже ме опрости!)

Наравно: никакве сумње нема КО СУ ХУЛИГАНИ ПО НАЦИОНАЛНОСТИ!
То су СРБИ!
Како то знамо?

Па, ако до тих објеката нису могле да прођу и дођу све “несрпске” наоружане војске и полиције, јер су објекти “у српском сендвичу” (Срби са обе стране) – онда је јасно да су Срби.

Напокон се вест пробија на прве странице у светским медијма: СРПСКИ ХУЛИГАНИ ПАЛЕ И ДИВЉАЈУ НА КОСОВУ!”
И сада већ све има смисла: “Пошто Срби не могу да успоставе ред на територијама насељеним етничким Србима, пошто српска власт нема снаге и жеље да се бори са криминалом у сопственом народу, пошто банде подивљалих српских хулигана пале све што им се нађе на путу…. косовска власт је принуђена да пошаље косовску полицију да успостави ред и сачува животе и имовину мирних житеља на северу Косова” – сад већ потпуно логична вест може на прве странице светских медија.

Неки холандски или руски, чупави професор људских права ће можда приговорити у ауторском чланку на 20 и некој страници да су “млади Срби револтирани безнађем….” али чињенице ће му брзо запушити уста: за свако “младо револтирано безнађем…” постоји полиција. А случају “СРПСКОГ младог револтираног безнађем….” очито, не постоји српска полиција. То су једноставно “организоване неформалне паравојне формације српске тајне службе”, а не слуђени, пијани хулигани попут енглеских навијача.
….

Пре неколико дана нам је Председник славо-добитно изјавио: “Хапшењем Горана Хаџића, за Србију је цела једна епоха завршена!
То напросто – НИЈЕ ИСТИНА.

Формално-правно можда.

Али исти “потпис Мистера Х” се провлачи од почетка (“догађање народа”, сукоби навијача у Загребу 91., Аркан као вођа навијача…), преко почетка сваког сукоба баш у моменту када се у Србији приближавају избори (током 90-тих, од стране “неконтролисаних јединица” за чија непочинства не признајемо “командну одговорност”) до ових најновијих “догађања “хулигана”.

Појава ових “српских хулигана” никоме нормалном и србољубном у Србији не одговара.
Појава неконтролисаних насилничких формација на српској територији одговара једино Шиптарима (који нису могли да их организују) и … србо-жутим властима у Београду (које су их и организовале због својих дневно-политичких потреба) које напокон могу “часно” да изгубе Бој на Косову у предизборној години.
….

Коме у Србији је намењено ово “догађање хулигана”?
Одговор: Српским Тошама.
Као што сви ми који овде живимо последње две деценије (иако то можда нисмо формулисали у речи) Србија се састоји од две врсте људи: математичара и Тоша.
Математичари” знају колико су 2 и 2.
Али немају снаге да то викну.

Тоше” (најчешће знају колико је 2 и 2, кад је њихов замрзивач у питању, али кад је Србија у питању) мисле да у жмуркама могу да се сакрију ако руком покрију очи. И очекују да сви “играчи жмурки” то правило жмурки поштују.
Е, те Тоше у предизборној години ће да “прогутају” да су “се неправедно и ничим изазвано догодили ХУЛИГАНИ”.
….

То је сатански план наше Службе намењен Тошама: “У предизборној години, не гледајући на рејтинг, власт је учинила СВЕ да сачува Косово, макар и по цену не добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ … али авај… екстремисти и хулигани су осујетили пожртвовану политику мудрог руководства учинивши паљевину. Зато и само зато смо изгубили Косово….”
….

Овим мудрим потезом власт је “убила две муве”: са једне стране Косово се губи а не губе се политички поени код Тоша … а са друге стране за тај губитак Косова се оптужују они који највише и бране Косово – српска десница (свакојаке Двери, и шта ти ја знам који све не националисти и хулигани) која следствано губи политичке поене.

ЕПОХА НИЈЕ ЗАВРШЕНА!

Ми имамо и хранимо једну те исту Службу која још увек живи и ради у ТИТОВОЈ ЕПОХИ.
Епохи у којој нема ни Србије ни народа ни породице ни Православља.
Постоји једино интерес господара-властодршца који Служба остварује свим средствима (и уједно поткрадајући у “име виших интереса” а за свој рачун.)
…..
Власти се у Србији мењају.
Али Служба остаје.
И служи.
Како зна и (не)уме.
….
И добија рат против сопственог народа.

Како капитализам ствара хулигане?


Нашо сам на Ју Тјуб један леп видео прилог од једног поштоваоца Дуцијевог дела, и преносим га у целости онако како је постављен.

„Капитализам ствара хулигане од деце обесправљених и потлачених радника тако што ствара општедруштвену политичку и економску кризу. Капиталисти ни по коју цену не смеју да дозволе да енергија тих младих људи буде искориштена у стваралачко-мењалачке сврхе и борбу за будућност – по њима, та енергија мора бити контролисана и усмеравана путем стадиона и спортских манифестација како би се узалудно трошила..“

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

%d bloggers like this: