Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!


Преносим овај текст о злочинима хрвата над Србима у НДХ онако како је написан, са пратећим аудио снимком са трибине на правном факултету у Београду где је ово све причано, али сам сачекао да на Ју Тубе изађе и видео снимак, кога сам у свом коментару додао после текста.

Извор: Јадовно 1941.

*************

БАСТАШИЋ: АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА ДОПРИНОСИ НЕГАЦИЈИ ЗЛОЧИНА НДХ

БЕОГРАД, /СРНА/ – Предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић, изјавио је у Београду да антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ негирају и игноришу.

Слика са трибине...

Слика са трибине…

Послушајете аудио запис предавња емитован на радију СНАГА НАРОДА

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар НДХ 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Оно што Месић није рекао и оно што ви, вјероватно, не знате је да је НДХ била држава у пуном капацитету. И та држава је стала иза злочина. Оно што овај систем логора чини посебно монструозним је да је унутар њега постојао логор Метајна, намијењен искључиво за убијање жена и дјеце – први таквог типа у ратној Европи“
, рекао је Басташић.

Он је додао да, и поред изостанка јасне институционалне подршке, uдружење чини све да невине жртве Јадовна и осталих стратишта на овом подручју не остану заборављене!

„Водимо календар геноцида и практично слиједимо сваки траг. Уколико имамо само једну реченицу свједока, ми истражујемо. Успоставили смо фото-архив, аудио-архив и већ располажемо значајним библиотечким фондом“

, навео је Басташић.
Током расправе која је услиједила након предавања, студенти Правног факултета и бројни Београђани старијих генерација, Басташићу су поставили низ питања и додатно се информисали о Госпићком логорима, за који су, углавном, по први пут и чули.

Извор: http://snaganaroda.rs/

*************

Моје Јадовно, Правни факултет, Београд, 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте овај бестидни цинизам Месића да „убиства над Србима нису починили Хрвати, него Усташе„?!
Па, добро, а које су националности биле маса усташа кољача, као а и главне усташе који су водили НДХ: Павелић, Лубурић?
Турци, замбијици или хрвати?

Када сам имао више времена, детаљније сам обрадио тему геноцида хрвата над србима у НДХ у доњем дужем чланку:

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

Где се каже и ово…

Др Србољуб Живојиновић:

„…. На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника, двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда….“

Ето, Месићу, хрватски свештеници нису припадали усташким војним формацијама, дакле то су били хрвати „духовњаци“ који су ткође клали Србе, а по тим америчким документима на основу којих све то обелодањује Др Живановић, 1371 хрватских свештеника је чинило те грозне злочине над Србима!

Ми Срби, ја сам у то дубоко убеђен, никада нећемо имати нормалну и суверену државу док се не одужимо невиним жртвама нашег народа у Јадовну (и читавом систему логора Јасеновац у НДХ), тако што ћемо тужити Хрватску као државу за злочин геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ, јер је садашња Хтватска изгарђена на темељу политике геноцида над Србима!!

Наравно, то треба урадити када дођу праве патриоте на власт, у противном, ако се то не деси, над невиним србским жртвама учинићемо својом ћутњом нови геноцид, ауто-геноцид…!
Не треба се либити да се ово уради, без обзира што ће неко да помисли како овај неправедни свет ову тужбу неће ни разматрити, да ће тужба само скупљати прашину по фиокама међународног суда, јер је Србима додељена улога „злочинаца“. Све се то мења, то је већ у току, констелација снага у свету ће се променити једног дана, па будући да злочини геноцида не застаревају, та тужба против хрватске биће судски изпроцесуирана, наше је да се тужбом одужимо прецима, односно самима према себи, према делу голоруког народа који је мучки страдао у геноциду над њим.

Истина о Јасеновцу – др Србољуб Живановић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Србољуб Живановић:

„… Заборављено је и страдање Срба у Србији за време аустроугарске окупације у току првог светског рата. Окупациони аустроугарски командант Београда, био је један хрват, официр, посебно свиреп према србима. У топовским шупама у Београду се налазио концентрациони логор за србске дечаке, покупљене из србских породица. У том логору је био заточен као дечак, и мој покојни отац.
Међународни експерти које је предводио швајцарски лекар доктор Арчибалд Рајс, прикупили су огромну ужасну документацију о злочинима у Србији. На пример хрвати су као официри и војници аустроугарске војске, вешали жене, децу, одрасле, убијали, пљачкали, палили куће и немилосрдно искорењивали сав србски живаљ!!…“

————-

Др Србољуб Живановић:

„Римокатолички надбискупи и бискупи, и свештенство у целој Аустроугарској, позивали су народ да устане против Срба, да их пљачка, убија и мучи, не штедећи жене и ситну децу, старце и болесне! На такав начин је започет геноцид против Срба у првом светском рату! У свим местима где су живели поред Срба, Хрвати или Муслимани, које су у Аустроугарској називали „Бошњацима“, настао је погром Срба! Злочини су се одвијали истовремено у свим местима. За пример може да послужи догађај у Челебићу код Фоче, где су побијени све Срби мушкарци од 14 година па навише! У Дубровнику је само у току једног дана убијено 75 виђенијих Срба. Из Сплита је истовремено побијено и депортовано сво србско становништво! Аустроугарска војска, у којој је велики број војника припадао хрватима католицима, наредила је заробљеним србима у Лечници на пример, да ископају огромну раку, а када су завршили посао, сви су били стрељани и покопани у тој раки!

Швајцарски лекар и стручњак за судску медицину др Арчибалд Рајс, је у тој раки идентификовао поред србских војника и 115 цивила, међу којима је било деце од 8 година, и стараца преко 80 година! У једној школи у прњавору спаљено је 80 живих особа, међу којима је Др Рајс идентификовао и малу децу! Вешање Срба је вршено практично у свим местима где су се налазили хрвати и муслимани! У Жупчу су обешене 82 особе оба пола, у Требињу 103 особе, у Тузли преко 300 особа! Итд…

Немогуће је побројати све оне који су повешани или убијени на неки други начин, У Земуну, у Сребреници, у Бијељини, Зворнику, У Сарајеву, Вишеграду, у Билећи, у Славонију, у Срему итд… У Мачви је свака породица изгубила бар једног члана. Др Арчибалд Рајс, наводи имена убица који су углавном били Хрвати…“

Ево једног таквог хрвата, или шта ли је већ био, тада истакнутог домобрана 42 хрватске домобранске дивизије, а касније и „велииикооог сина“ свих наших народа, само не и србског, Јосипа Брпза Тита:

Кликни на слику да је видиш увећано

Tito u hrvatskoj domobranskoj diviziji
Извор за слику: http://wp.me/p3J6Jo-ad

Ево једне сличне слике где се види аустроуграски војик и хрватски домобран Јосуп Броз, али са нешто другачијом позицијом.

Др Србољуб Живановић:

Жалосно је што морамо рећи, да се овим страдањима Срба од стране хрвата и муслимана у току првог светског рата мало зна, говори. Новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је састављена од великог броја дојучерашњих кољача Срба, односно римокатолика Хрвата, Словенаца и Муслимана, односно аустроугарских Бошњака и Шуцкора, који су се у оквиру аустроугарске војске борили против Срба;- водиле политику помирења жртава и кољача. О страдањима Срба се није говорило ни писало, о томе деца нису учила у школама. Наметала се деци идеја да су хрвати пријатељи Срба, и да су Срби, Хрвати и Словенци један исти народ. Тако је настала Југославија као краљевина једног троплеменог народа. Зато је требало заборавити да су извршиоци геноцида и злочина над Србима, били хрвати, мађари, бугари, албанци и муслимани, који су вођени и подстрекавани да чине злочине од стране римокатоличке такозване цркве, и њеног свештенства.
Да тадашња држава није покушавала да прикрије истину о зверствима римокатолика хрвата и мусликмана у току првог светског рата, можда би се избегао или бар умањио ефекат геноцида којег су починили опет хрвати и муслимани, руковођени католичким клером у току другог светског рата. О тој улози римокатоличког клера писао је и хрватски научник Виктор Новак у свом огромном, свеобухватном, изузетно документованом делу: „Магнум кримен„. Зато што се ћутало, и што је истина потиснута, све се поновило у току другог светског рата, само у далеко већем, и много горем обиму…“

Магнум Кримен.
Пола Века Клерикализма у Хрватској – Виктор Новак

Овде застајем са цитатима онога што је говорио др Србољуб Живановић, јер имам све што треба да би скренуо Србима пажњу на србе интелектуалце из њихових редова који су искључиво идеалисти и космополите, југословени, без икаквог националног поистовећивања са својим народом, упркос свих ових страдања Срба од своје „браће“ под плаштом заблуде југосалвије и југословенства, јер у свом уму само осећају да су „велике космополите..“ … „велики носиоци веееликихх идеја“ који се боре за човечанство, па кад Срби помену неке своје националне интересе, онда они то дискредитују, омаловажавају, јер то је наводно „уско гледање и примитивизам“, као само мислиш на себе, а не и на друге, на цео свет за кога су задужени од Бога да брину само они, србске космополите, који су дакако само формални Срби, не и идентитетно. Па кад се сходно томе ти други народи (свет, човечанство), изборе за своју слободу кроз неки отпор светским моћницима, тада су то за србске идеалисте и космополите, подразумевано и „њихови успеси“, то величају и уздижу, а када срби, којима барем формално припадају као нација, то исто помисле да спроведу у делу, дакле да се боре за свој национални интерес, е то је онда тај примитивни „национализам!“ што је јако болно за обичног човека који осећа у себи национални идентитет, јер схвата да у редовима својих србских космополита, он тада не припада у њиховим главама том њиховом „човечанству“, већ је он само обичан примитивни „националиста“, а кад се на националној основи нека друга нација избори за слободу, рецимо венецуеланци, е онда су они у главама србских космополита то „човечанство“.

Хрвати, Словенци, њихови интелектуалци су раскрстили са тиме, са минијатурним космополитизмом у виду југословенства од самог почетка стварања краљевине Југославије, јер су увек били национално опредељени, да живе у својим националним државама, а не у заједничкој Југославије, зато су ту идеју југословенства и искористили, да се као поражене нације из првог светског рата ре-консолидију, док не дође час, историјски час, да оформе своје националне државе. Деведесетих година прошлог века тај час је и дошао, и наравно они су га искористили, али код нас Срба још има наших србских космополита који и поред ових историјских трагедија, где су Срби највише страдали од своје „браће“, и даље маштају о неким новим човечанствима у виду нових „Југославија“ са истом словенском „браћом“ од којих су срби највише и страдали, не од својих декларисаних и видљивих непријатеља.

Помињем ово, јер је у први мах важно да се схвати, да су такве космополите из србских редова у потпуности анационални према осећају националности за нацију из које потичу, па је сходно тома, читаво остало човечанство, сем срба, „њихова ЈЕДИНА нација (човечанствио)“ којој целим својим бићем припадају, будући да смо за њих ми срби само „националисти (!?)“, а не део тог њиховог фамозног „човечанства“. То припада осталим националистима који се поносе што припадају одређеној нацији, баш као и Срби, али су за наше србско космополите само Срби ти проклети“националисти(!)“, а припадности другости, дригих нација, за њих је човечанство, лишено националног примитивизма. Ово је битно објашњавати србима да би се ослободили вешто наметнутог комплекса што су Срби, да схвате „у ком грму лежи зец“, да више не иду путем нестајања, путем духа самопорицања, јер да је Југопславија којим случајем трајала још 10-15 година дуже него што јесте, сигуран сам да би се сви Срби изјашњавали као југословене, у духу те „нације“ која у стварности не постоји, већ само у идеолошкој сфери.

Све ово је такође битно рећи из најбитнијег разлога за Србе, из разлога опстанка, јер такве србске космополите могу поновоу да доведу у заблуду одређен део србске популације, да спрече једино могуће решење за србе у овом њиховом најтежем историјском моменту, као и за цео свет коме прети потпуно уништење од капитлистичког монструма, а то је да се изборе за своју државу на националном нивоу, да се повежу са русима, са свим словенским народима који то желе, не би ли се тако одупрели нацистима и фашистима новог светског поретка и њиховог четвртог Рајха! Наравно, у тој држави Србији изграђеној на националној основи, јер за њу су вековима гинули срби, а не грађани који могу бити и кинези, данци… обичан свакодневни живот би се одвијао на нивоу грађанских права, на нивоу грађанске државе, где би сви грађани, као срби, тако и све националне мањине, имали подједнака и равноправна грађанска права у свим сферама друштвеног и свакодневног мирнодопског живота: да се запосле, да раде, да имају права на здравствену заштиту, на неговање своје културе, самобитности, религије итд… итд…

Срби космополите кажу да се Југославија никада не би распала 1991. да су се за то питали обични радници и сељаци из целе Југославији, а с друге старне, ти исти радници и сељаци су и ратовли један против другог у распаду СФРЈ 1991.-1995., али прожети једним моћнијим идентитетом од радничког (без фетиша да су они идентитетно искључиво само радници, сељаци и грађани, какао их космополите виде и доживљавају у свом менталном-тоталитаризму) НАЦИОНАЛНО-НАРОДНИМ ИДЕНТИТЕТОМ (то је њихово национално сложено структуисано Биће), који је временски изграђиван вековима и вековима у континуитету, а често плаћен и крвљу. То су емпиријска незаобилазна искуства, а не небеске сфере космопилитизма и идеологије ношене само фанатизованим емоцијамама, од које космополите виде само шуму, али не и дрво испред себе.

Сада бих ја питао нешто наше србске космополите.

Да ли сте се икада запитали, да се србски сељак и радник, чији су сународници бивани клани и убијани од стране наше „браће“ хрвата, словенаца и босанских муслимана за време рата 1912 – 1918.. само зато што су Срби (подразумевано они су и радници, сељаци, грађани, у зависности где су живели и обитавали, али нису клани по тој основи, већ национално-верској!!) питао, да ли жели да живи у заједничкој држави Краљевини Југославији са својим џелатима и кољачима???

И шта би србски радник и сељак одлучио када би се питао да ли жели да живи у будућој заједничкој држави са својим кољачима и џелатима, а?

Има ли он права да се пита само приликом распада пропале творевине, а не и када улази у њу, а ни то га нико није питао…?

Е, судбино судбино, јадна ли си са космополитама који нису ни на небу ни на земљи, али чињеница је, ако неко није истовремено и националиста, ако се не бори за права свог народа, своје нације, он никада не може бити и космополита, јер његова нација такође припада човечанству, како год космопилите схватали национално-народни идентитет!

Ваљда и ту влада њихова фамозна равноравност, за све нација света, у том њиховом човечанству, па и за „друге“, а не и њихове, за те „проклете Србе“!

Ево да погледамо неке битне детаље из биографија „нашег великог сина“, „сина свих југословенских народа и народности…“, само не и србског народа…!

Ове податке сам добио од Пере Симића који је проучавао Титову биографију. Једно време сам се путем мејла дописивао с господином Симићем, а поклонио ми је своју књигу: „Тито – Феномен 20. века“ кад сам једном прилоком пре годину дана боравио у Београду. У најновијем издању те књиге, има неких нових открића о Титу, за које су неки раније знали, они упућенији, али нису таласали непотребно. А треба рећи и то да је Перо Симић после 90-их година прошлог века доста пута био у Москви да прегледа њихове коминтерновске архиве које су се после ембарга отвориле за преглед.

Неки детаљи о Јосипу Брозу – Титу
Пише: Перо Симић, новинар и публициста

1) Извод из другог поглавља четвртог српског издања књиге „Тито феномен 20. века“, која је на свим језицима народа бивше Југославије објављена у тиражу од 60.000 примерака (што је чини најтиражнијом историографском књигом у свим републикама некадашње Југославије у последњих педесетак година, а преведена је и на пољски, бугарски и немачки језик)

Руковање с надвојводом Јосифом Фердинандом Хабзбуршким

Крајем 1912. регрутован је за техничку службу Бечког арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Приљежним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку је скренуо пажњу својих старешина, који му омогућавају да заврши подофицирску школу и да постане најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по једној његовој причи – и у целокупној аустроугарској војсци. Ускоро је постао првак свог 25. домобранског пука у мачевању, а на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске освојио је друго место. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду, диплому и сребрну макету, а не медаљу, како је причао до краја живота, уручио му је надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

„… Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“

Као награду је добио једномесечно одсуство, али чим се вратио у касарну, морао је на фронт. Аустрија је у лето 1914. године објавила рат Србији, желећи да на Балкану замени посустало Турско царство. Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана. Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“ и постао штабсфелдвебел.

Бежање од заслуга

О својим ратним успесима у Србији никад није јавно говорио, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само „до српске границе“, а преко Винтерхалтера – да је „избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака“.

Двадесетак година пре Дедијера и Винтерхалтера, Тито је у поверљивој аутобиографији писаној у Москви, у којој због ригорозне провере није смео да прећути ни један важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској „Казненој експедицији“ на Србију. Написао је да је „почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник“ и да је на том фронту, а не „на српској граници“, ратовао „до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године“.

То је једном југословенском историчару потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић.

У јесен 1941. године, кад је у западној Србији тражио погодан терен за саветовање својих војних и партијских функционера, Тито је, на изненађење српских пратилаца, показао изузетно познавање свих стаза и богаза тог краја. Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао да ли је некад био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:

„Па ја сам овдје ратовао као аустријски војник 1914.“

Титово учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералштабни пуковник 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпропа ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук „остао на српском фронту све до јануара 1915. године“, дакле више од пет месеци.

Историјски је познато да је подручје на коме је 1914. године највише оперисала 42. домобранска вражја дивизија, најтеже страдало у овом рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.12
Тек после Титове смрти Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном „малом сребрном медаљом за храброст“, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. године. Писац ове књиге открио је у Москви један строго поверљив документ у коме се изричито каже да је Тито „за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст“. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, један од њених обавештајаца, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље, Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у том рату добио два ордена за храброст, а не само један, указује на то да су му дати за заслуге и на српском и на руском фронту. Закључак је утолико логичнији, ако се има у виду да се Тито у Србији борио дупло дуже него у Русији и да је у њој био унапређен у штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању. Најзад, то посредно потврђује и његова једина досад позната фотографија из тог рата. На њој он, у присуству двојице аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама, а пошто је на Руском фронту био за време зиме, од средине јануара до краја марта 1915. године, очигледно је да је слика настала у Србији. Највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, првом ратном распореду његовог 25. домобранског пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, био месецима затворен у Петроварадинској тврђави у Новом Саду, како је тврдио и у „Лајфу“ и у Дедијеровим прилозима за своју биографију. А истина је да је он био у тој тврђави заточен само један дан, „због грешке (аустријских) војних власти“.

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Жртве Јасеновца вапе!! Саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу поводом посете патријарха Иринеја Загребу


Издани смо од државе и цркве истовремена, то је сваком србину јасно, држава нам се распада и нестаје искључиво њиховом заслугом!

Не чуди ме што хрвати нон-стоп после почињеног геноцида над Србима у Јасеновцу умањују број жртава геноцида и искривљују значај Јасеновца. Не чуди ме што политичари и врх србске сркве ћути о томе, не рагује, већ саучествује, не чуди ме више ништа о споменутима, само желим да кажем да је за то крива, искључиво, и једино, са веома малим појединачним изузетком, наша интелектуална србска елита!!!

Она, више од 100 година, почевши од берлинског конгреса (Берлински Конгрес од 13.06.1878 – 13.07.1878). ради, што чињењем што не чињењем, на издаји србских егзистенцијалних и национелних интереса, у корист разбијања свеопштег србског идентитетног бића!!

Они су били „расадник“ каснијих политичара, странчара, лидера-шибицара, који су издају србског бића, народа, државе, спроводили на делу, у пракси!
Они су криви што никада, па ни данас, није тужена Хтватска држава за геноцид против Срба и тиме су показали да су највећи злочинци унутар србског народа, јер злочин геноцида никад не застарева, никад!!!

Својим чињењем и нечињењем, ћутњом, учинили су најгори могући злочин, начинили су духовни геноцид над већ покланим србским жртвама!!

Обавезно после текста погледајте видео прилог где др Србољуб Живанчевић говори о усташким злочинима у НДХ, истина се не сне заборавити, а тужба против Хрватске кад тад поднети!

**********

Извор: http://www.srbel.net/

Поводом посете патријарха СПЦ г. Иринеја и чланова Синода СПЦ Хрватској огласила се хрватска штампа и медији као и Римокатоличка црква и Ватикан, те бискупска конференција Хрватске. Огласио се и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој нема чланова са територије бивше Југославије) утврдила је да је Хрватска држава, заједно са Римокатоличком црквом извршила геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945. године. После страшног и ужасног мучења, убили су преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу жртвама је било 110.000 мале деце. Жртве су убијане маљем, клане, бацане у ужарено гротло Пацилијеве пећи, куван је сапун од жртава, вађена су нерођена деца из утроба мајки, набијана су деца на бајонете, одсецане су дојке женама, силоване су девојчице, девојке и жене, Хрвати су продавали „српско месо – 1 динар килограм“ итд…. Злочине су чинили обични грађани Хрвати, домобрани, крижари, просветни радници, сељаци, службеници, интелектуалци и сви други.

Наглашава се да приликом сусрета српског патријарха и чланова Синода СПЦ са хрватским кардиналом Бозанићем и са председником Јосиповићем није било речи о Јасеновцу. Иако је изостала посета патријарха г. Иринеја и Синода СПЦ, заједно са кардиналом Бозанићем и хрватским бискупима, стратишту у Јасеновцу, из заједничких саопштења стиче се утисак да би Римокатоличка црква и држава Хрватска биле срећне уколико би се „преиспитале“ чињенице у вези са геноцидом против православних Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачким логорима, тако да љага која лежи на Римокатоличкој цркви и хрватској држави буде ублажена, да се злочини умање и да се страдање Срба, Јевреја и Рома од стране римокатолика Хрвата потисне у заборав. Све ово треба да се учини у циљу екуменске сарадње и „помирења“ Срба и Хрвата.

Пошто су штампа и други медији посветили толику пажњу наведеним сусретима у Загребу, Међународна комисија за истину о Јасеновцу је приморана да изда следеће саопштење.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој нема чланова са територије бивше Југославије) утврдила је да је Хрватска држава, заједно са Римокатоличком црквом извршила геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945. године. После страшног и ужасног мучења, убили су преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу жртвама је било 110.000 мале деце. Жртве су убијане маљем, клане, бацане у ужарено гротло Пацилијеве пећи, куван је сапун од жртава, вађена су нерођена деца из утроба мајки, набијана су деца на бајонете, одсецане су дојке женама, силоване су девојчице, девојке и жене, Хрвати су продавали „српско месо – 1 динар килограм“ итд. Далеко би нас одвело набрајање свих начина мучења и убијања жртава. Према америчким изворима преко 1.400 римоклатоличких свештеника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање силовање, пљачкање и насилно покрштавање. Злочине су чинили обични грађани Хрвати, домобрани, крижари, просветни радници, сељаци, службеници, интелектуалци и сви други.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу сматра да се никада не смеју заборавити страдања Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Нико нема право, а поготову не политичари, да даје опроштај Римокатоличкој цркви и Хрватима за учињене злочине и то у има невиних жртава. Римокатоличка црква и Хрвати би могли да признају злочине које су починиле претходне генерације и да изразе кајање наместо што у циљу екуменског дијалога са Православном Црквом покушавају да изврћу чињенице у циљу некакве екуменске сарадње.

Наместо признања кривице и покајања, Римокатоличка црква проглашава за „блажене“ злочинце као што су Алојзије Степинац, надбискуп геноцида, Ханц Иван Мерц, идеолог крижара и усташа, Доминик Мандић, организатор „пацовских канала“ за избављање злочинаца из Хрватске и пребацивање у САД и Латинску Америку итд. Ниједан папа никада није посетио Јасеновац и помолио се за покој душа жртава. Све папе су биле упознате са злочинима, али никада нису дигли свој глас против убијања Срба, Јевреја и Рома. Политика „помирења“ са православном црквом и екуменизам служе Римокатоличкој цркви да на било који начин изнуде признање њиховог папе за поглавара свих хришћана.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу је донела Декларацију о геноциду који су починили Хрвати у II светском рату против Срба, Јевреја и Рома, која је достављена свим државама света. Ову декларацију би требало да имају у виду политичари Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, као и Европске Уније пре него што покушају да остваре сарадњу између разних држва Балкана, у првом реду Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине.

Проф. др Србољуб Живановић,
Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,
Лондон, Велика Британија

**********

Др Србољуб Живанчевић, академик: О Јасеновцу НДХ и усташама 1

други део, трећи део, четврти део.

%d bloggers like this: