Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић, Веселин Шљиванчанин


Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић…

Линк ка видео прилогу: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овој најновијој емисији „Ћирилица“, на одличан и јасан начин сазнаћете огољено до краја шта се дешавало и дешава у Србији, о спрези тзв. „ослободиоца“, петооктобарарске домаће окупационе власти и земунског клана, о њиховој нераскидивој спрези и вези са подземљем и високо организованим криминалом. За мене је овде нова личност србски патриота Славко Никић, који се својевремено убацио у шиптарску ОВК и био њен командант. Пошто је родом са Косова и Метохије, перфектно влада албанским језиком, шиптаре познаје у прсте, тако да га нису провалили, иначе би га убили.

О шиптарским злоделима и злочинима према Србима, Славко је написао све прецизно, документовано и до детаља у својој књизи:

Можда

Славко Никић

Забрањено сежање

Сведочио је свему у својој књизи, све је то знала и петооктобарска издајничка власт, јер је била на време обавештена, али издајници су издајници, у Србији се суди само Србима, а поднешена документа о злоделима против Срба завршавају по фиокама! Славко се по задатку убацивао и у групама нарко дилера, хапсио их, ухапсио је својевремено и вође земунског клана.

Сајт Славка Никића
http://slavkonikic.com/

Неће се у Србији десити никакве промене, ако се хапсе само разни Мишковићи, већ и они највиши државни чиновници који су им омогућили да оперишу! Разни министри, тужиоци, судије… то су главни играчи, док се криминилни страначко-политички олош не стрпа у затворе, у Србији ће се десити само козметичке „промене“.

Сви гости су интересантни, свако из свог угла описује механизме и спрегу државе и подземља, а „везивно ткиво“ за све то, организатор свега су обавештајне службе, о тим механизмима је детаљније причао обавештајац Југослав Петрушић, као и Славко Никић.

Једино нешто лоше у овој емисији, а то је уједно и парадокс, то је сам водитељ, који је са великим ентузијазмом кад год му се то прохте, не би ли тако свој его довео у центар пажње, прекидао саговорнике у битним моментима, да доврше своју причу, мисао, да народ схвати све до краја. Срећом, његови гости су искусни људи, па су морали они њега да прекидају, да они преузму емисију у своје руке, да се надвикују са њим и тако дођу до речи, не би ли своју причу довршили до краја, да народ сазна неку битну и кључну ствар.

Мислим да би водитељ Ћирилице, Миломир Марић, требао да се прикључи емисији: „И ја имам таленат“, па нек се тамо искаже, мислим да би жири то одмах препознао, па кад се испразни, тек онда може да води емисију са озбиљним темама.

Ћирилица – Веселин Шљиванчанин, Борислав Микелић и Дарко Трифуновић

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Ово је тужна прича о нашим херојима и патриотама који су осуђени у Хагу као злочинци само зато што су Срби, којима је од стране владара планете додељена улога „злочинаца“, да би прави злочинци прикрили своје злочине. У емисији су дата и решења, како ићи даље, јер сада је прилика да се иде у контраофанзиву, да се иде на ревизију одлуке хашког суда око срамног ослобађања хрватских злочиначких генерала, затим да се хрвати туже за планирани геноцид над Србима у Јасеновцу, јер злочини геноцида никада не застаревају!

Да, то је добар план, али док у државном врху Србије седи про усташки лоби, док државни тужиоц за ратне злочине Владимир Вукчевић, који је својевремено говорио да је за њега Ратко Младић српски Бин Ладен, не буде у затвору, то се неће догодити…!

Ускоро: Робин де Рајтер – Ко је убио Слободана Милошевића и зашто?


Ово је најава….

Ускоро ће из штампе изаћи књига Робина де Рајтера: „Ко је убио Слободана Милошевића и зашто“? Књигу ће издати издавачка кућа „Metaphysica“, Београд, Александар Драмићанин.

Овако ће изгледати:

Корице књиге

Ko je ubio SM korice

Србски заветници о срамној Хашкој пресуди у корист ослобађања хрватских генерала Готовине и Маркача


Обраћање Председника Заветника Стефана Стаменковског

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Обраћање грађанима и новинарима председника Српског сабора Заветници Стефана Стаменковског испред Владе Републике Србије поводом срамне пресуде Хашког трибунала у корист ослобађања хрватских генерала Готовине и Маркача.

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!


Гостујући 15.09.2012. код Оливере Милетовић у емисији „Питања и одговори“ на ТВ „Палма Плус“, Војислав Милошевић је говорио и о једном тајном састсанку НАТО пакта где се одлучивало о злочиначким методама и разради варијаната у агресији над Југославијом! Извуко сам тај део.

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Пре него што је прочитао најбитније тачке тог нацистичког плана агресија на Југославију и Србију, Војислав је реко једну врло кључну ствар о нашим „демократама“, да су стране обавештајне службе довеле ДС на власт правећи од ње једну организовану криминалну групу којој су дате одрешене руке да „оперише“ по Србији где хоће и шта хоће, али и да то исто омогући земљама запада и њиховим оперативцима да и они раде све што је у складу са њиховим плановима, који су штетни и злочиначки према Србији, то ми грађани Србије и Србски народ најбоље знамо.

Неке од одлуке о агресији на СРЈ донете на тајном састанку од 13.03.1999.
Војислав Милошевић:

„Оно што је јако важно, јесте, а то наш народ не зна, јесте следеће. Тајни договор челника НАТО-а био је тајни, али је истовремено био доступан нашим оперативцима и обавештајцима, имао је 5 тачака.

1тачка: Створити најоптималније услове за агресију на СРЈ.
Овај састанак се одржава 13.03.1999. ово су закључци са тога састанка. Једни од, али најбитнији.
Тачка 2: У случају отпора користити муницију са осиромашеним уранијумом 238 и касетне бомбе.
Ми знамо да су сада у јулу месецу наша 2 подофицира на Копаонику погинула, јер је експлодирала касетна бомба. Значи, толико година после, 13 година после бомбардовања Југославије од енглеских и америчких касетних бомби, које су забрањене свим међународним конвенцијама о рату, оне и даље убијају српске војнике и српску децу.

Контејнере са бојним отровима и микробиолошким матерјалима активирати ако одбрамбени системи пруже толики отпор да се поремете планови акције „Алигатор“. Стратешке неутронске бомбе користити за елиминацију живе силе на граници према Албанији и Македонији.
Тачка 3: Формирати међународни суд у Хагу који треба да пресуђује по брзом поступку политичком, војном и полицијском врху СРЈ.

Тачка 4: У случају отпора треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, трафостанице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколошку катастрофу. Активирати операцију „Потковица“ то јест, преко ОВК-а припремити наводни егзодуа албанског живља које ће се повлачити према Албанији и Македонији. Где ће чекати ТВ екипе, како би се овековечила наводна зверства српске војске и полиције…То су њихови закључци које су они спровели у дело.“

Из свега овога је јасно какви немилосрдни монструми иза сцене владају светом, ради се о глобалном фашизму и нацизму најгоре и до сад невиђене врсте! Ово није пример само са Србијом и нама Србима, већ и са другим народима и државама: Ирак, Авганистан, Либија. Када је реч о Србији и нама Србима видимо да је све унапред припремљено и одређено, та фарса о „албанским избеглицама“ па суд „правде“ у Хагу за ратне злочине на просторима бивше СФРЈ, где су само Срби криви, „злочинци“, „геноцидни“, а сви остали су јадне „жртве“.

Има ли нечег горе од светских монструма и НАТО-а?

Има, то су ове наше страначко-шибицарске „демократске“ властодржачке ДОС структуре са ДС-ом на челу, који све ово врло добро знају, и знали су цело време, али и поред тога желе да нас увуку да постанемо чланица НАТО пакта, а поврх свега повукли су тужбу против злочиначког НАТО-а мећународном суду од стране бившег режима, а видимо да су они унапред донели одлуке о убијању цивила у Србији, чак и о бомбардовању обданишта, о изазивању еколошких катострофа и геноцида путем осиромашеног уранијума!

Хаг! Генерал Дејвид Фрејзер: Муслимани убијали своју децу и оптуживали Србе!


Знам да је ова вест већ објављена на интернету, али треба је непрекидно обнављати, јер доказује да је цео свет (тзв. „међународна заједница“) ратовао против Срба, са часним изузецима попут генерала Дејвида Фрејзера. Посебно је треба натурати муслиманима из БИХ, да виде како су их њихови политичари само користили као „топовско месо“ за остваривање својих циљева. Једно је сигурно, ово Срби не би никад урадили своме народу, да убијају сопствене цивиле, да би се по договору и сагласју са монструозним владарима планете у медијима оптуживала непријатељска страна.

Са још већом упорношћу, ову вест треба натурати издајничкој гарнитури на власти, посебно тзв. „интелектуалној елити“, разним Басарама и сличним србомрзцима, који бескрупулозно и немилосрдно на културно-духовном плану ИДЕНТИТЕТНО „убијају“ и уништавају србски народ, са намером да му промене матрицу, генетски код понашања, како би он коначно постао „функционалан“, „по западним стандардима“, у сагласју са сликом креатора новог светског поретка (НСП). А то све значи… да срби, који су по НСП искључиво: „злочинци, убице, крволоци, геноцидан народ крив за сва зла овога света…“ – прихвате са страшћу и понизно ту монструозну слику, да су они то и стварно, да се утркују у доказивању те морбидне слике о себи, како би се евентуално, евентуално, тзв. „међународна заједница“ умилостивила и прихватила србе у групи „цивилизованих народа“ где свако игра додељену улогу „добрих“ и „лоших“ момака..

По истом принципу, како издајничка „елита“ бесомучно у својим контролисаним медијима преноси небитне вести из црне хроника за овај народ, како се рецимо „камион у Камбоџи сурвао низ литицу и при том је погинуло свих 9 лица“ … тако и преко интернета треба с времена на време обнављати ову вест, јер наши „елитни србомрзци“ нон-стоп по медијима утркујући се, шире лажну и морбидну слику о нама, како би ми коначно „легли на руду“ и постали „функционални“.

Али то неће моћи, не „прима се“ то баш тако лако зујали они о томе колико хоће, будући да је на генетско-духовном нивоу то „немогућа мисија“, али ће зато сигурно наши „генетичари“ кад западу не буду више „функционални“, добити шут-карту!

А после?

После их чекају домаћи судови, доказа и сведока има колико хоћеш, Србски народ…!

Извор: Васељенска ТВ

Хаг – Генерал канадске војске, бивши УНПРОФОР-овац, Дејвид Фрејзер рекао је на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким судом да је било случајева да су муслимански снајперисти гађали своје цивиле, чак и децу, како би Срби били окривљени.

Генерал канадске војске, бивши УНПРОФОР-овац, Дејвид Фрејзер

Муслимани су били одговорни за гађање својих цивила и ми (УН) смо уложили због тога протест“ властима у Сарајеву, рекао је Фрејзер и додао да је информацију о муслиманским нападима на децу чуо од војника УН.

Члан тадашњег ратног председништва БиХ Ејуп Ганић „остао је без речи и није био срећан када је чуо за поступања муслиманске војске
према сопственим цивилима“

, казао је Фрејзер и признао да никад није чуо да су Срби нападали сопствени народ.

Канадски генерал је рекао да је знао и за муслиманска, а не само српска снајперска гнезда у Сарајеву и потврдио да је „чуо приче“ да су француски припадници УНПРОФОР-а имали видео снимак муслиманских снајпериста како пуцају по сопственом народу, али је напоменуо да никад није видео тај снимак.

Сведок тужилаштва је оценио да су артиљеријски напади на муслиманске војне циљеве, укључујући војна возила, складишта муниције и места команде, били легитимна стратегија, али да се то не односи на нападе на мете у близини цивила или цивилних инсталација.

Караџић је рекао да су муслиманска војска и војне инсталације били свуда по граду, али Фрејзер се није сложио с тим, мада није могао да наведе који је део града био искључиво цивилни, и додао је да су међу метама српских напада били и зграда председништва и други делови града, који нису имали никакав војни значај.

Генерал Фрејзер је истакао и да би он, да је био на месту српских снага, у многим случајевима избегавао да користи артиљерију чак и против војних мета, јер не би могао гарантовати да у нападима не би страдали и цивили.

Он је, такође, оценио да је поузданост и доследност војних посматрача УН, чија је команда била у Загребу, зависила од тога из које су земље и додао да су се команданти УНПРОФОР-а ослањали углавном на сопствене изворе како би потврдили информације са терена.

Говорећи о наводима тужилаштва да је генерал Ратко Младић блокирао улазак хуманитарних конвоја у Сарајево, Караџић је рекао да су Срби, због шверца оружја у град, морали да појачају контролу возила.

Фрејзер је на то одговорио да је контрола морала да постоји, али не у тој мери да се хуманитарни конвоји спречавају да дођу до одредишта и подсетио да су УН вршиле истрагу везану за шверц оружја, идентификационих докумената, алкохолних пића и цигарета у Сарајеву.

Канадски генерал је, такође, признао да је могуће да је возило француског команданта полицијског вода УН дигнуто у ваздух због антишверсерских активности тог Француза. Фрејзер је био официр УНПРОФОР-а у Сарајеву од априла 1994. до маја 1995. године.

Суђење бившем председнику РС настављено је пошто су претходне две седнице, у четвртак и петак, биле прекинуте због лошег здравственог стања оптуженог. Караџић треба сутра да настави унакрсно испитивање Фрејзера.

Караџић ће у јуну захтевати ослобађање

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић затражиће 11. јуна пред Хашким трибуналом да буде ослобођен оптужби за геноцид и друге злочине у БиХ, а Хашко тужилаштво одговориће на тај захтев два дана касније, саопштио је данас суд у Хагу.

Караџић ће захтев засновати на тврдњи да тужиоци у двогодишњем доказном поступку, који је завршен 4. маја, нису доказали његову кривицу.

Тужиоци ће, сa друге стране, тврдити да су извели довољно доказа против Караџића за свих 11 тачака оптужнице.

Одлуку о Караџићевом захтеву да буде ослобођен после прве половине процеса, расправно веће председавајућег О Гон Квона (О Гон Квон) донеће после јунске расправе.

Суђење Караџићу почело је крајем октобра 2009, али је тужилаштво првог сведока пред судије извело тек средином априла 2010.

Прву оптужницу против Караџића, Трибунал је поднео крајем јула 1995, али је он остао на слободи до 21. јула 2008. када су га у Београду ухапсиле власти Србије и затим изручиле у Хаг.

Бивши лидер босанских Срба оптужен је пред Хашким трибуналом за геноцид над несрпским становништвом у Сребреници и још седам босанских општина, као и за прогон, истребљење, убиства, депортације, нехумана дела, терор и незаконите нападе на цивиле и узимање међународних талаца током рата у БиХ (1992-1995).

Атлантис ултра: Права истина о Сребреници излази на видело!


Извор: Двери – Поккрет за живот Србије

********

Радио емисија Атлантис коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, а која је укинута на Радио Београду 2, сада се емитује на сајту Двери: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/ под називом „Атланмтис Ултра“.

Београд, 10.10.2011. У данашњем Атлантису Ултра говоримо о издавачким подухватима фонда Историјски пројекат Сребреница који ће бити доступни читалачкој публици на предстојећем Сајму књига у Београду. Реч је о изузетно значајном појављивању студије: Сребренички масакр: докази, контекст, политика, професора Едварда Хермана и сарадника, у преводу на српски језик и допуњеној капиталној студији оснивача и директора Фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефана Каргановића и научног сарадника Фонда, др Љубише Симића: Сребреница, деконструкција једног виртуелног геноцида.

Атлантис ултра бр. 17 – Права истина о Сребреници излази на видело

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/watch?v=j3OtMiJ8BSg
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У емсији испитујемо продор доказа у институционализовани дискурс о дешавањима у Сребреници, јула 1995, у које убрајамо и документарне филмове норвешког режисра Оле Флиума: Сребреница, издани град и Сарајевски рикошет који су приказани на Норвешкој државној телевизији а потом и на државној телевизији у Шведској који су довели до бурне реакције муслиманског лобија, али и норвешког Хелсиншког одбора који је тужио режисера филма који ће карјем октобра одговарати за ове оптужбе пред етичким новинарским комитетом Норвешке, чиме се нарушава право новинара на независтан истраживачки рад.

У емисији учествују директор и оснивач фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефан Каргановић и др Зорица Митић из Норвешке.

********

Борба за истину о Сребреници се наставља, она ће трајати колико је потребно, до потпуног обелодањивања пред целим светом, само треба бити упоран и борити се за њу, јер истина је на нашој страни, у Сребреници није било геноцида над муслиманима, све више и више испливавају доказне чињенице за то, захваљујући Стафану Каргановићу и његовој организацији „Историјски пројекат Сребреница“.
Са овог линка можете скинути неколико књига са сајта ове организације, које потпуно и аргументовано, на основу до сада познатих чињеница и факата, раскринкавају Сребренички мит:
http://bit.ly/nZZIIv

Поред господина Стефана Каргановића, посебно би истакао борбену и храбру жену Др Зорицу Митић из Норвешке, која се упорно и храбро бори да норвешкој јавности предочи шта се стварно догодило у Сребреници. Од те борбе ова храбра жена не одустаје, иако има огроман притисак и претње од стране муслиманског лобија у Норвешкој, једном су јој чак киднаповали и дете, но срећом сад је све у реду.

Сарађујући са Историјским пројектом Сребреница, госпођа Зорица је почела да преводи за норвешку јавност један документ до кога се дошло, то је један тајни документ муслиманске војске БИХ у коме сами муслимани у прва 2 месца после догађања у Сребреници јула 1995, уопште не помињу никакав масакар и геоницид.

Чујмо шта Др Зорица каже:

„Ја тенутно преводим документа, тајна документа, војске муслимана Босне и Херцеговине, која у прва 2 месеца после дешавања Сребренице нигде једном једином речју не помињу масакр! Знате, масакр нигде не помињу у званичним извештајима, 2 месеца после тог догађаја!

Значи, прича и реч масакр се уводи после 2 месеца, тада почиње то да се формира. Ја иначе ни у једном једином овом извештају не видим ни једну једину масовну гробници, и ништа. Само борба и само науражавање. Огромно наоружавање муслимана у Сребреници, и огромни губици у њиховом пробоју напоље, и њихова огромна неслога између себе у току тог пробоја…“

Сребреница издани град (A town betrayed)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ово је норвешки документарни филм норвежанина Ола Флума који се помиње у емисији, документарац који на непристрасан начин говори о догађањима у Сребреници која не иду у прилог званичној, а лажној слици, муслимана и светских моћникам да се у Сребреници десио геноцид. Филм је приказан у Норвешкој, па затим Шведској, иако је јак муслимански лоби у Шведској радио на томе и вршио притиске на шведску власт да се не прикаже. Сада се и Данци спремају да прикажу овај филм.

Све више и сами муслимани из БИХ спознају да се само истином може доћи до помирења, а не да се лажима подупиру неки будући ратови и мржња.

Тако су 2 храбра муслиманска новинара привржена истини, Мирсад Фазлић и Есад Хећимовић, сарађивали са Олом Флумом неколико година у припремању 2 његова документарца, од кога је један Сребреница издани град.

Оно што је поразно, истину о Сребреници путем овог филма шире странци, чак и сами муслимани новинари из БИХ који су прикупљали грађу за овај документарац иако се то не уклапа у слику њихових властитих политичара, али не и режим из Србије, који га још не приказује, а иде у прилог Србима и скидању љаге да су геноцидан народ.

Горих бескичмењака и  квислинга од њих, свет још није видео!

Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.
ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД  ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

ПИШЕ: проф. др Светозар Радишић

Преузми текст:
Кабализовани Хаг – српска судбина и образ

Како је могуће, пита се новинарка Радио БЕ 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће да власт у Србији не штити свој народ од лажи, уцена, подвала, фолирања и клевета? Ипак, када се мало размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и мега финансијери) и његови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана…

Српске вође нису имале смелости да траже њихово изузеће, иако су имале за то изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да седе наспрам људи који су окрвавили руке и што чине то ван свих међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на свог глобалисту Слободана Милошевића. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти. Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем потискују, а ни сами не знају где: свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности.

Из истих разлога нико од јавних личности није реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат”. Нико није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује. Он је најављен као заштићени сведок К7, пред Хашким трибуналом сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ, од чувеног признања Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска организује референдум о независности без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројавају се паравојне јединице Збора народне гарде. Тада је Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Истог дана Ван ден Брук у име Европске заједнице упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Не постоје људи који нису схватили да је Европска заједница знала да формирање ЗНГ-а и постављање човека из републике која је одлучила да напусти СФРЈ значи и крај СФРЈ и почетак рата на просторима те земље. Уосталом, тада се ушло у концепт који је објављен 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Тај документ је био доступан хашким правницима. Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољено  по теорији организације, нити у систему одлучивања. Или мора да буде непаран број, да један од гласова има већу тежину, или да постоји арбитар, односно већи ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника, политичара из касније одвојене републике (Бранко Костић), присуствовали чланови трочлане комисије Европске заједнице. Прави, независни правници би испитали да ли су они допринели рату или су радили на њему. Све је било провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић је упозорио светску јавност да се Стјепан Месић не понаша коректно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године на наредбу предесдника Председништва СФРЈ која није била заведена, што значи да није била легитимна и легална, а упућена је провокативно из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Наравно, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај скандалозни период, условљен одлукама у Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос томе, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије и због тога је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза флоскула Запад и Европска заједница) све време подржавала њихове противнике и бомбардовала и ракетирала српски народ.

Правници у Хагу, и свуда у свету „новог поретка“, заборавили су још два детаља. Када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића коју је дао 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Доказано је да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Занимљиво је да је лорд Карингтон 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Друго, правници у разним кабалистичким трибуналима су очевидно запоставили чињеницу да је у чудсеној ноћи 14/15. децембра 1991. године одлучено све што се после те ноћи догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију.

Трилатералисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – састали су се са лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Подучили их шта да раде, дали им подршку, обећали им независност и оверили то фотографијама. Холбрук је тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Све је заташкано и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће носити на себи „жиг Звери”.

ЛЕХЛЕНД ЧИСТИ СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао и Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Према Лехнанду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. Познато је да је оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Били су потребни две године и 300 сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. Такозвани централни случај је стога био потпуно уништен.

Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. Запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије по основној оптужби одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Уосталом, доказано је да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, Југославија није имала своју војску у Босни и Херцеговини. Србија није имала контролу над догађајима западно од Дрине. Већа кривица за почињена убиства свакако лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Кривица за све покоље у БиХ је пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића, упркос томе што је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, који су касније оптужени за геноцид. У братимљењу су наводно учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор је парадоксалан: апсурд до апсурда повезује ликове попут Бориса Тадића, Николе Саркозија, Обарака Обаме, будући да они генетски не припадају државама које воде и не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују су слични војно-политичком рашомону који је окруживао Тита. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски „политичари”, „правници”, „психолози”, „философи”, „полицијски и војни официри” и „новинари”. Вероватно зато што су они све то само наводно.

Сада када је 26. маја 2011. волшебно, натприродно опуштено ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен с осмехом владара у Хашки казамат, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Ипак, то право не важи за САД, НАТО, а ни за ad hoc калиције које најчешће стварају САД, Велика Британија и Француска. Став о агресијама се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава постојеће односе.

Хашки суд је сачувао свој образ, али узгред и образ Хашког трибунала. То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне органе широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у тој реномираној правној институцији било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили своје.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је суђено, како се то каже у народу – по правди Бога – можда се синтагма „геноцид у Сребреници” не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Лако им је када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Зар нису још сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад ти неко преузме језик: да потом нестају и тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како изгледа албански језик са становишта филологије. Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају се потпуно истражити, уз помоћ истини посвећених научника са Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити да је начињена грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи пристрасне оптужнице, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент који доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. На основу анализе тзв. Југословенског пројекта, коју је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group), било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, и Слободаном Милошевићем, а тим актом најављена је НАТО агресија. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Прво су аналитичари ИЦГ описали стање у већ рањеној држави:

„Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез ‘глуп’… Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствима…Неколико десетина приватних радио станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу…”

‘Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине – прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…

‘Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана ‘демократска’ (подвукао Р.С.) опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана… Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)…

‘Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да  не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)…”

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима.” Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић”, чији су исходи Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју”. Пројекат је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна. Али, кад они кажу… Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе“) у анализи стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване”, и да су се чиновници „великог брата” усмерили на Косово и Метохију као на основни циљ НАТО алијансе.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића”, објављен 13. октобра 2000, такође је поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као ‘силе народа у акцији’, намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива ‘Југословенском амбасадом у изгнанству’ у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација ‘Амерички дом слободе’.”

Према Марсдену, у листу Der Spigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и амерички државни секретар Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал”, на Budapest Strasse у Берлину. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић… Један од учесника састанка је рекао: ‘Опозиција је добила строги укор’”…

После 5. октобра 2000, све је постало јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times је објављена изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду…” Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана ‘моћ народа’…” Народ је био и остао под контролом оних које плаћа да га штите и бране.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су убили две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националиста, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим границама.

Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!” Срби су на Западу називани „дводимензиона бића“, а америчка државна секретарка је претила Србима да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”. Као да су испрани мозгови свим правницима, научницима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу”.

Претпоставља се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе“ (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њих стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа“ и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Над истим душама су Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред истим искушењима, само зато што то и тако „велики брат” хоће.

%d bloggers like this: