Инфо – канал Суботица: Гост Стефан Симић писац, 18.11.2013.


Стефан Симић - млади писац из Параћина

Стефан Симић – писац из Параћина

Стефан Симић је рођен 1989 године у Параћину. Студира социологију на филозофском факултету у Београду. Своју прву књигу „Пустите нас“ објавио је 2012. године. Поводом промоције своје друге књиге „Одјеци људског“ 18. новембра 2013. у Арт биоскопу Александар Лифка у Суботици, био је гост на Инфо каналу Суботица. Интервју са Стефаном водила је Наташа Копиловић. У центру пажње Стефановог писања је обичан човек, са свим својим врлинама, манама, заблудама, пороцима и предрасудама. Због неке грешке у снимању, до 1. минута и 37 цекунди има прекида у тону, а после је све уреду…

Инфо канал Суботица – Гост Стефан Симић млади писац, 18.11.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Примењена етика у „праведним“ ратовима


Одличан коментар Биљане Ђоровић који је дат поводом ове доле изјаве декана политичког факултета Илије Вујачића (изјава је реакција на оштре протесте професора Милана Брдара и Александра Јокића поводом срамне доделе почасног доктората филозофу Мајклу Волцеру, који се залагао за бомбардовање Србије) дао ми је повод да уведем једну под тему теме:“Глобализам – робство без робовласника“ под називом: „Праведни“ рат, у којој ће се јасно видети како су се разни филозофи веома лепо „ушемили“ да злоупотребом своје струке сурово оправдају оно што се не може оправдати, а то су очигледне бруталне и нелегалне агресије, неодобрене од УН-а, попут бомбардовања Србије од стране НАТО пакта, те војне армаде новог светског фашистичког поретка.

Све то има за циљ да се на мала врата те бруталне агресије легализују као „праведни“ ратови против неподобних слободарских народа и држава који држе до своје самосталности и слободарске самосвести. Од тога после није далека ни теорија „превентивних ратова“, или удара, где ћете оправдати превентивно бомбардовање неког „геноцидног народа“, јер боље да га бомбардујете пре него да чекате да „геноцидни народ“ опет учини неки масакр.

Изјава декана Илије Вујачића:

“ Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контраверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио „

Аутор: Биљана Ђоровић

Филозофска аргументација о праведном рату (jus ad bellum) гомила се у ритму експанзионистичке политике САД и НАТО као империјлалног пит була (израз професора Едварда Хермана), са циљем да обезбеди подршку за бесомучно уништвање земаља и народа, по вољи војно индустријског комплекса иза кога стоје интереси неизлечиво болесних мултимилајрдера за које умрежено раде и Волцер и овдашњи трабанати који продају будућност наше земље (и света). (Раде за истог газду и у том смислу и треба разумети почасно признање удељено водећем идеологу војних интервенција.)

То да је „Мајкл Волцер највећи живи политички филозоф “ како је, са свом надменошћу (према нашој јавности) коју функција декана ФПН-а, аутоматизује, апологетски (према газдама) изјавио Илија Вујачић,  могу да тврде само они који у својој заслепљености функцијама и новцем „одавно раде за оног другог“ (види дијалог Великог инквизитора са Христом; Фјодор Достојевски: Браћа Карамазови). Примењена етика у духу Макијавелија или Игнација Лојоле постала је владајућа филозофска дисциплина и самосврха великог броја наших научних посленика који имају за циљ да Србију уведу у НАТО, признају да је у Сребреници извршен непостојећи геноцид и да је бомбардовање наше земље и отимање Косова било праведно.

За други задатак (признање да је геноцида у Сребреници било као и одговорност Србије за исти) већ су добили поене и сада је на делу реализација два преостала задатка. Нема одмора за великане наше науке: декана ФПН-а и остале примењене етичаре!  То што теорија праведног рата пада у воду чим се уведу аргументи какав је: дуготрајно дејство и последице употребе осиромашеног уранијума који не прави разлику по националној основи – не распознаје добре Шиптаре од злих Срба, (а како су Срби истерани са Косова а осиромашени уранијум највише тамо бачен, може се очекивати да ће највећи број оболелих од леукемије и других облика неизлечивих канцера, рађања деце са деформитетима и сл. задесити управо оне у име чије заштите су ангажовали војну машинерију Милосрдног анђела), ове апологете империјалне деструкције ни најмање не занима. Примењена етика Новог светског поретка реализује се у концентричним круговима и свако ко је умрежен добија свој проценат од њене примене. Остали добијају монсанто, кодекс алиментаријус, осиромашени уранијум, риалити шоу програме, спортске канале а губе запослења, здраву животну средину, здравствену заштиту, образовање, национално достојанство и право на истиниту историју.

Професоре факултета и остале који промовишу Мајкла Волцера као „највећег политичког филозофа“ и сл. суочићемо са аргументацијом Ноама Чомског (који никада неће од београдског универзитета добити признање које је добио Волцер, па се неће, попут њега ни изненадити) која убедљиво показује да се под окриљем филозофије и од умрежених институција Новог светског поретка промовисаног „највећег полтичког филозофа“ крије идеолог империјалне политике.

Данас ћемо се упознати са једном од  анализа Ноама Чомског, коју смо за ову прилику превели. Посетиоце сајта који знају енглески упућујемо на следеће текстове Ноама Чомског:

1. Just War Theory Noam Chomsky U.S. Military Academy, West Point, April 20, 2006 – у коме Чомски темељно анализира Волцерове тезе изнесене у књизи: Arguing About War;

2. Интервју са Чомским: On Just War Theory and the Invasion of Iraq. U.S. Military Academy at West Point. Q&A;

3. Noam Chomsky, Humanitarian Imperialism: The New Doctrine of Imperial Right,

Monthly Review, September, 2008.

Текстове  ћемо у догледно време превести и са Чомскијевом аргументацијом упознати посетиоце овог сајта.

Српско филозофско друштво: Јавни протест против академског националног самопонижења…!


Објављујем коначну и ауторизовану верзију јавног протеста против академског самопонижења. Потписници протеста су

Прф. др Милан Брдар
и
Проф. др Алекксандар Јокић
…………….

Универзитет у Београду
Ректорат

Српско филозофско друштво
Медији

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Ми, доле потписани, овим путем прилажемо свој најоштрији протест због акције довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду у оквиру “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (оснивачи проф. др Александар Јокић, Portland State Univ. и проф. др Јован Бабић, Филозофски факултет, Београд) а у организацији до сада непознатог Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва и Београдског Универзитета.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних уз само једног домаћег референта (проф. др Јован Бабић, као преостали суоснивач и организатор) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи и остали посленици друштвених наука недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од пуко филозофске расправе.

Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

  1. организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

  2. што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који у нашем контексту није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је вођен видљивим антисрпским политичким мотивима острашћено нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), и другим идеолошки обојеним текстовима (као на пример http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), без икакве аналитичке вредности. Дотични се уз то готово прославио оптужбом Србије за геноцид у тексту „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia“ (http://www.slate.com/id/2160835), јер се залагао за промену званичне дефиниције геноцида како би земља у коју сада долази као гост могла да буде боље оптужена.

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, од почетка деведесетих, после емигрирања, осведочен борац против „српског нацизма“ и свих „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током свих деведесетих година. Није се суздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (а неки од њих сада ће му узвратити пријатељским дочеком, као организатори овог „симпосиона“). Ово су општепознате чињенице унутар Српског филозофског друштва и Филозофског факултета.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва као организатора, Министарства науке које је обезбедило финансирање овакве „међународне сарадње“, и Ректората Београдског Универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Српског Филозофско друштва – националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, и као суоснивач ИЛЕКСА – ануалне конференције замишљене да током година „пробија санкције“ и афирмише нашу земљу и науку у западном свету, протествујемо и у име необавештених колега који држе до самопоштовања и достојанства своје земље ограђујемо се од овог догађаја. Дотична конференција се очигледно преобратила у своју супротност, у институцију самопонижавања и малтене трибунал за покретање новог таласа оптужби против наше земље, сада не штампом него путем „примењене филозофије“ на неукусан начин потчињене идеолошко-политичким захтевима. Рачунамо да би таквим људима као што су горепоменути, у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство на званичном нивоу сигурно било ускраћено.

Ад. 2) Наш протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у четвртак 17. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа Универзитета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да буде дочекан на тако високом академском нивоу?

Дотични лауреат се у својим ангажованим текстовима, попут многих америчких аутора, инвестирао за политику своје владе, а да се притом није прославио ни филозофски, логички, односно аргументативно. Напротив, реч је о политичкој злоупотреби филозофије. Ослоњен на вести ЦНН-а и саопштења Стејт Департмана, што баш не служи на част филозофу високог ранга, Волцер не схвата када је на танком леду и када аргументативно пропада. Погледајмо.

Ако с једне стране каже да су хуманитарне интервенције морално оправдане ван сваке сумње („Argument about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629), а с друге да би данас на Косову, „у случају да је све остало препуштено Европи“ данас „у животу била само шачица Косовара“ (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub.blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), онда следе закључци који су за филозофа ван сваке сумње:

  1. да је бомбардовање Србије било оправдано,
  2. зато што је Србија (била) геноцидна држава,
  3. да је Европа неодговорна и неспособна да решава проблеме у сопственој кући;

  4. да је агресија САД и НАТО на Југославију морално оправдана,

а) као спашавање образа Европе,
б) као заустављање српске геноцидне политике на КиМ.

Погледајмо још један пример. Велики филозоф исписује таутологију недостојну бољег студента када каже: „Да је у случају Косова НАТО војска била на терену пре бомбардовања Србије, бомбардовање највероватније не би било неизбежно, нити би дошло до таласа очајних и огорчених избеглица“ („Argu-ment about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629).

Дакле, да је било онако како је тражила Медлин Олбрајт у Анексу Б Рамбујеовског „споразума“, за бомбар-довањем не би било потребе. Смешна таутологија међутим скрива озбиљнији став који гласи: Г-дин професор Волцер дакле сматра да је бомбардовање Србије било оправдано (иако му се, успут, омиче ненамеравана логичка посл-дица да је управо та акција НАТО снага подстакла „талас избеглица“).

Зар је у академским круговима потребно тражити експлицитне изјаве о подршци бомбардовању, када је провлачење оваквих ставова кроз (квази)науч-не/филозофске текстове много озбиљније. Није ли ту реч о засењивању простоте познатим именом, чему је очигледно подлегао и предлагач за високо признање о којем је овде реч. А као што се види, дотични професор према бомбардовању уопште није имао „амбивалентан однос“. Уз то, ни предлагач није био амбивалентан када професора који се политички инвестира по цену брукања своје, филозофске струке, предлаже за тако високо признање.

Ако је речени предлог потекао из незнања, онда то сведочи о површности и неозбиљности предлагача; ако је, пак, потекла из намере, онда очекујемо да се у образложењу почасти Волцеру дâ за право у вези бомбардовања и да његово „ратно залагање“ (а не само научно дело) буде истакнуто као важан разлог за њену доделу. Како год било, овај догађај ће остати у супротности с укупним наслеђем и програмским смислом ИЛЕКС серије, као и с досадашњом праксом Српског филозофског друштва, и Београдског Универзитета.

На крају, скандалозно је и то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности. Пошто сматрамо да је одбрана националног достојанства дужност одговорних људи а не тек повремени хир, споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављамо том саучесничком ћутању и пракси мазохистичко-провинцијалног додворавања „извиканим именима“ из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Др Милан Брдар
редовни професор Универзитета,
научни саветник Института друштвених
наука, Београд и бивши председник Српског
филозофског друштва, 1997–2000
mbrdar@eunet.rs

Др Александар Јокић
tenure professor, Portland State University, USA,
суоснивач конференције ИЛЕКС и њен редован
организатор и учесник до лета 2004. године
ajokic@sbceo.org

У Београду, 14. 06. 2010. године
………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

%d bloggers like this: