Предавање Николе Тесле о светлости и другим појавама високе фреквенције (1893.)


Предавање, нашег и светског генија, Николе Тесле о светлости и другим појавама високе фреквенције одржано је у Франклиновом институту у Филаделфији, 24 фебруара 1893. у Националном удружењу за електрично осветљење у Ст. Луису 1. марта 1893. године. То предавање објављено је у америчким часописима „Journal of Franklin Institute“, Philadelphija, Jula 1893. и „National Electrical Light Association Proceadings“, St. Luis, 1893. Касније је код нас то предавање преведене и публиковано у књизи „Никола Тесла – Предавања“ коју је издао завод за уџбенике и наставна средства из Београда 2006, 167 – 233

Предавање Николе Тесле о светлости и другим појавама високе фреквенције (1893.)

Скини књигу»

Никола Тесла о XXI веку – чланак из 1937. године (и научни коментари)


Данас вам представљам један Теслин чланак о томе како је Тесла, те 1937-ме године када је овај чланак објављен у америчком часопису „Liberty“, видео и предвиђао шта ће се у XXI веку дешавати, у данашње време којем смо ми сведоци и савременици, а и даље кроз XXI век. У ствари, повод да објавим овај Теслин чланак, су и додатни студиозни коментари на овај чланак, коментари једног младог Теслијанца из Црне Горе, то је Владимир Караџић.

Владимир је своје коментаре објавио фебруара 2012. године

Тај Теслин чланак публикован је у књизи Александра Милинковића: „Тесла – чаробњак и геније», која је изашла из штампе 2005. године. Владимир је добио одобрење од аутора Александра Милинковића, да Теслин чланак јавно публикује на интернету, како би нам својим научним коментарима, још више приближио Теслу, његову мисао и визију, његове изуме и његову до сад незабележену научну генијалност, за коју тада у Теслино време, а ни сада, човечанство још није спремно да је ПОТПУНО схвати, да је разуме и да је према могућностима спроводи у пракси, за добробит целог човечанства.

Но, није далеко час када ће се ситуација променити, човек и човечанство ће сазрети, и биће спремни да прихвате Теслину научну мисо, његову генијалност, и када ће ту Теслину науку имплементирати у пракси, за добробот целог човечаства…!!

Никола Тесла о XXI вијеку – чланак из 1937. године (и научни коментари Владимира Караџића)

Професор Др Велимир Абрамовић: Предлог оснивања руско-српског друштва (Института) за проучавање научне заоставштине Николе Тесле


Истраживање предлаже:

Професор Др Велимир Абрамовић, (доктор филозофије наука – математике и физике)

Образложење:

Музеј-Архив Николе Тесле у Београду од 1952 има око 60 хиљада непроучених научних докумената светски познатог српског научника. Овај необјављени материјал садржи теоријске студије, као и детаљне описе експеримената. У питању је научников усамљенички и готово непознат рад од 38 година (1905-1943).

Чак и површно познавање обимног архива Теслиних истраживања показује да је он од непроцењивог значаја за даљи развој науке, пре свега, физике и космологије. Без сумње, реконструкција физичке теорије Тесле, посебно теорије атома и динамичке теорије гравитације, као и понављање његових многобројних експеримената не само да би променило данашњу науку и значајно је унапредило, већ би та наново откривена Теслина наука сасвим сигурно образовала и нову научну парадигму планетарне цивилизације за коју се Тесла свесрдно борио (Теслин Светски Систем у 12 тачака из 1900.г.).

Данас смо сведоци брзо растућег интереса за Теслине идеје на шта указује десетогодишњи стабилан пораст цитираности Тесле у светским научним часописима, литератури и штампи.

Шта је разлог обраћања руској страни: У последњих пет година у Русији је преведен са енглеског и у четири тома објављен целокупни Теслин познати научни опус. Такође, Теслин рад инспирисао је десетине руских аутора, тако да је у Русији прошле године (2011) о Тесли просечно објављивана по једна књига месечно. Руски академски кругови, али и научна јавност почели су озбиљне дискусије о Теслиним концепцијама, нарочито Луминоферозног Етра и структуре атома. Теслин живот и наука предмет су и бројних научно-популарних програма на руској државној као и многим приватним телевизијама, укључујући и ауторитативна мишљења, као на пример, професора С.Капице, који је у свом чланку о научној екологији Теслу ставио у исти ред са Вернадским. Очигледно је да је Русија савремени лидер у проучавању научног наслеђа Николе Тесле. Било би стога сасвим природно да руски научници, заједно са српским, добију институтски приступ необјављеним научним документима, које српска научна заједница деценијама уопште не користи. Обим необјављеног и стога непознатог научног архива Тесле у Музеју је око шест пута већи од онога што је познато светској јавности.

Психолошке препреке које треба формално превазићи: Концепти Физике Николе Тесле значајно се разликују од оних који су широко усвојени: Теорије релативности и квантне механике. Дакле, међународна академска заједница није у потпуности свесна да Теслин трећи пут у физици постоји, али да је блокиран неразумевањем у његовом времену. Такав став је последица тога што је Теслин рад остао неистражен, упркос чињеници да су многи експериментални тестови показали исправност његових оригиналних концепција. Све то отежава и околност да Тесла није ништа објашњавао у својим огледима и да недостаје теорија (његов ум радио је као природа, која такође само ствара, ништа нам не објашњавајући).Његова хеуристичка метода била је визионарски увид, и тајанствена је колико и сама генијалност. Ипак, Теслини мисаони токови у науци могу се реконструисати, јер су описи експеримената технички веома детаљни и непосредни.

Предлог: Многи од данашњих руских физичара прихватају идеју о Теслиној физици као о дубљој од постојеће. Стога, верујем да је дошло време да заједно са својим руским колегама спроводемо систематску студију драгоцене научне документације Николе Тесле, студију која би могла да послужи као полазна тачка, не само за нове чисте технологије, али и за много важнији циљ – поновно успостављање смисла, односно разумевање самих разлога постојања науке.

Чернобил, а сад и Фукушима јасно показују да је за научнике физика језгра остала врло нејасна. Моје животне околности (моја покојна супруга Марија Шешић је неколико година била директор Музеја/Архива Тесле), биле су такве да сам имао прилику да се упознам са неким деловима архиве и остао запањен када сам у једном од докумената прочитао опис начина (у огледу) како је Тесла успевао да заустави распадање радиоактивних елемената Радиума и изотопа Урана.

Заједнички руско-српски Научни тим: Оснивачко језгро мора бити хармонично – у њега би истовремено требало да уђу универзитетски стручњаци, али и независно оријентисани научници и слободни интелектуалци, као и хиперсензибилне особе, инспирисане филозофским идејама нове науке, безбедне за жива бића и у складу са природним редом ствари.

Организациони облик реализације идеје о заједничкој студији научне заоставштине Николе Тесле: Пројекат заједничких студија научне заоставштине Николе Тесле могу се одвијати у оквиру руско-српског споразума о научној и техничкој сарадњи кроз оснивање руско-српског научног друштва (Институт) Никола Тесла. На српској страни пројекат ће финансирати Министарство просвете и науке Републике Србије из средстава издвојених за проучавање историјских, теоријских и експерименталних аспеката научне заоставштине Николе Тесле. Успех заједничког подухвата је гарантован уколико старатељство са руске стране преузме Министарство просвете и науке Руске Федерације.

Релевантна научна заједница и људи у Русији који већ подржавају иницијативу:

Московски физичко-технички Универзитет (државни универзитет)

Институт за Физику имена Лебедева, РАН (Руска академија наука), Москва,

Руски интердисциплинарни темпоролошки семинар МГУ, који ради на Московском државном универзитету Ломоносов, (семинар окупља 17 катедри).

Институт за истраживање природе Времена, Московски државни универзитет Ломоносов (МГУ).

Natalia Toots, главни уредник научно-филозофског часописа Делфис

Prof Dr Aleksandar Petrovich Levich, Факултет за биологију, шеф катедре за општу екологију и математичко моделовање екосистема МГУ (Ломоносов)

Др Булежњиков Игор Едмундович, виши сарадник, Теоријска физика, Институт за Физику РАН, (Руска академија наука), Москва

Vitalij Pravdivtsev, (уредник научног програма Руске државне телевизије), сценариста, редитељ, писац, аутор неколико научних ТВ емисија о Тесли (Господар света – Никола Тесла, и програм Телевизије Русија)

Напомена: Редакција часописа Делфис као и часописа Наука и религија (име добио по књизи К. Циокловског), где је предлог објављен, свакодневно добијају писма подршке из целе Русије.

ВАЖНА НАПОМЕНА:

Др Булежњиков је разговарао са замеником министра образовања и науке и саветницима Одељења министарства за фундаментална истраживања Министарства образовања и науке Руске федерације, И ОНИ СУ ПОТПУНО ПОДРЖАЛИ ПРОЈЕКАТ С НАПОМЕНОМ ДА ТРЕБА ОБЕЗБЕДИТИ САРАДЊУ ОДГОВАРАЈУЋИХ СРПСКИХ ДРЖВНИХ ИНСТИТУЦИЈА.

Пројекат предлаже:
Професор Др Велимир Абрамовић, (доктор филозофије наука – математике и физике)

Српски геније: Теодора фон Бург – Таленат и рад су кључ!


Са мајком нашег бисера и генија Теодора, Магдом Бузуровић (девојачко презиме), био сам у истом разреду у основној школи „Трећи Октобар“ у Бору. Кад се сетим тог безбрижног и лепршавог времена, сетим се и њеног оца, Бранка Бузуровића – „Бузура„, који нам је предавао физичко васпитање. Сви га се ми из те генерације радо сећамо када причамо о том времену, о разним дечачким враголијама, несташлуцима и догодовштинама. 🙂 Нека је жив и здрав наш „Бузур“ како смо га сви звали.

На овом форуму» Магда објашњава (форумско корисничко име јој је „Realm„) своју ситуацију са Теодором, кроз шта све пролазе, као и како се као родитељ и друштво опходити са супер талентованом децом. Магди и њеном сину желим максимално све најлепше и најуспешније!

Теодору желим да буде упоран, истрајан и посвећен свом путу генија, нек његова генијалност процвета пуним цватом и потенцијалом којег поседује! Да, наравно, као и сваки геније, и Теодоров пут није лак због неразумевања средине и медиокритекске идеологије која се фино и дуго „негује“ у Србији. Но, ако је Теодор посвећен у потпуности свом путу, и Космос ће му помоћи, Бог..!

Нека му увек на уму буде живот и дело нашег непревазиђеног генија, Николе Тесле.

Погледајмо сад један симпатичан видео клип, где Теодор сам прича о себи…

МОНДО – Дечко вредан пажње

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А сада следи текст из штампе…

Таленат и рад су кључ

Извор: Политика Онлајн

Статистички биланс успеха Теодора фон Бурга: сто тринаест такмичења из математике – сто тридесет и две награде, тридесет међународних такмичења – четрдесет и девет награда, осамдесет три локална турнира – толико трофеја.

Замишљени геније: Теодор фон Бург… Тео, какога зову добри другари, прегурао је најгоре. Али, требало је издржати: за шест година, због притисака и малтретирања у којем су учешћа узели ученици али и неки наставници, морао је да промени чак четири београдске школе. А он сам лаконски нам каже да свако нађе свој разлог за мржњу и да осећај мучнине није било лако превазићи, без обзира на труд,јер је тешко поднети ситуацију у којој су сви против вас. А онда додаје нешто што звучи као прости математички принцип: „Однос масе према појединцу је непроменљив“.

Ђаку који се истиче знацима генијалности, па још из масовно омражене математике, а нарочито ако похађа неку српску основну школу, најпотребније су брзе ноге. Годило би му и да има ревносно школско обезбеђење које ће га допратити до куће, а не би му шкодило да тренира источњачке борилачке вештине, рецимо теквондо или кунг-фу. А увече, пред спавање, могао би да се теши подвизима јунака епско-фантастичне прозе, у делима Роберта Џордана, на пример.

Све ове технике опстајања међу медиокритетима и завидницима, жељнимда скрешу сваког ко штрчи, морао је да користи и Теодор фон Бург, осамнаестогодишњи младић из Београда, најбољи ђак престоничке Математичке гимназије и један од неколико највећих младих математичких умова на свету.

Древни муслимански филозофи глумили су припростеда их светина не бизгазила. Писац Момо Капор говорио је да „крдо“ око суперталентованих појединаца брзо нањуши ту изузетност и да ови, „различити“, прибегавају мимикрији да их руља не би ликвидирала. Уосталом, најубитачнији и најјезгровитији је био Његош: „Пучина (маса, светина) је стока једна грдна“!

Тео, какога зову добри другари, прегурао је најгоре. Али, требало је издржати: за шест година, због притисака и малтретирања у којем су учешћа узели ученици али и неки наставници, морао је да промени чак четири београдске школе. А он сам лаконски нам каже да свако нађе свој разлог за мржњу и да осећај мучнине није било лако превазићи, без обзира на труд,јер је тешко поднети ситуацију у којој су сви против вас. А онда додаје нешто што звучи као прости математички принцип: „Однос масе према појединцу је непроменљив“.

Статистички биланс Теодорових успеха на математичким турнирима, вишебојима и олимпијадама је колосалан: као учесник сто тринаест такмичења освојио је стотину тридесет и две награде. На тридесет међународних такмичења освојио је четрдесет и девет награда, а на осамдесет три локална турнира добио је исто толико трофеја.

Теова мајка Магда фон Бург, рођена Бузуровић, професорка енглеског језика, отишла је, фебруара 1992. године, у Книн, где је била преводилац у мисији Међународног комитета Црвеног крста. Тамо се зближила с Беатом фон Бургом, делегатом швајцарског Црвеног крста, с којим ће добила сина Теодора, којег је родила у Београду.

Госпођа Магда нас уверава да је Теов блистави таленат за математику само једна страна приче и да је упорни, свакодневни рад, још од Теове треће године, кључ његових успеха. Већ са седам година млади Фон Бург је решавао задатке намењене ђацима четвртог разреда основне школе, али мајка Магда, његов дотадашњи учитељ,схватила је да дете не може даље да напредује без приватних професора. Породица је морала сама да се сналази јер се државне касе, намењене за овакве случајеве, држе „генерацијског реда“ и не дају финансијску потпору пре другог или трећег разреда средње школе. Такви су услови код Министарства науке и града Београда. Ипак, прва, једнократна финансијска стимулација стигла је од Фонда за таленте при Министарству за омладину и спорт

Наша саговорница, на основу свог искуства, сматра да однос државе према суперталентованој деци треба редефинисати,односно да новчане појединачне награде морају бити симболичне а да већину тих пара треба уложити у додатни рад ђака с квалитетним професорима.

Теодорова мајка, у улози његовог професора и педагога, повукла је изузетан потез: није дозволила да њен син уђе у режим такозване акцелерације (прескакања разреда) јер такво „напредовање“, по правилу, разорно делује на социјални и емотивни развој детета.

Теодор фон Бург следеће године завршава гимназију и одлази на студије у иностранство. Велика препрека његовом и повратку њему сличних, у Србију, каже нам, јесте овдашњи непотизам и партијско збрињавање кадрова. Планира да се упише на неки од европских универзитета због тога што су европске основне студије квалитетније од америчких, али и због блискијег менталитета и начина живота. Каже да има већи афинитет према примењеној математици, додајући: „Чиста математика, на неки начин, не бави се овим светом и то ме одбија. Не желим да завршим у неком свом, малом, изолованом свету“.

На „вечној“ листи најуспешнијих такмичара најпрестижније, Међународне математичке олимпијаде, која се одржава већ педесет две године, Теодор заузима шесто место с три златне, једном сребрном и једном бронзаном медаљом. А на првом месту је његова нова пријатељица, Лиза Зауерман из Немачке,коју догодине наш јунак лако може да престигне. Јер, Лиза је испала из конкуренције (такмичари морају имати мање од двадесет година), а ако би Теодор, на следећој олимпијади која ће се одржати у Мар дел Плати, у Аргентини, освојио злато био би најбољи светски математичар свих времена у поменутом узрасту.

Теодор је већ гостовао код Лизе Зауерман и њене математичке дружине, на Универзитету у Бону, и био је одушевљен својим новим пријатељима који су га очарали скромношћу и жељом да му помогну у сваком погледу.

Милан Четник
објављено: 14.11.2011.

Велимир Абрамовић: Буђење Тесле у Београду је почело


Разговор водила: Биљана Ђоровић

Велимир Абрамовић, оснивач приватне философске школе “Институт за Науку о Времену”, докторирао је на тему: “Проблем непрекидности у природној философији Лајбница и Бошковића”. Као професор радио је на катедри “Теорије филма” на Универзитету уметности у Београду као и “Концепције Времена, Простора и Материје у философији и природним наукама” у Центру за мултидисциплинарне студије, Универзитета у Београду. Од 2004. до 2007. био је декан факултета “Академија уметности” у Београду; од 2003. уредник је научног и философског часописа „Delphis“ из Москве; оснивач је и главни уредник научно-философског часописа “Теслиана” а од 2004. стални је члан Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Државном универзитету Ломоносову у Москви. Пре две године објавио је монографију о Николи Тесли “Светлост која се никада не гаси”, у издању Православне речи из Новог Сада.

У овом тренутку настојим да образујем „Институт за космологију и науку о времену – Никола Тесла“, како бих се и ја сам тиме бавио интензивно и то експериментално, заједно са пријатељима, са којима већ годинама радим…. Буђење Тесле у Београду је почело. Ви који читате, пошаљите нам у Јоносферу и ваш светлосни зрак душевне подршке.

У оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, крајем октобра месеца ове године предвиђено је да професор Велимир Абрамовић одржи предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности.

Професор Велимир Абрамовић је недавно изнео информацију да се пројекат у ЦЕРН-у налази пред колапсом који ће до пролећа бити сакривен од јавности.

Како смо недавно захваљујући вама сазнали, пројекат у ЦЕРН – у одустао је од портаге за Хигсовим бозоном И од суперсиметрије. Ова информација од великог значаја неће бити објављена до пролећа следеће године. Реците нам како ви видите смисао и значај пројекта у ЦЕРН – у и разлоге његовог краха?

С обрзиром да научни комитет који управља ЦЕРН-ом броји преко 300 чланова, а уже тело које планира рад сударача протона преко 100 научника, сасвим је јасно да у том самоуправно организованом, веома сложеном, изузетно скупом и неефикасном систему управљања никаве праве науке не може бити. У ЦЕРНУ нема праве научне памети, него је она замењена софистицираном научном политиком. Не постоји колективни креативни чин, већ само индивидуални, јер само психа појединца може да ради као пријемник космолошких закона независан од општег образовања и универзитетских обичаја неке средине у којој живи геније осамостаљеног ума.

У ЦЕРН-у се паралелно раде три пројекта, потрага за Хиггсовим Бозоном, наводном градивном јединицом наводне Тамне материје, непримерено названим „Божја честица“, затим се проверава стандардни модел елементарне грађе опште материје, који је недавно дефинитивно нарушен мерењем надсветлосне брзине једне врсте неутрина. И најзад је у игри трећи пројекат, генератор муонске плазме, који треба да резултира великим сударачем муона, честица које су, како се верује, чисте енергетске лоптице, без икакве унутрашње структуре.
С обрзиром да научни комитет који управља ЦЕРН-ом броји преко 300 чланова, а уже тело које планира рад сударача протона преко 100 научника, сасвим је јасно да у том самоуправно организованом, веома сложеном, изузетно скупом и неефикасном систему управљања никаве праве науке не може бити. У ЦЕРНУ нема праве научне памети, него је она замењена софистицираном научном политиком. Не постоји колективни креативни чин, већ само индивидуални, јер само психа појединца може да ради као пријемник космолошких закона независан од општег образовања и универзитетских обичаја неке средине у којој живи геније осамостаљеног ума.

Кажете да у ЦЕРН-у ради систем произвођења сензационалних научних вести који служи ублажавању немоћи науке пред правим проблемима нуклеарне физике. Каква је аргументација на коју се позивате?

Да, управо тако. На пример, када су се недавно истопила језгра три реактора у Фукушими, одговор научника из ЦЕРН-а није био да хитно седну у авион, оду у Фукушиму, угасе језгро и деконтаминирају реакторе, јер они појма немају како то да ураде. Уместо тога пустили су јапанске ватрогасце камиказе да гасе реактор шмрковима морске воде. Да би скренули пажњу јавности са своје потпуне немоћи да одговоре на реалне захтеве, научни политичари из ЦЕРН-а објавили су вест да су произвели анти-водоник и да ће га ускоро моћи одржавати невероватних 15 минута, како би проучили разлоге зашто у Космосу антиматерије и материје нема подједнако, него је антиматерија тако ретка, и ако је у почетку великог праска, којим је, по ЦЕРН-у, наводно створен Космос, и једне и друге материје морало да буде у истим количинама. Ово је само један пример како се брани буџет од 20 милијарди евра, који далеко мање унапређује науку, него што су то, на пример, готово бесплатно учинили Галилеј и Њутн. Шта је радио Галилеј да би открио да слободни пад тела не зависи од масе, један од најважнијих закона Физике? Он је пуштао лоптице низ дрвене канале и бацао камен у вис, што све заједно није коштало готово ништа. Њутн је на вашару купио стаклену призму којом су се играла деца. Исто као и деца, гледајући разне боје, кад се призма окреће према Сунцу, Њутн је открио законе геометријске оптике и урадио теорију боја.

Али је тада у науци на делу био ум, а не фондови и вишак образовања, непотребно и нетачно а компликовано симболичко знање. Физичари су лажно свештенство нашег доба које је изградило космолошку схоластику налик на средњевековну теологију. Али свему томе долази крај. Велики је број експеримената непокривених теоријом, а расте број невероватно угледних теорија које ничим не могу да се потврде. Погледајте само овогодишњу Нобелову награду за Физику додељену за откриће убрзаног ширења свемира које ће свет довести до потпуног хлађења, до смрти васионе. Та представа о ширењу космоса је потпуно нетачна: Ако бих стао на београдски трг Славију и гледао како од мене одлазе сви аутомобили у свих седам улица, треба ли да тврдим да се шири Београд? Такође, ако се Космос шири, да ли то такође значи да један метар простора постаје два метра? На ово друго, један пријатељ, окорели физичар,одговорио ми је да се шири и еталон мере, а не само простор, па све то не може да се утврди другачије него само у једначинама. Онда сам схватио како савремена физика користи математику за метафоричке описе, а не за физичку интерпретацију математичких операција и објеката, како је то тражено у Питагорејству, како би се успоставила фундаментална веза математике са реалним светом.

Које пројекте ЦЕРН обуставља? Од кога потиче информација о њиховом обустављању?

Kада су се недавно истопила језгра три реактора у Фукушими, одговор научника из ЦЕРН-а није био да хитно седну у авион, оду у Фукушиму, угасе језгро и деконтаминирају реакторе, јер они појма немају како то да ураде. Уместо тога пустили су јапанске ватрогасце камиказе да гасе реактор шмрковима морске воде.

Укратко, ЦЕРН је одлучио да обустави пројекте Хиггсовог Бозона (Божја честица) и трагања за Суперсиметријом елементарних честица и оставио само пројекат Муонске плазме (класична плазма настаје када електроне одвојимо од атомског језгра, али освајање технике муонске плазме треба да омогући креирање такозване тешке масе директно из енергије).

Омасовљење фундаменталних истраживања које врши ЦЕРН у суштини уназађују науку. Моја унутрашња информација из ЦЕРН-а потиче од једног турског физичара који од почетка сумња у церновске теорије, иако је тамо запослен, и залаже се, још увек тајно, само у себи, за промену парадигме у правцу проучавања Теслине Етарске технологије, која је у Теслином архиву поткрепљена његовим многим експериментима, који разрешавају главне проблеме науке и технологије нашег планетарног друштва, као што је, на пример, заустављање радиоактивног распада радијума и изотопа урана (детаљно описан Теслин експеримент) или распростирање електромагнетских таласа кроз природне средине бесконачном брзином (Не-Херцијански таласи) или производња гигантских модела електрона, протона и неутрона, односно читавих атома техником којом природа производи лоптасте муње после великих олуја.

Наивност свих наведених церновских истраживања, очигледна је када се упореди са Теслиним резултатима описаним у његовом научном архиву који је још непроучен, а садржи око 60.000 научних докумената једне потпуно нове физике.

У оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, предвиђено је да за десетак дана одржите предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности. Ово је већ друго ваше предавање на Ломоносову. Прво је одрзано 2003, такође у октобру, под насловом „Увод у онтологију времена“. То је уједно било и прво предавање на Ломоносову икада одржано на српском језику, уз превод.

Укратко, професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио је да не види никакву грешку у мојим рачунима и да би учесници семинара волели да чују моје излагање уживо. Узгред буди истакнуто да се ни један велики универзитет у Свету не бави посебно темом времена, осим Ломоносова, јер у западњачкој Физици природа времена још увек није препозната као проблем који је неопходно разрешити.

Написао сам следеће писмо шефу катедре за Екологију и стручњаку за математичко моделовање екосистема, Александру Петровичу Левичу:

Не замерите ми на овом личном обраћању, које служи као позив на предавање.
105 година прошло је од објављивања Ајнштајнове Електродинамике тела у кретању (Специјалне теорије релативитета), у немачком часопису Annalen der Physic. За све то време ова теорија није се ни мало развила, нити је из ње проистекла технологија контроле времена у физичким и биолошким системима и процесима. Другим речима, никада није постојао нити постоји било какав релативистички инжењеринг на основу Ајнштајновог схватања времена као чисте релације, односно на основу његове дефиниције симултаности, као и на основу главног физичког закључка Специјалне теорије релативности о асинхроности покретних и непокретних физичких система, (дилатација времена узрокована кретањем). Примера ради, у чувеном парадоксу близанаца Ајнштајн обећава физичку бесмртност човеку који ће у ракети путовати брзином светлости, тврдећи да такав путник неће старити, али да се неће ни подмлађивати, јер темпорални рачуни показују да путовање у прошлост није могуће.

Ваши закључци довели су вас до тврдње да Специјална теорија релативности има особине интелектуално изведеног мађионичарског трика, еквилибристике, која након што се разобручи губи своју моћ која се до тада доима као натприродна.

Али, пре него што сам се упустио у анализу заиста никоме јасног Ајнштајна, упитао сам се: Ко сам ја ? Философ чији основни духовни интерес је дефинисање времена, онтолошки, математички и физички. Радим на томе преко две деценије и спремам се да резултате ускоро објавим у књизи Основе науке о времену. То је прави разлог зашто сам у Специјалној теорији релативности покушао да пронађем идеју за конструисање практичног инструмента којим се може утицати на време, или бар за идеју за експерименте са физичким временом. У томе нисам успео, али сам успео у нечем другом: да ту теорију најзад схватим. Било је то и моје велико разочарање: реч је о кружном доказу заснованом на згодно изабраној Гаусовој модуларној аритметици. Када сам најзад освестио о чему се ради, закључио сам: Специјална теорија релативности има особине интелектуално изведеног мађионичарског трика. И као што знамо, сваки разоткривени трик нема у себи више ничега натприродног. Исто тако, ко заиста схвати теорију релативности, одмах ће увидети разлоге да се она обори. И зато, усуђујем се да кажем, да ће свако ко буде присуствовао мом предавању учинити част свом интелекту и суштински разумети Ајнштајнову до сада свакоме нејасну релативност времена.

С дубоким поштовањем и пријатељски, али не на уштрб истине, насловио сам предавање: Објашњење Ајнштајнове математичке методе и обарање физичких закључака Специјалне теорије релативности. Зашто? Ајнштајн тврди погрешан концепт садашњости, по коме ‚‚свака тачка простора има своје време‚‚ што је у сукобу и са искуством и са разумом: да је тако како каже Ајнштајн, границе просторних димензија биле би неистовремене, на пример крајеви неке дужине, па простор какав видимо, а тиме и читав Свет, не би могли уопште да постоје.

Како је професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио на ваш предлог?

Укратко, професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио је да не види никакву грешку у мојим рачунима и да би учесници семинара волели да чују моје излагање уживо. Узгред буди истакнуто да се ни један велики универзитет у Свету не бави посебно темом времена, осим Ломоносова, јер у западњачкој Физици природа времена још увек није препозната као проблем који је неопходно разрешити.

Пример са Ајнштајновим сатовима који показују различита времена при разним брзинама, је смешан, јер је још Руђер Бошковић у 17 веку, али и многи други, Галилеј пре њега – распарављао о томе да једно те исто клатно (када је изведено из равнотежног положаја за исти угао) осцилује брже на обали мора, а спорије на врху планине, а сат је у основи физички осцилатор…

Где је инжењеринг Специјалне теорије релативности? Теорија не служи баш ничему већ преко сто година.

У писму часопису “Pathfinder” (Читач трагова) 1937. Године, Никола Тесла је објаснио своју позицију, као и теоријски извор своје релативистичке праксе по коме је он радио своје изузетно успешне експерименте:

“Да поменем једну од очевидних заблуда савремене псеудо-науке. Теорију релативитета покренуо је још пре више од 200 година мој славни земљак Бошковић, велики филозоф, који је, и ако притиснут бројним обавезама, успео да напише око хиљаду томова на безброј различитих тема. Он је радио на релативитету – укључујући чак и континуум временског простора – тако детаљно и без грешке да за друге није остало ништа, већ само да додају неке којештарије. Релативисти нису никада поменули његово име, јер наравно – у мутноме се риба лови.”

Водите српски езотерисјки дневник. Коме га све шаљете и са каквим циљем?

Прочитај текст до краја »

Велимир Абрамовић: ЦЕРН касни 111 година за Теслом


Аутор: Велимир Абрамовић

У поводу светске новинске вести да је ЦЕРН измерио брзину већу од светлости, српска јавност треба да зна да је то урадио Никола Тесла још 1899, и пријавио амерички патент са тим подацима 1900.године.

Ево превода тога дела Теслиног патента, који се односи на брзину електромагнетских таласа или светлости: „УМЕТНОСТ ПРОВОЂЕЊА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ КРОЗ ПРИРОДНЕ МЕДИЈУМЕ, Никола Тесла, УСА патент број 787,412, пријава поднета 16, Маја 1900, патент одобрен 18. Априла 1905.). Текст патента гласи:

„Најважније предвиђање је, међутим, да ће независно од учестаности, талас или таласни воз наставити кретање још извесни интервал времена, за који сам проценио да није мањи од једне дванаестине секунде или веровато 0,08484 секунде потребне за одлазак и повратак из пола дијаметрално супротне области преко површине земље средњом брзином око четири стотине седамдесет и једну хиљаду две стотине четрдесет километара у секунди.“

Нема сумње, да када би се основао Институт за Теслине студије у Београду, била би то врло убрзо најважнија установа светске науке, бар што се тиче идеја и експеримената, подробно описаних у Теслином научном архиву.

Оригинални текст Теслиног патента на енглеском:

“The most essential requirement is, however, that irrespective of frequency the wave or wave-train should continue for a certain interval of time, which I have estimated to be not less then one-twelfth or probably 0.08484 of a second and which is taken in passing to and returning from the region diametrically opposite the pole over the earth’s surface with a mean velocity of about four hundred and seventy-one thousand two hundred and forty kilometers per second.”

(ART OF TRANSMITTING ELECTRICAL ENERGY THROUGH THE NATURAL MEDIUMS, Nikola Tesla, USA Patent No. 787,412. Application May 16, 1900, patented April 18, 1905.)

Горан Марјановић: Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)


Аутор: Дипл. Инг. Горан Марјановић
У Београду, 06.05.2011.г.
Преузми текст:
Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)
Извор»

Увод

Дипл. Инг. Горан Марјановић

Брзина светлости је најпознатија природна константа. Вредност многих параметара, али и ваљаност многих теорија и постулата, утемељени су на њеној величини. У суштини то је брзина којом се крећу фотони као кванти електромагнетног зрачења. Величина ове фундаменталне физичке константе утврђена је – са једне стране – на основу вредности добијене мерењем а са друге – на основу електро магнетне теорије J. C. Maxwell-a (James Clerk,1831-1879). Наиме, у својој “Динамичкој теорији електромагнетних поља” објављеној 1865. године Максвел је дефинисао константу којом је одређен однос између електричних и магнетних феномена, при чему је тај однос – у димензионом смислу – представљао брзину и имао нумеричку вредност веома блиску вредности измерене брзине светлости.

Иако је ова чињеница указивала само на то да светлост има електромагнетну природу, ове две веома сродне, али у суштини ипак различите, физичке категорије су потпуно изједначене и сасвим поистовећене и у квалитативном смислу! Нажалост, још је већа грешка учињена када је та “обједињена” вредност брзине усвојена као “највећа могућа брзина кретања било ког феномена у природи”, поставши тако кључна вредност у Lorentzovim трансформацијама.

Ово је једна од најзначајнијих, иако ненамерно учињених (процедуралних), грешака у развоју научне мисли, јер је тиме изгубљен цео један свет – свет који је саставни део постојеће реалности али потпуно инверзан оном за који одавно знамо и који нам је чулно и мерно доступан док овај други само наслућујемо и теоријски описујемо као виртуелан. Прихватањем разнородности поменутих категорија, “раздвајањем” њихових вредности и усвајањем Максвелове константе, уместо брзине светлости, као кључне вредности Lorentzovih трансформација битно се проширује домен реалности обухваћен већ постојећим теоријама, укључујући и један сасвим “нови” свет у којем је фотон “нормална” честица са потпуно реалном масом мировања и у којем се све садашње виртуелне структуре попут тамне масе, тамне енергије, егзотичне материје итд. “преводе” у домен реалног света …

Највећа могућа брзина кретања у природи

По нашем мишљењу, заснованом првенствено на анализи изворних радова Coulomba (Charles-Augustin de Coulomb, 1736 – 1806) и Maxwella, измерена брзина светлости никако не би смела бити изједначена, а поготово не сасвим поистовећена, са Максвеловом константом, јер се ради о сродним али структурно ипак различитим формама – потпуно аналогно појмовима електромоторне силе (Е) и напона (У) у струјном колу које су такође веома сродне, али ипак и битно различите величине. Што је још важније, вредност Lorentzove константе којом је одређена величина релативистичких ефеката, никако не би смела бити дефинисана на бази вредности измерене брзине светлости, тј. експериментално установљене брзине кретања фотона!

Наиме, основу Теорије релативности чине Lorentzove трансформације. Величина релативистичких ефеката (пораст масе, контракција дужине у правцу кретања, дилатација времена, …) овиси о вредности константе gamma, γ=1/√1-(v/c)2, у којој параметар “c” представља највећу могућу брзину кретања у природи, а то је – према важећим конвенцијама – брзина светлости чија је вредност  грешком поистовећена са вредношћу Максвелове константе. И ту је проблем. У складу са оваквом дефиницијом Lorentzove константе ни једна честица са реалном масом мировања не може достићи брзину светлости а фотон, који се (ипак) креће том брзином, је дефинисан као “честица” без реалне масе (мировања) и има виртуелну масу m = E/c2, што је – иако парадоксално – широко прихваћено.

Оно што ми предлажемо је појмовно раздвајање измерене брзине светлости и Максвелове константе тако да се величини “c” која, по нашем схватању, у Lorentzovim трансформацијама представља теоријску вредност „највеће могуће брзине“ кретања у природи више не додељује вредност измерене брзине светлости него вредност Максвелове константе. Обзиром да је њена величина незнанатно, али ипак већа од брзине светлости, та би вредност у ствари требала бити она права Lorentzova теоријска баријера и супстанцијалним објектима потпуно недостижна брзина, која се, као таква, ни не може експериментално измерити, али се – како је то показао Максвел – може добити на основу електромагнетних особина вакума.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

Усвајањем нашег предлога, Lorentzove трансформације остају исте, њихова инваријантност се не доводи у питање, али квалитативна разлика постаје огромна јер сада “луксонски зид” може бити достигнут, па и прескочен, без нарушавања тренутно важећих постулата и/или теорија.

Обзиром да би узимање у обзир наших тврдњи довело до коперниканског преврата у науци, и – сасвим нескромно тврдим – до ТРЕЋЕ ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, покушаћемо образложити ову идеју. Почнимо зато од историјски забележених чињеница.

Историјске чињенице

Проучавајући кретање Јупитеровог сателита Jo, Ole Christensen Roemer је 1676. године показао да светлост путује коначном брзином и проценио њену вредност на око 300 000 km/sec. 1848. Hippolyte Fizeau је развио свој метод за мерење брзине светлости и добио вредност од 315 000 km/sec. Побољшањем овог метода, Leon Foucault је 1862. године новим мерењем добио вредност од 298 000 km/sec. Тек 1972. године коришћењем ласерске технике прецизност је битно повећана, а измерена брзина светлости у вакуму износила је 299 792 456 ±1.1 m/s. Након више поновљених мерења, на Генералној конференцији јединица мере (CGPM) одржаној 1975. године, за брзину светлости у вакуму, дефинитивно је утврђена вредност од 299 792 458 m/s, која се користи и данас.

Са друге стране, још 1856.г. Wilhelm Eduard Weber и Rudolf Kohlrausch мерећи однос електромагнетне и електростатичке константе, пражњењем Лајденске боце, добили су бројну вредност тог односа веома блиску вредности брзине светлости коју је измерио Fizeau. Тиме су постављени темељи Максвелове теорије.

Коначно, у раним 1860-тим, Максвел је показао да се, према електромагнетној теорији на којој је управо радио, електромагнетни таласи у вакуму простиру брзином чија је вредност једнака односу који су добили Weber и Kohlrausch. Уочивши велику блискост нумеричке вредности овог односа и вредности брзине светлости коју је добио Fizeau, сматрао ову чињеницу доказом да светлост има електромагнетну природу, тј. доказом идеје да је светлост у ствари електромагнетни талас, коју је 1846.г., у свом раду “ Thoughts on Ray Vibrations “ изнео Michael Faraday. Ипак, наглашавамо да сам Максвел никада и нигде у својој теорији није поистоветио однос електромагнетних и електростатичких феномена са брзином светлости.

Максвелова константа

Вредност Максвелове константе је заиста незнатно већа од измерене брзине светлости и, уз одређене конвенције које ће бити објашњене у наставку текста, има вредност: v = 3*108 [m/s]. Ова „незнатна“ разлика нема готово никакав утицај при малим, средњим, па ни великим брзинама и ово је вероватно један од основних разлога због којих је Максвелова константа изједначена са брзином светлости.

Ако пажљиво преиспитамо Максвелов оригинални рад [1], нпр.:

„… we may define the ratio of the electric units to be a velocity… this velocity is about 300,000 kilometres per second…“

, можемо видети да он заиста нигде није рекао да је брзина светлости универзална константа , него је као основну константу дефинисао однос између електричних и магнетних феномена, при чему тај однос – у димензионом смислу – представља брзину и има бројну вредност која је истог реда као и брзина светлости !!!

Данас, у терминологији савремене физике, може се рећи да брзина коју представља Максвелова константа и која има димензију брзине, није брзина било ког физичког феномена, електричног, магнетног, светлосног, гравитационог или било које врсте, него само теоријска вредност брзине векторске суме електронског спина и пропагације управне на спин док брзина светлости подразумева реалну брзину кретања фотона. Дакле, брзина коју предстваља Максвелова  константа, а не брзина светлости, је инваријантна, физичка баријера брзине простирања електромагнетних поља у вакуму, и која може бити достигнута само теоријски, након утрошка бесконачно велике количине енергије, што је наравно немогуће!

У складу са оваквим тумачењем брзина светлости може, али и не мора, имати непромењиву вредност – при чему сви постулати важећих теорија остају очувани. Ово је од великог значаја јер је најновијим истраживањима недвосмислено потврђено да је брзина светлости током историје мењала своју вредност !

Зашто ми верујемо да је фотон као “честица без масе” (?) достигао ту баријеру када и сам Максвел каже [1]:

„It is manifest that the velocity of light and the ratio of the units are quantities of the same order of magnitude. Neither of them can be said to be determined as yet with such degree of accuracy as to enable us to assert that the one is greater than the other. It is to be hoped that, by further experiment, the relation between the magnitudes of the two quantities may be more accurately determined.“

„In the mean time our theory, which asserts that these two quantities are equal, and assigns a physical reason for this equality, are not contradicted by the comparison of these results such as they are.“

(Page 436, Volume II)

Дакле Максвел тврди (само то) да су брзина светлости (“velocity of light”) и однос електричних и магнетних феномена (“Ratio of Units”) квантитети истог реда величине који, као два различита квалитета, могу имати и идентичну величину, тј. нумеричку вредност.

Нажалост, по објављивању Максвелове теорије, упркос другачијим идејама (Somerfield, Heaviside, нпр.) ове две величине су потпуно поистовећене што је сасвим разумљиво јер је светлост, у то време, била једини познати феномен са том брзином.

Крајем XIX века изведени су неки експерименти у циљу мерења односа електро магнетних феномена (Rowland in 1870, Rosa in 1889, Rosa and Dorsey in 1905) али прецизност мерења је била мала. Уочена разлика добијених вредности и измерене брзине светлости замаскирана је могућим грешкама у мерењу, тако да су ове вредности поистовећене, а акценат је дат на што прецизније мерење брзине светлости, док је мерење односа електромагнетних феномена пао у заборав. Ипак, проблем фундаменталне различитости Максвелове константе и брзине светлости, иако добро прикривен, остао је присутан.

Да је теорија релативности објављена пре Максвелове теорије, вероватно се нико не би двоумио око тога да је Максвелова константа бројчано блиска и сродна, али квалитативно ипак различита физичка категорија од измерене брзине светлости. Овако, када је ТР објављена много година касније (STR, 1905.g., OTR, 1916.g.) Максвелова константа је постала главни ослонац кључног Ајнштајновог постулата о константности брзине светлости. Максвелове напомене су заборављене, а брзина светлости је проглашена за фундаменталну природну константу. Чињеница да је фотон морао постати честица без масе није сматрана апсурдном, што она у суштини јесте, него је широко прихваћена као доказ да је светлост таласне природе.

Зашто за све ове године та грешка није откривена и исправљена?

Као прво, веома је мали број оних који сматрају да су Максвелова константа и брзина светлости различити квалитети. Са друге стране, Ајнштајнов ауторитет је заиста велики, ТР поткрепљена одговарајућим доказима тако да било шта што захтева неке корекције или противуречи теорији у било ком смислу – не долази у обзир.

Ипак, експериментална реалност нам указује на недовољну ширину постојећих теорија захтевајући нове идеје. По нашем мишљењу решење је врло једноставно. Потребна је само мала промена у схватању и тумачењу појма највеће могуће брзине у природи као кључне величина која одређује вредност Lorentzov константе.

Lorentzove трансформације у функцији Максвелове константе

Погледајмо сада шта је заправо Масксвелова константа.

У савременој интерпретацији Максвелове теорије, електрична и магнетна поља могу се ширити кроз простор у форми таласа и простирати брзином која зависи од односа електричне и магнетне константе празног простора. Та брзина једнака је брзини простирања светлости, а има вредност c=√1/ε0μ0, где је μ0 пермеабилност (магнетна пропустљивост) вакума, а  ε0 пермитивност (електрична пропустљивост), такође мерена у вакуму..

Ипак, Максвелу су појмови пермеабилности и пермитивности вакума (μ0 и ε0) били потпуно непознати јер у то време није било ни наговештаја Квантне теорије поља.

У оригиналном раду Максвелова константа има вредност:

V = sqrt 1/( μ * ε), где μ представља магнетну, а ε електричну константу празног простора, чија је величина одређена експериментално. На основу тада доступних података сам Максвел је добио брзину од V = 310 740 000 m/sec.

Иначе, вредности μ0 и ε0  које се користе данас нису независне величине него функције усвојеног мерног система јединица. Да би се избегли бројни проблеми које су уносили разни системи јединица (cgs, Heaviside-Lorentz, Gaussian …) у којима величине имају различите дефиниције и вредности, италијански физичар и математичар Giovani Giorgi је 1901. године предложио врло практичан систем јединица.

Следећи изворне Максвелове идеје, Giovani Giorgi, је измислио систем јединица (Giorgi систем), претечу Међународног система (SI, у којем се основна величина у неком изразу може добити као функција осталих величина без икаквог мерења. На тај начин, уместо налажења вредности за ε0  или  μ0  експерименталним мерењем, њихова вредност се може једноставно израчунати.

Систем који је Giorgi предложио, познат као практичан систем, користи метар, килограм и секунду (MKS) као мерне јединице преко којих је дефинисана вредност константе K у Coulombovom закону а тиме и вредност магнетне пермеабилности, тако да оне у том систему имају следећу вредност:

K = 9 * 109 [ Nm2/ Coulomb2 ]
μ0 = 4 π * 10-7 = 1.256637 * 10-6 [ Henry/meter ].

По дефиницији Coulombonovog закона:
ε0 = 1/4π *K, tj.  ε0 = 1/36π * 109 = 8.841941 * 10-12  [ Coulomb/Volt*m ].

Одавде следи да је однос електромагнетне и електростатичке константе:

β = sqrt 1/( μ0 * ε0) = sqrt (36π * 109 / 4π * 10-7) = 3 * 108 [ meter/sec. ]

и ово је у ствари права вредност Максвелове константе.

Нажалост, процедура и редослед дефинисања фундаменталних физичких ентитета су измењени. Вредност магнетне пермеабилности m0 је прихваћена по дефиницији и у складу са усвојеним системом јединица:

μ0 = 4π * 10-7 [ Henry/meter ],

док је за вредност електричне пермитивности e0 уместо њене праве, изворне, вредности која проистиче директно из Coulombovog закона (1/36π*109 C/Vm) усвојена она која се добија посредно – на основу измерене брзине светлости. Имајући у виду да је Coulombov закон (у било којој формулацији) тачан само за стационарне услове јер наелектрисање својим кретањем производи магнетно поље које онда мења јачину силе (ови услови су опште познати као “електростстичка апроксимација”), ово сматрамо сасвим нелогичном процедуром.

Дакле, чињеница – да се вредност константе у Кулоновом закону који дефинише интензитет (правац и смер) електростатичке силе којом непокретно тачкасто наелектрисање делује на друго, такође непокретно наелектрисање, одређује преко динамичког ентитета какав је брзина кретања фотона, што је апсурд – потпуно је занемарена и данашња вредност диелектричне константе вакума дефинисана на следећи начин:

ε0 = 1 / (μ0 * c2)= 8.854171 * 10-12 [ farad/meter ],

тако да Coulombova константа, уместо своје оригиналне вредности засноване на усвојеном мерном систему јединица добија вредност такође посредно – из пермитивности вакума (чија вредност је, како смо видели, дефинисана преко брзине светлости …):

K = 1/4pi*ε= 8.987569 * 109 [ Nm2 / Coulomb2 ].

Укратко, уместо да вредност Максвелове константе буде сасвим независна од брзине простирања светлости (брзине кретања фотона) и њена вредност одређена само односом електромагнетних феномена чија величина проистиче из усвојеног система јединица и Coulombovog закона, урађено је сасвим обрнуто. Максвелова константа је потпуно изједначена са брзином светлости а вредност електричне пермитивности и Coulombove константе су предефинисане и кориговане на вредности које им намеће измерена брзина светлости, што је парадоксално јер су теоријско-статичке величине дефинисане на бази експериментално динамичких величина!

Последице су следеће.

Фотон као квант носиоц ЕМ интеракције не сме да има реалну масу мировања чиме се издваја од свих других реално постојећих објеката нашег света. Вредности троме и тешке масе а тиме и стварних кинетичко – гравитационих ефеката у екстремно релативистичким условима су битно различити од оних који су предефинисани теоријом релативности, а разлика је тим већа што је реална брзина кретања ближа брзини светлости. Имајући на уму постојеће проблеме савремене теоријске физике (тамна материја, тамна енергија, егзотична материја, телепортација, заустављена светлост,…) које јој намеће експериментална реалност, ово питање требало би што пре разрешити.

Како? Ево предлога.

Разлика између енергије честице утврђене прецизним мерењем и вредности која се добија на основу односа пређеног пута и времена њеног прелета постаје све већа што су веће енергије односно што су реалне брзине кретања честице ближе брзини светлости. Исто тако, директно мерење односа електричних и магнетних феномена коришћењем модерне технологије могло би показати да се производ (μ00) разликује од вредности  c-2 што би довело до великог напретка у разумевању структуре материје.

Тиме би, дуалност таласно честичних објеката могла бити описана на један много природнији начин – кроз симетричност «суб-луксонских» и «супер-луксонских» ентитета у нашем појавном свету који би и сам по себи представљао јединство двају једнаких али инверзно-опозитних просторно временских категорија.

Закључак

Ослобађањем Максвелове константе везаности за измерену вредност брзине светлости и усвајањем њене вредности као највеће могуће брзине у природи ослобађамо и материју из окова сублуминалних брзина дозвољавајући јој нове форме егзистенције и квалитете које сада зависе само од локално-структурних особина вакума, при чему и сама брзина светлости, тј. брзина кретања фотона, постаје инваријантна. Фотон се коначно трансформише у «нормалну» честицу са реалном масом коју и исказује у бројним експериментима, а све теорије и постулати остају важећи. Шта више – Максвелова константа која је сада ослобођена своје зависности од измерене брзине кретања фотона и чија вредност је сада структурно везана само за структуру вакума и његове особине – нуди нам једну сасвим нову слику и могућности виђења, схватања и тумачења, како квантног, тако и релативистичког света. Ово је од пресудне важности за савремену физику јер ни структура вакума нема – нити може имати, као ни било шта у природи – атрибуте апсолута, што пракса и потврђује.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

И на крају – оно најлепше. Уколико прихватимо да фотон има реалну масу мировања, баш као и све друге познате стабилне честице, њихова структура може бити објашњена у функцији једног елементарнијег ентитета, основне опеке нашег света, од којег је сачињено све – од атома до највећих небеских тела укључујући, наравно, и све облике живота.

Литература:

  1. „A treatise on electricity and magnetism” by James Clerk Maxwell, Dover

Publications Inc., reprint of the Third Edition published by the Clarendon Press in 1878.

  1. THE VELOCITY OF LIGHT AND MAXWELL’S CONSTANT, Felipe O. Bertrand,

          http://dgleahy.com/dgl/fob.htm

  1. Coulomb’s Electric Torsion Balance Experiments, www.exphps.org/pdfs/projects/coulomb%20experiments.pdf
  2. On the Notation of MAXWELL’s Field Equations,

http://www.zpenergy.com/downloads/Orig_maxwell_equations.pdf

  1. A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field,

http://en.wikipedia.org/wiki/A_Dynamical_Theory_of_the_Electromagnetic_Field

%d bloggers like this: