Генадиј Петрович Малахов: Гладовање


Генадиј Петрович Малахов: Гладовање

Генадиј Петрович Малахов:

„Многи од нас слушали су приче о томе да се неки људи лече гладовањем и да чак постоје специјалне клинике у којима лекари гладовањем лече болеснике. Има још много непознаница у тој краткој речи глад која нас истовремено и плаши и привлачи. Шта нас плаши, а шта привлачи у тој речи?

Када сам се практично сусрео с глађу, када сам почео да гладујем, временом сам схватио шта је у мом организму против глади, а шта је прижељкује. У свим упутствима о гладовању углавном се истиче утицај овог стања на физиологију и психу човека, али нико није јасно рекао како гладовање делује на човеков спољашњи изглед и на његову свест.

Гладовање нам омогућава да контролишемо своја осећања и ум, поготову ако су се она „разрасла“ и „укоренила“ у нашој свести, па им је потребно одређено задовољење. Човек се у суштини само тиме бави, удовољава својим прохтевима – има апетит, ужива у мирису јела, комфору и сексу. Ум којим се поносимо, служи осећањима, задовољава њихове најмање прохтеве, разрађује најсложеније комбинације како би заобишао природу, да умири савест, да се правда и оправдава. И вама је познато до чега то на крају доводи – до претеривања и презасићености који рађају болест.

Када почне добровољно да гладује човек се не бори с болешћу, већ с осећањима и спретношћу ума, који их је створио. Првог дана гладовања незадовољена осећања протествују преко свих њима доступних механизама. У нашем уму стално се изражавају незадовољство, раздраженост, жалост, сажаљење, страх и слична осећања. Али то желите ви, ваша душа којом „господари“ ум?

Медицина, која се бави телом, никада нас неће ослободити обољења чији се стварни узрок не налази у нашем физичком тцлу, већ у нашим спољашњим манифестацијама (свести). Гладовање се показало као погодно средство помоћу којег можемо самостално да управљамо патологијом свести и њеним последицама у физичком телу. Ако желимо да се излечимо од свих обољења, треба да се мењамо као личности.

Аутор се нада да ће ова књига много шта променити у вашој свести, у односу на властити организам и живот уопште. Ви ћете временом схватити и проценити смисао руске пословице:“

„Глад није тетка, већ рођена мајка“.

 

Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Драган Симовић: Умни и духовни рат за Београд!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде
о Души и Духу Престоног Града

Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића, нема србску духовну и енергетску потку.
Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.
Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!
Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.
Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!
Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.
Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.
Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.
То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!
Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?
Само име града скоро да не одговара, у овом случају, уклетом Бићу Града!
Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.
Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!
По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.
Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!
Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.
Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!

У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја
(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)
али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.
Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.
Зове се Никола Тесла!
Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!
Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!
И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.
У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!
Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!
Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.
Али, не очајавајмо!
Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.
И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!

Мештанин Бељине код Барајева покрај Београда, говори о потенцијалној харп антени, аудио прилог


Јуче ујутро неко ми је преко мејла послао 2 линка са Ју Тубе где у једном прилогу мештанин из Бељине код Барајева говори о потенцијалној харп антени (или уређају) која је монтирана у Бељини, са тачном локацијом где се она налази, али је чува полиција, зато и нема фотографије те антене. Оба прилога су у ствари аудио снимци, у првом прилогу говори мештанин Бељине, а у другом чини ми се нека особа која добро познаје ХААРП систем, прилози су стари 4 дана, на Ју Тубе су избачени 20.08.2012.

Пре него што сами преслушате ова 2 прилога, рећи ћу вам укратко о чему се говори у њима, но прво да се упознамо са Бељином, где се она налази. У доњим сликовитим приказима имате сателитски снимљене положаје Бељине, околних места и градова, саме Бељине, као и фотографију дома здравља у Бељини.
Бељина је село у општини Барајево са око 810 становника, од центра Барајева удаљено је 8 км. а од центра Београда 41 км.

Сателитски снимак Бељине, околних места и градова

Положај Бељине код Барајева у односу на Барајево, Београд, види се и Панчево

Сателитски снимак положаја саме Бељине

Локацијај самог рејона Бељине, на мапи је обележен и положај дома здравља у Бељини

Фотографија дома здравља и чесме у Бељини

Дом здравља и чесма у Бељини…

Дакле, у првом прилогу говори неки мештанин из Бељине, и детаљно описује где се налази та потенцијална харп антена, или нека направа, будући да је то округлог облика, како каже, величине 3 метра. Налази се каже 300 метара од дома културе у Бељини, на неком грађевинском земљишту и чува га полиција 24 часа!

Прича и да се људи осећају лоше због тог уређаја, да утиче на психу, боли их глава. Та антена каже да је укључена 3 маја ове године пред изборе, да би се утицало на психу људи. Сада када се зна локација те антене, дакле налази се на некој грађевинској њиви која је од дома културе удаљена око 300 метара, треба извршити притисак на државне органе да разреше дилему око ове антене, да се покаже фотографија антене и да се проговори о њеној функцији, да ли је то антена у служби харп система, или нешто друго?

Има ли је, или је уопште нема?

У другом прилогу чини ми се да говори неко ко познаје харп систем, јер говори о томе, као и овој направи у Бељини, каже да је приликом уградње овог харп уређаја у Бељини, био и неки професор са Стендфорда, каже да та направа не може да изазове земљотресе, али климатске промене да, повећање температуре ваздуха више него што је уобичајено лети, утицај на психу, ум итд…

Харп у Србији1

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Харп у Србији 2

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Тек сам недавно поново почео да обрађујем и пишем о харп систему, тако да сам пре 3 дана пренео овај текс новинара „Правде“ Миловановића, и видим да по интернету има и неких осуда за такве текстове тог новинара, да се саморекламира, да само плаши људе, да их дезинформише, јер „нема фотографију те антене“, „није је усликао“, „није савестан“, „мора да га неко плаћа да тако пише“итд… Наравно, већина тих нападача на новинара су некакви прорежимски плаћеници, јер нико не помиње државу, само новинар па новинар, нико не помиње државу, која је једина меродавна да да информацију о овоме, да ли је та антена уопште инсталирана или не, а држава упорно ћути!!!

Али као и претходна влада, тако и ова кобајаги „нова“, треба да пита Вашингтон шта се догађа у Србији, па онда да то саопшти народу Србије и њеним грађанима.

Ми грађани Србије, јер ради се о нашој кожи, морамо бити упорни и путем неког протеста натерати државу да ради свој посао, јер ако ико треба да разреши ову ситуацију око ове харп антене, има ли је или нема, чему служи ако је инсталирана, да покаже њену фотографију ако је она инсталирана, то су они, државни органи! Они су најмеродавнији да причају о тој антени по вестима новинара Правде и других извештача, не новинар. Они су одговорни за стање у држави, они имају информације о томе шта је то инсталирано у Бељини, ако је инсталирано, јер ако је на сајту Станфорда који сарађује са људима који руководи харпом, на својој мапи антена разасутих по свету била обележена Бељина у Србији, значи да су је и инсталирали, иначе је не би ни мапирали, просто ко пасуљ!

И уместо да се врши притисак на државу разни „савесни истраживачи“ говоре како су контактирали особље Стандфорд универзитета, а ови су им „прецизно рекли“ како је антена искључиво пријемна, а да су панику око харпа изазвали неки људи, ту се помиње и новинар Правде, ради некакве своје промоције и политичке сврхе. Али, логички се поставља питање, зашто ти „савесни истраживачи“ не траже од особља Станфорда, кад већ тако присно контактирају са њима, да им покажу фотографију и локацију њихове антене, јер ако она постоји у Бељини, они су је инсталирали, они имају и фотографију, не новинар „Правде“!

Нешто се мислим, само пилећи мозгови могу слепо да верују особљу Стандфорд универзитета који сарађује са харп организацијом која је одавно под сумњом светског јавног мњења да злоупотребљава јоносферу користећи то да делује неповољно на психу људи, да изазива земљотресе широм света, климатске промене и слично. То је чиста наива слепо веровати њиховим информацијама и ко дете брбљати: „Они су нам рекли да…“ будући да се јоносфера путем харп система и њихових антена може и злоупотребити, поред оне корисне улоге, а будите сигурни да онај ко је свестан да се то ради, да онај ко зна да се то ради, сигурно неће да вам каже:

„Па, да, ми то понекад и злоупотребљавамо“

Која наива, слепо веровање…

Да харп систем може бити злоупотребљен, то је научно доказано, о томе се говорило и у прошлогодишњој радио емисији „Речено и прећутано“ у којој су гости Биљане Ђоровић били професор Велимир Абрамовић и дипломирани инжињер електротехнике Горан Марјановић. Издвојио сам за вас неке најинтересантније детаље:

Речено и прећутано: Гости Велимир Абрамовић и Горан Марјановић – ХААРП

Скини аудио клип (47 мб.)

Само још нешто да кажем на крају, о тексту новинара правде кога сам пренео:

„Одлучујући дан: ХААРП 12. октобра емитује најјаче зрачење над Србијом! Прете поплаве и земљотреси!“

http://bit.ly/O9seBY

Чуо сам нека мишљења да тај текст искључиво носи сублимиране поруке ширења страха, међутим у свом текстуалном додатку јасно сам рекао да преносећи тај текст не желим да плашим људе, што тако и јесте. У тексту се помиње и датум када ће се евентуално вршити појачано деловање и над Србијом, а наравно да када се то у јавности обелодани тај датум се може и променити, може то бити било када када господари смрти и живота одлуче, но није то поента. Ово може бити погодно да се датумирање искористи за анимирање маса да се побуне, јер чим се на мапи Стандфорда налазизи антена у Бељини значи да су је и инсталирали, иначе зашто би је и стављали на мапи? А грађане Србије не можеш да мотивишеш да се побуне против харпа говорећи им о њиховом основном системом антена на Аљасци, јер Аљаска није у Србији, већ ако се нека њихова антена налази у Србији где грађани Србије и живе.

Дакле, и по претходним вестима о инсталираној харп антени у Бељини, и по овим најновијим аудио прилозима и говора мештанина из Бељине, крајње је време да се грађани Србије покрену и изврше притисак на владу Србије, јер она је најмеродавнија да разреши ову неизвесност, да се дефинитивно изјасни да ли у Бељини постоји харп антена које може учинити зло грађанима Србије у садејству са харп системом на Аљасци, или те антене нема, све је измишљотина?

 

САД не дозвољавају уклањање ХААРП-а до 2050. године!


Извор: Правда

Тема дана | 17. август 2012. | 17:35

С. Миловановић

БЕОГРАД – Влада Сједињених Америчких Држава неће дозволити уклањање антенског ХААРП система ни из једне државе у свету где је постављен, све до 2050. године, до кад је предвиђено да трају експерименти са климом и утицајем на свест људи. То би значило да је упркос евентуалним протестима српске јавности и власти, најмоћнија светска сила реаговала одбијањем да размонтира систем постављен за време владе Мирка Цветковића.

– Колега који је учествовао и у чувеном Протоколу из Кјота о климатским променама, неколико пута је иступао у јавности против ХААРП-а, а само недељу дана од његовог трећег наступа и трибине где је ХААРП назвао опасним оружјем које ће променити глобалну климу са несагледивим последицама, супруга му је остала без посла у лабораторији у којој је била руководилац, а он више није иступао јавно са темом ХААРП-а. То свакако није случајно и све што се дешава око ХААРП-а није ни случајно ни наивно – каже Маркуш.

Како за „Правду“ каже Дејан Маркуш, биолог и генетичар српског порекла који већ дуже време живи и ради у Сједињеним Државама, администрација САД је уложила неколико милијарди долара у одржавање ХААРП система закључно са 2050. годином, до када је предвиђено да овај антенски систем обави своју улогу која је и даље под велом тајне.

– На трибини одржаној пре неколико дана на Универзитету Стенфорд, на коме се и врше проучавања ХААРП-а, учествовао је и физичар и климатолог Хенри Колман, који се веома похвално изражавао о ХААРП антенском систему називајући га „браном одбране светске климе и највећим противником ефекта стаклене баште“. Колман је тада прецизно рекао да је још 1990. године када је стартовала реализација ХААРП-а, одлучено да овај систем траје 70 година, колико је процењено да ће бити потребно да нискофреквентни таласи успешно делују на јоносферу и трајну промену климе. Колман је неколико пута нагласио да улога ХААРП-а није у војне сврхе, већ да „се спрече катастрофални земљотреси и промене климе услед ефекта стаклене баште у наредним деценијама“, а до 2050. то би требало да буде успешно реализовано. Такође је нагласио да је ХААРП, где год се у свету налазио, власништво САД, али је уједно „и у власништву целог човечанства“. Интересантно је да је Колман избегао питања студената Стенфорда о свим потенцијалним дејствима ХААРП-а, рекавши да се извињава што неће моћи да одговора на питања „јер касни на авион“ – каже Маркуш.

Наш саговорник истиче да се у протеклих годину дана у САД појавило на десетине књига и публикација на тему ХААРП-а и о његовом дејству, а да је неколико њих које су отворено указивале на штетне последице по климу и менталну свест људи, биле фактички забрањиване, а промоције отказиване.

– Колега који је учествовао и у чувеном Протоколу из Кјота о климатским променама, неколико пута је иступао у јавности против ХААРП-а, а само недељу дана од његовог трећег наступа и трибине где је ХААРП назвао опасним оружјем које ће променити глобалну климу са несагледивим последицама, супруга му је остала без посла у лабораторији у којој је била руководилац, а он више није иступао јавно са темом ХААРП-а. То свакако није случајно и све што се дешава око ХААРП-а није ни случајно ни наивно – каже Маркуш.

Иначе, америчка војна документа која су недавно декласификована, доказују да је америчка војска развила систем који ради на принципу пулсирајућег електромагнетног зрачења (исти принцип на коме ради ХААРП), што је намењено за манипулацију и разарање људских менталних процеса (можданих таласа) коришћењем снажних пулсирајућих електромагнетних снопова у радио-спектру на великим површинама земље одједном. Збигњев Бжежински, бивши саветник за националну безбедност председника Картера, и Џефри Мекдоналд, саветник за научна питања председника Џонсона и професор на Универзитету Ју-Си-Ел-Еј, објавили су документ у коме су изнели своје виђење геофизичког и „енвиронментал“ рата и ратних техника. Документ описује које се технике могу користити у те сврхе и какви се негативни ефекти могу изазвати код људске популације.

– Политички стратези су у искушењу да искористе проналаске у области можданих активности и људског понашања. Данашња наука и технологија јесу на нивоу који нам омогућава да изазовемо промене у јоносфери изнад широких области земље. Тако изазване промене у електричном набоју могу да изазову озбиљне поремећаје у можданим функцијама код људске популације у одабраним областима у дужем временском периоду – каже се између осталог у овом документу.

Бжежински наводи и да смо на путу стварања „једног контролисанијег друштва којим ће се лакше управљати“. Друштво би, по томе, контролисала елитна група са супериорним научним знањем. Ови управљачи ће бити неоптерећени традиционалним либералним вредностима, и биће у могућности да остваре своје политичке циљеве користећи врхунску технологију да утичу на понашање људи, и моћи ће да остваре потпуну контролу над људском популацијом под својом влашћу. Према ауторима студије, да би се дошло до оваквог „савршеног“ друштва, свет ће морати да се подвргне третману константних социјалних и политичких криза које би се искористиле да се јавно мњење помоћу употребе мас-медија придобије за фазу један, контролу спољног непријатеља. Одатле до контроле унутрашњих непријатеља, према овим прорачунима, „само је један корак“.

Америчка војска у једном од својих докумената каже следеће:

– Могући начини на који се ова технологија може употребити су: обрачун са терористима, контрола људи у демонстрацијама, контрола и надгледање безбедности војних објеката као и директна употреба против непријатељске живе силе. Америчка војска је први пут употребила пулсирајуће електромагнетно оружје против ирачких трупа у „пустињској олуји“. У свим овим случајевима електромагнетно оружје ће се користити ради изазивања озбиљних поремећаја психолошких функција, дезоријентације, узнемирености и тоталне неспособности за обављање радњи неопходних за борбена дејства – каже се у документу из Пентагона.

Одлучујући дан: ХААРП 12. октобра емитује најјаче зрачење над Србијом! Прете поплаве и земљотреси!


Извор: Правда

БЕОГРАД – Антенски ХААРП систем емитоваће 12. октобра до сада најјачу емисију зрачења ка јоносфери у десет постројења на планети, укључујући и Барајево у Србији, а последице ове пробе, односно експеримента, могле би бити веома опасне.

ХААРП систем на Аљасци

Како „Правда“ ексклузивно сазнаје од извора из САД који већ дуже време прати тематику ХААРП-а, у седишту овог система на Аљасци донета је одлука да се 12. октобра изврши генерална проба способности и спремности ХААРП-а да врши утицај у јоносфери са, у последњих двадесет година постојања, најјачом емисијом зрачења. Одабрано је десет локација ХААРП-а широм света, укључујући и Србију, где ће се овај експеримент извршити. Владе тих држава о томе су обавештене средином маја месеца ове године, а централа ХААРП система захтевала је да евентуална одговорност за последице тога дана и максималног зрачења не сносе ни САД, ни централа овог антенског система.

– Највећи је проблем што нико не зна шта ће се тог 12. октобра заправо догодити у Србији и још неколико држава широм света, и какве ће последице бити. У коликој ће мери та проба утицати на здравље и менталну свест грађана, да ли ћемо ризиковати појаву поплава или земљотреса, нико не може са сигурношћу рећи, јер ако се пре две деценије о ХААРП-у и његовим ефектима знало минимално, данас се не зна ни толико. Наиме, САД држе као војну тајну све везано за овај антенски систем, и тек се ту и тамо појаве неке штуре информације. Грађани Србије нису ни свесни какву Пандорину кутију зла имају надомак Београда и свако ко је дозволио постављање ХААРП-а у овој држави, требало би да одговора. Познате по бахатости, Сједињене Америчке Државе често нису ни постављале директно питање о дозволи инсталирања ХААРП-а у другим државама, него су то провлачиле кроз споразуме о цивилној и војној сарадњи или у споразуму о приступању Партнерству за мир или НАТО-у. Светска али и наша јавност већ месецима расправља о календару Маја и 21. децембру као смаку света, а нико и не зна да нам се много реалнија опасност приближава већ 12. октобра – упозорава саговорник и извор „Правде“.

**********

Не желим да плашим народ поводом овог текста, али сви знамо да су монструми који воде ову Планету у пропаст најобичнији полудели фанатици који су умислили да су Богови, а исто тако знамо да та ХААРП антена, преко које се путем ХААРП система делује у Србији, постоји у Бељини надомак Београда. У овом доњем тексту са мог сајта и пренешеној радио емисији:

Речено и прећутано: Гости Велимир Абрамовић и Горан Марјановић – ХААРП
http://bit.ly/PyUoG0

Теслијанци Др Велимир Абрамовић и инжењер Горан Марјановић говоре о могућностима дејства ХААРПА на човека, његову психу, на природу, то оружје може да буде разорно по човека. Дао сам и мапу те антене која се налази у Бељини. Како видимо из текста, наши властодршци су обавештени да ће се 12. октобра 2012. извршити експеримент са досад најачом емисијом зрачење уз помоћу ХААРП-а. Сетимо се оне преваре из 2009-е са свињским грипом и штетним вакцинама када су фармацеутске компаније произвођачи штетних вакцина, потписале уговор са владама земаља којима су продале те штетне вакцине, да не одговарају за евентуалне последице по људе. Тако и сада влада САД обавештава владу Србије да не одговара за последице које ће се десити 12.10.2012. од максималног зрачења које ће се остварити преко ХААРП системе путем те антене у Бељини, као ни особље из централе ХААРП система.

Мора се покренути неки хитан масовни раћански протест да се апелуја на владу Србије да се под хитно уклони та ХААРП антена у Бељини, ради наше сигурности, нећемо ваљда седети скрштених руку и попут заморчића чекати 12.10.2012, а причати шта ће се десити 21.12.2012.?

Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу


Аутор: Светозар Радишић

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]

За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, алузија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]

Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво. Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‘Титова влада’, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.
________________________________________

[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).
[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.
[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.
[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).
[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.
[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.
[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‘ново доба’”.
[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.
[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.
Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:
Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?
Будући да је одговор једнако важан као питање одговарам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

%d bloggers like this: