Речено и прећутано: Гости – Љубодраг Симоновић и Ратко Божовић


У емисији радио Београда 2 „Речено и прећутано“ од 15.09.2011. коју је водила госпођа Биљана Ђоровић, гости су били Др Љубодраг Симоновић и професор Ратко Божовић. Полазна тема емисије била је „игра као културни феномен“, у шта се игра претворила, шта је суштина игре данас.

Речено и прећутано: Гости – Љубодраг Симоновић и Ратко Божовић

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Издвојио бих речи Љубодрага Симоновића – Дуција:

„Читава та грађанска теорија, односно капиталистичка теорија, она је путем игре покушавала да угура човека у постојећи свет, то је типично код Финка са његовом оазом среће. Значи, свет је несрећа… е, сад, стварамо игре као оазе среће, и ту пројектујемо сад нас као слободна бића. Ту ћемо бити слободни, сретни, итд…

То су „кућице од цвећа“ у ствари у свету који је постао, оно што је најгоре Биљана, то је свет деструкције. Значи, ми поштујемо питање игре у једном новом квалитетном амбијенту. А то је амбијент где је човечанство доведено од стране капитализма на ивицу провалије!

Значи, више не може човек да има класичан однос према игри. То више није питање слободе и не-слободе, него је питање опстанка, опстанка! У том смислу треба правити разлику између лажне, слободарске и истинске игре. Капиталистичка игра као што је спорт, то је лажна игра! У њој се не појављује човек као слободно и стваралачко биће, већ као оруђе капитала са којим се постижу политички и економски циљеви.

Слободарска игра се заснива на националним културама. Рецимо, коло. Коло је једна од најзначајнијих, кроз историју гледано, слободарских игара која је створена и на нашем простору… Хоћу да кажем, да у тој борби за један хумани свет, човек мора да се ослони на еманципаторско наслеђе прошлости у смислу слободарске борбе и културе…“

Стефан Kаргановић: Одговор Душану Радуловићу или исувише мало, исувише касно…


Извор: НовиСтандард

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве," каже он, надајући се да је „прошао воз" и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру

Нестрпљиво очекивано реаговање руководства Радио Београда на узбуђење јавности у вези са укидањем култне емисије Атлантис са Другог програма ове куће најзад је стигло, али оно делује врло разочаравајуће. Реч је о (три недеље закаснелом) коментару г. Душана Радуловића на јавну дебату коју је ово питање изазвало.

Тезе г. Радуловића о професионализму и уравнотеженој презентацији гледишта у медијима веома су интересантне, поготово са становишта некога ко долази из другог амбијента, ван ових простора. Скоро увек када жаба, у покушају да опонаша коња, диже ногу да покаже да и она може да се поткива, резултат је комичан. Тако је било и овога пута.

За разлику од других апологета цензуре, г. Радуловић је бар поштено отворио карте и био је изричит о нечему што је код његових истомишљеника, који су се такође оглашавали о овом догађају, само мање или више дискретно провејавало. Захваљујући њему, сада знамо да је главни разлог за укидање Атлантиса Сребреница. Да се подсетимо, Атлантис се емитује већ осам година на Другом програму Радио Београда. Може се претпоставити да су и друге емисије Атлантиса током тог периода изазивале недоумице и мрштење „надлежних.“ Али ипак цензор је маказе извадио тек недавно, од емисија емитованих 31. октобра и 7. новембра 2010. године, када је била изречена прва јеретичка реч на тему Сребренице.

Господин Радуловић у прилог забрани тврди да је „као професионалац“ лично слушао неке од емисија Атлантиса и да му је засметао недостатак „аналитичког приступа… јер једноставно – анализе нема!“ Па наставља: „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве. Али зато, на пример, има релативизације броја жртава у Сребреници (у једној емисији гости у студију рекоше да их је ‘само 442 стрељаних,’ а за остале ‘нема доказа’).“

ШТА РАДУЛОВИЋ КРИВОТВОРИ Јасно је да г. Радуловић циља на емисију у којој смо учествовали колега др Љубиша Симић и ја (и не само ми, као што ће се ускоро видети, али то је појединост коју је он прећутао), па ћу се фокусирати на тај део његовог коментара.

Пошто прецизно наводи једну цифру која је у емисији била поменута, могло би се закључити да је бар ту емисију г. Радуловић заиста слушао или је накнадно преслушао, што је небитно. Али ако је чуо цифру „442″, морао је чути и све остало о чему је било говора у вези са том цифром. А то нимало не личи на оно што г. Радуловић тенденциозно преноси читаоцима.

Било је речено да масовне гробнице садрже 442 леша (без „само“) са везаним рукама и повезима преко очију и да у односу на њих нема сумње да су били погубљени. Дакле, не ради се ни о каквој „релативизацији“ (шта год то значило), него о емпиричком утврђивању минималног броја погубљених особа. То је стандардна методологија у оваквим ситуацијама коју користи и Хашки трибунал. У продужетку разговора који је г. Радуловић очигледно слушао, али нетачно тумачи јер мисли да широкој јавности више није доступан па да садржај може да кривотвори без да од икога буде позван на моралну одговорност, догодило се управо супротно од онога шта у својој зазорној апологији цензуре г. Радуловић тврди. Наиме, не само да је анализе било, и то подробне и опширне, већ је то била баш она врста анализе која целокупну конструкцију званичног наратива о Сребреници на најрадикалнији начин доводи у питање.

Колега Симић је дао аналитички пресек садржаја масовних гробница које су везане за Сребреницу. Нјегова база података је најсавршенија која се може замислити: 3.568 аутопсијских извештаја које су припремили форензичари Хашког трибунала који су обавили процес ексхумација сребреничких гробница између 1996. и 2001. године. Др Симић је анализирао и класификовао све те извештаје, од првог до последњег, а то представља укупно око 30.000 страница. За ову реплику битне су само две димензије његове анализе: по образцу рањавања и по броју бутних костију, што је битно да би се са највећим могућим степеном вероватноће утврдио број особа у наведеним масовним гробницама.

Таквим аналитичким приступом он је дошао до закључка да се у 505 случајева очитује образац рањавања од метка који је конзистентан са хипотезом о стрељању, а да су у 627 случајева присутни трагови гелера и металних фрагмената који нису пушчаног порекла и који се не уклапају у теорију о стрељању. Што се тиче бутних костију, што представља врло веродостојан показатељ укупног броја сахрањених лица, таквих је било 1.919 десних и 1.923 левих. То указује на присуство испод 2.000 лица у сребреничким масовним гробницама и гледано из аспекта образца рањавања сугерише да су та лица настрадала од разних узрока. Очигледно је да су ове две емпирички (али ако г. Радуловић свој израз воли више, аналитички) утврђене чињенице сасвим довољне да целокупну званичну конструкцију о Сребреници доведу у најдубљу сумњу.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве,“ каже он, надајући се да је „прошао воз“ и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру.

Међутим, на тој емисији Атлантиса, коју Радуловић истиче као парадигму једностраности госпође Ђоровић, поред др Симића и мене гостовао је и г. Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра. Додуше, г. Токача се испрва нећкао да учествује у дискусији на тему Сребренице када је сазнао да се у студију налазимо и ми. Прихватио је разговор тек после премишљања и колебања. Али битно је да је свештено начело audiatur et altera pars, за које се г. Радуловић тако јуначки и професионално залаже, у овом случају било беспрекорно и у потпуности испоштовано. Ја не могу да коментаришем све емисије Атлантиса за последњих осам година, али сигурно могу да се изјасним о емисији у којој сам учествовао. Јадна и бедна апологиа тyраннис, коју г. Радуловић нуди, недостојна је једне одговорне јавне личности, а посебно некога ко себе замишља као делатника на пољу културе.

ДОСТА ФОЛИРАЊА Сада ћемо г. Радуловићу морати да приредимо једно огромно разочарење: we got you! Све што смо навели читаоци могу лако да провере са неколико кликова на свом компјутеру. Емисија Атлтантис посвећена Сребреници у целости је доступна на интернету, било на нашем сајту», било на ЈУТубе:

Дебата о Сребреници 1/8

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

и читаоце подстичемо да је преслушају и да сами провере ко је у праву.

Као што сам поменуо, крајем марта гостовали смо по други пут на Атлантису у вези са Сребреницом. Повод је био наше сведочење у својству вештака пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у фебруару и у марту 2011. Морам признати да том приликом у студију заиста није било никога ко би „чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве“ и на тај начин непосредно задовољио високе професионалне критеријуме директора Радио Београда. Али сматрам да то ипак није трагично зато што у судници јесте била управо таква особа у лицу тужиоца Ерика Ларсона, који је и мене и др Симића подвргао темељном унакрсном испитивању као што судска пракса налаже. Надам се да ће г. Радуловић то прихватити као адекватну замену и да госпођи Биљани Ђоровић, водитељки Атлантиса, неће уписати још један професионални пропуст само зато што г. Ларсона није позвала у свој студио да тамо наставимо започету дебату.

********

Ево те емисије о којој говори господин Каргановић, а које нема у овом пренетом тексту са Стандарда, ја (Небојша Јовановић) сам је поставио 16.04.2011. на интеренету:

Стефан Каргановић и др Љубиша Симић: Нови докази о сребреничкој лажи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

********

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура. Апологија цензуре је нечасно правдање насиља. Зар и г. Радуловић то индиректно не признаје када каже да је после политкомесарске критике емисије Атлантис у петак 25. марта уреднику Малавразићу предложио да „о детаљима разговарамо у понедељак“ и да није био „баш одушевљен“ што је Малавразић пожурио па је „свој потез“ повукао већ следећи дан, чим је стигао сигнал из ЦК. Јасно је, зар не, да је директорова нелагодност прагматичне а не принципијелне природе.Њему не смета насиље, већ динамика његовог провођења. Смета му једино то што је његов роботоидни уредник Другог програма муњевитом брзином учинио оно што су сви они желели и само су вребали погодан тренутак да ураде, само што је Малавразић то извео на скандалозно трапав начин. Захваљујући томе, сада је свакоме јасна узрочно-последична веза између бахатог наређења и понизног извршења, па се ‘нако пред свијетом руже…

Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ


Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

Професор Милан Брдар: Сачекуша за „Атлантис“! Бојкот радио београда!


Поводом уикидања радио емисије „Атлантис“ огласио се и прпфесор Милан Брдар, чест гост „Атлантиса“.

Извор: НовиСтандард

Милан Брдар: „Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали“

"Слобода" говора на радио београду 2

Укидање емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио-Београда изазвало је негодовање код њених слушалаца, али и код поборника слободне речи, будући да право образложење није понуђено. Уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић одлуку је образложио тврдњама да су се у емисији развијале теорије завере, о запрашивању народа и уништавању генетски модификованом храном док је, дан пре укидања, на Програмском одбору емисија критикована због оцена Сребренице, говора мржње и релативизовање сваког злочина.

ЗАПАЊЕН ИЗЈАВОМ УРЕДНИКА Милан Брдар, професор и један од учесника у емисијама „Атлантиса“, истиче да је Радио Београд 2 одувек пленила високим професионализмом, бар током девет година у којима је гостовао у више од 40 емисија на овом програму.

„Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора. Како и не би, када су емисијом харали којекакви врачеви и вештице с причама ‘о запрашивању с неба’ или о ‘тровању генетски модификованим организмима’. После овог образложења, на крају је понудио: ‘Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.’ А зашто никад дотични из ‘демократског дела јавности’ у току годину дана нису тражили да дођу у ‘Атлантис’ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима ‘демократије’ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно. Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине. Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција ‘сачекуше’ с циљем минирања ‘Атлантиса’. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. ‘Атлантис’ је и скинут зато да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља“, оцењује Брдар.

Он најављује да ће објавити и 30 емисија „Атлантиса“ у писаном облику, па ће тако с њиховим садржајима у распону од 2004. до 2010. моћи да се упозна најшира јавност.

„Као актер емисија и судионик њене ‘кривице’, у знак солидарности с уредницом Биљаном Ђоровић, њеним сарадницима и свим слушаоцима ‘Атлантиса’ који ових дана протестују и потписују петицију за њен повратак, коначно из солидарности са собом, а у складу с уверењима и ставовима које сам у емисији континуирано износио, објављујем да у зграду Радио Београда више нећу ући, све док се емисија ‘Атлантис’ не врати у свој редован термин“, поручује Брдар.

ПРОГРАМСКИ ОДБОР На питање да ли је на седници Програмског одбора, када је расправљано о „Атлантису“, тражено укидање ове емисије, један од укупно 18 чланова одбора Жарко Драгојевић одговорио је – није, барем не директно.

„Мислим да није, бар не експлицитно, и то из више разлога. Први разлог је што Програмски одбор по статуту РТС нема на то право, а други је што је седница завршена без било каквог закључка. Пракса Програмског одбора није да различита изнесена мишљења о појединим програмским садржајима или програмима у целини, било да су она позитивна, било негативна, сабира у један и неприкосновени суд. Што је најважније, Програмски одбор није колективно мислеће тело, није ни саборни орган, него је то скуп појединаца где свако иступа у своје лично име са претпоставком да заступа опште друштвене интересе у сфери јавног информисања и културе медија“, истакао је Драгојевић.

Он додаје да укидање емисије због политичке некоректности није у реду, ако је то основни разлог.

„Ако је емисија укинута само из разлога њене политичке некоректности, не слажем се са тим. Јер појмови политичке коректности и некоректности су појмови из домена дневне политике, дакле историјски, и као такви застаревају брже него се и оформе. С друге стране, праксе политички коректног и некоректног су два лица истог дешавања. Без њиховог заједничког наступа нема оне неопходне дијалектике која осмишљава док противречи и противречи да би осмислила. Нема оног песничког усклика ‘да се за кап непознатог даје све познато’. Коначно, нема слободе мишљења. Али, ако постоје и неки други разлози због којих је емисија ‘Атлантис’ под пизмом, о њима ми је тешко да се изјашњавам због тога што, нажалост, нисам одслушао нити једну емисију из поменуте радио едиције и све што знам о њој је на основу писаног сажетка који смо добили о свим емисијама Другог програма радио Београда, па и о емисији ‘Атлантис’, као део припремног материјала за седницу, и то не ову последњу, него предходну, а у којима је емисија ‘Атлантис’ била представљена у сасвим афирмативном тону“, објашњава Жарко Драгојевић.

Пренетио из: Балканмагазин

Одговор Биљане Ђоровић Ђорђу Малавразићу: Укидање „Атлантиса“ без правих објашњења


Извор: НовиСтандард

Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.


После саопштења председника ДСС Војислава Коштунице поводом укидања емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, у јавности се по први пут након укидања те емисије огласио и Ђорђе Малавразић, главни и одговорни уредник Радио Београда 2. Иако се данима није одазивао на позиве новинара Балканмагазина, он је одлучио да разлоге за укидање емисије „Атлантис“ изнесе у дневном листу „Политика“. Изјавио је да „Атлантис“ већ дуже време не одговара концепту јавног сервиса и да су критике Програмског одбора РТС-а биле на месту.

„Морате да схватите како се сат времена у емисији „Атлантис“ говорило о томе да нас светски моћници свакога дана из авиона који лете над Србијом запрашују неком мистериозном материјом како би нас поразбољевали и уништили. Исто тако, треба тек тако поверовати „Атлантису“ да западни владари светом настоје да путем генетски модификоване хране смање светско становништво за 3,5 милијарде“, саопштио је Малавразић аргументе за укидање ове емисије.

Смишљено омаловажавање емисије и ауторке

Међутим, Биљана Ђоровић, ауторка „Атлантиса“ тврди да главни и одговорни уредник Радио Београда 2, Ђорђе Малавразић, настоји да за гаранта легитимности укидања „Атлантиса“ призове омиљену „бабарогу“ и успостављени синдром декаденције и помраченог ума: теорију завере. Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.

„Довољно је пустити емисију у којој је спомињана појава Chemtrauilsa и схватити да то што је изречено не одговара истини: у емисији у којој је реч, само је пет последњих минута било посвећено тој теми, односно траговима које авиони остављају иза себе, која, међутим, већ око две деценије окупира пажњу истраживача, научника и новинара. Намера је била, иако нисам имала емисију о томе, да се и о овом феномену у Атлантису говори и у том циљу су уговорени интервјуи са Мајклом Марфијем, аутором филма „Чиме нас то запрашују“ и научницима из Европе и САД који би говорили о овој појави“, напомиње ауторка емисије „Атлантис“ и подсећа да је, на пример, на ХРТ у серијалу обрађена тема „Chemtrauils“. „Не знам у ком кодексу РТС-а пише да ми не треба тиме да се бавимо“, додаје она.

„Други пример који је навео уредник Малавразић је генетски модификована храна. Тема ГМО је била обрађивана у Атлантису у разговорима са Римом Лејбоу која је медицински директор Фондације “Natural Solutions” и борац против генетски модификоване хране, Вилијамом Енгдалом, Николом Алексићем, директором Еколошког покрета Новог Сада али и професором Владимиром Глишином који заступа сасвим супротно мишљење. ГМО и Codex Alimentsarius су веома важне теме о којима се слободно и критички говорило управо у овој емисји. Да ли је тема као што је генетски модификована храна у Србији, забрањена јер би могла да омете процес „хармонизације“ са WТО и ЕУ? Више од 800 најугледнијих научника из 84 земље потписало је упозорење о опасности од ГМО и послало владама свих европских земаља, па и нашој, али ми се додворавамо онима који су нас већ засули осиромашеним уранијумом, усвајајући те измене под изговором усклађивања нашег закона са европским нормама, јер Европа нема алтернативу! Седам савезних држава САД траже да се челницима „Монсантове“ компаније суди за злочине против човечности. Тема је свакако неисцрпна али је свака прича о њој забрањена“, објашњава Ђоровић и пита зар јавни сервис не треба да се бави тим темама?

Скривање правих разлога за укидање

„Сетимо се са којом су приљежношћу медији прошле године говорили о пошасти свињског грипа због које се морамо сви вакцинисати. Да ли је нека од емисија које су обмањивале јавност скинуте са програма? Не? Зашто? Зато што је најважније у медијима у Србији заступати угао који од вас очекује власт“, подсећа Ђоровић.

„О темама као што су био и геоинжењеринг расправљају све медисјке куће које држе до тога да је циљ њиховог делања разумевање кретања и тока цивилизације у условима биотехнолошког и научног екстремизма и биополитичких тоталитарних тенденција. Бацимо поглед на ХРТ. Култна телевизијска емисја „На рубу знаности“ бави се темама као што су ГМО, chemttrails-и и бројним другим, са великом свешћу о важности и значају покретања и проблематизовања ових питања“, наставља ауторка „Атлантиса“. Она каже и да јој је Малавразић, када је саопштио да укида “Атлантис”, понудио да ради нову емисију и чак дао предлог да се бави ГМO храном, али на њено питање зашто је онда укидао “Атлантис”, није дао одговор.

„Но, гео и био инжењеринг нису разлог хајке која се повела против Атлантиса. Тек неколицина емисија је била посвећена овим феноменима и занимљиво је да ми је на састанку, уприличеном ради саопштавања одлуке о укидању, сам господин Малавразић сугерисао да се емисија коју треба да предложим као замену за Атлантис управо бави проблемима ГМО, као и да он нема ништа против интервјуа са светским интелектуалцима. И… ни једна реч о теми Сребренице, забрани уласка Срђи Трифковићу у Канаду, додељивања почасног доктората Волцеру (о чему је Атлантис први говорио).

У емисији Атлантис су у разговорима са бројним интелектуалцима светског ранга и реномеа какви су Едвард Херман, Ноам Чомски, Мајкл Паренти, проблематизована питања везана са распад СФРЈ, Сребреничку трагедију, политику геноцида, улогу НАТО пакта као империјалног пит була, историјском ревизионизму. Пакистански аутор и историчар Тарик ?ли говорио је о колонизацији Ирака и „разговорима са историјом“. Виџеј Прашад и Хауард Зин говорили су о народним историјама. Говорило се о ендо и егзо колонизацији хумане суштине, историји манипулације и пропаганде…

Атлантис је ауторска емисија осмишљена као студија случаја реализације једне утопијске идеје у простору медија. Отворен за истину и људе моралних и интелектуалних квалитета, освајао је и слушаоце сличних квалитета, чиме је остварена једна чудесна веза која ће, верујем, ући у теоријски дискурс као драгоцен потенцијал медија који не би смео да буде заувек изгубљен у канджама системски генерисане беспоговорне оданости моћи и интересима“, закључује Ђоровић.

Стефан Каргановић: Поносите се, будале! Али има ли неког паметног да се овога стиди?


Одбрана Атлантиса…

Извор: НовиСтандард
Аутор: Стефан Каргановић

Wоw! Драгољуб Мићуновић је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму

У Америци постоји једна изрека: You can’t teach an old dog new tricks. У слободном преводу: не можете маторог кера научити да изводи нове циркуске трикове. Људождери кажу да, када једанпут пробате људско месо, заувек ћете чезнути за његовим укусом. Тоталитарни импулс слично је неодољив. Када цео свој живот проведете као идеолошки жандар једног тоталитарног режима, макар пропалог, тешко вам је да се научите етичким вредностима и правилима игре слободног друштва где норма није репресија према различитим ставовима и идејама већ њихова неометана конкуренција.

Није битно што сте шеф српске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе нити је битно што сте члан Програмског савета Радио-Телевизије Европске Србије. Наравно, Европа – то није само достојанство личности, слобода изражавања, разноврсност идеја и могућност јавне расправе по сваком питању, без табуа. И фашизам и комунизам такође су „Европа“ и то, у модерном периоду, њен проминентан део. Зато и јесте примерено да шеф делегације демократски обогаљене Србије у Парламентарној скупштини те Европе буде непоправљиви представник једне од те две савремене анти-Европе, једноставно да би били начисто са чињеницом да су, барем у Србији, светиљке слободе још увек безбедно угашене.

Читаоци вероватно већ подозревају о чему се ради. Да се нешто слично догодило у Мјанмару или Белорусији, медији у целом свету о томе би већ увелико брујали а борбени авиони, који се иначе налазе у комшилуку са задатком завођења демократије и људских права у једној оближној земљи, бар једним делом већ би били скренути према Србији да о истом трошку прошире и заокруже задату регионалну мисију. Али овде се ипак ради о нечем сасвим безначајном. Да вам објасним у чему је ствар. Без повода, најаве или оправдања укинут је култни радио програм који је субверзивно деловао ширећи хоризонте слушалаца, који је ометао евроатлантске интеграције Србије, а уз то још није шљивио табуе корумпираног система, чија је радиодифузна постројења безобзирно злоупотребљавао да људе подстакне на критичко размишљање. Можда је (ово је само пука хипотеза) Радио-телевизији Србије било припрећено да ће опет бити бомбардована ако ту опаку емисију не буде хитно скинула са свог програма.

СПИСАК ЗА ПОНОС Разлози за ужурбано прекомпоновање „програмске концепције“ Радио Београда 2 и за хитно укидање емисије „Атлантис“, коју води госпођа Биљана Ђоровић, биће јасни ако само летимично прегледамо списак њених еминентних гостију у последње време.

Професор Едвард Херман био је интервјуисан на теме као што су Сребреница, „политика геноцида“, разбијање Југославије, улога НАТО као империјалне ударне песнице, „нормализација незамисливог“, итд.

Професор Ноам Чомски, за кога кажу да је најистакнутији интелектуалац данашњице, био је гост три пута. Говорио је о НАТО бомбардовању Југославије и једностраној објави „независности“ Косова, а последњи пут о својој новој књизи „Наде и перспективе“.

Мајкл Паренти је два пута говорио, и то о распаду Југославије и о историјском ревизионизму.

Аутор и политички аналитичар Дајана Џонстон, чија је књига „Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions“ постала класика у свом жанру, гостовала је више пута на разне теме од текућег значаја.

Амерички историчар Дејвид Гибс представио је своју критичку студију „хуманитарног рата „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“.

Филмски редитељ Роберт Кејн Папас говорио је о свом стваралаштву.

Пакистански аутор и историчар Тарик Али излагао је своја гледишта о колонизацији Ирака и о „разговору са историјом“.

Џудит Ризман је говорила о политици сексуалности а Рима Лејбоу о Кодексу Алиментаријусу.

Професор Мишел Џосудовски са економског факултета универзитета у Отави објаснио је појам „глобализације сиромаштва“.

Индус Виџај Прашад је расправљао о судбини „црнопутих народа“ и представио је своју „Народну историју Трећег света“.

Џон Штаубер је понудио слушаоцима фантастичну анализу делатности медија и њихових веза са центрима моћи, што је било предмет проучавања у његовим бројним књигама…

Треба ли да наставимо? У нормалном свету, са којим руководство Србије каже да се труди да своју земљу „интегрише,“ свака медијска кућа била би срећна и поносна да може да се похвали програмом који обухвата овакву ширину и дубину тема и са којим пристају да сарађују овако истакнути гости. Неко као госпођа Биљана Ђоровић био би похваљен и унапређен, али никада као кофер избачен.

Чињеница да се у Радио-телевизији Србије, Радио Београд 2, управо то догодило уједно служи и као лична карта и као морални и интелектуални портрет те жалосне установе и система којем она служи.

Али, ако размотримо ратио који је понуђен за укидање „Атлантиса“, онда је ствар још жалоснија. Како сазнајемо из недавног извештаја на интернет сајту „Новог Стандарда“, члан програмског одбора РТС Бранимир Ђокић овако је приказао ток те судбоносне седнице:

„Већина нас није знала о чему се уопште говори. Мићуновић (то је, ако се чудите, господин на кога смо алудирали на почетку – прим. аутора) је рекао како се емисија бави темама једнострано и да ауторка (алузија је несумњиво на проказану госпођу Ђоровић – прим. аутора) доводи саговорнике који заступају непримерене ставове“.

Хмммммм… „једнострано,“ „непримерено…“, да, да, а те су констатације са становишта које стране амбасаде у Београду?

ПРЕКРШЕНА ПРАВА Ево само неколико наговештаја ако погледамо на најаву гостију и тема за последња два месеца:

20. март 2011. У емисији „Атлантис“ говоримо о новим доказима у контексту дешавања у Сребреници у јулу 1995. године;

********

То је та емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

********

13. март 2011. Гостује Мереседес Мартинез Валдез, амбасадорка Кубе у Србији;

20. фебруар 2011. У емисији „Атлантис“ представљамо најновију студију професора Едварда Хермана и Дејвида Петерсона: „Политика геноцида,“ која се недавно појавила у преводу на српски језик…;

13. фебруар 2011. Пукотина између реторике и акција у Тунису и Египту показује да је тенденција кретања у свету: стање полуконтролисаног хаоса и наставак дестабилизационих процеса;

23. јануар 2011. Гост емисије „Атлантис“ је Ноам Чомски, професор лингвистике на Институту за технологију државе Масачусетс.

На овом списку еминентних саговорника госпође Ђоровић упадљиво недостаје име извесног Драгољуба Мићуновића. Да ли то, барем делимично, објашњава фурију увређеног цензора?

„На Програмском одбору вођена је дебата о тој емисији,“ изјавио је изостављени господин ових дана, „али никакви захтеви нису поднети нити су се тражиле персоналне промене. Замерке на ову емисију су кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста.“

Хммм… да проверимо те „замерке“ једну по једну. Може ли господин навести макар једно прекршено право? О „дискриминацији“ кога или чега је ту реч? Питање професора Трифковића односи се на грубо кршење норми академске слободе утолико што су му канадске власти, нахушкане од бошњачког лобија, недавно забраниле улазак у земљу да одржи предавање на једном универтитету. Ако се добро сећамо, у једној од својих вишеструких инкарнација господин Мићуновић је играо улогу универзитетског професора, па је чак био и санкционисан од диктаторског режима коме је служио зато што је скренуо са неке од његових „линија“. Господин Мићуновић би као „децент“ особа требало да покаже мало емпатије и да буде на страни колеге Трифковића, а не против њега.

Оцене Сребренице? Шта господину конкретно у вези са тим оценама смета? Чињеница да се оне драстично разликују од „оцена“ полтрона који су у Скупштини Србије 31. марта 2010. године усвојили Резолуцију о Сребреници? Па шта? Оцене холокауста? Доушници су господина погрешно обавестили. То је тема о којој се на „Атлантиди“ никада није расправљало. Да се расправљало на увредљив начин, професори Чомски и Херман сигурно да не би пристали да учествовују у емисији зато што су они Јевреји. А Јеврејска заједница у Србији свакако да не би чекала да је Драгољуб Мићуновић узме у заштиту на састанку програмског савета РТС.

И за крај, дирљив пример невиности без заштите. „Као слушалац“, уздише јадни господин Мићуновић реагујући на злобне оптужбе да је организатор или бар егзекутор ове срамне медијске хајке, „имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“.

(Wоw! Он је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму“.)

ПИШИТЕ ИМ Тачно! То је право које му нико не пориче, али само под условом да га користи искључиво у личном својству или, ако инсистира да буде поштен, као портпарол неких структура, односно амбасада по чијим упутствима те структуре раде. Али га никако не може користити као представник јавности јер он никада у својој каријери и ни у једној од својих многобројних инкарнација тако нешто није био. Међутим, да баш будемо сигурни да је и у овом случају то заиста тако, сада је баш јавност на потезу. Чули смо мишљење једног „слушаоца“ емисије „Атлантида“ Драгољуба Мићуновића. Сада желимо да чујемо став јавности. Саопштите без страха или устезања шта о свему овоме мислите на следеће електронске адресе:

Ђорђе Малавразић, уредник Радио Београд 2:
glavniurednikrb2@rts.rs

Александар Тијанић, директор Радио-телевизије Србије:
office@rts.rs

Саша Јанковић – српски омбудсман:
zastitnik@zastitnik.gov.rs

Амбасадор Димитриос Кипреос – шеф Мисије ОЕБС у Србији:
dimitrios.kypreos@osce.org

Др Роланд Блес – директор одсека ОЕБС за слободу медија:
roland.bless@osce.org

Драгана Соломон – шеф Одсека за медије Мисије ОЕБС-а у Србији:
dragana.solomon@osce.org

Амбасада Холандије у Београду, његова екселенција амбасадор Лаурент Лоуис Стоквис:
bel@minbuza.nl

И најзад, last but not least, доставите своје мишљење једној дами која ће по службеној дужности морати њиме да се позабави, ма колико јој то идеолошки било мрско:

Хелсиншки одбор за људска права у Србији: „Соња Бисерко“:
biserkos@eunet.rs

Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса (март 10, 2011 у 22:20)
Извор: Печат

Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Како је стратегија примењена у случају недавне забране уласка нашег саговорника у Канаду открила водећи западни неолиберални образац, којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“

Српско-америчком историчару, писцу и спољнополитичком аналитичару др Срђи Трифковићу, после шест часова чекања и испитивања од стране канадских имиграционих власти на аеродрому у Ванкуверу, 24. фебруара 2011. године, био је забрањен улазак у Канаду. Овакав расплет драме чији се заплет одигравао средином фебруара, тешко се могао предвидети. Проблеми су настали пошто је тзв. „Институту за проучавање геноцида“ у Канади и његовом председнику Емиру Рамићу, засметала најава да ће др Срђа Трифковић одржати предавање на Универзитету Британске Колумбије под насловом „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“. „Институт“ је упутио захтев ректору универзитета Стивену Тупу да се предавање забрани. Ректорово непристајање да погази академске слободе није, међутим, зауставило прогонитеље оних који доводе у питање мит о наводном геноциду у Сребреници. Чињеница да су успели (макар привремено) да спрече улазак др Трифковића у Канаду, указује да је постмодерна демократија нестала у симулакрумским лавиринтима „бермудског троугла“ лобирање-профит-моћ. Стратегија примењена у случају забране уласка др Трифковића савршено се уклапа у водећи неолиберални образац којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“, у смислу који овом појму дају Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Образложење дато др Трифковићу има кафкијански призвук:

„Непожељан на основу кршења људских или међународних права јер је био високи функционер у власти која, по мишљењу министра, учествује или је учествовала у тероризму, систематском или грубом кршењу људских права, или геноциду, ратним злочинима или злочинима против човечности у смислу подсекција 6 (3) до (5) закона о Злочину против човечности и ратних злочина.“

Како тумачите ово образложење које нема упориште у истини, с обзиром на то да Ви никада нисте били „високи функционер“ у влади Републике Српске, на коју се очигледно односи наведена формулација?

Одлука да не будем пуштен у Канаду донета је од стране неке више политичке инстанце, а злосрећна чиновница имиграционе службе на аеродрому – која ме је тек онако форме ради испитивала ко сам, шта сам и чиме се бавим – била је пуки извршилац већ издате директиве. Доневши „своју“ одлуку да будем враћен првим авионом у Сијетл понашала се, премда несвесно, у складу са чувеном Брозовом инструкцијом судијама да се не треба држати закона као пијан плота. Иначе, појма није имала ни о чему. То је било напросто тужно; мени је било непријатно због ње саме. Довољно је да поменем да ме је питала да ли је и када против Војислава Коштунице подигнута оптужница за ратне злочине.

Позадина случаја такође је јасна: активисти „Бошњака“ напали су ме као „негатора геноцида“ јер не прихватам хашку верзију збивања у Сребреници. Универзитетске власти су, међутим, одбиле да скуп забране што је мојим опонентима било неприхватљиво, па су покренули своје везе да би се употребила нека друга, брутално стаљинистичка средства ућуткивања. Такву загриженост могу да сматрам само за комплимент, јер како рече Џозеф Конрад, о човеку треба судити по лику и делу његових непријатеља. Ипак је тешко схватљиво да је канадска држава пристала да постане оруђе лобистичких притисака босанских џихадиста.

Иначе, никада раније нисам имао проблема при уласку у Канаду или неку другу земљу. У Канади сам био 24 или 25 пута у протекле две деценије. Једном приликом имао сам сусрет са тадашњим премијером Малрунијем у његовом кабинету у Отави. У више наврата ишао сам да држим предавања на водећим институцијама, као што су универзитети у Торонту, Ватерлоу, „Алберти-Едмонтон“ и „Карлтон“ у Отави. Много пута сам био на научним конференцијама и српским скуповима од обале до обале. Да не заборавим: 17. фебруара 2000. године био сам позван као стручни сведок пред Спољнополитички одбор Доњег дома канадског Парламента и преко два сата им износио свој експозе и одговарао на посланичка питања. Том приликом, чак и од оних посланика који се нису слагали са мојим закључцима, добио сам признање да им је излагање указало на „недовољно истражене аспекте“ постјугословенске једначине.

Појасните нам мисију „Института за геноцид“ и улогу његовог председника Емира Рамића.

Емир Рамић, бошњачко-канадски активиста, има два лица. Његова „западна“ маска показује човека који је на челу босанско-муслиманске пропаганде, оличене у том „Институту“. Његове праве вредности и циљеви откривају се у чињеници да је члан редакције и сарадник (заједно са Норманом Финкелстајном) часописа „Корак“, излази у Сарајеву, а издаје га удружења бораца Изетбеговићеве Армије БиХ. „Корак“ је морбидно антисемитска публикација, прожета духом исламског фундаментализма. У управном одбору Рамићевог „Канадског института“ налази се – што је запањујуће – име Асафа Џанића, главног уредника тог часописа, као и Ели Визела и неколико других заблуделих странаца. Часопис Емира Рамића у тринаестом броју доноси интересантан чланак о принципима ратног права у исламу, у којем сазнајемо да је џихад праведна и легитимна борба против агресије, борба за заштиту људских права и слобода. Аутор овог чланка је иначе ноторни џихадиста Енес Љеваковић. Његов брат, Ирфан Љеваковић, налази се у управи тзв. „Агенције за хуманитарну помоћ Трећем свету“ (TWRA). То је организација коју ЦИА има на листи НВО повезаних са исламским тероризмом. Према извештају „Вашингтон поста“ „босански извори су потврдили да је Љеваковић један од неколико утицајних званичника који су штитили исламске борце који су остали у Босни кршећи Дејтонски мировни споразум.“ Ирфан Љеваковић је најмлађи од петорице браће; сви су били активни у екстремистичким пројекту Алије Изетбеговића. Под политичким руководством Зијада, Енесова улога је била да обезбеди идеолошку основу за скривени џихад.

Упућени тврде да има много контроверзи у уређивачком приступу поменутог часописа!?

Рамићев часопис свесрдно подржава негатора холокауста Махмуда Ахмадинеџада. Поборницима брисања Израела са мапе, Рамићев часопис загрејао је срце чланком др Џемала Најетовића, објављеном у 12. броју поводом шездесете годишњице „палестинске катастрофе“, како „Корак“ назива оснивање израелске државе. Листа „Коракових“ гнусоба тече предвидљиво, од једне лажи до друге, од једне антисемитске и србомрзитељске гадости до друге. Иначе, на „Фејсбуку“ Рамић припада групи под називом „Хвала Алаху што нисам Србин“, која као свој амблем има запаљене српску и израелску заставу. Рамић је изразио подршку Илији Јуришићу, ратном злочинцу осуђеном на 12 година затвора због учешћа у убиству преко педесет младих регрута у Тузли 1992. године. То је право лице и то је скривена агенда „Канадског института за геноцид“ Емира Рамића. Погледајте линкове и друге чињенице пре него што буду уклоњени, што ће се највероватније и догодити, у светлу Рамићевих више него заслужених правних проблема који га чекају.

Рекла бих да демократске процедуре постају комплементарне тоталитарним када год неко ствари назове правим именом. У којој мери је непристајање на „политички коректну“ унисоност о Сребреници одлучило о вашој депортацији са канадске границе?

Игра знакова је у пуном јеку, али истина постоји. Њу за разлику од лажи не треба измишљати. Што се тиче лажи на којима почива глобални систем оличен у канадским пограничним полицајцима, она главна и основна је да Бога нема, па је стога све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствени разум реши сва питања свога постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском, по рецептури Џона Ленона: без раја, без пакла, у свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас, стриктно у се, на се и пода се. Ванкуверски инцидент указује колико смо одмакли на путу остварења ове сатанске визије либерално-демократске нирване – али она пати од низа структурних слабости. Основна слабост јој је да почива на истим идеолошким постулатима као и сви претходни тоталитарни, антитрадиционални, материјалистички пројекти, од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Броза, Кастра и Пола Пота.

Попут нацизма и бољшевизма, постмодерна либерална демократија оличена у данашњој Канади има колективистичку и елитистичку суштину, прекројену по социјалдемократском моделу. Остаје непромењена мисија авангардне елите посвећених – у овом случају чувара „светог грала“ „сребреничког геноцида“ као амблема постмодерног хаоса – да кроз манипулацију политичког процеса усрећује манипулисане масе. Тако је, да будем конкретан, 24. фебруара у Ванкуверу канадско толерантно, мултикултурно, мултирасно и мултиетничко хармонично друштво, заштићено од духовног загађења и емотивног стреса који би представљало присуство моје маленкости на трибини Универзитета Британске Колумбије. Наравно, у међувремену на хиљаде кинеских тријадиста и блискоисточних џихадиста пролази кроз ванкуверски, торонтски и монтреалски аеродром без проблема – улазећи у Канаду не као посетиоци него трајно, као резиденти – али је сходно наведеној идеолошкој визури далеко пожељније да хиљаду њих добије канадске пасоше заувек, него да један Трифковић уђе на три дана.

Канада апсолутно није демократска земља у смислу старогрчког полиса, нити у смислу америчких очева нације, нити у смислу било које употребљиве дефиниције тог термина. Демократија је неизбежни шлагворт у дискурсу политичке елите у Отави, али само као идеолошки концепт заснован на вредновању исхода политичког процеса. Дакле, демократска је имиграциона политика која сваке године пушта четврт милиона асимилацији неподложних странаца у земљу, али не би била политички коректна и стога не може бити демократска жеља милиона Канађана да такву имиграциону политику подвргну тесту неког референдума. Само залагање за такву јерес се проглашава ксенофобијом и расизмом.

Колика је моћ, какви су циљеви и начин деловања муслиманског лобија?

Финансијски, тај је лоби на блискоисточним јаслама. Он је све у свему прилично рањив, јер је тешко балансирати џихадизам и антисемитизам (да морбидну мржњу према Србима не помињемо), који су евидентно идеје водиље Емира Рамића и осталих „бошњачких“ лидера у северној Америци, са покушајем ускакања на јеврејску нарацију холокауста. Мислим да ту квадратуру круга не могу да реше, без обзира на новац. С друге стране, већ две деценије Република Српска и сама Србија – изложене демонизацији у западним центрима моћи – не раде апсолутно ништа на плану лобирања. Наравно, новац је предуслов сваког деловања. Још је Марк Твен пре 150 година приметио да Америка има „најбољи Конгрес који новац може да купи“! Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман и остали српски – назовимо их правим именом, душмани – годинама понашали на познат начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, новац – и да их подстакне на деловање: опет новцем! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира на то да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ или федералних дотација фармерима у Висконсину. Са садашњом поставком српске дипломатије и непостојањем лобистичке структуре у Вашингтону, бољитка засигурно неће бити. Исто важи за српску спољну и сваку другу политику. Скоро две деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби „добили“ за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је сечење српске саламе на шните окончано. Напротив!

Како разумети да се лобирање, у односу на које продаја средњовековних индулгенција изгледа као дечија игра, не доводи у питање као парадигма моћи новца која тежи да спута изношење сваке озбиљне аргументације у институционалном простору?

Лобирање није проблем, већ сама структура моћи унутар које лобистички процес делује као мазиво у мотору. При том лобисти са пожељном идеолошком легитимацијом, попут босанских муслимана, куцају на отворена врата. У том погледу између глобалиста на левици и неоимперијалних хегемониста на десници праве разлике нема. Њима нације представљају пролазне, чисто виртуалне ентитете. Емотивно се поистоветити са неком земљом или нацијом је, по њима, примитивно и ирационално; бити им лично лојалан – рецимо до тачке стављања сопственог живота на коцку – савршено је апсурдно. Нова глобална владајућа класа, повезана по принципу меритократије, високо је покретна и без корена у спонтано настајућим људским заједницама, које више не осећа као своју земљу или свој народ.

Додуше, стари атавизми – чије смо манифестације видели у Америци после 11. септембра – корисни су да би се масе мотивисале да стављају главу у торбу по беспућима Кандахара или Фалуџе. Ти симболи не дотичу стратеге новог тоталитаризма. Попут Марксовог пролетера, они немају отаџбину; нису лојални ниједном народу, ниједној земљи или држави. Спремни су да служе ма коју од њих, уколико могу да је претворе у оруђе сопствене воље за моћ. Године 1792. то је могла да буде Француска, а 1917. Русија. Данас су САД њихов омиљени домаћин, из два разлога. Као прво, Америка је моћнија од ма које државе у историји света. Као друго, политички систем Америке показао се невероватно погодним за пенетрацију од стране поборника антитрадиционалистичког погледа на свет.

Чини се да то све утиче на суштинске промене у бићу западне цивилизације?

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: