Гнев Србије: Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи!


Ово што ћу данас писати, тиче се скоро половине држављана целе Србије, тако да све ово изискује велику пажњу, а ради се о исплати ратне одштете за II светски рат од стране данашње Немачке државе, за оштећене учеснике другог светског рата од стране нацистичке Немачке у тадашњој краљевини Југославији, а будући да је Србија правни наследник СФРЈ, Србија има право да затражи данас ратну одштету од Немачке државе за своје оштећене држављане, јер то право не застарева! Све је то око права на ратну одштету утврђено на Париској мировној конференцији 1946. године. Но, будући да је мало ко данас жив од оштећених, право на надокнаду ратне отштете имају њихови наследници, потомци по родној линији, зато кажем да се ово тиче око половине  држављана целе Србије, јер оштећени су имали породице, родбину, најужије фамилије.

Примера ради, један од тих потомака наследника сам и ја, будући да ми је деда као ратни заробљеник радио 4 године на немачком имању. Мој деда је имао само једну ћерку, моју мајку, она је умрла пре 3 године, така да ја као њен син, имам права да добијем ратну одштету за дедино робовање. Причам ово као пример, да многи знају о чему се ради, да би се што пре организовали у неко удружење које ће вршити притисам на Владу Србије, да од Немачке затражи ратну одштету!

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Све ово не бих писао да није озбиљно (сит сам разних превара, као и многи држављани Србије), јер ову тему обрађивао је озбиљан човек, добро ју је проучио пре него што је ушао у њу, то је економиста Драган Радовић који је о овоме причао приликом недавног гостовања на интернет радију „“ код Милана Миленковића, у емисији: „Гнев Србије“ …

Гнев Србије 12.08.2016. – економиста Драган Радовић. Главна тема: ратна одштета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган почиње да прича од 01:42:53 …

Одмах да кажем неке кључне детаље, па ћу се после осврнути на дезинформативне и лажне причице које су смишљено пласиране, да Србија тобоже више нема права да затражи ратну одштету од Ненмчке, јер су наводно својевремено Тито и Брант за време трајања СФРЈ, то пребили неким договорима, и да је то готова ствар, да је све око ратне отштете за Србију затворено и више немогуће остварити.

Одређени број стручних људи бави се овом проблематиком, у намери да се помогне држављанима Србије око надокнаде ратне одштета за своје оштећене и пострадале, но најупорнији од свих је адвокат Славиша Мрдаковић, експерт за ову тему. Он има преписку са немачким званичницима око ове проблематике, та преписка је из фебруара 1999. године, а ту оригиналну преписку видео је и Драган Радовић, и схвативши да је све озбиљно, зато је ову тему и јавно покренуо на интернет радију 2М.

Из те Мрдаковићеве преписке, кључни детаљи су следећи …

Немачки званичници су му рекли, да је Немачка као држава спремна да уђе у процес надокнаде ратне одштете за оштећене, вољни су да је исплате (знају да кад-тад и то долази на дневни ред), али кажу да Немачка држава не ради са самосталним адвокатима, и разним удружењима из Србије која су им се обраћала, већ са државом Србијом, тако да цео процес треба званично да покрене и затражи од Немачке, држава Србија.

Али, из неког чудног разлога држава Србија то још не чини (то су наши пријатељи)?!

После неких ревидирања око броја оштећених који се тичу државе Србије, дошло се до цифре, а то тврде нека удружења жртава другог светског рата из Србије, од око 1.000.000 оштећених за које Србија има право да затражи ратну одштету. Зато сам на почетку и рекао, да се ово тиче око пола Србије, будући да је мало ко жив од оштећених, а тих око 1.000.000 оштећених имали су многобројну родбину, данашње наследнике: прва родна линија, друга, трећа, неки наследник је жив

Друго, за све злочине које је НДХ учинила, Србија не мора ратну одштету да затражи од Хрватске, већ од Немачке, јер она је носиоц штете и за своје савезнике који су на просторима Краљевине Југославије чинили злочине и недела, а то су: хрвати, италијани, мађари и бугари, с тим што је Тито издејствовао да се бугарима опрости ратна одштета, причао је Драган и о томе. Пуно ту има битних детаља, и зато више пута послушајте Драганово излагање. Чак каже, будући да су хрвати на време прешли на страну победника, неку ратну одштету од Немачке је добила и Хрватска.

Е, сад, врло битма ствар, најбитнија. Немци су на тим фамозним „Брионским договорима: Тито – Брант“ прихватили да исплаћују ратну одштету по следећем моделу, за сваког оштећеног, и у целини:

Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње, и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама, па би немци куповали од нас производе, јер би по логици ствари, код нас били јефтиније произведени.

Такав је био договор, али да видимо шта је на тим тајним преговорима заиста реализовано, и шта уопште јавност зна о томе, односно, које су после тога пуштене дезинформације, с циљем да оштећени и њихови данашњи наследници никад не потегну питање ратне одштете, као и држава Србија, „јер, то је завршена ствар, нема више шанси за то, итд …“. Врло смишљено је стварана магла око тога, разне дезионформације и лажи.

Брионски договор и уговор између Тита и Бранта

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Брионски договор: Тито – Брант

Као што сам већ рекао немци су на тим преговорима прихватили да исплаћују ратну одштету по моделу који је назван „Брионска формула“, која гласи, понављам: „Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње (као и у разним машинама), и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама“.

Дакле, немци су прихватили да исплате ратну одштету по поменутом моделу, но тада није одређена висина одштете.

Међутим, реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ за СФРЈ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, и то је врло важна да би се сагледала пуна истина, Драган прича да има више потврда да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу су требали да добију директно оштећени, или њихови данашњи наследници!

Укратко, то је срж дешавања бриноског договора.

 

Пошто су годинама кружиле смишљене гласине, односно класичне дезинформације и лажи, да је Тито испеглао са Вили Брантом дуговања за ратну одштету (старији се сећају, то је она фора и обмана са нуклеарном електраном Кршко, и сличне причице, попут оне са одузетим кућама фолксдојчерима, на име ратне одштете), и да нам немци више ништа не дугују на име ратне одштете. И пошто су мислили да је то тачно, а сад знамо да није, неки оштећени грађани су тужили државу Србију, као правног наследника СФРЈ, јер су желели да им се исплати ратна одштета.

Држава Србија је тим грађанима судски одговорила да је то само био уговор о кредитном аранжману од 1 милијарде ДМ. за СФРЈ, са роком враћања од 10 година, а Драган помиње да постоји и потврда за то, доказ од 13. новембра 2000. године, што уједно значи да је то и судски доказ да је то био кредитни аранжман, а не било каква отплата ратне одштете! Јер, ако ти неко да ратну одштету, то не може бити кредит који ти треба да вратиш у року од 10 година, то су будалаштине …!

Јасно је да је то чиста, брутална превара!

Тада је још потврђено овој групи гарђана, да у Србији не може да се суди Немачкој, јер има неки имунитет, онда се то удружење грађана, чини ми се: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије“ обратило немачкој држави, где им је немачка држава директо потврдила, да они не раде са разним удруженима, већ да захтев за ратну одштету искључиво треба да поднесе држава Србија, будући да је она наследила део права од СФРЈ!

Чувши ово, „Заједница жртава другог светског рата“ обратила се предсенику Србије Томиславу Николићу 31.01.2015. по предмету ратне одштете. Из његовог кабинета добили су одговор од Оливера Антића 30.11.2015. да то није у надлежности председника државе, већ у надлежности Владе Републике Србије, тако да је ово удружење још прошле године имало разговор са Александром Вучићем, али ни до дан данас нису добили одговор од њега, а по својој прилици неће никад, јер како сад да Александар Вучиж узмемирава „наше пријатеље“ тамо некаквим ратним репарацијама.

Али сада смо на испиту ми, половина држављана Србије којих се тиче ратна одштета за своје пострадале и оштећене, да направимо удружење и извршимо притисам на Александра Вучића и његову владу, да код „наших пријатеље“ покрене питање ратне одштете за око милион оштећених.

Наша снага је у заједништву…!

А сада да кажемо нешто о висину одштете …

На мировној конференцију у Паризу 1946. године, званично је утвђена следећа висина појединачне штете нацистичких агресора на тлу Краљевине Југославије, изражено у вредности америчког долаар из 1938. године:

  1. Немачка – висина штете је 35,858 милијарди долара,
  2. Италија – висина штете је 9,8 милијарди долара,
  3. Мађарска – висина штете је 542 милиона долара,
  4. Бугарска – висина штете је 650 милиона долара.

Без обзира што је Тито издејствовао да се бугарима опрости плаћање ратне одштете, оштећени држављани Србије (њихови наследници) имају право да затраже штету и за бугарска злодела.

Од укупне штета начињене на тлу Краљевине Југославија за време другог светског рата, садашњој Србији, као правној наследници СФРЈ, припада 75%.

Када се та висине штете, која је направљена Краљевини Југославији, поново прерачунавала 1998. године, дошло се до цифре да су ове 4 земље направиле штету од 446,9 милијарди долара!

Но, пошто су овде већина људи до максимума изкомплексирани у осећају ниже вредности, ако би им неко понудио гибаницу и да глођу коску, они ће се задовољити глођањем коске, јер „мали смо ми“, дај да барем имамо коску да глођемо, што је сигурно, сигурно је. Односно, хоћу рећи, да ће се многима ова цифра од 446 милијарди долара учинити превелика и нераелна, па ће бити срећни и са коском (дај нам барем да „глођемо“ милијарду две, да се мало покренемо), но треба знати да је ова цифра од 446 милијарди долара за Немачку ништа, јер то је само 15% немачког једногодишњег БДП-а!

Категорије оштећених лица, за које наследници имају право да добију ратну одштету:

  1. Цивилне жртве, укључујући и она физичка лица која су стрељана,
  2. Лица онеспособљена за рад,
  3. Војни заробљеници,
  4. Лица интернирана и депортована на принудни рад,
  5. Жртве виво експеримената.

Можда сам неку категорију пропустио, но зато се, као и за сва друга додатан објашњења, обратите Драгану Радовићу, преко његовог фејсбук профила. Исто тако, више пута преслушајте Драганово излагање.

Заборавих рећи, да немци приликом реализације наплате ратне одштете инсистирају, да ни 1 евро не буде украден од стране неког државног службеника, или неког политичара, а знамо да су наши државни шибицари, кад намиришу велику лову, махери да изврдају све законе, и омрсе се, биће то велики мамац за њих. Тако да би се по том питању требало оформити посебно тело и процедура за контролу целог процеса, о томе су нешто више дискутовали Драган и Милан Миленковић, водитељ.

Теба рећи и ово, 2 дана пре него што је гостовао на радију 2М, Драган је приметио да се на РТС-у појавила вест да су нека удружења поднела званичан допис Влади Србије по предмету ратне одштете, то су била следећа удружења: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије„, „СУБНОР Србије“ и „Синдикат пензионера Србије„.

Такође, документ који објашњава дуговања Немачке држави Србији на име ратне одштете, по Драгановим речима, послат је пре неколико дана и свим председницима посланичких група у Народној Скупштини Србије, тако да су о свему овом обавештене и наше врле „патриоте“ из Двери и ДСС-а, па хајде да видимо шта ће они, као и цео парламент, учинити на име намирења ратне одштете за оштећене, да ли ће покренути праву и озбиљну акцију на име намирења ратне одштете, а не само бла … бла …

Ја мислим да је куцнуо час, да се око милион наследника оштећених, и њихове породице – дакле пола Србије (по мени око 3 милиона људи), укључе у ову акцију, да се изврши страховит притисам на Владу Србије и пре свега Александра Вучића, на све парламентарне партије, да се држава Србија једноставно примора да званично затражи од Немачке наплату ратне одштете, да се на првом месту обештете како-тако наши пострадали рођаци, њихова жртва и страдање, а то је уједно и шанса, да многе породице изађу из сиромаштва.

Моја препорука је да се организујемо и направимо једну јединствену организацију на нивоу државе, која би обједињавала разна локална удружења са иницијативом око наплате ратне одштете, да тако обједињени и јединствени, наследници оштећених са својим породицама, нас 3 милиона, упутимо званичан захтев Влади Србије да затражи наплату ратне одштете од Немачке!

Јер, ако нас 3 милиона, нисмо у стању да се организујемо и реализујемо ову акцију, потпуно легалну и закониту, да извршимо страховит притисак на све политичаре, на Владу Србије, да држава Србија упути званичан захтев Немачкој за наплату ратне одштете, ако и даље у себи понављамо константо:

„ма, мали смо ми …“, “ много је то … „

, онда нисмо ни за глођање коске…!

Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?


Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Један критички поглед на текст Љубодрага Симоновића о „крвавим“ парама Новака Ђоковића


Будући да сам због преморених очију затворио коментаре на текст» о разлазу са Дуцијем, прекјуче ми је стигао на мој мејл, мејл једног комунисте, где је одмах почео да ме напада са: „Господине Небојша, Дуци Вас је хранио са донацијама, а ви му узвраћате тако…“ и више пута је додавао „… како не схватате да су национализми зло…!“ итд… итд…

Е, кад ми тако неко нешто ИСКЉУЧИВО каже: „национализми као национализми су зло, сами по себи“, желудац ми се преврне за 360 степени.

И шта ту рећи, нема дијалога са таквим изфанатизованим космополитско-анационалним умовима, јер он није поменуо ни један свој контра аргумент на моје аргументе, не против Дуција као човека, већ против Дуцијевихих ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ставова као јавног ОДГОВОРНОГ интелектуалца, о чему сам у том тексту АРГУМЕНТОВАНО и писао, као и о одређеним Дуцијевим недопустивим ћутањима и неизјашњавањима. Такви су сви изфанатизовани комунистички умови када су такви, ма како им ти аргументовано говорио о неким њиховим ставовима, па им контрираш неким својим супротним мишљењем и аргументацијом, они то доживљавају као лични напад и атак на њих као комунисте, на њих као личности, јер они су, ето… „богом дани да попују шта је добро, а шта зло“, само је довољно детиње неодговорно рећи: „Ура! Ја сам комуниста…! Ја волим цео свет…! Ја желим добро свим људима света…!“

Он потпуно превиђа да сам се ја одрекао Дуцијевих месечних донација од 9.000,00 динара, што ми је једини извор неког прихода био (уз врло малу социјалну новчану помоћ, која се исплаћује само 9 месеци у календарској години), само да бих писао и излагао своје аргументоване ставове, и да ни речју нисам вређао Дуција. Међутим, не… код тоталитарне комунистичке свести нема се право на другачије мишљење, свако другачије мишљење се доживљава као „удар на саму личност комунисте“, „на сам комунизам као идеју“ ма какве аргументе имао против ЊИХОВИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СТАВОВА ИЛИ НЕДОПУСТИВИХ ЋУТАЊА КАО ЈАВНИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ХУМАНИСТИЧКО-КОМУНИСТИЧКЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ.

Решио сам да коригујем план и да из претходног текста», који је као увод у моје неслагање са Дуцијем базичан за читање, извучем 4-5 тематских делова као текстуалне целине, уз можда нека мала додавања нових мисли, док не одморим очи и припремим најважније текстове о фанатичним уверењима разних србских идеалиста која су фатална не само за њих, они то и не примећују, већ и за масе срба на које делују својим беседништвима или другим видовима јавних наступа. Исто је тако битно и писати о идентитету човека који је јако сложен и компликован, а комунисти га своде И УПРОШЋУЈУ само на индивудеалну грађанску појединачну свест, и класну свест, ту нема места за колективну националну свест, која је узгред органска, јер има историјски континуитет!

Они су се егоцентрично поставили као неки врховни божји арбитри за представу шта је добро, а шта зло, без и да помисле да им нико није дао право на то, већ су га самољубиво сами себи доделили, мислећи самозаљубљиво и халапљиво да су у праву.

Да би се расрбљени срби поново посрбили» треба им у разним аргументованим анализама указати да схвате да не требају да се стиде да буду националисти, већ да се поносе што су Срби-Националисти, којима је историјски гледано национална свест и самосвест давала снагу да се кроз историју боре за своје боље сутра, а не анационално-космополитска свест!

Рекао сам у претходном тексту да сам се задужио 6.000,00 динара да бих могао да пишем у новембру, али стицајем околности почео сам и да продајем неке ствари да бих имао пара за дажбине и да пишем, продао сам телевизор који ми ионако не треба, па има шансе да пишем и у децембру, макар да уплатим за интернет и за најнеопходније дажбине, за струју и телефон, док за кирију (станарина) дугујем већ око 295 €.

Зато, још једном да апелујем, а то важи само за оне малобројне али одабране људе који подржавају моје целокупно досадашње осмогодишње писање, ко жели добровољно да ме донира неким скромним донацијама, ко колико може, може то учинити путем ПостНета на мој мобилни телефон:

062/354 943

, или пак на текући рачун у Интеса банци који се може видети на овој» страници за донације.

Ево, прекјуче ми је преко ПостНета на мобилни стигла једна донација од 1.000,00 динара, а када би било пара да издржим да пишем и у јануару, било би супер, но било како било, макар остао без пара и ичега, писаћу до краја децембра то је сигурно, а док не припремим неке важне теме, из главног првог текста извући ћу тематске блокове следећим редоследом.

Сада ћу поставити тему о Дуцијевом односу према Ђоковићу и Дивцу, за 3-4 дана биће једна нова тема, кратка и сажета, реч је о АВНОЈУ 1943. који није имао кворум да би био правно легитиман, што је веома битно, јер се цео правни систем СФРЈ надовезује на правно нелегитимни АВНОЈ. Затим о Дуцијевом анационализму са одређеним анимозитетом ка националном идентиту као таквом, затим о Титовом награђивању ратног злочинца Курта Валдхајма и Дуцијевом НЕДОПУСТИВОМ неизјашњавању и одређивању према Титу као таквом, као и осталих комуниста такође. Затим, о МАСПОК-у 1971. где су хрвати као народ, а не само као усташе, јасно рекли да не желе више да буду у Југославији, па засебна тему о Титовој тајној плати сво време владања од 1945. до 1979., а после тога биће други текстови.

У кармичком смислу, а они малобројни знају о чему причам, следећа 2-3 месеца су ми најбитнија, у том периоду ћу својим писањем одвезати своју карму, па после тога чак и ако ми буде горе у егзистенцијалном смислу, биће ми боље у суштини, јер душа ће бити ослобођена и растерећена једног великог кармичког дуга и везаности, спремна за нови живот, ма како он тежак био. И оно најбитније, одужићу се нашим великим и храбрим, мудрим Србским Прецима! Без чије жртве ми данас не би ни битисали овако апатични и безвољни за борбу!

Па да почнемо прво са Дуцијевим недопустиво некритичким ставом према Влади Дивцу, када је требао да буде најкритичнији, као председнику ОК Србије који се срамно сложио да се непризната тзв. „држава“ Косово прими у чланство МОК-а, али је зато и ту одлучио да се „покрпи“ Новаком Ђоковићем, да би скренуо пажњу са индиректног брањења Дивца, па онда иде анализа Новакових „крвавих“ пара.

Па да кренемо…

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ово доле је цео транскрипт дијалога измеђе водитеља Оливере Милетовић и Дуција, а тиче се одлуке МОК-а да непризнату државу тзв. „Косово“ прихвати у своје чланство, што је супротно самом статуту МОК-а, који признаје чланство само државама званично признатим у Уједињеним Нацијама. Због драматургије разговора и моје анализе, прво иде Оливерин увод у тему емисије и касније ступа на сцену дијалог између ње и Дуција, па погледајмо то све. Иначе, овај део транскрипта се од целог тока емисије искључиво тиче Дуцијевог става према потезу Дивца као председника Олимпијског Комитета Србије према одлуци МОК-а, ко жели може да провери. Па добро, онда да видимо шта се све каже…

Оливера Милетовић:

„Добро вече поштовани гледаоци, добро дошли у емисију „Питања и одговори“, одмах на почетку вам најављујем ексклузивног госта.

Шта је тема?

Па тема је оно што је обележило протеклу недељу, дакле Међународни Олимпијски Комитет МОК једногласно прихватио је непризнату државу Косово као свог пуноправног члана, чији ће спортисти наступати 2016. године у Рију. Председник МОК-а, да се подсетимо Томас Бах, захвалио се Дивцу председнику Олимпијског Комитета Србије, који није ни присуствовао тој седници, што је, па цитирам: „индивидуалне интересе ставио изнад интереса спортиста Косова“.

Председник Олимпијског комитета Дивац је рекао да, цитирам: „нисмо задовољни, али ми се бавимо спортом, не бавимо се политиком“. Лепо, и онда би смо ми могли да га упитамо, а када је цепао шаховницу, да ли је то била политика или је био спорт? И када је 1999. рекао да је Милошевић крив за све што нам се дешавало, укључујући бомбардовање, да ли је то политика? Па, предизборна кампања Бориса Тадића у којој је активно учествовао, да ли је то политика? Па, покушај куповине „Књаза Милоша“, за име, у име заправо америчких интереса, да ли је то политика? И уопште та крилатица: „спорт нема везе са политиком“ је нешто што објективно вређа интелигенцију сваког нормалног човека. Е, сад, ко је наш гост… Дивац неће бити тема, ако вас интересује шта мој гост мисли о Дивцу, то можете наћи на Ју Тјубу» ево за дан-два, 11.000 уплива, а тај разговор смо водили пре нешто више од 7 година;- Дуци о Дивцу, Дуци о Косову.

Е, пре него што вам представим госта, а већ сам на неки начин открила његов идентитет, морам да кажем, да је наш вечерашњи гост магистар правних наука, доктор филозофије, да је објавио неколико књига, да су многе преведене на енглески, руски, на неколико страних језика. Иначе, да… он је спортиста, 109 утакмица одиграо за кошаркашку репрезентацију Југославије, освојио златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник олимпијских игара у Минхену 1972. године. У знак протеста, због заташкавања допинг афере са Порториком напустио је игре, након чега је избачен из репрезентације. То говорим због наших млађих гледалаца, неки од њих то не знају, а знам да су верни гледаоци ове емисије, а наравно највећи број вас то зна… Љубодраг Дуци Симоновић: „Добро вече, и добро нам дошли“.

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Добро вече, и боље вас нашао Оливера.“

Оливера Милетовић:

Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… имамо пола сата разговора, после тога гледамо ваш филм „Олимпијски пламен“ који је пре 15 година настао. И то јесте проблем када ви видите оно што ће неки видети за 10-15 година, а једна од тих прича су управо те чувене олимпијске игре, спорт, и ево чувени Дивац кога поменух као парадигму једне моралне катастрофе која нас је задесила. С тим у вези морам да Кажем, Чавић, и нећу више дужити, да Чавић коме је уништена спортска каријера, коме је одузета златна медаља због оне мајце „Косово је Србија!». Али можда има неке божанске правде да ћемо њега памтити управо због тога: „Косово је Србија!“ Као што ћемо Дивца памтити управо због овог његовог ћутања.

Е, сад изволите…“

Дуци Симоновић (00:04:05 – 00:06:49):

Оливера, Дивац није ту говорио у своје лично име, он је говорио као председник Олимпијског комитета Србије. То је значи питање државне институције једне, која заправо треба да следи политику државног врха, односно званичну политику наше земље. Ако је званична политика да се не призна Косово као држава, онда он никада у својству председника Олимпијског комитета Србије, значи он је могао лично да има свој став, ко што је Чавић имао за Косово у своје време. Међутим, он је имао, кажем, као представник Олимпијског комитета. И то није могао да донесе без сагласности људи који су у Олимпијском комитету, као и оних који заправао контролишу Олимпијски комитет. Хоћу да кажем, овај, ту се иза брда, по мени, ваљају ствари које су јако лоше за нашу земљу, и мислим да Дивац никада не би донео такву одлуку у име Олимпијског комитета Србије, да није имао прећутну или експлицитну подршку одређених структура које практично владају нашом земљом.

То је мој став. То је мој став. Ја сматрам Оливера да је то начин стварања атмосфере да Србија призна Косово као независну државу, да би ушла у Европску Унију, да је то део стратегије, овај, и да је он у том контексту деловао, да је у том контексту деловао.

Иначе, што се тиче тезе да спорт мема везе са политиком, као што сте и сами добро рекли, то је једна флоскула, једна лаж која се понавља од када је створен олимпијски комитет уопште, организовани спорт у модерном добу. И овде се не ради уопште о интересу спортиста. Да се ради о интересу спортиста, они су могли под заставом Србије. Значи, спортисти са Космета, могли су под заставом Србије, нико им не брани да, овај, наступају на олимпијским играма. Или, коначно су могли и под заставом Албаније, они који су за Албанију и такве ствари. Значи, није уопште у питању, нису у питању интереси спортиста. Ово је чисти политички акт. Значи, питање статуса државе одређене, и МОК је прекршио статут који има, да само оне државе које су признате у Уједињеним Нацијама, оне могу да буду чланови олимпијског комитета, односно могу да учествују на олимпијским играма. И мене не изненађује то, јер од Кубертена надаље, као што је у овом филму и дато уосталом, то је све била чиста политика. Од организације олимијских игара уопште, тај врхунски такозвани спорт, то је у чистој функцији политике, односно капитала. И ко говори о томе да се води ту рачуна о интересима спортиста, он или је будала, или је један покварењак. Јел то стварно нормалан човек после свега што се десило, нико нормалан то не може да каже више. Нико нормалан, да спорт нема везе са политиком.“

Оливера Милетовић (00:06:49 – 00:07:11):

„Да, у том контексту сам и споменула Дивца, јасно је мени да је он ту небитна фигура, али кад говоримо сад ко ће по чему бити… мислим запамћен, по неком моралном кредибилитету, сви ми на овај или онај начин, у неком тренутку, можемо да кажемо да учествујемо у томе, не учествујемо у томе, а просто, људи су осетљиви на спортисте, и мислим да…“

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари. Свако од њих, ја стално говорим о тој тези која је заправо невероватно реална, а то је тамо где су ти паре тамо ти је домовина. Тамо ти је домовина. Пошто они сви имају паре на западу и интересе заправо везане за те банке и за те који их финансирају, од тих тениских турнира до не знам чега другог. И они шаљу паре у те банке, тамо живе, узимају та држављанства, избегавају да плаћају порез код нас итд… Па зар то није чин који говори о томе на којој су они страни.

Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Сећам се атмосфере која је владала пре горње емисије, на интернету је било велико интересовање, јер је претходно 2-3 дана кружио видео прилог» где је Дуци критиковао Дивца, то су заправо били издвојени исечци са Дуцијевог гостовања на ТВ Палма плус из маја 2006, дакле пре 8 ипо година је то било од ове актуелне емисије, а не 7. година како је Оливера рекла. Имајући у виду ту критику која је за само 2-3 даан имала на Ју Тјубу заиста око 11.000 посета, сви су очекивали Дуцијеву оштру критику Дивца о том срамном потезу саглашавања да се тзв. „Косово“ прими у МОК, с обзиром на тежину тог политичког чина.

Међутим, од тога директно није било ништа, још на самом почетку емисије Оливера је нагласила да тема емисије неће бити Дивац, већ одлука МОК-а да непризнату државу у Уједињеним Нацијама тзв. „Косово“, прими у своје чланство. Али, наравно, било је неизбежно разговарати и о Дивцу, будући да је он део те приче, јер он се као председник ОК Србије срамно сагласио са МОК-ом који је прекршио и свој статут и међународно право, и тако је постао саучесник кршења Устава Србије и пуштања Космета низ воду, све до коначне велеиздаје и формалног признавања Космета од стране садашњих власти, јер то од њих и траже налогодавци и ментори из Европске Уније, зарад уласка Србије у ту накарадну творевину, то је баш сада актуелно.

И шта сад ми овде видимо?

Неуобичајено у односу на критику пре 8 ипо година, и којим епитетима га је тада крстио, Дуци сад све то рационализује, он чак посредно и брани Дивца, има „пуно разумевања“ за њега, раздваја га на 2 особе, и наговештава да се Дивац личност, попут пливача Чавића, можда и не слаже са одлуком Дивца као председника ОК Србије, да се сагласи са одлуком МОК-а, јер ето Дивац као „председник ОК Србије“ је изгледа „одговорна особа“ која само следи „политику државног врха“. Па добро, ако је тако, онда би Дивац „личност“ могао да организује уличне протесте испред скупштине, да Дивац „председник ОК Србије“ да неопозиву оставку због тог срамног чина. Можда му и успе то, мислим Дивцу као „личност“, сигуран сам да ће народ да га подржи ако то та личност организује.

У свему овоме видимо не само Дуцијев морални пад и срозавање, већ и безобразлук, јер тера Новака Ђоковића „да реагује“, као и остале спортисте, „да каже да је то срамота“, а он сам није јасно и гласно рекао да је то срамота што је Дивац урадио као председник ОК Србије?!

Ако ти је до морала, прво ти лафе јасно и гласно кажи „То је срамота!“, и тек онда имаш право да то исто захтеваш од Ђоковића и свих других, не пре тога! То је стварно срамота од Дуција.

Уосталом, Дивац као председник ОК Србије треба да брани опште интересе заједнице, државе Србије, а не као личност, јер да је само личност, да нема и политичку функцију, ко би га ишта питао за било шта, а камо ли за нелегитимно и незаконито признавање тзв. „Косова“ од стране МОК-а, у своје пуноправно чланство.

Јасно је, овде имамо: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“, јер кад тад, кад тад… „конобар“ дође да наплати. Дуци је овде наступио као носиоц националне пензије, јер да је јасно и гласно рекао како он то уме: „Па то је срамота! Та битанга…!“ … „Видите како је то прљаво!“, угрозио би кинту, не би га Дивац као политички функционер, и ови из државе, раздвајао на личност и националног пензионера, врло вероватно би му укинуо пензију, јер има моћ функције да то уради, као функционер, а не као личност, „наплатио“ би он и критику из 2006.

Зашто би сад Ђоковић осудио Дивца за тај сраман потез, кад сам Дуци који то тражи од њега није урадио, заправо сада би Ђоковић поводећи се Дуцијевим аршинима могао слично као он да каже:

„Знате шта, ја верујем да се Дивац лично не слаже са пријемом Косова у МОК, међутим, он је као председник ОК Србије морао да следи државну политику“.

И да би све то прикрио, мислећи да наивна маса то неће да примети, тај свој морални пад, Дуци дрско и безобразно скреће пажњу на Новака, јер Новак не може да му ускрати пензију ни као тенисер, ни као личност, и тако ће барем да има сатисфакцију код обожаваоца који му слепо повлађују, без икаквог критичког суда. То срамно скретање пажње са себе, Дуци покушава да „покрива“ не само са Новаком, већ и с тенисеркама Аном Ивановић и Јеленом Јанковић:

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

„Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари…“

И, ето, своје морално срозавање Дуци покрива скретајући пажњу и на ове две тенисерке, не само на Ђоковића, али погледајмо шта је о њима говорио 2009. године, о том сликању с Клинтоном, то можете видети у следећем прилогу»: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање“ где га је Оливера питала да прокоментарише сликање Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Билом Клинтоном, а Дуци одговара овако…

Дуци Симоновић 00:38:18:

„Па знате шта Оливера, објективно гледано, шта је то произвело? Оне су велику штету нанеле нашем народу. Ја не кажем да су Ана Ивановић и Јелена, како се зове.., Јанковић, да су оне то намерно урадиле, нити да су оне желеле да направе штету. Оне су једноставно биле изманипулисане, а друго, оне су се вероватно водиле неким тим малограђанским разлозима, као то је спорт, рекламе, турнири, паре.. рекламни ти типови, они носе те разноразне чварке, односно те рекламе тих фирми, и то им повећава рејтинг… (00:39:36): „Ја сам 100 пута рекао да млади људи, поготову млади људи, имају право на грешку. То је једна велика грешка, али то не значи да сад те девојке треба да обесимо због тога…„(00:40:59) „Не, хоћу да кажем само, не треба бити престрог према тим девојкама, оне су младе, имају шансе у животу много шта да ураде, али објективно Оливера гледано, имајући у виду који су оне квалитет, да су…“

Овде видимо да је Дуци правилно поступио те 2009. године. Оправдано је критиковао и Ану и Јелену, али није хтео да их сроза и понизи као личности, јер стварно, младима треба увек дати шансу (тада је Ана имала 22., а Јелена 24 године), не треба их у старту жигосати, већ им дати шансу да размисле, да увиде грешке и да их исправе, јер млади су. За разлику од тада, 2014. Дуци их поново жигоше, нема милости, уместо да их пусти на миру кад је већ рекао „да их не требамо обесити због тога„. Али, да би прикрио свој морални пад и срозавање, Дуци невешто скреће пажњу и на њих, што је дубоко некоректно и неморално, јер он би требао да има одговорност за јавну реч и своје изречене ставове, будући да он није било ко, већ за народ „каризматични бунтовник“ и јавна личност чије речи маса упија, интелектуалац који је посвећен мисији истине и правде.

Још каже:

„Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Мислим… заиста смешно и тотално несувисло питање, јер потпуно је нормално да „човек који је радио за запад“ дође на ту функцију, функцију председника олимпијског комитета Србије, будући да је исти тај запад, ПРЕТХОДНО на власт поставио послушне људе, тог истог Тадића и ДОС, да директно раде за запад и уништавају Србију на свим нивоима. Па кад већ Тадић и тадашњи ДОС раде за запад, од запада пажљиво одабрани за то, неће ваљда они да поставе неког патриоту на ту функцију, већ такође некога ко ће без поговора да извршава све што од главешине на власти тај исти запад изискује. То би питање били сувисло само у случају да ми заиста имамо патриотску власт, која ради само за Србију и заштиту њених највиталнијих интереса, и заиста би тада било чудо да на ту функцију на којој је Дивац сада поставе неког ко ради за запад, већ обрнуто, неког ко ради за Србију и веран јој је. Но, ми знамо да то није тако.

Али добро, покривање моралног пада мора бити разноврсно…

И обратите још један веома индикативан детаљ, као показатељ да се Дуци пре емисије договорио са Оливером да јасно и гласнио не критикује Дивца, тај детаљ Оливериних неопрезних речи сам у горњим цитатима и временски обележио, то је ово подвучено црвеним:

„Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… „

И, сад, проблематично је ово Оливерино неопрезно истрчавање: „И шта кажете, Дуци неће да…“, јер до тада је Дуци само у поздравном смислу рекао ово: „Добро вече, и боље вас нашао Оливера“, ништа више. Наравно, као што је и уобичајено не само код ове емисије, водитељ и гост обично пре емисије заједнички договоре концепцију емисије, пре њеног почетка уживо.

И шта је сад договорено да Дуци, …неће да: „И шта кажете, Дуци неће да„?

Па да неће да директно критикује Дивца за сраман потез, шта би друго, јер ако га директно и оштро критикује, како само он то уме и зна, врло је вероватно да ће се опростити од кинте, и да је боље због тога да га заобилази ко киша око Крагујевца. Но, добро, да не буде да сам врачара, али преслушајте то сви од почетка, то је заиста више него јасно и индикативно…

А сада обратимо пажњу на Дуцијев текст „Крваве паре Новака Ђоковића»“ где се може сагледти још више Дуцијево морално срозавање, јер иза „силе“ ДОКТРИНАРНИХ аргумената, крије се његово лично незадовољство и став према њему, а суштински, дакле АКТИВНИМ делом свог написаног текста, он дели ионако до зла бога раздељен, подељен и разједињен србски народ, и попут поделе на „четници-партизани“ уводи нову поделу на: „ђокисте и дуцисте„, што се може видети по коментарима на тај текст. Једни бране Ђоковића, други бране Дуција и његове ставове, а коментаре су дали око 90% све млади, делећи се тако у симболичном смислу на нове „четнике и партизане“. Апсурда ради, Дуцијева интенција је да да утиче на младе, да их еманципује, но он сам сече себи грану на којој седи, јер то је толико много било увредљивих коментара ка Дуцију баш од стране младих (које сам наравно обрисао), у смислу:

„Дуци, раније сам те ценио, а сада…“

, па дође псовка и тешка увреда. Знајући Дуција, он је апсолутно знао да ће оваква рекција да буде на његов текст, то је сигурно, то се одмах могло претпоставити, а посета на блогу је енормно, заиста енормно порасла, управо због тих „крвавих пара“. Текст је објављен 01.09.2014., а највећа посета, икада на његовом блогу, била је 09.09.2015., тачно 19.027 посета, од чега је само на текст о крвавим парама било 16.888 клика, односно читања. То је заиста много за Дуцијев блог имајући у виду просек посета пре изласка тог „крвавог“ текста. Ево, и дан данас долазе коментари на тај текст у смислу дељења на „ђокисте“ и „дуцисте“. И он пише такав текст сада када нам је национално јединство у овим најтежим моментима најпотребније! Најпотребније нам је да би се како-тако окупили и изборили да не пропаднемо као нација и егзистенцијално, а посебно јединство младих је потребно, јер Срби су „народ стараца„, и ако разједињујемо младе који су једина шанса за спас Србије, уз помоћ старијих, наравно… онда смо ми већ отписани. Дуци је јавна личност и утицајан интелектуалац, барем на интернету је то изражено, и он мора као такав имати изузетну одговорност за своје текстове, мора бити свестан консеквенци које из тога проистичу, но овим текстом није показао ни минимум одговорности, само се осећа избацивање беса и фрустрације. Али зато уме друге интелектуалце да критикује због њихових неодговорних текстова, што се може видети из његовог наступа на ТВ Палма плус у мају 2006.», када је критиковао Чомског због једног његовог текста о Милошевићу и Србима. Ево шта Дуци каже:

Дуци Симоновић 00:23:37:

„… Ја не могу да говорим о мотивима Чомском, који су мотиви, већ се овде ради о следећем. Сваки човек, сваки интелектуалац кад напише одређени текст, он сноси одговорност за њега. И значи мора да буде свестан које консеквенце из тога проистичу. Како ви можете да предлажњете рецимо одвајање делова, јел то значи, шта значи за србе рецимо то, или хрватима у Босни и Херцеговини. Пазите, он нуди албанцима као националној мањини право да отцепе делове једне земље, и да створе своју и да се уједине са Албанијом….. „

Ево, нема бољег аргумента за његову класичну неодговорност за написани текст, за његово морално срозавање, за неодговорност за увођење нове поделе код Срба на „ђокисте“ и „дуцисте“, од самих његових речи за друге неодговорне интелектуалце, што је у овом тексту јако индикативно и уочљиво за њега самог.

Али погледајмо Дуцијеве аргументе као бит свега, нашта он пуца. Ево једног детаља, прво иде цитат из Дуцијевог текста: „Крваве паре Новака Ђоковића„:

„Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. „Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Е, Дуци мој Дуци, изгубио си ти терен моралног „ратника“ од када си од „битанги“ на власти које критикујеш, почео да примаш пензију, јер ТЕК њихове су паре крваве, а не Ђоковићеве. Они су плаћени ОД ТИХ ИСТИХ КАПИТАЛИСТА ДА ДИРЕКТНО отимају паре од радника својом партиципацијом у власти, у активној пљачкашкој приватизацији, а не играњем тениса попут Ђоковића.

Лако је критиковати личности, истресати своју фрустрацију на СПОРТСКЕ личности које ти ништа не могу, јер нису на власти нити у политици, као и Ђоковић, можеш да их критикујеш до миле воље и „бити цар“ за масе („Браво Дуци! Једино Дуци критикује Ђоковића!“). Критикуј ти политичаре у Србији који су стварно пљачкали раднике кроз пљачкашку приватизацију, а не Ђоковић играњем тениса, помињи њихова имена, и да су њихове паре „крваве“, далеко „крвавије“ од Ђоковићевих (Динкић, Влаховић, Ђелић, Тадић итд…), јер они су директно утицали на пљачку радника кроз приватизацију и уништавање целе привреде Србије, они су опљачкали радничку класу а не Ђоковић играњем тениса, не кошаркаши играњем кошарке, не ватерполисти играјући ватерполо. Сада Вучић, кога су капиталистичке паре довеле на власт, уништава Србију, зашто не напише текст: „Крваве паре Александра Вучића“? Јер Вучић сада докрајчује започето уништавање Србије, а не Ђоковић играњем тениса. Па може он да напише такав текст, али онда губи кинту, а Ђоковић не може да му је одузме као тенисер, и зато је лако истресати сву фрустрацију на Ђоковића, јер имаће и сатисфакцију својих обожаваоца:

То Дуци, бртаво мајсторе! баш си га закуцао!“

Острвио се на Новака, кријући се иза доктринарних и концептуалних аргумената пљачкашког капитализма, а у Србији има далеко више људи на власти којима су паре заиста крваве, јер су директно плаћени од капиталиста који су их довели на власт (ДОС) да униште и опљачкају Србију, не играњем тениса, већ партиципацијом у Влади Србије, у пљачкашкој приватизацији. Да ли је Новак Ђоковић започео пљачкашку приватизацију и тако директно отео радницима паре? Или су то радила нека друга имена? И сходно томе, чије су паре заиста крваве?

А написавши ово:

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

То је стварно изузетно неморално и некоректно, према било ком спортисти, јер то је покушај медијског линчовања Ђоковића и изазивања све веће подели и раздора међу новим четницима и партизанима, између „ђокиста“ и „дуциста“, јер они који су сад против Ђоковића укапираће да Ђоковић играњем тениса даје тзв. „подршку џелатима човечанства“ да је то:

„давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Пазите, ово је невероватно слепило и остаршћеност, дакле Ђоковић са својом тениском бртијом, не само што ће се „обрачунати с критички-мењалачким умом“ људи, већ том подршком „допринети“ да се чак уништи живот на земљи.

Дуци критикује Чомског да мора бити одговоран за свој текст, а својим текстом о Ђоковићу сам не показује одговорност, а врло добро зна да ће тај текст изазвати поделу у народу и омладини на „ђокисте“ и „дуцисте“.

Па докле с тим поделама анационални комунисти, докле?

Зар вам није довољна подела на „четнике“ и „партизане“ без које не можете ни да „дишете“?
Јер, заправо таква тоталитарна ИДЕОЛОШКА свест може да опстане само у подељеном БОЛЕСНОМ друштви, на ове, и оне, у здравом не.

Погледајмо сад шта Дуци каже о Ђоковићу и Јелени Јанковић у прилогу: „Дуцијева трибина у дому ученика „Петар Драпшин“- 2008.»

Дуци Симоновић (00:38:17):

„А што се тиче Јелене Јанковић и ових наших спортиста, да вам кажем нешто, у овој ситуацији у којој се налази наша земља, где је све уништено, од привреде до било чега другог, и мени одговара лично кад чујем име наших спортиста: „победили овде, победили онде“ итд… Међутим, кад човек гледа на дужу стазу, знате, кад гледа на дужу стазу, питање је, иста се ствар развија. Значи, ова млада деца уместо да буду људи који су ствараоци, који су научници, добри радници, педагози, професори, људи који су се посветили овој земљи и борби. Уместо то да буде изазаов за ове младе људе, за њих су изазови, ови, који ће бити у тој позицији само дотле док побеђују. Први пут кад тај Новак Ђоковић буде изгубио, али изгубио у смислу да га више нема ту у врху итд… та Јанковићева и шта ја знам, ти исти новинари има да их пљују знате како, катастрофа. Ко Џајића данас, пазите шта пишу о њему, а Џаја легенда, и Џаја шта ја знам…“

И тек сада видимо Дуцијево право лице, дакле 2008. њему је одговарало да чује да су наши спортисти „победили овде, победили онде“, па самим тим било му је пријатно, или ајде да користим његову реч: „одговарати“. Дакле, тада му је одговарало када је и Ђоковић побеђивао, волео је то да види. Тада је тај исти Ђоковић био плаћан од истих капиталиста, као и данас 6 година касније, и тада је зарађивао те исте паре, али тада нису ТЕ ИСТЕ ОД КАПИТАЛИСТА ЗАРАЂЕНЕ ПАРЕ БИЛЕ „КРВАВЕ“, већ тек 6 година касније када је Ђоле постигао досад незабележен успех од неког србском спортисте у историји икада.

Он дакле самим тим нема више моралног права да користи морал као „оружје“ да наружи неког, јер једно прича о истој личности 2008. године, а сасвим друго 2014. године. То морални „ратниче“ једно с другим не иде, то је најблаже речено, хипокризија.

А што се тиче пљувања потпуно је промашио, пљује га он, а не новинари, сада му „не одговарају“ његове победе. Тада 2008 тај исти Ђоковић није давао „подршку џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“ „, већ тек 2014. и надаље…

Апсолутно сам сигуран да се неко од те деце из дома „Петар Драпшин“, данас 6-7 година касније после Дуцијевог текста о Ђоковићевим „крвавим“ парама, окренуо против њега. Не сви, али неко да. То је све због Дуцијеве неодговорности, због које ће све консеквенце да произађу после тог текста, а уме ад критикује Чомског због неодговорности за његов текст.

Ово је тотални морални Дуцијев пад, то је најблаже што се може рећи.
Погледајмо све ово из још једног угла, да видимо да Дуци пуца у парзно, да ратује сам са собом…

Рецимо да се Дуцијев текс о Ђоковићевим „крвавим“ парама преведе на све језике света, да све то прочитају спортисти и да одједном престану да буду спортисти, јер су се под дејством Дуција освестили, да се и Ђоковић одрекне играња тениса, фудбалери фудбала, кошаркаши кошарке.. да једноставно спорт нестане са лица земље у данашњем виду.

Да ли би то значло да би тиме нестао и капитализам?
Наравно да не.

Да ли би тиме значило да капитализам не би имао „алат“ који би му послужио да се обрачуна с критичко-мењалачким умом човека и да уништи живот на Земљи?

Наравно да не, јер људи би се сами, без Ђоковића и спорта, залуђивали уз помоћ велике понуде на виртуелном тржиштуа у виду: филмова, игрица, разних ТВ серија, ТВ фарми, интернета… дајте људима још јефтинији интернет и компјутере, само то, и добићете лудило самозалуђивања» какву монструми нису могли ни да сањају, свако би кројио сам своје лудило..

Међутим, ако би људи у свим земљама где доминира капитализам и где властодршци директно пљачкају раднике финансирани „крвавима“ капиталистичким парама, сменили те режиме, довели патриоте на власт, повезали се међусобно, да ли би тада нестао УНИШТАВАЈУЋИ капитализам?

Наравно да, да.

Ето, врло једноставном анализом се види да Дуци пуца у празно, да само изазива нове поделе у народу, и да је неодговоран КАО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ (Попут Чомског кога оправдано напада за одређен текст) за објаву текста о Ђоковићевим крвавима парама.

Е, сада, да видимо да ли су још нечије паре крваве. Погледајмо у прилогу: „Дуци на ТВ Јесењин, март 2009.»“ како Дуци самокритички говори о својем прихватању да прима националну пензију…

Мирослав Виславски (00:11:15 – 00:12:09):

„Желим да вас питам господине Симоновићу, у припреми за емисију и у најави, ценећи да је телевизија Јесењин 3 дана најављивала ваше гостовање у својим порукама. Имао сам један велики број контаката са људима који су са одобравањем коментарисали ваше ставове. Ја држим да је отприлике такво расположење и код једног броја интелектуалаца који се ангажују у спортским форумима. Међутим, оно што је индикативно, ретки су, или је мени непознаница, они који су спремни са вама да уђу у такву борбу, за такве принципе и идеале које јавно износите, због којих вас појединци оспоравају, али само бих рекао по поруџбинама, не из властитог уверења.“

Љубодраг Дуци Симоновић (00:12:09 – 00:14:38):

„Мирославе, то је страшна хипокризија, хипокризија која се заснива на томе да људи заправо данас се врло тешко боре да преживе. И, овај, ја сам, сад имам ту неку националну пензију која није мала, и да вам кажем поштено срамота ме што је уопште примам. Да немам, да имам могућности да зарадим на било који начин било какав новац. Значи, живео би са тим новцем.

И стварно делује као хипокризија, опет једна самокритика која није демагошка, барем ја мислим да није. Овај, да човек сада живи од те националне пензије, овај, да штампа књиге, барем покушавам да уштедим неки новац да би то могао да урадим. Овај, а истовремено да критикујем тај спорт, чији сам био део. И, овај, сад сам у потпуно једној другој равни. Тако да, они који би сад мени скренули пажњу на то, били потпуно у праву, знате.

Значи, овде се ради о једном чисто егзистенцијалном моменту, да човек не падне деци на леђа. Друго, с којим правом може да тражи други да му помогне да штампа књиге, ако он сам, значи то што ради, овај, ако сам није у стању да то уради, овај, и да плати цену да тако кажем, јер не пада новац са дуда. Ја сам то зарадио да кажем условно, са својим знојем, и буквално мокрећи, мокрећи у пљујући крв. И знам колико сам, поготову сад с тим угроженим здрављем итд…

Али све једно, знате, принцип треба да буде да сви живимо од свога рада, и кад дођемо у године да живимо од пензије коју смо стекли својим поштеним радом, и да пензија буде толика да човек нормално може да живи, и да има бесплатни систем, овај, здравствени, да може да се лечи од последица које је стеко, радећи. Значи, ја ето преко тог спорта, или на било кој други начин.

Тако, хоћу да кажем да се и сам налазим у једној ситуацији која не оправдава ни мене у ствари, ни те људе, имајући у виду како се ствари развијају. Тако да они који мени замерају, потпуно су у праву. Значи, то је један непринципијелни став, да сам прихватио да имам ту националну пензију, а размишљао сам да ли то да урадим. И да сам имао било какву пензију, или да сам имао могућност да предајем на неком факултерту макар један пут само недељно, знате. Да могу само кирију да платим, да могу само да обезбедим елементарне услове живота, овај, да не тражим кажем од своје деце, од којих су, од троје њих у врло тешкој ситуацији, овај, старији син и његова породица. Тако да без обзира на све то, не желим да имам разумевања, знате за то…“

Затим послушајмо шта Др Мило Ломпар», један србски заиста врховни интелектуалац, говори врло обрaзовно и поучно о разноразним моралистима, заправо о моралистима и морализаторима, да би имали комплетну слику да разграничимо шта је шта, и ко је ко, будући да влада хаос у појмовима и појмологији, као и где је ту Љубодарг Дуци Симоновић

Др Мило Ломпар о Моралистима и моралозаторима» (00:00:00 – 00:06:04):

„Треба разликовати моралисте од морализатора. Морализатори су они људи који све укупности једнога живота и друштвенога кретања своде на морал. Они то преводе у моралне категорије. И врло често се показују да су они у ствари прикривени идеолози. Дакле, када треба интервенисати негде у свету, онда се то врло често зна правдати наизглед моралним аргументима. Али, када неке друге чињенице такође налажу морално деловање одједанпут се проналазе друга врста разлога. То су у ствари прикривени идеолози.

Моралисти су нешто друго. То су људи који су свесни да је живот сувише сложен да бисте га могли подвести под моралне категорије. Да постоје читаве реке које теку, и у којима питање моралности није централно питање. Често се узима као пример однос између тога хоће ли се преживети или не као нешто што ставља моралне категорије ван поља посматрања.

Међутим, по мом осећању ствари, ви морате употребљавати увек исте појмове без обзира на то колико вам они иду у прилог или не. То је оно што одликује интелектуалца, од идеолога, што их међусобно разликује. Дакле, кад сам рекао да морате узимати у обзир исте критеријуме, без обзира колико вам они иду у прилог или не, мислио сам на животне околности. Дакле, морате ризиковати. Употребљавате један критеријум, излажете се једном сасвим предвидљивом деловању против себе, у извесном степену ризикујете. То је нешто што одликује хуманистичку интелигенцију у свим временима.

Наравно да сваки човек по свом индивидуалном осећању ствари одговара на то. Нису сви људи изложени истим притисцима. Нису сви људи, да тако кажем, уцењени на исти начин. Није свака прилика иста. Није ни свака сила којој се супротстављате иста, извесна дакле степенитост у томе свему постоји. И то је нешто о чему треба водити рачуна.

Дакле, моралисти су они који постављају питање о моралу зато што то питање на неки начин задире у суштину друштва. По мом осећању ствари, уколико потпуно оставимо морална питања ван видокруга, ми ћемо завршити у једној врсти дивљаштва. Оно што човека диференцира у односу на друге чињенице укупнога живога света, тако да кажем, управо је присуство духа, и присуствио на неки начин моралних категорија. И ми дакле имамо дужност, уколико желимо да одговоримо том интелектуалном позвању, да указујемо на облике насиља који се непрестано појављују као нешто што упозорва, и онда када ти облици насиља право говорећи нас излажу неком ризику. Дакле, ми не можемо ићи у том смеру другим путем. Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности. Али, ако једно друштво, нема никакве моралне критеријуме, као што је практично наше друштво сада тако функционише, онда нема никакве оријентације. Нема никаквог ауторитета. Губи се разлика између оних који знају, и оних који не знају. Губи се разлика између оних који делују у општем интересу, и оних који делују само у личном интересу. То друштво се објективно речено распада. Оно као такво може јако дуго да траје, али живот у њему на известан начин постаје све гори и гори.“

Отуд се мени чини да су морална питања централна питања, да би живот био бољи. Када кажем „бољи“ онда мислим у укупности његових садржаја. Ми сада живимо једну вулгаристичку варијанту једне колоније, што Србија нажалост јесте, која у извесном смислу живот идентификује са матерјалним добрима, то свакако да је пресудно у животу. Поготово би било лицемерно да кажемо да матерјална добра не играју никакву улогу, када толико људи има јако тешке услове живота. И у том смислу, матерјална добра, односно услов опстанка матерјални је пресудан за једнога човека, и једну породицу, па и једну заједницу. Али знате, живот има шири спектар дејства, интелектуалци су позвани, то је њихов позив, они зато служе, иначе нема потребе за интелектуалцима. Ако смо укинули осећање да постоји извесна моралност, онда значи једноставно речено интелектуалци су непотребни. Онда између њих је довољно да постоји само нешто што се везује за практичне и пропагандне потребе.

Мени се чини, и желео сам то и у својим књигама да покажем, да постоји неки озбиљан и важан животни став који ви морате бранити, а да је он у оквиру онога што је хуманистичко и што је праведно, са једном упорношћу која вас излаже извесним ризицима. Ти ризици нису претерано велики, мени се чини да интелектуалци који не желе да плате те ризике, у извесном смислу издају своју основну позицију, свој основни позив. Кад издате свој позив, ви сте у извесном смислу издали себе. А кад издате себе, вама је лако, јер више просто речено не можете ништа ни да учините. Ако препознате да сте ништа, ви онда можете да радите све. Управо морал нас спречава да у себи мислимо на начин да смо ништа.“

Искористићу прво ту Дуцијеву самокритику у вези националне пензије да га критикујем са своје тачке гледишта, као човек из народа, и имајући у виду да он оптужује и оцрњује не само Ђоковића, већ и све врхунске тенисере да су „јаничари“ новог светског поретка, а самим тим и све остале врхунске спортисте. И он је једно време био као ВРХУНСКИ спортиста „јаничар“ Титовог режима, где су се преко спорта сви народи у Југославији замајавали да влада тзв. „братство и јединство“, док је врх КПЈ укључујући и Тита наравно, тихо припремао распад СФРЈ, док су се истовремено југословенски народи хипнотизирали „успесима спортиста“. Наравно, Дуци је временом то схватио као млади спортиста, да је био „јаничар“ Титовог режима, али једно време није био свестан тога. Јаничар, јаничар је само онај који је свестан своје улоге и онога што чини као јаничар, и који је СВЕСНО одлучио да буде јаничар, јер зна шта та улога све изискује.

Тако да је та реч „јаничар“ изузетно некоректна, како за Ђоковића тако и за све врхунске тенисере, јер подразумева свесност чина јаничарства, док када данас видимо све спортисте, не само наше, да почињу да се баве спортом само да би се остварили и доказали као људска бића како су у својим главама замислили као деца, јер док су били мали и они су се кљукали заједно са својим родитељима разним спортским преносима (и тако заволели спорт), тако да спорт доживљавају као терен за самодоказивање и самоостваривање невезано за то шта Дуци прича о спорту, тако да су многи спортисти несвесни Дуцијеве шире и дубље слике шта је заиста спорт, и зато је некоректно оптуживати врхунске тенисере, па и остале спортисте самим тим, за јаничарство капитализму и новом светском поретку, а при том је и Дуци сам једно време био спортски јаничар Титовог режима несвестан тога, као и ови данашњи. Додуше, он се касније освестио. Па чак и када би уз помоћ Дуција све то схватили данашњи спортисти, ја сам уверен да би и поред тога многи спортисти, не да би били „јаничари“ који ће зарадити много пара „служећи капитализму“ да докрајчи и уништи свет, упорно преко спорта желели да се остваре зарад 5 минута славе, па после нек нестану, јер живот обичног човека је до те мере обесмишљен и уништен да се данашњи обичан човек осећа као безвредан кретен, и отуда душа иште макар 5 минута славе, само да буде призната и вољена у оболелом друштву и свету, јер то се само тако догађа, када се обезвреди и уништи смисао бити обичан човек, а нема ништа лепше него бити то, чак и када си врхунски интелектуалац.

Тако да сад у овом делу видимо не самоо Дуцијеву демагогију, већ и хипокризију, јер су му 2008. одговарали успеси наших спортиста, па самим тим и Ђоковића, али 2014. Ђоковић је постао „јаничар“ новог светског поретка, а не спортиста чије је успехе Дуци волео да чује и види 2008. како је говорио на поменутој трибини, а ето Ђоковић је те 2014. године када је изашо текст о његовим „крвавим“ парама, имао више успеха него 2008. Дуци такође, имајући у виду Ломпарово излагање, у овом случају спада у идеологе, а не интелектуалце, што не зависи од фонда интелектуалног знања, већ од моћи над самим собом и да исте моралне критеријуме које примењује на другима примењује и на себи, односно да пре сваког текста има то у виду, ТУ ОДГОВОРНОСТ, јер интелектуалац такође треба да буде морални коректив целог друштва, а не да га дели на „ђокисте“ и „дуцисте“ испољавајући тако само своју фрустрираност и сујету, што показује да „само мисли на себе“ како обично Дуци воли да оптужује националисте, да „само мислиш на себе“ када се забрину за своју судбину. То је рекао у једној емисији мислим баш код Оливере, ако нађем тај детаљ показаћу га.

Има једне ствари коју Дуци није у овој самокритици поменуо, а изузетно је битан фактор, а то је његова крилатица када критикује свеуништавајући капитализам: „паре не смрде„, будући да капиталисти све оправдавају тиме, јер пазите, и на његову прихваћену пензију може се рећи да има дозу крвавости, односно те паре, када имамо у виду да су му ту пензију доделиле управо те ДОС битанге и барабе које он највише критикује, са чињеницом да су баш њихове државне паре крваве, јер они уништавају радничку класу партиципацијом у власти, не Новак Ђоковић играњем тениса. Њих је и финансирао капитализам и нови светски поредак тим „крвавим“ парама које су претходно опљачкане од многих народа и радника, да би их довео на власт у Србији да ДИРЕКТНО, ДИРЕКТНО униште живот у њој, а не Новака Ђоковића играњем тениса. Ти ДОС властодржци су „крвавим“ капиталистичким парама плаћени да то одраде“ од тих истих „крвавих“ пара које непрекидно добијају од капитализма не би ли их одржали на власт, од тих истих капталиста који су нас бомбардовали 1999. и посејали смрт осиромашеним уранијом, па многа данашња деца умиру од леукемије! Тим „крвавим“ парама исплаћују и Дуција као националног пензионера, он је то прихватио, иако баш њих највише критикује, и где су сад ти исти аршини и морални критеријуми како за Ђоковића и остале спортисте, тако и за њега, јер „крваве“ су паре ваљда за све, а не „само“ за неког другог. Друго би било, потпуно друго, да му је пензију доделио Слобин режим који се како-тако одупирао новом светском поретку, а не ДОС режим који је финансиран „крваим“ капиталистичким парама, отетим од радника у многим земљама света.

Ја мислим, то је моје лично мишљење познавајући Дуцијев карактер колико га познајем, да је баш ово највише оптерећивало Дуција приликом прихватања пензије у смислу:

„Како сад да прихватим пензију од ових послушних капиталистичких бараба које критикујем, иако сам је поштеним трудом и знојем као спортиста зарадио, јер тиме компромитујем себе и своја морална начела.“

Знам, знам шта ће сад многи дуцисти рећи и пљувати на мене да сам ђубре, јер Дуцију је доделила пензију држава као држава, а не те битанге које су биле на власти.

Да, наравно, с те тачке гледишта то је тако, и свакако да је Дуци заслужио ту пензију, ту нема спора! Међутим, не може се сад изгубити из вида да су у тој држави тада биле на власти послушне барабе финансиране од капитализма и новог светског поретка да униште Србију у сваком погледу, нису били плаћени да играју тенис и да као тенисетри униште Србију и опљачкају раднике. Не можемо им сад напросто „обрисати“ прошлост и учињено недело тим ДОС битангама и плаћеницима капитализма. Дуци је, по мени, све то имао у виду, и то га је највише гризло по мени, а пресудило је нешто много више, ту је учинио оправдану свесну жртву „моралног ратника“ и моралног кредибилитета, не само да он не пропадне егзистенцијално, што наравно није смео да дозволи, већ су у питању била и његова деца, има их троје, а како је мени својевремено причао управо је његов најстарији син Игор највише трпео због бунтовног имиџа свога оца, не знам како је сада, никако није могао да нађе посао иако је завршио високе школе, „јер је Дуцијев син“ који се бунио против сваког режима.

Пазите, ја сам апсолутно сигуран да би Дуци поступио другачије, да не би прихватио пензију од битанги које критикује да је сам, да није имао 2 жене и троје деце са њима. Сигуран сам да би тада одбио пензију и да би се за своје ставове наставио да се бори једући кромпир и лук, остао би доследан својим моралним начелима. Међутим, Дуци има троје деце из тих бракова, и као одговоран отац морао је да мисли и на њих, не само да не падне на њихов терет, већ и да им парама од пензије помогне да живе као нормални људи, зашто би они испаштали због његовог имиџа бунтовника, има и тога. Барем би се ја тако осећао на његовом месту.

Наравно, да сам ја Дуци, потпуно бих исто учинио, исту моралну жртву као и он, прихватио бих пензију од бараба да пре свега помогнем деци, а људи нека ме критикују, ту цену бих свесно платио, јер зашто би она испаштала због мене, радије бих жртвовао морални кредибилитет интелектуалца, јер ту напросто долазимо на терен онога што је Мило Ломпар објашњавао, и те како исправно објашњавао:

„Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности.“

Е, сад долазимо на терен шта Дуци није смео да уради, имајући баш у виду моралност, а не испразно морализирање. Дуци је једним делом, иако је пензију стекао поштеним спортским радом и знојем, мокрећи крва, а поштујући морална начела и због ове СВЕСНЕ ЖРТВЕ прихватањем пензије од ДОС бараба које су финансиране од свеуништавајућег капитализма да униште Србију, изгубио у том домену морални кредибилитет интелектуалца, да попује чије су паре „крваве“, а чије не, јер и њему се може приговорити исто за пензионерске паре, да су „крваве“ У ОДНОСУ НА ТО КО МУ ДАЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ, А НЕ ДА ЛИ ЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ ЗАСЛУЖИО ИЛИ НЕ. НАДАМ СЕ ДА ЈЕ ТО И ВИШЕ НЕГО ЈАСНО. Јер да му је те паре доделио Милошевић, тај критеријум „крвавости“ не би могао да функционише, будући да се Милошевић као државник одупирао капитализму и новом светском поретку. То наравно не значи да Дуци и даље није поштен као човек, изузимајући његову улогу интелектуалца који се ето користи и двоструким мерилима, једним за друге, а једним за себе, или 2008. Ђоковић тада није био јаничар НСП-а, тада му паре од тих истих капиталиста који су га награђивали нису биле „крваве“, а 2014. напросто су постале „крваве“, и тек тада је напрасно постао и „јаничар“.

Па не може то тако, нема ту морала, већ само испразног морализирања…

Због свега овога требао је да ћути, јер и он зна, да ако су икоме крваве паре за директно отимање пара од радника то су ДОС послушници који су финансирани од капиталиста да опљачкају и униште Србију, а не Ђоковић играњем тениса, а тако је и у свим земљама целог света где су капиталисти финансирали довођење квислинга на власти, да би директно опљачкали тамошње раднике кроз разноразне пљачкашке приватизације, а не да те земље опљачкају и униште спортисти тих земаља играјући тенис, фудбал, кошарку или шта ти ја знам.

Исто је требао да ћути због својих двоструких стандарда, јер 2008. су му одговарали успеси наших спортиста, волео је да чује за то, укључујући и успехе Ђоковића, јер и он је спортиста, али ето исти тај Ђокивић је 2014. „јаничар“ новог светског поретка, као и сви врхунски тенисери.

Не може бре то тако, мора се имати одговорност за своје јавне речи када си јавни интелектуалац, не може сад овако, сад онако. Ето, и ја подлежем критици, јер и те паре с којима је Дуци донирао мене као човек, поштено, али без обзира на то, и те сада моје паре, јер сам их прихватио, те донације, имају дозу „крвавости“, јер то су те исте паре које су ДОС барабе давале њему. Свестан сам ја свега тога, зато ово поштено и истичем, не оправдава ме ни то што сам се одреко тих донација, јер ако сам због те Дуцијеве моралне апсолутизације почео да га критикујем, не могу сад ја да будем чистих рукава, гледано са позиције тих Дуцијевих стандарда о „крвавим“ парама, а у суштини ради се о тој беспотребној апсолутизацији моралних питања у једном друштву, јер ето, ако се на то гледа тако, сви временом прођу кроз то исто сито и решето.

И погледајмо сад, ако идемо тим Дуцијевим аршинима о „крвавим“ парама, онда су и паре тог његовог Тита „крваве“ и те како „крваве“, много „крвавије“ од Ђоковићевих, јер и њему су капиталисти из САД-а предводници новог светског поретка давали паре у виду бесповратних кредита, и кредита са врло малим каматама, и те паре су немерљиво веће него што ће Ђоковић икада зарадиту од тих истих капиталиста који уништавају свет и који су кредитирали Тита, плус Титове паре су били кредит који народи Југославије треба да врате, а не Ђоковићеве милионе зарађене играњем тениса. Те податке са којом укупном сумом су САД и остале капиталистичке земље кредитирале Тита за развој тзв. „социјализма“ и „комунизма“ имате у књизи Пере Симића: „Тито – феномен 20. века“, а све то можете прочитати на овој», овој», овој» и овој» страници, а срж је у овом цитату из те књиге, стр 318.:

„Пред распад Југославије објављено је да су САД и друге водеће западне земље у одржавању Титовог режима укупно уложиле 102 милијарде долара ревалоризованих према паритету америчке валуте из 1988. године. Оријентације ради, тај износ је био готово 3 пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у другом светском рату.“

И ако идемо Дуцијевим тзв. мерилима… Новак рецимо улаже у обданишта као и Тито својевремено, али Титове паре нису „крваве“, јер он је „изграђивао сицијализам“, а Новакове су „крваве“ иако и он издваја за обданишта. То су ти исти капиталисти који су кредитирали Тита и награђивали Новака за победе, али само су Новакове паре „крваве“, не и Титове.

Или погледајмо ово, да би се видело колико је та Дуцијева морална апсолутизација бесмислена и нефункционална на есенцијалном нивоу функционисања живота. Рецимо да Новак финансира операцију неке мале девојчице и тако јој се спаси живот, да ли би и тада те паре које су по Дуцију „крваве“ биле заиста крваве, и да девојчицу треба да вратимо у мртве, јер нећемо ваљда „крвавим“ парама да спашавамо животе мале дечице. Наравно да те паре не би биле крваве, и да би вредело спасити живот тим по Дуцију „крвавим“ парама неки живот прекрасног детета.

Дела чине човека, а не паре, паре дођу и оду, али дела остају.

Тако и остаје Дуцијево дело, његова неодговорност, јер је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића“ поделио народ сада на „ђокисте“ и „дуцисте“, а највише млладе, јер мало је то да се срби деле само између четника и партизана. Уведи што више подела међу националистима, јер ту онда царују анационални комунисти који имају аверзију према националном идентитету.

Ја знам, као и други, ја знам да је оно што Дуци прича, свестан сам тога, де је илузорно да се само радујемо победама наших спортиста, ватерполиста, кошаркаша или Ђоковића, јер неће нам те „победе“ донети бољи живот, већ победе које изборимо ми обични грађани и срби одупирући се пљачкашима на власти из своје земље. Али, ради се осрбском националном идентитету и бићу, будући да су Титоисти уз помоћу анациоаналних и анти срба на власти и у институцијама СФРЈ, у потпуности уништили у главам Срба њихов национално-културни идентитет од 1945. – 1990, и понизили га до крајњих граница, то је био прави идентитетни масакр и геноцид, зарад идентитета тзв. „слободног грађанина“, зарад понижења и одрицања од србског колективитета и националног бића. И то се стравично наставило од анти срба ва власти после пада Милошевића, то је тако монструозно, софистицирано и вешто урађено, да је србима, тако пониженим и згаженимк у националном достојанство, остала једино ИЛУЗИЈА, јер и илузија је понекад потребна, до повратка поноса у националном идентитету, јер без илузије настаје ПСИХИЧКИ НЕИЗДРЖИВА ПУКОТИНА У ПСИХИ појединца, као дела колективне националне србске психе, идентитета и Бића. У тим напетим моментима, страх те је и да погледаш у ту психичку покотину, тако понижен и национално осакаћен, и онда ти остаје само то, илузија, и да том неком илузијом попуниш ту стравичну пукотину у психи, у супротном, следи ти слом личности и лудило.

То је исто оно што је он само започео да прича и говори ученицима дома „Петар Драпшин“ у 2008. години. Али он то не може да осети у души, када се ради о пониженом и измасакрираном идентитету у главам Срба, јер он је анационалан и има аверзију према националном идентитету. Не зна он шта је национални идентитет, јер он може само да буде Србин по избору, будући да он у својој фамилији има србске (отац), мађарске (мајка) и немачке крви (баба). Дуци ће увек у души бити и остали југословен, значи идеолошки „националиста“, а не органски.

Ја сам подржавао ту његову тезу да у спорту нема ништа нациналног, што је великим делом тачно, то сам чинио и у том тексту о „крвавим“ Новаковим парама, мада сам то знао да је привремено док се не одлучим за разлаз и да ћу да пишем ово сад што пишем, а поготову о правим и далеко дубљим разлозима него што је његов однос прем Ђоковићу, јер то су само одрази његове острашћене идеолошке личности.

Идемо даље…

Када се ради о тако измасакрираном и пониженом србском националном идентитету, јер су „експерти“ око 70 година радили на томе, тада се такав идентитет хвата за илузију, тада су спорт и Ђоковићеве победе нешто више, као нека „сламка спаса“, нека врста заштите од лудила и потпуног национано-идентитетног краха и слома. И ја се рецимо свесно покривам тим Новаковим победама, не стидим се тога да то признам, зашто би се побогу стидео, јер то радим ПОТПУНО свесно, а не ирационално несвесно, мада знам да ми те његове победе неће помоћи да побољшам егзистенцилајни живот. Но барем свесно покривам ту пукотину у психи, јер боље је и то, него лудило, да се дрогираш или постанеш ноторни алкохоличар, и дакако би се борио да се изборим у животу за победе да свима нама буде егзистенцијално боље, да живимо поштено од свог рада, али како то урадити када у 90% народа влада не само апатија, већ и аутизам према сваком националном симболу и елементу који сачињава тако психички-духовно сложен и дубок идентитет као што је национални, што све спречава и ПАРАЛИШЕ сваког појединца из нације да се било зашта бори. Али опет, добро је да опет како тако и постојимо као нација, барем тих 10-15% срба који су још срби, иако смо у културно-националном идентитету измасакрирани и понижени, али још не и потуно уништени.

Лако је опичити по националном идентитету попут Дуција, само напишеш текст „Крваве паре Новака Ђоковића“ и решио си ствар (ето, глупи Срби не схавтају да им „победе“ Новаак Ђоковића неће поправити егзистенцију), јер у ту „мету“ удара Дуци тим текстом, Ђоковић му је само средство да се позадински опичи по нациоанлном идентитету, јер да је рецимо Типсаревић на месту Ђоковића, текст би био „Крваве паре Јанка Типсаревића“.

Али то срби нису заслужили, ТАЈ СЛОБОДАРСКИ НАРОД са тако ПАЖЉИВО измасакрираним идентитетом првенствено у СФРЈ, где смо репрограмирани у „слободне грађане“ зарад одрицања од колективног националног идентитета, од заједничке национлне историје, културног наслеђа, сећања, свега… Али то је био фатални експеримент, јер данас нема слободних грађана, какви бре слободни грађани, то су сад све зомбирани робови, зомбији који шетају улицам чврсто стегнувши мобилне телефоне у рукама, савремени зомбији свакојаких виртуелних светова и компензација, јер на тржишту је велика понуда: компјутери, мобилни телефони, игрице, филмови, ТВ екран и разне серије, ТВ фарме, ријалити емисије, интернет… несаглдиве су могућности зомбираног самозалуђивања.

И сад је настао нерешиви проблем за комунисте попут Дуција, како уз помоћ зомбија доћи до тако жељеног комунизма?

Никако, до тог комунизма на који мисли Дуци са зомбијима се не може постићи, могуће је само направити технократски комунизам, комунизам зомбија, али није то то, ни по Дуцију, ни по чика Марксу.

Али ето, тражили су, а добили су што нису ни слутили. Анационални и антисрбски титоисти у СФРЈ, уништили су национални колективни идентитет срба, и уместо жељеног „слободног грађанина“, добили су зомбирано недоношче, јер као што то обично бива, експеримент је кренуо непредвидљивим током, бактерије су побегле из епрувете…

Да би вам приближио у којој се агонији налази србска душа, описаћу вам случај са једним дивним човеком кога сада нема међу нама, ради се о Стојану Ненадовићу» творцу оригиналне теорије и пројекта о некредитном новцу, коме сам одржавао и радио сајт у периоду 2008. – 2011. Столе ми се својевремено јавио да му израдим сајт, и договор је направљен, његов сајт је угледао светлост дана. Стојан ме је почетком нашег познанства често звао телефоном, и причали би сатима, углавном сам ја пуштао да он прича, јер био је то јако усамљен човек. Причао ми је о себи… ја сам га активно слушао и повремено нешто питао или прокоментарисао оно о чему би он причао. Стојана није мазио живот, поготову у детињству, све је то оставило доста трага на њему, тако да су га многи искоришћавали, јер Стојан је имао пара не само од пензије, већ и од издавање 2-3 локала који су били део његове куће коју је наследио од мајке. Стојан је иначе предавао у некој школи економију, пре него што је отишао у пензију. Стојан се врло добро разумео у економију, имао је своје оригиналне идеје, и причао ми је да се чак и банкар Бранко Драгаш једном сусрео са њим да попричају о његовом пројекту о некредитном новцу, и по Стојановим речима, Драгаш му је рекао сда је све то уреду и супер, али да смо ми мала земља и да не можемо да спроведемо његов пројекат, јер не можемо се одупрети новом светском поретку, који би био против тога, тако ми је Столе причао.

Ја сам Столету отворио Г-мејл, научио га да рукује с њим, научио сам га да преводи текстове на енглеском језику преко гугл преводиоца, будући да је Стојан посећивао на интернету стране економске форуме, а иначе имао је и одређено солидно знање енглеског.

И, десило се….

Упецаше га скамери из Сенегала. Скамери, то је интернет назив за интернет криминалце и преваранте који наивним људима разним манипулацијама узимају паре.

Будући да је Столе имао сајт, били су неки подаци о њему корисни за обраћање, на њему је била и његова слика. И тако једном приликом јавила му се наводно једна млада чоколада лепотица са једним лепим и нежним писмом и жељом за познанство са Стојаном. Наравно, то су обично мушкарци који пишу та писма, а не жене, но преваранти су преваранти.

Стојан се обрадовао и одмах ми је копирао тај мејл и послао да ме пита шта мислим. Наравно, ја сам одмах схватио да су то преваранти, и рекао му на време шта га чека, да ће му после упознавање затражити паре, али да им никако не шаље, јер то је превара. Столе је ушао машину, јер наравно та млада „чоколада леопотица“ била је „чедна и религиозна, и имала је неког попа коме се исповедала, па му се на мејл јављао и тај поп, да га обрађује са религиозне стране, у смислу: „Господине, изузетна ми је част да познајем тако честитог и Божјег човека“ итд… Знао сам шта очекује Столета, али није ме послушао да престане да им одговара. И, тако, Столе је почео да им шаље новац, у почетку неке мање сумице за неку одећу, хаљине, јер наравно „лепотица је била сиромашна“. Столе ми је све причао, ја сам му објашњавао, објашњавао и објашњавао… да је то превара, и да никада неће да види ту „лепотициу“, а она се напрасно заљубила у њега и признала му је то, и пожелела је да дође у Србију да се уда за Столета и „да му рађа пуно деце“. Будући да сам ја знао лозинку Столетовог Г-мејла, јер ја сам му и отворио мејл, упао сам у његов мејл и уградио филтере тако да када му стигне пошта од скамера, истог момента та пошта дође и на мој мејл. Наравно, то све нисам злоупотребљавао да читам остале Столетове пристигле мејлове, већ само од скамера.

Једном сам послао скамерима мејл лично, и очео да им претим да ћу ангажовати интерпол да их ухапсе, као сад ја сам нека утицајна фаца у Србији, но били су то искусни скамери, па су чак моје напада на њих користили да Столета окрену против мене, јер су укапирали да му одржавам сајт и да сам му ушао у мејл. Дакако,, Столе није насео на то, ипак сам ја осдтавио чврст утосак на њега, наравно искрено с моје стране, знао је Столе да сам му ја само пријатељ.
Столе је и дањље слао паре, ја сам једном приликом копајући по интернету нашао један страни форум где су чланови жртве скамера, тамо су објашњавали како превара функционише, да други не наседну на исте форе, двали су и своје мејлове од скамера на увид, и мени се посрећило да угледам ама баш исто писмо и слику чоколада лепотице као што је то послато и Столету у првом мејлу, ама све исто.

Послао сам Столету линк ка том сајту, и обрадовах се да ће сада Столе коначно да укапира да је то превара, и да неће више да им шаље паре. Али јок, Столе је као укапирао да је то превара, али им је и даље слао паре, био је искрен и када бих га упитао да ли им и даље шаље паре, он би одговарао да шаље. Затим га упитах у којој банци врши те трансакције, и он ми рече у некој банци у Бијељини у Републици Србској?! Откуд сад па то, зачудих се ја. Столе ми рече да у банкама у Сремској Митровици и оближњем неком другом граду, нису хтели да изврше трансакцију, јер су одмах укапирали да је превара када им је Столе објашњавао где шаље паре, а Сенегал је тада на листи ризичних земаља, имајући у виду интернет криминал, био на првом месту у свим реномираним банкама, и ако би банкари проследили Столетову транскацију, добили би отказ, јер имали су наређење од шефова да стопиарју такве трансакције. Тако ми је Столе то објаснио.

Но, Столе је био упоран, поверио се одређеним „друговима“ и неко од њих му је предложио неку банку у Бијељини која ће сигурно да му проследи трансакцију, јер он зна неког у тој банци, али се и овајдио, јер Столе је плаћао такси до Бијељине и назад, затим ручкове, пиће итд…

Ја сам диго руке да му објашњавам да је то превара, Столе је и даље слао новац. Све у свему, 2-3 месеца пре него што ће нагло да се разболи и умре, укупно је послао скамерима новац у вредности од око 4000 евра, а уплаћивао је у америчким доларима. И дошао је један одлучујући дан за нашу причу….

Будући да сам тада користио месенџер Google Talk, научио сам и Столета да рукује сњим, па смо често разговарали тако, да он не би џабе трошио телефонске импулсе. Јавио ми се он једном, и почео да ми прича да је открио да њехова „лепотица“ манипулише с њим. Рекла му је тада да се налази у неком изблегличком кампу у граду Дакар, и да јој хиитне треба новац за неке лекове, јер добила је и температуру. Међутим, Столе је копао интернетом да нађе тај избеглички камп, и открио је да се тај камп не налази у Дакару, већ у неком другом граду чијег се имена сада не сећам.

И ја се обрадовах, помислих коначно ће укапирати да је то превара, и рекох му: „Браво Столе, ето сам си открио да је то превара, не шаљи више паре.“ И он обећа да неће да шаље.

Међутим, слутећи да ће он ипак да шаље паре, за 4-5 дана ја га назовем и упитах да ли је слао паре, он рече да је ипак посалао паре, и ја му рекох, али не грубо и агресивно: „Па човече божји, сам си открио да је то превара, а опет шаљеш паре?!“

Настала је кратка станка од око 3-4 сукунде и Столе ми тако скрушеним и немоћним гласом изусти, ево и сад ми крећу сузе док ово пишем, и рече ми:

„Илузија је једино што имам…“

Ја моментално укапирах све, и истовремено ми кренуше сузе, и одговорих му само:

„Ако си, ако си… „, мислећи на паре које је послао.

Схватио сам да је Столе истовремено подсвесно знао да је све то превара, али и истовремено се подсесно и надао да није, али је једино знао да има барем илузију, јер заиста су му тако лепа срцепарајућа писма слали, а Столе је по први пут у животу доживео да му неко тако лепо, осећајно и нежно пише. Даваио је паре, јер је желео илузију, боље и то него да се суочи са истином, јер можда доживи и слом личности.

Описах ово, јер по мени исто у сличниом стању је измасакриран и понижен србски културно-национални идентитет у главама срба, сваки елемент тог идентитета је обезвређен и доведен до ругла понижења, и зато се срби хватају спорта и победе Ђоковића као за сламку спаса, јер ето, барем имају илузију да и они побеђују са Нолетом. Наравно, то је постало и више од спорта, јер ипак је Ноле Србин и његове победе су како такве „везивно ткиво“ да се онај како-тако здарви србски дух очува од лудила, јер наравно да се срби осећају поносно што Ноле побеђује, доживљавају то и као свој успех, јер боље је и то, него лудило психичке колективне пукотине, страх те је и да погледаш у њу, а камо ли да се суочиш са њом.

Ја сам се како рекох свесно „крпио“ Новаковим победама, иако сам знао да ми те победе неће помоћи да се изборим за бољу егзистенцију, но ипак су ме његове победе чиниле срећним за моменат, крв није вода, јер Србин сам, и иако се осећам поносно што сам Србин, будући да мене нису сломила сва понижења које доживљавамо као нација, али осећам дубоку бол у души, све ме то јако дотиче, па сам рецимо искористио ону чувену феноменалну победу Нолета над Надалом на Аустралиен Опену 2012. да напишем овај текст:

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!
http://wp.me/p3KWp-6Wx

Дакле, тим текстом сам хтео да укажем тим обичним људима и србима као народу и нацији, да нам Новакова посвећеност тенису може послужити као пример, да се и ми тако тотално посветимо борби за бољу егзистенцију, за бољи живот, да спасимо нацију од нестанка, и да од понижених срба постанемо поносни што смо Срби, јер имамо и зашто, имамо славу наших предака као инспирацију и велику обавезу, али и ми се требамо потрудити да будемо као они, храбри и бескомпромисни у посвећености својим националним и појединачним хуманим циљевима. Пре свега тај текст сам наменио оном малом, али најбољем слоју срба, слоју Срба од око 10-15% који су заиста срби, да се они ободре и изнесу терет промена, да регенеративно делују да се препороди цела нација, јер мотивисати већи део зомбираних апатичних србе да се за нешто боре, је узалудан посао, губљење времена и живаца. Овај мали, али најбољи слој срба којег тренутно имамо (уз помоћу једног здравог слоја младих у којима се буди и рађа национална свест) треба попут великих регенеративних способности јетре којој је потребно само једно мало али здраво парче ткива да се регенерише и оздрави цео орган, исто тако регенеративно да делује на целу нацију, да се мало по мало уз помоћ младих све више регенерише србско нацинално ткиво и Биће, све до коначног оздрављења.

Што се тиче самог Новака, ово морам да напоменем будући да се око 30 и више година бавим медитацијим, права србска реч за медитацију је „Тиховање“. Видим да је и он практикује и да му помаже, али видим и разне глупости и незнање које се приписује медитацији и Нолетовом практиковање исте у домену којем му је потребно. Наима, још раније, налетео сам на неки клип на Ју Тјубеу где неки неинформисан тип, али пун маште, говори да Ноле под утицајем „демонске“ медитације постиже победе, као помажу му демони, да је наводно „у канџама демона“ а то „аргументује“ Новаковим практиковањем медитације, односно кундалини јоге и криковима после победа уз пратеће гримасе као „доказ“ да му „помажу демони“, ево шта каже уз пратећу слику Нолета:

„гримасе победника у данашњим спортским такмичењима идентичне су гримасама гладијатора који су задавили смртонисни ударац својим супарницима“

Мислим, то су такве глупости, будалаштине и бујна машта, јер не може о медитацији и јоги да прича неко ко то није практиковао, а уз то на тржишту је заиста много суштински безвезних и лоших књига о медитацији и јоги, на основу чега се може стећи погрешан утисак и знање о тим духовним дисциплинама. Прво, то што Новак практикује није права кундалини јога, то је блажа варијанта менталног и психичког усклађивања, постизања унутрашњег мира који је потребан. Права кундалини Јога је нешто сасвим друго, и за то је потребна потпуна посвећеност, свесно улажење у психозу личности, уз будно вођство мајстора-учитеља, а Ноле нема времена за то, вероватно ни потребе, јер је посвећен тенису. То што ради Ноле је корисно за психички и душевни мир, и то је корисно да се ради, то му наравно помаже, а најсмешнији „доаз“ да је Ноле у „канџама демона“ су те гримасе које понекад уз пратећу енергију избаци из себе. То су чисте будалаштине, јер тим гримасама и избацивањем нагомилане напетости, особа се само празни од стреса. То је итекако здраво, у противниом сав нагомилан стрес иде у дубини психе, и тек тад прави проблеме. Нека тај дечко погледа само навијаче на фудбалским и кошаркашким теренима, после победоносног гола или коша, па кад заурличу славећи победе, то су такве лудачке гримасе, но ни они нису лудаци, већ се само празне од нагомиланог стреса док су пратили утакмицу. То је потпуно нормално и здраво, јер је тренутно, и служи за растерећивање од стреса.

Не знам, али поводом овога срби треба да схвате да не треба да им мерило кохезије и НАЦИОНАЛНОГ јединства буде религијски и духовни правац, већ друге националне заједничке тачке. Рецимо, ја иако пректикујем Тиховање, не знам ко је више од мене као појединац бранио србски већински православни правац, то поштујем и ценим, али исто тако имам права да ја практикујем нешто друго, јер духовност је лична ствар, и имам право на слободан избор а да не будем дискредитован од заједнице, јер ако нема тог права, права на слободан избор, онда ми нисмо народ, јер са речју „мораш да будеш то и то…“ па тек си онда србин, то је онда тешки фундаментализам и ускогрудост. Али добро, ја разумем те заблуде код једног дела срба, али сам и даље поносан србин, без обзира што ме некад прогласе јеретиком, јер практикујем „демонску технику“.

Верујем да се и Новак не обазире на све то, јер и Тесла је практиковао јогу, то се зна, али сви се ми поносимо Теслом, не говоримо да је „под утицајем демона“, јер да је то тако, Тесла би одавно уништио живот на Планети Земљи, будући да је једном изјавио да уз помоћу осцилација може Планету да преполови ко јабуку на 2 дела, али и то да то никада неће урадити. Тесла је имао ту моћ да то уради, али је имао још већу моћ, највећу коју одликује права духовна просветљена бића, имао је моћ да то не уради. Он је био просветљени геније, а не научник фах идиот.

Нолету бих препоручио да почне да чита Јогу Нидру» (Yoga Nidra) од Сатјананде Сарасватија ако има времена за то, не да се посвети њој потпуно, то је немогуће док се бави тенисом, већ да искористи неке њене благодети, јер то је јога снова и овладавања можданим центрима итд… итд…, и може бити корисна за разне ствари. Рецимо, ако ништа друго, за брзо и ефикасно учење језика, ја имам старије издање књиге, и у њему је Сатјананда објашњавао како је само уз помоћу јога нидре један његов ученик постао, између осталог, полиглота, научио је уз помоћу Јога Нидре 21 језик. А ради се о томе, да се лекција, тада су биле касетофонске касете, да се диск са лекцијом пусти и слуша када је особа на граници будности и сна, али наравно и свесна, и касније када се особа сутрадан пробуди, поново се иста лекција одслуша у тишини и миру, и склопљеним очима, и тако се направи спона између будног стања и сна, мозак брже и јасније запамти лекцију, трајно.

Поред визуелизације коју Новак практикује како сам чуо, Јога Нидра може да му то побољша, као и понављање одређених позитивних мисаоних формула, јер мисао није само мисао, већ и слика која прелази у визију, и визија повратно у слику, и слика у нову надограђујућу мисао, Тесла је најбоље владао тиме. Јер, по мени, да би Новак још 3-4 или више година остао на врху, да обори све рекорде, искључиво ће зависити од његовог ментално-психичког и духовног стања, то и он зна, јер у игри вероватно ће још само неке финесе да дотера, остало је ствар ума, психе, рационалног трошења енергије (да „да гас“ само кад затреба) и духа.

И још нешто да кажем у вези Новака, у случају да види овај текст и мој опис Дуцијевог односа према њему и моја објашњења око тога шта се све ту види, и ако одлучи да ме донира због тога, прихватио бих донацију», али не у смислу да он „финансира моје писање против Дуција“, како круже гласине, већ да ми помогне егзистенцијално, да барем премостим разноразне егзистенцијалне проблеме макар пола године или годину дана, као и да на миру могу следећа 2-3 месец да пишем онако како сам најавио, да би се после сав бацио на преживљавање. Све сам то тако описао, тај Дуцијев однос према Новаку како сам објаснио и анализирао, не да би ми Новак дао донацију, већ што заиста тако мислим, знам себе, и по том питању сам миран, чисте савести и пред Богом и пред собом, ма шта неко помислио. Још могу да дам и себи и другима много, па нек судбина одлучи.

Наравно, ја сам већ унапред спреман и да платим цену, ако треба да пропаднем сутра, нек пропаднем, судбина ће то урадити како сам заслужио, по карми, важно ми је да ми је савест чиста, као и душа. Паре су потребне, али нису најбитније у животу, јер ја сам био и довољно јасан око Дуцијевог односа према Новаку, шта се иза тога крије и шта функционише, а моји мотиви да критички пишем о Дуцију су много дубљи, то сам већ рекао, тичу се шире слике и истине, довољно сам о томе рекао, па да се не понављам.

Мој разлаз са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем


Већ сам најавио у прошлом тексту: „Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски»“ да се разилазим са Дуцијем и да ћу критички да пишем о њему. Међутим, тај мој текст који као први треба да буде доста дуг како сам предвидео (у припреми сам га око 80% био и припремио), касни из више разлога, један је јер имам проблем са очима који ме већ неко време прати због мог вишегодишњег напорног рада на мом и Дуцијевом блогу (сајтови), а ту су и неки други разлози личне природе које ћу да објасним.

Пре око 2 недеље у фејсбук-преписци са једним младим дуцистом, иначе студентом и младим талентованим писцем, из Дуцијевог да кажем „највернијег“ окружења (Јер, ја ћу како за Дуција (Сви су ме издали! Али сви!!) тако и за њих вероватно бити само у низу „неверника“ који су „издали Дуција“, неће уопште обраћати пажњу на моје аргументе), чуо сам да круже гласине, „да ме Ђоковић плаћа“ да пишем против Дуција, будући да сам у прошлом тексту рекао да сам се одрекао Дуцијевих донација од 9.000,00 динара месечно, које су ми биле какав такав једини извор прихода уз врло малу социјалну новчану помоћ, па сад сви мисле да сам обезбедио грдне паре да критикујем Дуција „јер ме Ђоковић финансира“, јер следствено томе ко је сад па луд да се одрекне пара, да би критиковао оног ко га је претходно донирао, а да није обезбедио неке нове паре за то, „мора да је луд“. Тако размишља 80% данашњих „обичних мозгова“, но реших да реагујем и дам потребно објашњење, док ће тек мој будући текст о разлазу са Дуцијем бити доста темељнији, нешто од трагова тога биће и у овом тексту, али срж овог текста биће обрада 2 прилога где се види Дуцијево морално срозавање и морални пад, и његово штетно деловање на заједницу, на народ, а пре свега на омладину, а то је да је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића»“ увео нову поделу и раскол како код омладине тако и у целом србском народу, поделио их је на „ђокисте“ и „дуцисте“, на нове „четнике и партизане.“ Обрада другог прилога је Дуцијев наступ код Оливере Милетовић: Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.»“ где се говорило о пријему тзв. „Косова“ у МОК, но доћи ће и то на ред.

Будући да ни мени није било лако да се одлучим на овај потез, психолшки сам се спремио и знао сам да ће такве гласине да круже, све сам то предвидео и психолошки прошао док сам се спремао за овај потез, управо што знам да ће то да погоди и Дуција, али то нема везе са њим као човеком, већ са њим као интелектуалцeм. Ове гласине су кружиле, јер је некима био познат мој тежак егзистенцијални и социјални положај, будући да сам остао сам без игде икога, без посла, на народној кухињи и врло малој социјалнној новчаној помоћи која је довољна да само за 50% покрије основне дажбине за стан кога сам наследио. Наравно да ми није било све једно што ћу остати без пара, јер су ми је Дуцијеве месечне донације биле једини извор каквог таквог прихода са чиме сам могао барем да редовно плаћам дажбине за стан, да не уђем у дуговања, што је пут без повратка. Једино што сам сигурно знао у том периоду је то да ћу се сигурно одрећи Дуцијевих донација, и направио сам неки мини-план да када се одрекнем Дуцијевих донација и пишем критички о њему једно 3-4 месеца, па кад намирим своју душу и савест, да од наредне године шутнем ову крнтију од компјутера, односно да ми служи само за комуникацију са људима и пријатељима преко електронске поште, и да се после у потпуности посветим преживљавању, јер тешка времена нам тек долазе, иако је и сада многима претежак живот, још ми нисмо дошли до дна. Ако се лудило у Србији на време не заустави, и дно има дно, дупло дно…

Е, сад, што се тиче новчане социјалне помоћи она се исплаћује само 9 месеци, после следе 3 месеца паузе у којој „пацијент“ треба поново да поднесе документацију да би примао нову траншу деветомесечне помоћи. Међутим, и ту има разних заврзлама, ови из социјалне службе ти не дозвољавају да одмах док тече први месец у непримању помоћи да поднесеш потребну документацију и папире, већ искључиво у трећем месецу паузе, не пре, што додатно отежава целу ствар, јер док ти израде ново решење за нову траншу помоћи, обично прође 2 месеца, па с тога „пацијент“ без тих малецних пара остане 5 месеци, а не 3. Мени је тај задњи 9 месец био у јулу ове године, што би значило да би без пара потпуно остао цео август, септембар, октобар, новембар и децембар, јер сам те месеце предвидео за писање, по сваку цену, па макар и пропао ако треба. Наравно да сам мозгао да за те месеце дођем некако до неких пара које би ми како тако обезбедиле мир и концентрацију да могу да се посветим писању, да док пишем не губим време за сналажење око пара, јер сам оно право зарађивање било каквим радом предвидео тек од следеће године. Ово ми је била чврста и неопозива одлука, ма шта се дешавало самном.

Мозгао сам тако мозгао, и одлучих се да објасним целу ствар неким мојим претходним донаторима који су ме раније донирали, јер су подржавали моје писање на сајту. Неки ме нису ни знали, а донирали су ме због мог писања, док сам се са неким донаторима и лично упознао. Одлучио сам се тако да се обратим једном таквом донатору за кога сам мислио да ми може помоћи, да ће ме схватити и подржати кад му објасним мотиве мог разлаза са Дуцијем и писања тим поводом, и који неће схватити да ја молим и кукумавчим за паре, јер не ради се само о мени, већ и о заједничким мотивима мог писања, о целини, о Србском напаћеном народу коме и тај донатор дубоко припада и поштује га, не стиди се србства, није аутошовиниста као 80% данашњих тзв. „Срба“ („Ја сам србин, али нисам националиста“). Нашли смо се тако 20 јула на договореном месту, све сам објаснио донатору, донатор ме је у потпуности подржао и пала је одлука да ме донира 3 месеца, за: август, септембар и новембар у месечном износу у висини 100 € (12.000,00 дин.). Добио сам тада и тих првих 100 € и по мом обећању требао сам да почнем са писањем почетком или срединиом августа, тако да би ми та донација покрила месец август, јер сам планирао да се од тог месеца одрекнем Дуцијевих донација.

Међутим, шта се дешава, у потуности сам био превидео да ми 01.08.2015. истиче мајчин 10-огодишњи закуп гробног места, будући да је она сама од своје пензије направила гробно место још за живота, а сахранио сам је 21 јула 2013. и када сам отишо у администрацију гробља, рекли су ми да за продужење гробног места за следећих 10 година треба да уплатим 8.060,00 динара. Та уплата се може одложити на неко време, у противном ко не уплати продужење гроб се есхумира, ваде се кости покојника и премештају у неку заједничку раку. Саветовано ми је да уплатим што пре, јер су ми рекли да ће то све ускоро да поскупи на 10 или чак можда 12.000 дин. по гробном месту. И онда помислих, ако од ових 12.000 динара уплатим потребан новац, нећу имати за дажбине, тако да сам одлучио да узмем Дуцијијеву донацију још за август, и у септембру да му јавим ра разлаз, а тако је и било. Имам ја право као корисник социјалне помоћи да једном годишње подношењем молбе затражим једнократну новчану помоћ, но то није никад сигурно да ће вам је социјална служба одобрити, па сам зато ишао на сигурно, да узмем још ту августовску донацију, јер ако ми социјална служба не одобри ту помоћ, нећу имати да уплатим за гробно место, а ни у лудилу нисам смео да дозволим да ваде из гроба кости моје мајке, а ако бих позајмио паре, не бих имао да вратим, зато и не позајмљујем новац. И баш на дан када сам поднео молбу моја социјална радница ме убеђивала да социјално у Бору не одобрава такву врсту помоћи, итд… итд… само у неким најтежим случајевима… и џабе је расправљати се са њима, јер користе ту своју моћ коју им даје радно место да ти „очитају разне лекције“, додуше не сви, има изузетака, али то у мом случају није било. Но, било како било, ја ипак поднесох молбу за помоћ, јер протоколарно то ме не могу спречити, па помислих да је поднесем, па ако ме одбију нек ме одбију, јер ипак је нека нада постојала да ће ми је одобрити, у сваком случају ништа не губим, могу само да добијем. И гле чуда, одобрише ми помоћ па ја уплатих потребну суму за гробно место, тако да су ми Дуцијевих 9000 дин. за август били нешто као „вишак“, али ко је знао шта ће све да се деси.

У међувремену, одлучих да се припремим и напишем текст „Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“ што нисам ни планирао, већ план је био да одмах кренем са писањем о мојим разлозима за разлаз са Дуцијем, што сам и саопштио донатору, но стицајем околности налетим на интернету на једну стручну анализу на ту тему, и схватих важност исте, јер сам увидео да је трагично откорењивање србске анационалне „човечанске“ интелигенције управо почелу у језику Вуковим „реформама“ и да је јако неопходно да тај текст претходи овом о разлазу са Дуцијем. Схватио сам да ако текст сад не напишем како ја умем, да ми се можда никада неће више пружити шанса за то, јер ако ми се погорша егзистенција можда више никад нећу моћи било шта да пишем на интернету нити уопште да користим компјутер, јер не знам ни шта ми се може за наредна 3 дана десити, када ти егзистенција виси о концу, а камо ли за неки дужи период. И што се тиче текста на ту тему, знао сам ако тај текс сада не напишем, нећу никад, тако да сам и донео одлуку „сад или никад!“. Тај текс је морао претходити овом којег сада пишем, уфиксао сам себе у то. Та ме тема потпуно увукла тако да сам почео да проучавам све могуће анализе, и Меше Селимовића, и разних других аутора… морао сам се што боље припремити за текст, да га сагледам из свих углова, и „за“ и „против“, па сам чак почео да посећујем борску библиотеку да читам преведене преписке Јернеја Копитара и Вука Караџића, јер су је поседовали, па сам све то скенирао итд… Та ме тема толикло увукла у саму себе да сам прекршио своје правило да због проблема са очима један дан користим компјутер за рад, а следећи дан да га не користим, да одмарам од компјутера, да дозволим измученим очима да се одморе. Тај опоравак је некако и ишао, миц по миц док сам поштовао то правило, но ово кршење правила је поново повратило старе окате проблема у оптицају, време је цурело, и увидео сам да ћу и против своје воље морати да одложим писање везано око разлаза са Дуцијем, да нећу моћи све терминолошки да спроведем како сам планирао и обећао донатору. Оно што је карктеристично за мене, ја никад не кршим обећањеа, али никад. Знао сам да ћу и ово да одржим али са закашњењем, и гризло ме то што ће можда мој донатор помислити да сам преварант, али наравно ја то нисам, и извињавам му се овом приликом за оволико кашњење, он зна ко је. Све ме ово увело у неку посебну психозу, чак су и приватно почеле разне чудне реметилачке ствари да ми се догађају, то је она фаза што свако барем једном доживи у животу, да и поред неке велике жеље, рада и труда за нечим, ствар не иде па не иде и обично се каже „све се уротило против мене„. Чак сам јавио донатору да ћу сигурно почети да пишем, не како сам обећао, већ од 19 септембра, али и то је била погрешна процена, једноставно као да сам био паралисан, никад ми се тако нешто није десило до сада, али ето што се каже, све има свој први пут.

И чим ми је изашао тај „срПско-срБски“ текст, дан-два после тога јавио ми се један пријатељ из Београда да ме похвали, и пошто је видео да сам у том тексту и наговестио разлаз са Дуцијем, да сам танак са парама, и рече ми да ће ми сваког месеца одвојити од плате по 1.000,00 динара за сваки месец до краја ове године, толико и може, јер будући да ради у просвети нема баш неку велику плату, и хвала му на томе. У том срПско-срБском тексту и против своје воље сам убацио детаљ да се разилазим са Дуцијем и само делићем наговестио о чему ћу да пишем, чисто сам тиме хтео да дам знак донатору да ћу одржати обећање, што ће се и нарвно десити. Али у моменту када овај текст буде изашао, претходни срПско-срБски ћу пречистити од непотребних делова, само ће остат језички смисао.

И ето, нисам се обратио Ђоковићу за помоћ, а овом претходном донатору-истомишљенику који ми је обећао 3 пута по 100 € нећу се више ни јављати, незгодно ми је и непријатно, због свог овог кашњења, али се зато надам, само се надам, да ће ме истомишљеници и поштоваоци мог писања помоћи ситним уплатама да изгурам новембар и децембар са писањем, а за сваки месец ми је минимум потребно 150 €, будући да ће ми ново решење о следећој деветомесечној транши социјалне новчане помоћи стићи највероватније у децембру, што би значило да ће прва исплата почети тек у јануару 2016.

Поштоваоци мог писања и остали нек прочитају текст до краја и ко пожели да ме донира неким ситнијим уплатама од 200-300 динара, ко колико може, најбоље је да то учини путем ПостНета» на мој мобилни телефон: 062/354 943, мада имам и текући динарски рачун у Интеса банци, а девизни у Рајфаузен банци, будући да се једино у тој банци не плаћа месечно одржавање рачуна. Међутим, паре ми „цуре“, већ сам се и против своје воље позајмио 6.000,00 динара, јер мој новчани салдо је 0=0, да би могао да плаћам најнеопходнији део дажбина (струја, телефон) и да уплатим интернет за новембар, као и за најнеопходније потрепштине. Па и ако ми не стигну потребне донације, да вратим тих 6.000,00 дин. и наставим да пишем и у децембру, мораћу да кренем у једну варијанту продаје стана, што ће ми врло брзо променити ток живота, желео бих то да спречим, али то је тако, живот те кад тад „притера уз зид“ без икаквог маневарског простора, но ипак ћу писати барем још у новембру, тако да ћу намирити своју душу и савест, што ми је тренутно најбитније, а после ћу да се спашавам како знам и умем, 24 часа на дан, јер нећу имати терет на души.

Без обзира што сам се одрекао Дуцијевих донација, већ сам му јавио да ћу му и даље одржавати блог, али само то, без објављивања нових прилога, све док се не ухода један млади дечко поштоваоц његовог рада не 100%, већ 1000%, који такође зна да ради на ВордПрес систему, и највероватноје ће Дуцију направити нови сајт, јер је раније изразио ту жељу, он зна да ради самостално сајтове. Чак и ако не будем имао пара за интенет, што је врло могуће да ће се десити ако ми не стигну донације, чак ћу и тада одржавати Дуцијев блог с времена на време, ако се до тада новајлија не ухода, јер члан сам борске библиотеке из које могу бесплатно користити интернет, обезбедили су 5-6 комјутера за то, за чланове.

Ја сам и пре излазка Дуцијевог текста о Новаковим „крвавим“ парама донео одлуку да се разиђем с њим, само сам чекао да се та одлука 100% изкристалише у мом уму, да не журим, и тек када се та одлука у потпуности изкристалисала као таква, кренуо сам у реализацију, а о мотивима мог разлаза са Дуцијем причао сам и неким пријатељима, још у мају 2013. када сам био у Београду код Владана Пантелића и касније код једног пријатеља у Земуну. Ти мотиви су далеко дубљи него ово што ћу анализирати око Новакових „крвавих“ пара.

Дуци је анационалан, то знам из личног искуства, он има одређен анимозитет према националном идентитету, мада многи не мисле тако по његовим наступима, мисле чак да је националиста, будући да редовити помиње србе, тај „слободарски народ“, но све то са „националном самосвешћу“ у његовим наступима само је фигуративно у функцији космополитске идеје коју проповеда, и приче о „башти, са много различитих цветова“, али уме он неки цвет из те баште и да згази. Дуци може да буде све, али не и националиста, јер он је дубоко анационалан тип човека, његова једина „националност“ је „југословенство“, „човечанство“, бити „грађанин света“ и пре свега комуниста СТРОГО анационалног интернационалистичког опредељења. То кажем, јер постоје и комунисти који су интернационалисти, али уједно и националисти, нису анационални, јер сматрају да ако комуниста не воли свој народ такав какав је, са свим манама и врлинама, не може волети ни читаво човечанство, јер у сваком народу је нормално бити националиста, здрав националиста, само код огромне већине срба комуниста ту нема ничег нормалног и здравог, чак има и ретроградног, примитивног, затуцаног, заосталог, што дубоко вређа сваког србина, тог обичног србина, али немају где јавно да то искажу. Али ето ја ћу писати у име њих, и у своје име, јер „у истом смо сосу“.

Да ја нисам априори против комуниста, у идућем тексту ћу нешто више рећи о двојици ретких, заиста ретких србских комуниста космополита који су имали и национални идентитет, који су убрајали србе у то „човечанство“. Један од њих је Момчило Јокић, писац величанствене књиге о Титу: „Тајни досије – Јосип Броз“, а и не само то, он је са својим другарима комунистима, видећи да је Тито са својим најближим сарадницима издао комунистичку идеју, и да се у СФРЈ „тихо“ припрема отцепљење Космета за нека тада будућа времена, основао праву али илегалну КПЈ, но убрзо су били похапшени и позатварани. О томе нећете ништа чути од Дуција, и када га упитају да евентуално критикује комунизам он обично одговара: „Шта има да критикујем комунизам, када га никада није ни било„. Па наравно да га није било, јер сам врх КПЈ није ни желео да га спроведе, већ је идеја комунизма била само маска за уништавање Срба. Но, отом потом, доћи ће и то на ред. Овом другом србском комунисти, још нећу открити име, али он је јавно признао у моментима искрености, да су србски комунисти били највећи догматичари и да су издали србски народ. Он је у другом светском рату био партизан, припадао је Шумадијском одреду, био је политички комесар.

Хајде сад да видимо како сам ја уопште упознао Дуција и одлучио да почнем бесплатно да му израдим и одржавам блог.

Како је све то почело?

Укратко, крајем 2006. чуо сам за њега преко радио емисије „Атлантис»“ коју је водила Биљана Ђоровић, одушевио се његовом причом и пожелех да га упознам. Добио сам контакт, звао га телефоном, и сусрет је договорен, било је то у Београду. Одлучио сам да му медијски помогнем, будући да је на главним медијима блокиран, а баш сам у том периоду савладао технику прављења и одржавања блогова и сајтова, а у марту 2007. отворио сам и свој блог. Блог сам на моје инсистирање почео бесплатно да му радим, јер сам га тада потпуно подржавао, блог је званично почео да постоји на интернету баш на дан рудара 6. августа 2007. године, будући да сам из Бора. Стицајем околности, врло брзо сам упао у финансијске тешкоће, хтео сам да нађем замену итд.. међутим, Дуци је инсистирао да наставим да му радим блог, рекао је да је добио у то време националну пензију и да ће ми давати по 2000. дин. месечно, што 2007. није била лоша сумица. То је мене бунило, било ми је мало непријатно да ме сад човек ког сам ТАДА потпуно подржавао, плаћа као да је то неки посао. Дуци је схватио те моје кочнице, и рекао ми је да „то није прошење Небојша“, тако нешто, „ја улажем у свој рад“, тако да су у ствари то биле месечне донације, не плата, које је Дуци сваке године, на моје пријатно изненађење, повећавао за још по 1000 динара, тако да су у 2015. месечне донације скочиле на солидних 9000. дин. месечно, што ипак даје неку наду да ћеш моћи некако да се покрпиш неким послићима, или да барем имам за дажбине.

Међутим, временом, како је време текло… код мене је дошло до дубоког разочарења, због неких његових ставова, и пре свега Дуцијевог ЋУТАЊА и неизјашњавања о Титу и његовој диктатури титоизмом, о томе да је идеја комунизма искоришћена као маска за уништавање Срба, то је све Тито са својим титоистима спроводио у СФРЈ, што мене као Србина дубоко погађа, та његова ћутња, јер ако си као јавни интелектуалац привржен истини и правди на нивоу мисије, онда причај истину објективно, онаква каква јесте. Он је као „чисти“ комуниста, како се представља, дужан да у име те оригиналне идеје прича истину, да опере комунистичку идеју од злоупотребе, то је његова обавеза као јавног интелектуалца коме је мисија истина и правда, обавеза према истини, према идеји комунизма. У противном, ако не опере јавно ту идеју од злоупотребе, он нема моралног права да уопше и надаље пропагира ту идеју. Он треба да се јавно изјасни и ако мисли и другачије, јер ћутња је најгора, то је израз интелектуалног и моралног кукавичлука.

Јавне интелектуалце комунистичке провинијенције попут Дуција Симоновића, обавезује и идеја комунизма, као и идеологија комунизма коју је пропагирао комунистички врх КПЈ, да је комунизам за све народе света итд… јер народ се лепио на то, србски народ је веровао, народ није знао да су тада то били преваранти којима је идеја комунизма само маска за уништење срба, јер се о неким стварима попут IV Дрезденског конгреса КПЈ 1928. године», када је донета одлука да се тадашња Краљевина Југославија разбије на више мањих независних држава, дуго није знало, а сада се зна. О томе је писао на сајту своје КПС чак и Титов унук Јошка Броз». То је све обавезујуће за те „чисте“ комунисте попут Дуција, да о тој превари, као и о многим другим од стране врха КПЈ, јавно говоре и обзнањују истину, у противном, ако они и даље ћуте, народ с правом треба такве „комунисте“ да подвргне суду части, али и да велича оне србске комунисте, који су заиста ретка појава у србском националном корпусу, који су проговорили. И као што рекох, у идућем тексту ћу нешто писати о двојици таквих комуниста, за њих знам да су јавно проговорили проповедајући истину.

Оно што комунисти попут Дуција нису знали, сада се зна, зна то и он, он треба то да зна ако је посвећен истини и само истини, архиве су отворене. Ако мисли другачије, као и слични комунисти попут Дуција, он такође са тим мишљењем треба да изађе у јавност, да народ у потпуносту зна шта такви комунисти мисле о „човечанству“ које се зове Срби, јер у противном, обични људи имају права да стварају сопствене увиде у то, ћутња је најгора, даје за право и овом, и оном мишљењу. Такође, имамо и довољну историјску дистанцу да сагледамо сву трагедину Срба трагедијом стварања Југославије и заразом југословенством, јер су за разлику од Срба комуниста, комуности хрвати и словенци до максимума искористили маску оргиналне комунистичке идеје да максимално, а на штету Срба, оставре националне интересе својих народа, све до правог часа за реализацију отцепљења кога су стрпљиво чекали, и тај час знамо да је доша 90-их година прошлог века.

Наравно, наравно, о пропадању срба путем разних Југосалвија, о вирусоманији откорењивања срба требало је одавно да се пише, кад је било време одмах после распад СФРЈ, тимски и студиозно (додуше, појединци су нешто и започели, проф. др Милан Брдар, проф. др Мило Ломпар…), јер сада срби имају прече бриге, то сви ми видимо, да се не лажемо и заваравамо, долазе далеко тежа времена, па док је време желим да се изјасним колико могу, да оставим неки траг, траг обичног човек из народа. Те прече бриге су оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви непријатељи“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дуци је сам више пута у својим ТВ наступима истицао да када је реч о критици према њему, да он допушта и то, али да то буде аргументована критика, а не вређање и пљување његове личности. Наравно, моја критика ће бити искључиво са силом аргумената, без икаквог вређања, јер и поред мог критичког става према њему, ја дубоко уважавам његово грандиозно дело критике капитализма, спорта… и његов надасве коректан однос према мени. Две године се ја емоционално ломим и „кољем“ са самим собом, да ли да га критикујем или не. Одлука је пала, то је било јаче од мене и моје личне егзистенције, јер, ПО МЕНИ, постоји нешто много више од личног када је ЈАВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ у питању, КАДА ЈЕ МОЈ НАРОД У ПИТАЊУ, СРБИ. То је ИСТИНА, ОБЈЕКТИВНА ИСТИНА. Нација, заједница, битнија је од сваког појединца, па и од мене и Дуција, а бити интелектуалац, посвећен истини и правди, није мала ствар.

Бити ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ – то је Позив, Мисија, надасве велика одговорност, али и терет који се треба поднети, то не може свако, да изађеш из коже личног, а суштински необјективног. Такав интелектуалац, не сме никад да наступи из личног става и искуства, јер мора да води рачуна о јединству заједнице, да буде њен коректив који гледа на целину, будући да је неко страдао у краљевини, неко од комуниста, неко од националиста,. У противном ако се на „истину“ гледа само из личне перспективе набијене фанатичним уверењима, тиме се само цепа народно јединство.

Љубодраг Симоновић Дуци је а-националан, са одређеном дозом анимозитета према националном идентитету уопште. Тај анимозитет сам осетио на својој кожи, и описаћу тај догађај…

(Овај део текста уоквирићу посебно, да се не брка и меша са осталим деловима текста…)

***********

Мислим да је то био септембар 2008., дошао сам код њега у стан са једним београдским пријатељем који је желео да га упозна. Почели смо да причамо, и ја упаднем у разговор са питањем Дуцију о томе зашто је врх КПЈ само Србима утрапио 2 Аутономне Покрајине (АП), а не и у осталим републикама где је то заиста требало, па сам навео Хрватску, јер ако је игде требало увести АП, то је била Хрватска, ради заштите Срба који имају искуство Јасеновца, па би тако имали правну заштиту ако се Југославија у будућности евентуално распадне, а видимо да се распала. Тако сам ја размишљао, јер је све тако очигледно, да је то циљано урађено само Србима по програму са IV Конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године, јер „срби су хегемонистички народ“. Да, хегемонистички, много је „хегемонистичан“ када је као народ са већ постојећом предратном државом, одлучио да КАО ПОБЕДНИК прави заједничку државу са ПОРАЖЕНОМ „БРАЋОМ“ која никада нису имали своју властиту државу до тада.

Интимно, очекивао сам Дуцијево одобравање, да потврди да је све урађено циљано да би се разбила Србија и Срби као народ, јер тада и данас имамо довољну историјску дистанцу да то све сагледамо, а ту су и дрезденски докази, скован план.

Међутим, Дуци ме је погледао, и одговорио одлучно и упитно:

А шестојануарска диктатура!»

И наставио је да прича са тим мојим пријатељем, окренувши се ка њему. Убрзо, за минут, два, окренувши главу Дуци ме је наједном погледао и рекао само ово:

„Ти си националиста!“

То је звучало као неко прекоревање. Поново се окренуо ка том мом пријатељу, и наставио је причу са њим.

Пазите, ја сам само поставио питање око тако очигледне ситуације да је све на штету Срба, никакве шовинистичке изјаве за хрвате нисам имао, али ја сам ипак „националиста“!
Изгледа да је то по Дуцијевим мерилима нешто јако примитивно, затуцано, ретроградно, бити само обичан националиста. И сад само да се за моменат вратимо на ту Дуцијеву причу о Гетеовој Европи, о „башти са цветовима из различитих култура“, али и о томе да је он веома неувиђаван „баштован“, јер уме он и те како да СВЕСНО згази неки цвет из те баште. Прво да видимо шта Дуци каже о тој башти у емисији»: Љубодраг Симоновић Дуци: Наступ на ТВ Палма Плус, мај 2006.:

Дуци Симоновић (00:31:37):

„Не, не, уопште нисам ни за Деголову, ја сам за Гетеову Европу. Ја сам то отворено реко да сам ја за Европу као башту у којој расту цветови разних култура, значи свих народа који живе, то је у ствари принцип за цео свет. И није важно који је цвет већи, него да сваки мирише својим мирисом. То је поента целе приче.. .“

Да, само прича… изгледа да је то само Дуцијева празна прича у функцији проповедања космополитске анационалне интернационалистичке идеје, јер када га ја „цвет“ из „србске“ културе само упитао за нека недела одређених комунистичких „цветова“ без икакве култуте, већ само са идејом о будућем свету, Дуци је згазио тај цвет, неда му да мирише својим мирисом, а каже да је за Европу као башту у којој сваки цвет мирише својим мирисом.

Међутим, то ме одмах није погодило, већ је почело да ме „кљуца“ после 2-3 године да размишљам о томе, о тој раширеној појави код србских комуниста. Схватио сам да је то последица Дуцијеве каризме која ме је прекривала, то одложено размишљање.

Знам шта ће сада људи да помисле, мислиће да лажем, да само желим да напакостим Дуцију. Међутим, ја знам да би Дуци све то потврдио ако би га неко упитао, а сведок да се то одиграло тако како сам написао је и тај мој пријатељ. Они који су из Дуцијевог окружења знају ко је тај пријатељ кога сам довео код Дуција, могу да га контактирају мејлом и да провере све. Да ја желим да лажем намерно, јер ето као мрзим Дуција, па ја би прво нашао финансијера, будући да сам се одреко Дуцијевих донација, има их колико хоћете који би ме и те тако финансирали да би се Дуцију наудило ЛАЖИМА, да пишем годину дана, онако на миру, али то није случај.

Стално сам се питао, имајући у виду овај случај са Дуцијем, а то раде сви комунисти, поготову они који имају јаку дозу анимозитета према националном идентитету, никад ти директно не одговарају на конкретна питања где је аргументација тако очигледна да су комунисти КПЈ радили на штету србског народа.
Ти им кажеш, рецимо, да ти нешто кажу о тако очигледној и компромитујућој ствари око бомбардовања „савезнка“ 1944. – 1945., да су то одобрили комунисти срби (Коча Поповић), да су у том бомбардовању далеко више пострадали србски цивили него немачки војници, а они, уместо да одговоре директно, они ти кажу:

„А Дража! И Дража је тражио бомбардовање Београда!“

Ма шта ме брига бре шта је тада Дража мислио, комунисти су тада били у дилу са „савезницима“, комунисти су одобравали циљеве бомбардовања, а не ти „проклети четници“. И када ће већ једном ти „чисти“ комунисти да буду одговорни, да се не ваде на друге, већ да отворено причају о комунистичким неделима и злочинима према србима, мислим на то да је те планове ковао врх КПЈ, јер обични комунисти тада тога нису били свесни, шта врх мути.

Ти их питаш да ти нешто кажу о злочинима комуниста над србима којих је било, рецимо као што је овај» монструозни злочин над србима и црногорцима 1942. назван „Пасје гробље“, а они опет избегавајући директан одговор кажу ти:

„А Дража! А четници!“

Питаш их нешто слично мени око утрапљивања АП само Србији, они ти прекорно кажу:

“ А краљ! А шестојануарска диктатура!“
„Ти си националиста!“

И све тако у круг избегавајући тако одговорност за почињена злодела од комунистичке стране. У нешто сам сигуран знајући Дуцијеву личност колико је знам, и имајући у виду овај догађај који сам описао. Када би се слична расправа водила са њим јавно на некој телевизији о том утрапљивању АП само Србији, а да у дебати са њим о томе причају рецимо професори Милан Брдар или Коста Чавошки, Дуци би по мени до одређеног момента исто одговарао, попут: „А краљ!“, „А шестојануарска диктатура!“, али сам сигуран да ни једном ни другом не би јавно погрдно рекао, нападајући их тако, „Ти си националиста“!

Не, то задње никако не би рекао, јер би се тако јавно и очигледно офирао да има одређену дозу анимозитета ка националном идентитету, чисто као таквом. Јер, тако би се шира јавност запитала… ко је он, или било ко, да као неки самобожански критеријум одлучује шта је у неком друштву вредно наруживања или похваљивања када се ради о неком нормалном човековом идентитету и његовој идентификацији. Тиме се у старту крши основно и елементарно људско право, право свих права, права на слободу избора сваког појединца у неком друштву. Моје је право да ли ћу ја својом слободном вољом одлучити да будем комуниста или националиста, и ако сам националиста, моја је одговорност за то. Међутим, ако се у старту живота неког друштва, као што је било на почецима живота СФРЈ и сво време њеног постојања, неки нормални идентитет као такав наружи, да је то „нижа друштвена свест„, е то представља елементарно кршење људског права, да се у самом зачетку ОПРЕДЕЉЕЊЕ ПОЈЕДИНЦА ка потпуно нормалном ПРИРОДНО-ОРГАНСКОМ националном идентитету доводи у равни неке затуцаности, примитивности и ограничености, чак и неког зла у крајњем градационом испољавању. Тако се тада та особа, ни крива ни дужна, унапред осуђује и наружује, што је дубоко неправедно, што задире у основно кршење грађанских права на које баш ти „човечански“ комунисти јако држе. Но, о томе ћу нешто шире касније…

Имајући у виду мој кратак дијалог с Дуцијем о аутономним покрајинама, размишљао сам дуго, због чега то раде, тако неодговорно, избегавајући директне одговоре, а са тако самоувереним изразом лица да су праведници.

Временом сам схватио да се ради о следећем, ради се о психологији…

Да би се то схватило, треба знати следеће. Одмах после рата када су комунисти преузели власт, не само што су генерације срба васпитаване у анационалном духу, већ је и успостављен пропагандни мит као „оружје“ за разбијање србског национално-културног идентитета, а то се промовисало преко две најзначајније личности за судбину Срба током II светског рата, преко нашег „вољеног“ друга Тита, и „злочинца“ Драже Михаиловића, који је осуђен за велеиздају и сарадњу са окупатором. Јаким пропагандним симболизмом, будући да победник пише историју, преко те две најзначаније фигуре, Тита и Драже, и онако како је то представљено, створен је пропагандни мит да су преко лика Тита – комунисти апсолутно добро, а преко личности Драже Михаиловића, да су четници апсолутно зло. То је деловало на подсвест срба, тако се перфидно психолошки, али плодоносно на дуге стазе, разбијао србски национални дух и идентитет, јер је Дража синоном за национални идентитет код срба, а Тито синоним за космополитски дух: југословенство, човечанство и тзв. „братство и јединство“ за које сада знамо да је била фарса. Тако се србски дух у народу повлачио унутар себе и осећао је кривицу у поистовећивању и идентификацији са својим изворним србским идентитетом. То је деловало на подсвест, јер и када би се неко усудио да заузме неко србско становиште, одмах му се прилепи етикета, „ти си националиста!“, тако да се дејством таквог мантрања, србски дух повуко дубоко потиснут у тами душе, схватио је да не треба „да таласа“, јер ће „наставник“ да му удари пацке, и пошаље га у ћоше, за казну.

Тај пропагандни мит који је деловао на подсвест Срба, давао је моћ тим нашим анационалним интелектуалцима, осећали су је, и наплаћивали националистима сво време у СФРЈ. Чим се и мало усудиш да покажеш неко србско становиште, а није шовинистичко, на време ти се да прекор „Ти си националиста!“, ти „реметиш братство и јединство“. „Стражари“ и чувари „братства и јединства“ били су будни 24 часа. Не дај боже да упиташ за неки злочин комуниста, јер ето чуо си за то, па желиш да провериш, одмах ти прилепе „А четници!“, „А краљ!“ иако их питаш за комунистичке злочине и недела према србима. Наравно, тим одбијањем директног одговора, они не кажу ни да, ни не око злочина комуниста, то остаје да лебди у ваздуху, „до даљњег“, али на време ти укажу ко је „прави злочинац“, ко је апсолутно зло, по принципу црно беле мантре „добрих“ и „злих“ момака, јер у „апсолутно добро“ Тита и комунисте – не сме да се ни посумња, таман посла! И тако се убијао у појам србски национални идентитет, зарад очувања тзв. „братства и јединства“. Наравно, када их упиташ, да то око злочина комуниста није било тачно, не би они спомињали „а четници!“, да би избегли директан одговор, јер да је то нетачно, тек би ти онда очитали лекцију.

Било је ту још разних разрађених варијанти….

Да се разумемо, ја лично немам ништа против ако је нека особа анационална, свако има права на слободан избор шта ће да буде, али када је особа анационална и при том јавна личност, јавни интелектуалац комунистичке анационалне провинијенције и уз то одлично беседи и утиче на јавно мњење, е онда имам свој став против таквог анционализма, јер ће такав интелектуалац стално да цепа национално јединство срба, зарад класног идентитета марксистичног учења. Интересантно је то, такви интелектуалци се залажу за свакакву врсту равноправности, али када се ради о идентитету човека и права да он сам буде оно што хоће, е ту нем равноправности, ту су ти интелектуалци интелектуално немилосрдни, мораш искључиво да будеш сужене класне оријентације, да имаш искључиво класну свест „пролетера“ или „радничке класе“, и отуда оно њихово преваспитавајуће „Ти си националиста!“.
Наравно, ово превспитавање само примењују код свог народа, јер када би исто тако рекли неком хрватуу, словенцу: „Ти си националиста“, ови припадници других народа би с правом рекли да је дотична особа шовиниста, јер није он задужен да соли памет другим нацијама, да ли ће да буду само класно свесни и анционални, иле не, јер њихово је право да буду оно што они јесу, оно што осећају да су, и чиме их веже њихов урођен идентитет.

Дакако, свесни су тога овакви анационалисти код срба, и зато своју фрустрацију што срби не доживљавају класну свест (иако је једним делом свог бића свакако имају) као и дотични анационалисти (иако је сами немају), истресају се на србима, на „свом“ народу, и тако нас стављају у неравноправном положају, јер друге нације у окружењу срба ни изблиза немају анационално утицајне интелектуалце као срби, већ строго националног становишта. Али наши анационални интелектуалци за ово не маре, њих само интересује њихов анционално-комунистички поглед на свет, јер и сам Маркс је рекао да комунисти немају државу, у манифесту им пише да радник нема отаџбину. Ти анационалисти у Срба, сами нити имају класну свест пролетера, нити радничку класну свест, а тако су изфрустрирани што народ „није класно свестан“.

О овоме ћу, тако планирам, посебно да оформим тему у каснијим текстовима: класна свест, национална, анационална, бити грађанин, али само да нагласим, ти анационалисти због идејног фанатизма космополитских идеја, и огромне жеље „да поправе свет“, „да му промене свест“ (а ни својој деци често то не могу да промене свест), јако погрешно схватају идентитет човека, тог обичног човека за кога се они толико боре.

Они никада нису проверили своје теорије и мишљења код широких маса.

***********

Ја сам радник, имам класну свест, није да је немам, али ја сам и националиста, песник, духовњак, и филозоф на свој начин. Читао књиге или не, то у себи носи сваки обичан човек, иако није завршио филозофске и теолошке школе. Али комунисти су ти зацртали да искључиво будеш само класно свестан (радник, пролетер) и грађанин појединац, стално те закуцавају у том идентитету, а националну идентификацију и идентитет стално наружују и ту и тамо користе прилику да је дискредитују, омаловаже, обезвреде, понизе, а оружје за то им је „ти си националиста“!

Вратићу се на ово нешто опширније касније, сада долази на ред обрада 2 прилога повезана са Дивцем и Новаком Ђоковићем, где се види Дуцијев морални пад, морално срозавање, и стварање нових подела у националној заједници и пре свега омладини. Наравно, све ћу поткрепити аргументима који су видљиви и проверљиви.

Прво да погледамо овај прилог:

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ово доле је цео транскрипт дијалога измеђе водитеља Оливере Милетовић и Дуција, а тиче се одлуке МОК-а да непризнату државу тзв. „Косово“ прихвати у своје чланство, што је супротно самом статуту МОК-а, који признаје чланство само државама званично признатим у Уједињеним Нацијама. Због драматургије разговора и моје анализе, прво иде Оливерин увод у тему емисије и касније ступа на сцену дијалог између ње и Дуција, па погледајмо то све. Иначе, овај део транскрипта се од целог тока емисије искључиво тиче Дуцијевог става према потезу Дивца као председника Олимпијског Комитета Србије према одлуци МОК-а, ко жели може да провери. Па добро, онда да видимо шта се све каже…

Оливера Милетовић:

„Добро вече поштовани гледаоци, добро дошли у емисију „Питања и одговори“, одмах на почетку вам најављујем ексклузивног госта.

Шта је тема?

Па тема је оно што је обележило протеклу недељу, дакле Међународни Олимпијски Комитет МОК једногласно прихватио је непризнату државу Косово као свог пуноправног члана, чији ће спортисти наступати 2016. године у Рију. Председник МОК-а, да се подсетимо Томас Бах, захвалио се Дивцу председнику Олимпијског Комитета Србије, који није ни присуствовао тој седници, што је, па цитирам: „индивидуалне интересе ставио изнад интереса спортиста Косова“.

Председник Олимпијског комитета Дивац је рекао да, цитирам: „нисмо задовољни, али ми се бавимо спортом, не бавимо се политиком“. Лепо, и онда би смо ми могли да га упитамо, а када је цепао шаховницу, да ли је то била политика или је био спорт? И када је 1999. рекао да је Милошевић крив за све што нам се дешавало, укључујући бомбардовање, да ли је то политика? Па, предизборна кампања Бориса Тадића у којој је активно учествовао, да ли је то политика? Па, покушај куповине „Књаза Милоша“, за име, у име заправо америчких интереса, да ли је то политика? И уопште та крилатица: „спорт нема везе са политиком“ је нешто што објективно вређа интелигенцију сваког нормалног човека. Е, сад, ко је наш гост… Дивац неће бити тема, ако вас интересује шта мој гост мисли о Дивцу, то можете наћи на Ју Тјубу» ево за дан-два, 11.000 уплива, а тај разговор смо водили пре нешто више од 7 година;- Дуци о Дивцу, Дуци о Косову.

Е, пре него што вам представим госта, а већ сам на неки начин открила његов идентитет, морам да кажем, да је наш вечерашњи гост магистар правних наука, доктор филозофије, да је објавио неколико књига, да су многе преведене на енглески, руски, на неколико страних језика. Иначе, да… он је спортиста, 109 утакмица одиграо за кошаркашку репрезентацију Југославије, освојио златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник олимпијских игара у Минхену 1972. године. У знак протеста, због заташкавања допинг афере са Порториком напустио је игре, након чега је избачен из репрезентације. То говорим због наших млађих гледалаца, неки од њих то не знају, а знам да су верни гледаоци ове емисије, а наравно највећи број вас то зна… Љубодраг Дуци Симоновић: „Добро вече, и добро нам дошли“.

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Добро вече, и боље вас нашао Оливера.“

Оливера Милетовић:

Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… имамо пола сата разговора, после тога гледамо ваш филм „Олимпијски пламен“ који је пре 15 година настао. И то јесте проблем када ви видите оно што ће неки видети за 10-15 година, а једна од тих прича су управо те чувене олимпијске игре, спорт, и ево чувени Дивац кога поменух као парадигму једне моралне катастрофе која нас је задесила. С тим у вези морам да Кажем, Чавић, и нећу више дужити, да Чавић коме је уништена спортска каријера, коме је одузета златна медаља због оне мајце „Косово је Србија!». Али можда има неке божанске правде да ћемо њега памтити управо због тога: „Косово је Србија!“ Као што ћемо Дивца памтити управо због овог његовог ћутања.

Е, сад изволите…“

Дуци Симоновић (00:04:05 – 00:06:49):

Оливера, Дивац није ту говорио у своје лично име, он је говорио као председник Олимпијског комитета Србије. То је значи питање државне институције једне, која заправо треба да следи политику државног врха, односно званичну политику наше земље. Ако је званична политика да се не призна Косово као држава, онда он никада у својству председника Олимпијског комитета Србије, значи он је могао лично да има свој став, ко што је Чавић имао за Косово у своје време. Међутим, он је имао, кажем, као представник Олимпијског комитета. И то није могао да донесе без сагласности људи који су у Олимпијском комитету, као и оних који заправао контролишу Олимпијски комитет. Хоћу да кажем, овај, ту се иза брда, по мени, ваљају ствари које су јако лоше за нашу земљу, и мислим да Дивац никада не би донео такву одлуку у име Олимпијског комитета Србије, да није имао прећутну или експлицитну подршку одређених структура које практично владају нашом земљом.

То је мој став. То је мој став. Ја сматрам Оливера да је то начин стварања атмосфере да Србија призна Косово као независну државу, да би ушла у Европску Унију, да је то део стратегије, овај, и да је он у том контексту деловао, да је у том контексту деловао.

Иначе, што се тиче тезе да спорт нема везе са политиком, као што сте и сами добро рекли, то је једна флоскула, једна лаж која се понавља од када је створен олимпијски комитет уопште, организовани спорт у модерном добу. И овде се не ради уопште о интересу спортиста. Да се ради о интересу спортиста, они су могли под заставом Србије. Значи, спортисти са Космета, могли су под заставом Србије, нико им не брани да, овај, наступају на олимпијским играма. Или, коначно су могли и под заставом Албаније, они који су за Албанију и такве ствари. Значи, није уопште у питању, нису у питању интереси спортиста. Ово је чисти политички акт. Значи, питање статуса државе одређене, и МОК је прекршио статут који има, да само оне државе које су признате у Уједињеним Нацијама, оне могу да буду чланови олимпијског комитета, односно могу да учествују на олимпијским играма. И мене не изненађује то, јер од Кубертена надаље, као што је у овом филму и дато уосталом, то је све била чиста политика. Од организације олимијских игара уопште, тај врхунски такозвани спорт, то је у чистој функцији политике, односно капитала. И ко говори о томе да се води ту рачуна о интересима спортиста, он или је будала, или је један покварењак. Јел то стварно нормалан човек после свега што се десило, нико нормалан то не може да каже више. Нико нормалан, да спорт нема везе са политиком.“

Оливера Милетовић (00:06:49 – 00:07:11):

„Да, у том контексту сам и споменула Дивца, јасно је мени да је он ту небитна фигура, али кад говоримо сад ко ће по чему бити… мислим запамћен, по неком моралном кредибилитету, сви ми на овај или онај начин, у неком тренутку, можемо да кажемо да учествујемо у томе, не учествујемо у томе, а просто, људи су осетљиви на спортисте, и мислим да…“

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари. Свако од њих, ја стално говорим о тој тези која је заправо невероватно реална, а то је тамо где су ти паре тамо ти је домовина. Тамо ти је домовина. Пошто они сви имају паре на западу и интересе заправо везане за те банке и за те који их финансирају, од тих тениских турнира до не знам чега другог. И они шаљу паре у те банке, тамо живе, узимају та држављанства, избегавају да плаћају порез код нас итд… Па зар то није чин који говори о томе на којој су они страни.

Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Сећам се атмосфере која је владала пре горње емисије, на интернету је било велико интересовање, јер је претходно 2-3 дана кружио видео прилог» где је Дуци критиковао Дивца, то су заправо били издвојени исечци са Дуцијевог гостовања на ТВ Палма плус из маја 2006.», дакле пре 8 ипо година је то било од ове актуелне емисије, а не 7. година како је Оливера рекла. Имајући у виду ту критику која је за само 2-3 даан имала на Ју Тјубу заиста око 11.000 посета, сви су очекивали Дуцијеву оштру критику Дивца о том срамном потезу саглашавања да се тзв. „Косово“ прими у МОК, с обзиром на тежину тог политичког чина.

Међутим, од тога директно није било ништа, још на самом почетку емисије Оливера је нагласила да тема емисије неће бити Дивац, већ одлука МОК-а да непризнату државу у Уједињеним Нацијама тзв. „Косово“, прими у своје чланство. Али, наравно, било је неизбежно разговарати и о Дивцу, будући да је он део те приче, јер он се као председник ОК Србије срамно сагласио са МОК-ом који је прекршио и свој статут и међународно право, и тако је постао саучесник кршења Устава Србије и пуштања Космета низ воду, све до коначне велеиздаје и формалног признавања Космета од стране садашњих власти, јер то од њих и траже налогодавци и ментори из Европске Уније, зарад уласка Србије у ту накарадну творевину, то је баш сада актуелно.

И шта сад ми овде видимо?

Неуобичајено у односу на критику пре 8 ипо година, и којим епитетима га је тада крстио, Дуци сад све то рационализује, он чак посредно и брани Дивца, има „пуно разумевања“ за њега, раздваја га на 2 особе, и наговештава да се Дивац личност, попут пливача Чавића, можда и не слаже са одлуком Дивца као председника ОК Србије, да се сагласи са одлуком МОК-а, јер ето Дивац као „председник ОК Србије“ је изгледа „одговорна особа“ која само следи „политику државног врха“. Па добро, ако је тако, онда би Дивац „личност“ могао да организује уличне протесте испред скупштине, да Дивац „председник ОК Србије“ да неопозиву оставку због тог срамног чина. Можда му и успе то, мислим Дивцу као „личност“, сигуран сам да ће народ да га подржи ако то та личност организује.

У свему овоме видимо не само Дуцијев морални пад и срозавање, већ и безобразлук, јер тера Новака Ђоковића „да реагује“, као и остале спортисте, „да каже да је то срамота“, а он сам није јасно и гласно рекао да је то срамота што је Дивац урадио као председник ОК Србије?!

Ако ти је до морала, прво ти лафе јасно и гласно кажи „То је срамота!“, и тек онда имаш право да то исто захтеваш од Ђоковића и свих других, не пре тога! То је стварно срамота од Дуција.

Уосталом, Дивац као председник ОК Србије треба да брани опште интересе заједнице, државе Србије, а не као личност, јер да је само личност, да нема и политичку функцију, ко би га ишта питао за било шта, а камо ли за нелегитимно и незаконито признавање тзв. „Косова“ од стране МОК-а, у своје пуноправно чланство.

Јасно је, овде имамо: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“, јер кад тад, кад тад… „конобар“ дође да наплати. Дуци је овде наступио као носиоц националне пензије, јер да је јасно и гласно рекао како он то уме: „Па то је срамота! Та битанга…!“ … „Видите како је то прљаво!“, угрозио би кинту, не би га Дивац као политички функционер, и ови из државе, раздвајао на личност и националног пензионера, врло вероватно би му укинуо пензију, јер има моћ функције да то уради, као функционер, а не као личност, „наплатио“ би он и критику из 2006.

Зашто би сад Ђоковић осудио Дивца за тај сраман потез, кад сам Дуци који то тражи од њега није урадио, заправо сада би Ђоковић поводећи се Дуцијевим аршинима могао слично као он да каже:

„Знате шта, ја верујем да се Дивац лично не слаже са пријемом Косова у МОК, међутим, он је као председник ОК Србије морао да следи државну политику“.

И да би све то прикрио, мислећи да наивна маса то неће да примети, тај свој морални пад, Дуци дрско и безобразно скреће пажњу на Новака, јер Новак не може да му ускрати пензију ни као тенисер, ни као личност, и тако ће барем да има сатисфакцију код обожаваоца који му слепо повлађују, без икаквог критичког суда. То срамно скретање пажње са себе, Дуци покушава да „покрива“ не само са Новаком, већ и с тенисеркама Аном Ивановић и Јеленом Јанковић:

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

„Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари…“

И, ето, своје морално срозавање Дуци покрива скретајући пажњу и на ове две тенисерке, не само на Ђоковића, али погледајмо шта је о њима говорио 2009. године, о том сликању с Клинтоном, то можете видети у следећем прилогу»: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање“ где га је Оливера питала да прокоментарише сликање Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Билом Клинтоном, а Дуци одговара овако…

Дуци Симоновић 00:38:18:

„Па знате шта Оливера, објективно гледано, шта је то произвело? Оне су велику штету нанеле нашем народу. Ја не кажем да су Ана Ивановић и Јелена, како се зове.., Јанковић, да су оне то намерно урадиле, нити да су оне желеле да направе штету. Оне су једноставно биле изманипулисане, а друго, оне су се вероватно водиле неким тим малограђанским разлозима, као то је спорт, рекламе, турнири, паре.. рекламни ти типови, они носе те разноразне чварке, односно те рекламе тих фирми, и то им повећава рејтинг… (00:39:36): „Ја сам 100 пута рекао да млади људи, поготову млади људи, имају право на грешку. То је једна велика грешка, али то не значи да сад те девојке треба да обесимо због тога…„(00:40:59) „Не, хоћу да кажем само, не треба бити престрог према тим девојкама, оне су младе, имају шансе у животу много шта да ураде, али објективно Оливера гледано, имајући у виду који су оне квалитет, да су…“

Овде видимо да је Дуци правилно поступио те 2009. године. Оправдано је критиковао и Ану и Јелену, али није хтео да их сроза и понизи као личности, јер стварно, младима треба увек дати шансу (тада је Ана имала 22., а Јелена 24 године), не треба их у старту жигосати, већ им дати шансу да размисле, да увиде грешке и да их исправе, јер млади су. За разлику од тада, 2014. Дуци их поново жигоше, нема милости, уместо да их пусти на миру кад је већ рекао „да их не требамо обесити због тога„. Али, да би прикрио свој морални пад и срозавање, Дуци невешто скреће пажњу и на њих, што је дубоко некоректно и неморално, јер он би требао да има одговорност за јавну реч и своје изречене ставове, будући да он није било ко, већ за народ „каризматични бунтовник“ и јавна личност чије речи маса упија, интелектуалац који је посвећем мисији истине и правде.

Још каже:

„Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Мислим… заиста смешно и тотално несувисло питање, јер потпуно је нормално да „човек који је радио за запад“ дође на ту функцију, функцију председника олимпијског комитета Србије, будући да је исти тај запад, ПРЕТХОДНО на власт поставио послушне људе, тог истог Тадића и ДОС, да директно раде за запад и уништавају Србију на свим нивоима. Па кад већ Тадић и тадашњи ДОС раде за запад, од запада пажљиво одабрани за то, неће ваљда они да поставе неког патриоту на ту функцију, већ такође некога ко ће без поговора да извршава све што од главешине на власти тај исти запад изискује. То би питање били сувисло само у случају да ми заиста имамо патриотску власт, која ради само за Србију и заштиту њених највиталнијих интереса, и заиста би тада било чудо да на ту функцију на којој је Дивац сада поставе неког ко ради за запад, већ обрнуто, неког ко ради за Србију и веран јој је. Но, ми знамо да то није тако.

Али добро, покривање моралног пада мора бити разноврсно…

И обратите још један веома индикативан детаљ, као показатељ да се Дуци пре емисије договорио са Оливером да јасно и гласнио не критикује Дивца, тај детаљ Оливериних неопрезних речи сам у горњим цитатима и временски обележио, то је ово подвучено црвеним:

„Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… „

И, сад, проблематично је ово Оливерино неопрезно истрчавање: „И шта кажете, Дуци неће да…“, јер до тада је Дуци само у поздравном смислу рекао ово: „Добро вече, и боље вас нашао Оливера“, ништа више. Наравно, као што је и уобичајено не само код ове емисије, водитељ и гост обично пре емисије заједнички договоре концепцију емисије, пре њеног почетка уживо.

И шта је сад договорено да Дуци, …неће да: „И шта кажете, Дуци неће да„?

Па да неће да директно критикује Дивца за сраман потез, шта би друго, јер ако га директно и оштро критикује, како само он то уме и зна, врло је вероватно да ће се опростити од кинте, и да је боље због тога да га заобилази ко киша око Крагујевца. Но, добро, да не буде да сам врачара, али преслушајте то сви од почетка, то је заиста више него јасно и индикативно…

А сада обратимо пажњу на Дуцијев текст „Крваве паре Новака Ђоковића»“ где се може саглеадти још више Дуцијево морално срозавање, јер иза „силе“ ДОКТРИНАРНИХ аргумената, крије се његово лично незадовољство и став према њему, а суштински, дакле АКТИВНИМ делом свог написаног текста, он дели ионако до зла бога раздељен, подељен и разједињен србски народ, и попут поделе на „четници-партизани“ уводи нову поделу на: „ђокисте и дуцисте„, што се може видети по коментарима на тај текст. Једни бране Ђоковића, други бране Дуција и његове ставове, а коментаре су дали око 90% све млади, делећи се тако у симболичном смислу на нове „четнике и партизане“. Апсурда ради, Дуцијева интенција је да да утиче на младе, да их еманципује, но он сам сече себи грану на којој седи, јер то је толико много било увредљивих коментара ка Дуцију баш од стране младих (које сам наравно обрисао), у смислу:

„Дуци, раније сам те ценио, а сада…“

, па дође псовка и тешка увреда. Знајући Дуција, он је апсолутно знао да ће оваква рекција да буде на његов текст, то је сигурно, то се одмах могло претпоставити, а посета на блогу је енормно, заиста енормно порасла, управо због тих „крвавих пара“. Текст је објављен 01.09.2014., а највећа посета, икада на његовом блогу, била је 09.09.2015., тачно 19.027 посета, од чега је само на текст о крвавим парама било 16.888 клика, односно читања. То је заиста много за Дуцијев блог имајући у виду просек посета пре изласка тог „крвавог“ текста. Ево, и дан данас долазе коментари на тај текст у смислу дељења на „ђокисте“ и „дуцисте„. И он пише такав текст сада када нам је национално јединство у овим најтежим моментима најпотребније! Најпотребније нам је да би се како-тако окупили и изборили да не пропаднемо као нација и егзистенцијално, а посебно јединство младих је потребно, јер Срби су „народ стараца„, и ако разједињујемо младе који су једина шанса за спас Србије, уз помоћ старијих, наравно… онда смо ми већ отписани. Дуци је јавна личност и утицајан интелектуалац, барем на интернету је то изражено, и он мора као такав имати изузетну одговорност за своје текстове, мора бити свестан консеквенци које из тога проистичу, но овим текстом није показао ни минимум одговорности, само се осећа избацивање беса и фрустрације. Али зато уме друге интелектуалце да критикује због њихових неодговорних текстова, што се може видети из његовог наступа на ТВ Палма плус у мају 2006.», када је критиковао Чомског због једног његовог текста о Милошевићу и Србима. Ево шта Дуци каже:

Дуци Симоновић 00:23:37:

„… Ја не могу да говорим о мотивима Чомском, који су мотиви, већ се овде ради о следећем. Сваки човек, сваки интелектуалац кад напише одређени текст, он сноси одговорност за њега. И значи мора да буде свестан које консеквенце из тога проистичу. Како ви можете да предлажете рецимо одвајање делова, јел то значи, шта значи за србе рецимо то, или хрватима у Босни и Херцеговини. Пазите, он нуди албанцима као националној мањини право да отцепе делове једне земље, и да створе своју и да се уједине са Албанијом….. „

Ево, нема бољег аргумента за његову класичну неодговорност за написани текст, за његово морално срозавање, за неодговорност за увођење нове поделе код Срба на „ђокистеи“ и „дуцисте“, од самих његових речи за друге неодговорне интелектуалце, што је у овом тексту јако индикативно и уочљиво за њега самог.

Али погледајмо Дуцијеве аргументе као бит свега, нашта он пуца. Ево једног детаља, прво иде цитат из Дуцијевог текста: „Крваве паре Новака Ђоковића„:

„Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. „Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Е, Дуци мој Дуци, изгубио си ти терен моралног „ратника“ од када си од „битанги“ на власти које критикујеш, почео да примаш пензију, јер њихове су паре ТЕК крваве, а не Ђоковићеве. Они су плаћени ОД ТИХ ИСТИХ КАПИТАЛИСТА ДА ДИРЕКТНО отимају паре од радника својом партиципацијом у власти, у активној пљачкашкој приватизацији, а не играњем тениса попут Ђоковића.

Лако је критиковати личности, истресати своју фрустрацијуе на СПОРТСКЕ личности које ти ништа не могу, јер нису на власти нити у политици, као и Ђоковић, можеш да их критикујеш до миле воље и „бити цар“ за масе („Браво Дуци! Једино Дуци критикује Ђоковића!“). Критикуј ти политичаре у Србији који су стварно пљачкали раднике кроз пљачкашку приватизацију, а не Ђоковић играњем тениса, помињи њихова имена, и да су њихове паре „крваве“, далеко „крвавије“ од Ђоковићевих (Динкић, Влаховић, Ђелић, Тадић итд…), јер они су директно утицали на пљачку радника кроз приватизацију и уништавање целе привреде Србије, они су опљачкали радничку класу а не Ђоковић играњем тениса, не кошаркаши играњем кошарке, не ватерполисти играјући ватерполо. Сада Вућић, кога су капиталистичке паре довеле на власт, уништава Србију, зашто не напише текст: „Крваве паре Александра Вучића“? Јер Вучић сада докрајчује започето уништавање Србије, а не Ђоковић играњем тениса. Па може он да напише такав текст, али онда губи кинту, а Ђоковић не може да му је одузме као тенисер, и зато је лако истресати сву фрустрацију на Ђоковића, јер имаће и сатисфакцију својих обожаваоца:

То Дуци, бртаво мајсторе! баш си га закуцао!“

Острвио се на Новака, кријући се иза доктринарних и концептуалних аргумената пљачкашког капитализма, а у Србији има далеко више људи на власти којима су паре заиста крваве, јер су директно плаћени од капиталиста који су их довели на власт (ДОС) да униште и опљачкају Србију, не играњем тениса, већ партиципацијом у Влади Србије, у пљачкашкој приватизацији. Да ли је Новак Ђоковић започео пљачкашку приватизацију и тако директно отео радницима паре? Или су то радила нека друга имена? И сходно томе, чије су паре заиста крваве?

А написавши ово:

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

То је стварно изузетно неморално и некоректно, према било ком спортисти, јер то је покушај медијског линчовања Ђоковића и изазивања све веће подели и раздора међу новим четницима и партизанима, између „ђокиста“ и „дуциста“, јер они који су сад против Ђоковића укапираће да Ђоковић играњем тениса даје тзв. „подршку џелатима човечанства“ да је то:

„давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Пазите, ово је невероватно слепило и остаршћеност, дакле Ђоковић са својом тениском бртијом, не само што ће се „обрачунатиу с критички-мењалачким умом“ људи, већ том подршком „допринети“ да се чак уништи живот на земљи.

Дуци критикује Чомског да мора бити одговоран за свој текст, а свјим текстом о Ђоковићу сам не показује одговорност, а врло добро зна да ће тај текст изазвати поделу у народу и омладини на „ђокисте“ и „дуцисте“.

Па докле с тим поделама анационални комунисти, докле?

Зар вам није довољна подела на „четнике“ и „партизане“ без које не можете ни да „дишете“?
Јер, заправо таква тоталитарна ИДЕОЛОШКА свест може да опстане само у подељеном БОЛЕСНОМ друштви, на ове, и оне, у здравом не.

Погледајмо сад шта Дуци каже о Ђоковићу и Јелени Јанковић у прилогу: „Дуцијева трибина у дому ученика „Петар Драпшин“- 2008.»

Дуци Симоновић (00:38:17):

„А што се тиче Јелене Јанковић и ових наших спортиста, да вам кажем нешто, у овој ситуацији у којој се налази наша земља, где је све уништено, од привреде до било чега другог, и мени одговара лично кад чујем име наших спортиста: „победили овде, победили онде“ итд… Међутим, кад човек гледа на дужу стазу, знате, кад гледа на дужу стазу, питање је, иста се ствар развија. Значи, ова млада деца уместо да буду људи који су ствараоци, који су научници, добри радници, педагози, професори, људи који су се посветили овој земљи и борби. Уместо то да буде изазаов за ове младе људе, за њих су изазови, ови, који ће бити у тој позицији само дотле док побеђују. Први пут кад тај Новак Ђоковић буде изгубио, али изгубио у смислу да га више нема ту у врху итд… та Јанковићева и шта ја знам, ти исти новинари има да их пљују знате како, катастрофа. Ко Џајића данас, пазите шта пишу о њему, а Џаја легенда, и Џаја шта ја знам…“

И тек сада видимо Дуцијево право лице, дакле 2008. њему је одговарало да чује да су наши спортисти „победили овде, победили онде“, па самим тим било му је пријатно, или ајде да користим његову реч: „одговарати“. Дакле, тада му је одговарало када је и Ђоковић побеђивао, волео је то да види. Тада је тај исти Ђоковић био плаћан од истих капиталиста, као и данас 6 година касније, и тада је зарађивао те исте паре, али тада нису ТЕ ИСТЕ ОД КАПИТАЛИСТА ЗАРАЂЕНЕ ПАРЕ БИЛЕ „КРВАВЕ“, већ тек 6 година касније када је Ђоле постигао досад незабележен успех од неког србском спортисте у историји икада.

Он дакле самим тим нема више моралног права да користи морал као „оружје“ да наружи неког, јер једно прича о истој личности 2008. године, а сасвим друго 2014. године. То морални „ратниче“ једно с другим не иде, то је најблаже речено, хипокризија.

А што се тиче пљувања потпуно је промашио, пљује га он, а не новинари, сада му „не одговарају“ његове победе. Тада 2008 тај исти Ђоковић није давао „подршку џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“ „, већ тек 2014. и надаље…

Апсолутно сам сигуран да се неко од те деце из дома „Петар Драпшин“, данас 6-7 година касније после Дуцијевог текста о Ђоковићевим „крвавим“ парама, окренуо против њега. Не сви, али неко да. То је све због Дуцијеве неодговорности које ће све косеквенце да произађу после тог текста, а уме ад критикује Чомског због неодговорности за његов текст.

Ово је тотални морални Дуцијев пад, то је најблаже што се може рећи.
Погледајмо све ово из још једног угла, да видимо да Дуци пуца у парзно, да ратује сам са собом…

Рецимо да се Дуцијев текс о Ђоковићевим „крвавим“ парама преведе на све језике света, да све то прочитају спортисти и да одједном престану да буду спортисти, јер су се под дејством Дуција освестили, да се и Ђоковић одрекне играња тениса, фудбалери фудбала, кошаркаши кошарке.. да једноставно спорт нестане са лица земље у данашњем виду.

Да ли би то значло да би тиме нестао и капитализам?
Наравно да не.

Да ли би тиме значило да капитализам не би имао „алат“ који би му послужио да се обрачуна с критичко-мењалачким умом човека и да уништи живот на Земљи?

Наравно да не, јер људи би се сами, без Ђоковића и спорта, залуђивали уз помоћ велике понуде на виртуелном тржиштуа у виду: филмова, игрица, разних ТВ серија, ТВ фарми, интернета… дајте људима још јефтинији интернет и компјутере, само то, и добићете лудило самозалуђивања» какву монструми нису могли ни да сањају, свако би кројио сам своје лудило..

Међутим, ако би људи у свим земљама где доминира капитализам и где властодршци директно пљачкају раднике финансирани „крвавима“ капиталистичким парама, сменили те режиме, довели патриоте на власт, повезали се међусобно, да ли би тада нестао УНИШТАВАЈУЋИ капитализам?

Наравно да, да.

Ето, врло једноставном анализом се види да Дуци пуца у празно, да само изазива нове поделе у народу, и да је неодговоран КАО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ (Попут Чомског кога оправдано напада за одређен текст) за објаву текста о Ђоковићевим крвавима парама.

Е, сада, да видимо да ли су још нечије паре крваве. Погледајмо у прилогу: „Дуци на ТВ Јесењин, март 2009.»“ како Дуци самокритички говори о својем прихватању да прима националну пензију…

Мирослав Виславски (00:11:15 – 00:12:09):

„Желим да вас питам господине Симоновићу, у припреми за емисију и у најави, ценећи да је телевизија Јесењин 3 дана најављивала ваше гостовање у својим порукама. Имао сам један велики број контаката са људима који су са одобравањем коментарисали ваше ставове. Ја држим да је отприлике такво расположење и код једног броја интелектуалаца који се ангажују у спортским форумима. Међутим, оно што је индикативно, ретки су, или је мени непознаница, они који су спремни са вама да уђу у такву борбу, за такве принципе и идеале које јавно износите, због којих вас појединци оспоравају, али само бих рекао по поруџбинама, не из властитог уверења.“

Љубодраг Дуци Симоновић (00:12:09 – 00:14:38):

„Мирославе, то је страшна хипокризија, хипокризија која се заснива на томе да људи заправо данас се врло тешко боре да преживе. И, овај, ја сам, сад имам ту неку националну пензију која није мала, и да вам кажем поштено срамота ме што је уопште примам. Да немам, да имам могућности да зарадим на било који начин било какав новац. Значи, живео би са тим новцем.

И стварно делује као хипокризија, опет једна самокритика која није демагошка, барем ја мислим да није. Овај, да човек сада живи од те националне пензије, овај, да штампа књиге, барем покушавам да уштедим неки новац да би то могао да урадим. Овај, а истовремено да критикујем тај спорт, чији сам био део. И, овај, сад сам у потпуно једној другој равни. Тако да, они који би сад мени скренули пажњу на то, били потпуно у праву, знате.

Значи, овде се ради о једном чисто егзистенцијалном моменту, да човек не падне деци на леђа. Друго, с којим правом може да тражи други да му помогне да штампа књиге, ако он сам, значи то што ради, овај, ако сам није у стању да то уради, овај, и да плати цену да тако кажем, јер не пада новац са дуда. Ја сам то зарадио да кажем условно, са својим знојем, и буквално мокрећи, мокрећи у пљујући крв. И знам колико сам, поготову сад с тим угроженим здрављем итд…

Али све једно, знате, принцип треба да буде да сви живимо од свога рада, и кад дођемо у године да живимо од пензије коју смо стекли својим поштеним радом, и да пензија буде толика да човек нормално може да живи, и да има бесплатни систем, овај, здравствени, да може да се лечи од последица које је стеко, радећи. Значи, ја ето преко тог спорта, или на било кој други начин.

Тако, хоћу да кажем да се и сам налазим у једној ситуацији која не оправдава ни мене у ствари, ни те људе, имајући у виду како се ствари развијају. Тако да они који мени замерају, потпуно су у праву. Значи, то је један непринципијелни став, да сам прихватио да имам ту националну пензију, а размишљао сам да ли то да урадим. И да сам имао било какву пензију, или да сам имао могућност да предајем на неком факултерту макар један пут само недељно, знате. Да могу само кирију да платим, да могу само да обезбедим елементарне услове живота, овај, да не тражим кажем од своје деце, од којих су, од троје њих у врло тешкој ситуацији, овај, старији син и његова породица. Тако да без обзира на све то, не желим да имам разумевања, знате за то…“

Затим послушајмо шта Др Мило Ломпар», један србски заиста врховни интелектуалац, говори врло обрaзовно и поучно о разноразним моралистима, заправо о моралистима и морализаторима, да би имали комплетну слику да разграничимо шта је шта, и ко је ко, будући да влада хаос у појмовима и појмологији, као и где је ту Љубодарг Дуци Симоновић

Др Мило Ломпар о Моралистима и моралозаторима» (00:00:00 – 00:06:04):

„Треба разликовати моралисте од морализатора. Морализатори су они људи који све укупности једнога живота и друштвенога кретања своде на морал. Они то преводе у моралне категорије. И врло често се показују да су они у ствари прикривени идеолози. Дакле, када треба интервенисати негде у свету, онда се то врло често зна правдати наизглед моралним аргументима. Али, када неке друге чињенице такође налажу морално деловање одједанпут се проналазе друга врста разлога. То су у ствари прикривени идеолози.

Моралисти су нешто друго. То су људи који су свесни да је живот сувише сложен да бисте га могли подвести под моралне категорије. Да постоје читаве реке које теку, и у којима питање моралности није централно питање. Често се узима као пример однос између тога хоће ли се преживети или не као нешто што ставља моралне категорије ван поља посматрања.

Међутим, по мом осећању ствари, ви морате употребљавати увек исте појмове без обзира на то колико вам они иду у прилог или не. То је оно што одликује интелектуалца, од идеолога, што их међусобно разликује. Дакле, кад сам рекао да морате узимати у обзир исте критеријуме, без обзира колико вам они иду у прилог или не, мислио сам на животне околности. Дакле, морате ризиковати. Употребљавате један критеријум, излажете се једном сасвим предвидљивом деловању против себе, у извесном степену ризикујете. То је нешто што одликује хуманистичку интелигенцију у свим временима.

Наравно да сваки човек по свом индивидуалном осећању ствари одговара на то. Нису сви људи изложени истим притисцима. Нису сви људи, да тако кажем, уцењени на исти начин. Није свака прилика иста. Није ни свака сила којој се супротстављате иста, извесна дакле степенитост у томе свему постоји. И то је нешто о чему треба водити рачуна.

Дакле, моралисти су они који постављају питање о моралу зато што то питање на неки начин задире у суштину друштва. По мом осећању ствари, уколико потпуно оставимо морална питања ван видокруга, ми ћемо завршити у једној врсти дивљаштва. Оно што човека диференцира у односу на друге чињенице укупнога живога света, тако да кажем, управо је присуство духа, и присуствио на неки начин моралних категорија. И ми дакле имамо дужност, уколико желимо да одговоримо том интелектуалном позвању, да указујемо на облике насиља који се непрестано појављују као нешто што упозорва, и онда када ти облици насиља право говорећи нас излажу неком ризику. Дакле, ми не можемо ићи у том смеру другим путем. Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности. Али, ако једно друштво, нема никакве моралне критеријуме, као што је практично наше друштво сада тако функционише, онда нема никакве оријентације. Нема никаквог ауторитета. Губи се разлика између оних који знају, и оних који не знају. Губи се разлика између оних који делују у општем интересу, и оних који делују само у личном интересу. То друштво се објективно речено распада. Оно као такво може јако дуго да траје, али живот у њему на известан начин постаје све гори и гори.“

Отуд се мени чини да су морална питања централна питања, да би живот био бољи. Када кажем „бољи“ онда мислим у укупности његових садржаја. Ми сада живимо једну вулгаристичку варијанту једне колоније, што Србија нажалост јесте, која у извесном смислу живот идентификује са матерјалним добрима, то свакако да је пресудно у животу. Поготово би било лицемерно да кажемо да матерјална добра не играју никакву улогу, када толико људи има јако тешке услове живота. И у том смислу, матерјална добра, односно услов опстанка матерјални је пресудан за једнога човека, и једну породицу, па и једну заједницу. Али знате, живот има шири спектар дејства, интелектуалци су позвани, то је њихов позив, они зато служе, иначе нема потребе за интелектуалцима. Ако смо укинули осећање да постоји извесна моралност, онда значи једноставно речено интелектуалци су непотребни. Онда између њих је довољно да постоји само нешто што се везује за практичне и пропагандне потребе.

Мени се чини, и желео сам то и у својим књигама да покажем, да постоји неки озбиљан и важан животни став који ви морате бранити, а да је он у оквиру онога што је хуманистичко и што је праведно, са једном упорношћу која вас излаже извесним ризицима. Ти ризици нису претерано велики, мени се чини да интелектуалци који не желе да плате те ризике, у извесном смислу издају своју основну позицију, свој основни позив. Кад издате свој позив, ви сте у извесном смислу издали себе. А кад издате себе, вама је лако, јер више просто речено не можете ништа ни да учините. Ако препознате да сте ништа, ви онда можете да радите све. Управо морал нас спречава да у себи мислимо на начин да смо ништа.“

Искористићу прво ту Дуцијеву самокритику у вези националне пензије да га критикујем са своје тачке гледишта, као човек из народа, и имајући у виду да он оптужује и оцрњује не само Ђоковића, већ и све врхунске тенисере да су „јаничари“ новог светског поретка, а самим тим и све остале врхунске спортисте. И он је једно време био као ВРХУНСКИ спортиста „јаничар“ Титовог режима, где су се преко спорта сви народи у Југославији замајавали да влада тзв. „братство и јединство“, док је врх КПЈ укључујући и Тита наравно, тихо припремао распад СФРЈ, док су се истовремено југословенски народи хипнотизирали „успесима спортиста“. Наравно, Дуци је временом то схватио као млади спортиста, да је био „јаничар“ Титовог режима, али једно време није био свестан тога. Јаничар, јаничар је само онај који је свестан своје улоге и онога што чини као јаничар, и који је СВЕСНО одлучио да буде јаничар, јер зна шта та улога све изискује.

Тако да је та реч „јаничар“ изузетно некоректна, како за Ђоковића тако и за све врхунске тенисере, јер подразумева свесност чина јаничарства, док када данас видимо све спортисте, не само наше, да почињу да се баве спортом само да би се остварили и доказали као људска бића како су у својим главама замислили као деца, јер док су били мали и они су се кљукали заједно са својим родитељима разним спортским преносима (и тако заволели спорт), тако да спорт доживљавају као терен за самодоказивање и самоостваривање невезано за то шта Дуци прича о спорту, тако да су многи спортисти несвесни Дуцијеве шире и дубље слике шта је заиста спорт, и зато је некоректно оптуживати врхунске тенисере, па и остале спортисте самим тим, за јаничарство капитализму и новом светском поретку, а при том је и Дуци сам једно време био спортски јаничар Титовог режима несвестан тога, као и ови данашњи. Додуше, он се касније освестио. Па чак и када би уз помоћ Дуција све то схватили данашњи спортисти, ја сам уверен да би и поред тога многи спортисти, не да би били „јаничари“ који ће зарадити много пара „служећи капитализму“ да докрајчи и уништи свет, упорно преко спорта желели да се остваре зарад 5 минута славе, па после нек нестану, јер живот обичног човека је до те мере обесмишљен и уништен да се данашњи обичан човек осећа као безвредан кретен, и отуда душа иште макар 5 минута славе, само да буде призната и вољена у оболелом друштву и свету, јер то се само тако догађа, када се обезвреди и уништи смисао бити обичан човек, а нема ништа лепше него бити то, чак и када си врхунски интелектуалац.

Тако да сад у овом делу видимо не само Дуцијеву демагогију, већ и хипокризију, јер су му 2008. одговарали успеси наших спортиста, па самим тим и Ђоковића, али 2014. Ђоковић је постао „јаничар“ новог светског поретка, а не спортиста чије је успехе Дуци волео да чује и види 2008. како је говорио на поменутој трибини, а ето Ђоковић је те 2014. године када је изашо текст о његовим „крвавим“ парама, имао више успеха него 2008. Дуци такође, имајући у виду Ломпарово излагање, у овом случају спада у идеологе, а не интелектуалце, што не зависи од фонда интелектуалног знања, већ од моћи над самим собом и да исте моралне критеријуме које примењује на другима примењује и на себи, односно да пре сваког текста има то у виду, ТУ ОДГОВОРНОСТ, јер интелектуалац такође треба да буде морални коректив целог друштва, а не да га дели на „ђокисте“ и „дуцисте“ испољавајући тако само своју фрустрираност и сујету, што показује да „само мисли на себе“ како обично Дуци воли да оптужује националисте, да „само мислиш на себе“ када се забрину за своју судбину. То је рекао у једној емисији мислим баш код Оливере, ако нађем тај детаљ показаћу га.

Има једне ствари коју Дуци није у овој самокритици поменуо, а изузетно је битан фактор, а то је његова крилатица када критикује свеуништавајући капитализам: „паре не смрде“, будући да капиталисти све оправдавају тиме, јер пазите, и на његову прихваћену пензију може се рећи да има дозу крвавости, односно те паре, када имамо у виду да су му ту пензију доделиле управо те ДОС битанге и барабе које он највише критикује, са чињеницом да су баш њихове државне паре крваве, јер они уништавају радничку класу партиципацијом у власти, не Новак Ђоковић играњем тениса. Њих је и финансирао капитализам и нови светски поредак тим „крвавим“ парама које су претходно опљачкане од многих народа и радника, да би их довео на власт у Србији да ДИРЕКТНО, ДИРЕКТНО униште живот у њој, а не Новака Ђоковића играњем тениса. Ти ДОС властодржци су „крвавим“ капиталистичким парама плаћени да то одраде“ од тих истих „крвавих“ пара које непрекидно добијају од капитализма не би ли их одржали на власт, од тих истих капталиста који су нас бомбардовали 1999. и посејали смрт осиромашеним уранијом, па многа данашња деца умиру од леукемије! Тим „крвавим“ парама исплаћују и Дуција као националног пензионера, он је то прихватио, иако баш њих највише критикује, и где су сад ти исти аршини и морални критеријуми како за Ђоковића и остале спортисте, тако и за њега, јер „крваве“ су паре ваљда за све, а не „само“ за неког другог. Друго би било, потпуно друго, да му је пензију доделио Слобин режим који се како-тако одупирао новом светском поретку, а не ДОС режим који је финансиран „крваим“ капиталистичким парама, отетим од радника у многим земљама света.

Ја мислим, то је моје лично мишљење познавајући Дуцијев карактер колико га познајем, да је баш ово највише оптерећивало Дуција приликом прихватања пензије у смислу:

„Како сад да прихватим пензију од ових послушних капиталистичких бараба које критикујем, иако сам је поштеним трудом и знојем као спортиста зарадио, јер тиме компромитујем себе и своја морална начела.“

Знам, знам шта ће сад многи дуцисти рећи и пљувати на мене да сам ђубре, јер Дуцију је доделила пензију држава као држава, а не те битанге које су биле на власти.

Да, наравно, с те тачке гледишта то је тако, и свакако да је Дуци заслужио ту пензију, ту нема спора! Међутим, не може се сад изгубити из вида да су у тој држави тада биле на власти послушне барабе финансиране од капитализма и новог светског поретка да униште Србију у сваком погледу, нису били плаћени да играју тенис и да као тенисетри униште Србију и опљачкају раднике. Не можемо им сад напросто „обрисати“ прошлост и учињено недело тим ДОС битангама и плаћеницима капитализма. Дуци је, по мени, све то имао у виду, и то га је највише гризло по мени, а пресудило је нешто много више, ту је учинио оправдану свесну жртву „моралног ратника“ и моралног кредибилитета, не само да он не пропадне егзистенцијално, што наравно није смео да дозволи, већ су у питању била и његова деца, има их троје, а како је мени својевремено причао управо је његов најстарији син Игор највише трпео због бунтовног имиџа свога оца, не знам како је сада, никако није могао да нађе посао иако је завршио високе школе, „јер је Дуцијев син“ који се бунио против сваког режима.

Пазите, ја сам апсолутно сигуран да би Дуци поступио другачије, да не би прихватио пензију од битанги које критикује да је сам, да није имао 2 жене и троје деце са њима. Сигуран сам да би тада одбио пензију и да би се за своје ставове наставио да се бори једући кромпир и лук, остао би доследан својим моралним начелима. Међутим, Дуци има троје деце из тих бракова, и као одговоран отац морао је да мисли и на њих, не само да не падне на њихов терет, већ и да им парама од пензије помогне да живе као нормални људи, зашто би они испаштали због његовог имиџа бунтовника, има и тога. Барем би се ја тако осећао на његовом месту.

Наравно, да сам ја Дуци, потпуно бих исто учинио, исту моралну жртву као и он, прихватио бих пензију од бараба да пре свега помогнем деци, а људи нека ме критикују, ту цену бих свесно платио, јер зашто би она испаштала због мене, радије бих жртвовао морални кредибилитет интелектуалца, јер ту напросто долазимо на терен онога што је Мило Ломпар објашњавао, и те како исправно објашњавао:

„Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности.“

Е, сад долазимо на терен шта Дуци није смео да уради, имајући баш у виду моралност, а не испразно морализирање. Дуци је једним делом, иако је пензију стекао поштеним спортским радом и знојем, мокрећи крва, а поштујући морална начела и због ове СВЕСНЕ ЖРТВЕ прихватањем пензије од ДОС бараба које су финансиране од свеуништавајућег капитализма да униште Србију, изгубио у том домену морални кредибилитет интелектуалца, да попује чије су паре „крваве“, а чије не, јер и њему се може приговорити исто за пензионерске паре, да су „крваве“ У ОДНОСУ НА ТО КО МУ ДАЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ, А НЕ ДА ЛИ ЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ ЗАСЛУЖИО ИЛИ НЕ. НАДАМ СЕ ДА ЈЕ ТО И ВИШЕ НЕГО ЈАСНО. Јер да му је те паре доделио Милошевић, тај критеријум „крвавости“ не би могао да функционише, будући да се Милошевић као државник одупирао капитализму и новом светском поретку. То наравно не значи да Дуци и даље није поштен као човек, изузимајући његову улогу интелектуалца који се ето користи и двоструким мерилима, једним за друге, а једним за себе, или 2008. Ђоковић тада није био јаничар НСП-а, тада му паре од тих истих капиталиста који су га награђивали нису биле „крваве“, а 2014. напросто су постале „крваве“, и тек тада је напрасно постао и „јаничар“.

Па не може то тако, нема ту морала, већ само испразног морализирања…

Због свега овога требао је да ћути, јер и он зна, да ако су икоме крваве паре за директно отимање пара од радника то су ДОС послушници који су финансирани од капиталиста да опљачкају и униште Србију, а не Ђоковић играњем тениса, а тако је и у свим земљама целог света где су капиталисти финансирали довођење квислинга на власти, да би директно опљачкали тамошње раднике кроз разноразне пљачкашке приватизације, а не да те земље опљачкају и униште спортисти тих земаља играјући тенис, фудбал, кошарку или шта ти ја знам.

Исто је требао да ћути због својих двоструких стандарда, јер 2008. су му одговарали успеси наших спортиста, волео је да чује за то, укључујући и успехе Ђоковића, јер и он је спортиста, али ето исти тај Ђокивић је 2014. „јаничар“ новог светског поретка, као и сви врхунски тенисери.

Не може бре то тако, мора се имати одговорност за своје јавне речи када си јавни интелектуалац, не може сад овако, сад онако. Ето, и ја подлежем критици, јер и те паре с којима је Дуци донирао мене као човек, поштено, али без обзира на то, и те сада моје паре, јер сам их прихватио, те донације, имају дозу „крвавости“, јер то су те исте паре које су ДОС барабе давале њему. Свестан сам ја свега тога, зато ово поштено и истичем, не оправдава ме ни то што сам се одреко тих донација, јер ако сам због те Дуцијеве моралне апсолутизације почео да га критикујем, не могу сад ја да будем чистих рукава, гледано са позиције тих Дуцијевих стандарда о „крвавим“ парама, а у суштини ради се о тој беспотребној апсолутизацији моралних питања у једном друштву, јер ето, ако се на то гледа тако, сви временом прођу кроз то исто сито и решето.

И погледајмо сад, ако идемо тим Дуцијевим аршинима о „крвавим“ парама, онда су и паре тог његовог Тита „крваве“ и те како „крваве“, много „крвавије“ од Ђоковићевих, јер и њему су капиталисти из САД-а предводници новог светског поретка давали паре у виду бесповратних кредита, и кредита са врло малим каматама, и те паре су немерљиво веће него што ће Ђоковић икада зарадиту од тих истих капиталиста који уништавају свет и који су кредитирали Тита, плус Титове паре су били кредит који народи Југославије треба да врате, а не Ђоковићеве милионе зарађене играњем тениса. Те податке са којом укупном сумом су САД и остале капиталистичке земље кредитирале Тита за развој тзв. „социјализма“ и „комунизма“ имате у књизи Пере Симића: „Тито – феномен 20. века“, а све то можете прочитати на овој», овој», овој» и овој» страници, а срж је у овом цитату из те књиге, стр 318.:

„Пред распад Југославије објављено је да су САД и друге водеће западне земље у одржавању Титовог режима укупно уложиле 102 милијарде долара ревалоризованих према паритету америчке валуте из 1988. године. Оријентације ради, тај износ је био готово 3 пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у другом светском рату.“

И ако идемо Дуцијевим тзв. мерилима… Новак рецимо улаже у обданишта као и Тито својевремено, али Титове паре нису „крваве“, јер он је „изграђивао сицијализам“, а Новакове су „крваве“ иако и он издваја за обданишта. То су ти исти капиталисти који су кредитирали Тита и награђивали Новака за победе, али само су Новакове паре „крваве“, не и Титове.

Или погледајмо ово, да би се видело колико је та Дуцијева морална апсолутизација бесмислена и нефункционална на есенцијалном нивоу функционисања живота. Рецимо да Новак финансира операцију неке мале девојчице и тако јој се спаси живот, да ли би и тада те паре које су по Дуцију „крваве“ биле заиста крваве, и да девојчицу треба да вратимо у мртве, јер нећемо ваљда „крвавим“ парама да спашавамо животе мале дечице. Наравно да те паре не би биле крваве, и да би вредело спасити живот тим по Дуцију „крвавим“ парама неки живот прекрасног детета.

Дела чине човека, а не паре, паре дођу и оду, али дела остају.

Тако и остаје Дуцијево дело, његова неодговорност, јер је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића“ поделио народ сада на „ђокисте“ и „дуцисте“, а највише млладе, јер мало је то да се срби деле само између четника и партизана. Уведи што више подела међу националистима, јер ту онда царују анационални комунисти који имају аверзију према националном идентитету.

Ја знам, као и други, ја знам да је оно што Дуци прича, свестан сам тога, де је илузорно да се само радујемо победама наших спортиста, ватерполиста, кошаркаша или Ђоковића, јер неће нам те „победе“ донети бољи живот, већ победе које изборимо ми обични грађани и срби одупирући се пљачкашима на власти из своје земље. Али, ради се осрбском националном идентитету и бићу, будући да су Титоисти уз помоћу анациоаналних и анти срба на власти и у институцијама СФРЈ, у потпуности уништили у главам Срба њихов национално-културни идентитет од 1945. – 1990, и понизили га до крајњих граница, то је био прави идентитетни масакр и геноцид, зарад идентитета тзв. „слободног грађанина“, зарад понижења и одрицања од србског колективитета и националног бића. И то се стравично наставило од анти срба ва власти после пада Милошевића, то је тако монструозно, софистицирано и вешто урађено, да је србима, тако пониженим и згаженимк у националном достојанство, остала једино ИЛУЗИЈА, јер и илузија је понекад потребна, до повратка поноса у националном идентитету, јер без илузије настаје ПСИХИЧКИ НЕИЗДРЖИВА ПУКОТИНА У ПСИХИ појединца, као дела колективне националне србске психе, идентитета и Бића. У тим напетим моментима, страх те је и да погледаш у ту психичку покотину, тако понижен и национално осакаћен, и онда ти остаје само то, илузија, и да том неком илузијом попуниш ту стравичну пукотину у психи, у супротном, следи ти слом личности и лудило.

То је исто оно што је он само започео да прича и говори ученицима дома „Петар Драпшин“ у 2008. години. Али он то не може да осети у души, када се ради о пониженом и измасакрираном идентитету у главам Срба, јер он је анационалан и има аверзију према националном идентитету. Не зна он шта је национални идентитет, јер он може само да буде Србин по избору, будући да он у својој фамилији има србске (отац), мађарске (мајка) и немачке крви (баба). Дуци ће увек у души бити и остали југословен, значи идеолошки „националиста“, а не органски.

Ја сам подржавао ту његову тезу да у спорту нема ништа нациналног, што је великим делом тачно, то сам чинио и у том тексту о „крвавим“ Новаковим парама, мада сам то знао да је привремено док се не одлучим за разлаз и да ћу да пишем ово сад што пишем, а поготову о правим и далеко дубљим разлозима него што је његов однос прем Ђоковићу, јер то су само одрази његове острашћене идеолошке личности.

Идемо даље…

Када се ради о тако измасакрираном и пониженом србском националном идентитету, јер су „експерти“ око 70 година радили на томе, тада се такав идентитет хвата за илузију, тада су спорт и Ђоковићеве победе нешто више, као нека „сламка спаса“, нека врста заштите од лудила и потпуног национано-идентитетног краха и слома. И ја се рецимо свесно покривам тим Новаковим победама, не стидим се тога да то признам, зашто би се побогу стидео, јер то радим ПОТПУНО свесно, а не ирационално несвесно, мада знам да ми те његове победе неће помоћи да побољшам егзистенцилајни живот. Но барем свесно покривам ту пукотину у психи, јер боље је и то, него лудило, да се дрогираш или постанеш ноторни алкохоличар, и дакако би се борио да се изборим у животу за победе да свима нама буде егзистенцијално боље, да живимо поштено од свог рада, али како то урадити када у 90% народа влада не само апатија, већ и аутизам према сваком националном симболу и елементу који сачињава тако психички-духовно сложен и дубок идентитет као што је национални, што све спречава и ПАРАЛИШЕ сваког појединца из нације да се било зашта бори. Али опет, добро је да опет како тако и постојимо као нација, барем тих 10-15% срба који су још срби, иако смо у културно-националном идентитету измасакрирани и понижени, али још не и потуно уништени.

Лако је опичити по националном идентитету попут Дуција, само напишеш текст „Крваве паре Новака Ђоковића“ и решио си ствар (ето, глупи Срби не схавтају да им „победе“ Новаак Ђоковића неће поправити егзистенцију), јер у ту „мету“ удара Дуци тим текстом, Ђоковић му је само средство да се позадински опичи по нациоанлном идентитету, јер да је рецимо Типсаревић на месту Ђоковића, текст би био „Крваве паре Јанка Типсаревића“.

Али то срби нису заслужили, ТАЈ СЛОБОДАРСКИ НАРОД са тако ПАЖЉИВО измасакрираним идентитетом првенствено у СФРЈ, где смо репрограмирани у „слободне грађане“ зарад одрицања од колективног националног идентитета, од заједничке национлне историје, културног наслеђа, сећања, свега… Али то је био фатални експеримент, јер данас нема слободних грађана, какви бре слободни грађани, то су сад све зомбирани робови, зомбији који шетају улицам чврсто стегнувши мобилне телефоне у рукама, савремени зомбији свакојаких виртуелних светова и компензација, јер на тржишту је велика понуда: компјутери, мобилни телефони, игрице, филмови, ТВ екран и разне серије, ТВ фарме, ријалити емисије, интернет… несаглдиве су могућности зомбираног самозалуђивања.

И сад је настао нерешиви проблем за комунисте попут Дуција, како уз помоћ зомбија доћи до тако жељеног комунизма?

Никако, до тог комунизма на који мисли Дуци са зомбијима се не може постићи, могуће је само направити технократски комунизам, комунизам зомбија, али није то то, ни по Дуцију, ни по чика Марксу.

Али ето, тражили су, а добили су што нису ни слутили. Анационални и антисрбски титоисти у СФРЈ, уништили су национални колективни идентитет срба, и уместо жељеног „слободног грађанина“, добили су зомбирано недоношче, јер као што то обично бива, експеримент је кренуо непредвидљивим током, бактерије су побегле из епрувете…

Да би вам приближио у којој се агонији налази србска душа, описаћу вам случај са једним дивним човеком кога сада нема међу нама, ради се о Стојану Ненадовићу» творцу оригиналне теорије и пројекта о некредитном новцу, коме сам одржавао и радио сајт у периоду 2008. – 2011. Столе ми се својевремено јавио да му израдим сајт, и договор је направљен, његов сајт је угледао светлост дана. Стојан ме је почетком нашег познанства често звао телефоном, и причали би сатима, углавном сам ја пуштао да он прича, јер био је то јако усамљен човек. Причао ми је о себи… ја сам га активно слушао и повремено нешто питао или прокоментарисао оно о чему би он причао. Стојана није мазио живот, поготову у детињству, све је то оставило доста трага на њему, тако да су га многи искоришћавали, јер Стојан је имао пара не само од пензије, већ и од издавање 2-3 локала који су били део његове куће коју је наследио од мајке. Стојан је иначе предавао у некој школи економију, пре него што је отишао у пензију. Стојан се врло добро разумео у економију, имао је своје оригиналне идеје, и причао ми је да се чак и банкар Бранко Драгаш једном сусрео са њим да попричају о његовом пројекту о некредитном новцу, и по Стојановим речима, Драгаш му је рекао сда је све то уреду и супер, али да смо ми мала земља и да не можемо да спроведемо његов пројекат, јер не можемо се одупрети новом светском поретку, који би био против тога, тако ми је Столе причао.

Ја сам Столету отворио Г-мејл, научио га да рукује с њим, научио сам га да преводи текстове на енглеском језику преко гугл преводиоца, будући да је Стојан посећивао на интернету стране економске форуме, а иначе имао је и одређено солидно знање енглеског.

И, десило се….

Упецаше га скамери из Сенегала. Скамери, то је интернет назив за интернет криминалце и преваранте који наивним људима разним манипулацијама узимају паре.

Будући да је Столе имао сајт, били су неки подаци о њему корисни за обраћање, на њему је била и његова слика. И тако једном приликом јавила му се наводно једна млада чоколада лепотица са једним лепим и нежним писмом и жељом за познанство са Стојаном. Наравно, то су обично мушкарци који пишу та писма, а не жене, но преваранти су преваранти.

Стојан се обрадовао и одмах ми је копирао тај мејл и послао да ме пита шта мислим. Наравно, ја сам одмах схватио да су то преваранти, и рекао му на време шта га чека, да ће му после упознавање затражити паре, али да им никако не шаље, јер то је превара. Столе је ушао машину, јер наравно та млада „чоколада леопотица“ била је „чедна и религиозна, и имала је неког попа коме се исповедала, па му се на мејл јављао и тај поп, да га обрађује са религиозне стране, у смислу: „Господине, изузетна ми је част да познајем тако честитог и Божјег човека“ итд… Знао сам шта очекује Столета, али није ме послушао да престане да им одговара. И, тако, Столе је почео да им шаље новац, у почетку неке мање сумице за неку одећу, хаљине, јер наравно „лепотица је била сиромашна“. Столе ми је све причао, ја сам му објашњавао, објашњавао и објашњавао… да је то превара, и да никада неће да види ту „лепотициу“, а она се напрасно заљубила у њега и признала му је то, и пожелела је да дође у Србију да се уда за Столета и „да му рађа пуно деце“. Будући да сам ја знао лозинку Столетовог Г-мејла, јер ја сам му и отворио мејл, упао сам у његов мејл и уградио филтере тако да када му стигне пошта од скамера, истог момента та пошта дође и на мој мејл. Наравно, то све нисам злоупотребљавао да читам остале Столетове пристигле мејлове, већ само од скамера.

Једном сам послао скамерима мејл лично, и очео да им претим да ћу ангажовати интерпол да их ухапсе, као сад ја сам нека утицајна фаца у Србији, но били су то искусни скамери, па су чак моје напада на њих користили да Столета окрену против мене, јер су укапирали да му одржавам сајт и да сам му ушао у мејл. Дакако,, Столе није насео на то, ипак сам ја осдтавио чврст утосак на њега, наравно искрено с моје стране, знао је Столе да сам му ја само пријатељ.
Столе је и дањље слао паре, ја сам једном приликом копајући по интернету нашао један страни форум где су чланови жртве скамера, тамо су објашњавали како превара функционише, да други не наседну на исте форе, двали су и своје мејлове од скамера на увид, и мени се посрећило да угледам ама баш исто писмо и слику чоколада лепотице као што је то послато и Столету у првом мејлу, ама све исто.

Послао сам Столету линк ка том сајту, и обрадовах се да ће сада Столе коначно да укапира да је то превара, и да неће више да им шаље паре. Али јок, Столе је као укапирао да је то превара, али им је и даље слао паре, био је искрен и када бих га упитао да ли им и даље шаље паре, он би одговарао да шаље. Затим га упитах у којој банци врши те трансакције, и он ми рече у некој банци у Бијељини у Републици Србској?! Откуд сад па то, зачудих се ја. Столе ми рече да у банкама у Сремској Митровици и оближњем неком другом граду, нису хтели да изврше трансакцију, јер су одмах укапирали да је превара када им је Столе објашњавао где шаље паре, а Сенегал је тада на листи ризичних земаља, имајући у виду интернет криминал, био на првом месту у свим реномираним банкама, и ако би банкари проследили Столетову транскацију, добили би отказ, јер имали су наређење од шефова да стопиарју такве трансакције. Тако ми је Столе то објаснио.

Но, Столе је био упоран, поверио се одређеним „друговима“ и неко од њих му је предложио неку банку у Бијељини која ће сигурно да му проследи трансакцију, јер он зна неког у тој банци, али се и овајдио, јер Столе је плаћао такси до Бијељине и назад, затим ручкове, пиће итд…

Ја сам диго руке да му објашњавам да је то превара, Столе је и даље слао новац. Све у свему, 2-3 месеца пре него што ће нагло да се разболи и умре, укупно је послао скамерима новац у вредности од око 4000 евра, а уплаћивао је у америчким доларима. И дошао је један одлучујући дан за нашу причу….

Будући да сам тада користио месенџер Google Talk, научио сам и Столета да рукује сњим, па смо често разговарали тако, да он не би џабе трошио телефонске импулсе. Јавио ми се он једном, и почео да ми прича да је открио да њехова „лепотица“ манипулише с њим. Рекла му је тада да се налази у неком изблегличком кампу у граду Дакар, и да јој хиитне треба новац за неке лекове, јер добила је и температуру. Међутим, Столе је копао интернетом да нађе тај избеглички камп, и открио је да се тај камп не налази у Дакару, већ у неком другом граду чијег се имена сада не сећам.

И ја се обрадовах, помислих коначно ће укапирати да је то превара, и рекох му: „Браво Столе, ето сам си открио да је то превара, не шаљи више паре.“ И он обећа да неће да шаље.

Међутим, слутећи да ће он ипак да шаље паре, за 4-5 дана ја га назовем и упитах да ли је слао паре, он рече да је ипак посалао паре, и ја му рекох, али не грубо и агресивно: „Па човече божји, сам си открио да је то превара, а опет шаљеш паре?!“

Настала је кратка станка од око 3-4 сукунде и Столе ми тако скрушеним и немоћним гласом изусти, ево и сад ми крећу сузе док ово пишем, и рече ми:

„Илузија је једино што имам…“

Ја моментално укапирах све, и истовремено ми кренуше сузе, и одговорих му само:

„Ако си, ако си… „, мислећи на паре које је послао.

Схватио сам да је Столе истовремено подсвесно знао да је све то превара, али и истовремено се подсесно и надао да није, али је једино знао да има барем илузију, јер заиста су му тако лепа срцепарајућа писма слали, а Столе је по први пут у животу доживео да му неко тако лепо, осећајно и нежно пише. Даваио је паре, јер је желео илузију, боље и то него да се суочи са истином, јер можда доживи и слом личности.

Описах ово, јер по мени исто у сличниом стању је измасакриран и понижен србски културно-национални идентитет у главама срба, сваки елемент тог идентитета је обезвређен и доведен до ругла понижења, и зато се срби хватају спорта и победе Ђоковића као за сламку спаса, јер ето, барем имају илузију да и они побеђују са Нолетом. Наравно, то је постало и више од спорта, јер ипак је Ноле Србин и његове победе су како такве „везивно ткиво“ да се онај како-тако здарви србски дух очува од лудила, јер наравно да се срби осећају поносно што Ноле побеђује, доживљавају то и као свој успех, јер боље је и то, него лудило психичке колективне пукотине, страх те је и да погледаш у њу, а камо ли да се суочиш са њом.

Ја сам се како рекох свесно „крпио“ Новаковим победама, иако сам знао да ми те победе неће помоћи да се изборим за бољу егзистенцију, но ипак су ме његове победе чиниле срећним за моменат, крв није вода, јер Србин сам, и иако се осећам поносно што сам Србин, будући да мене нису сломила сва понижења које доживљавамо као нација, али осећам дубоку бол у души, све ме то јако дотиче, па сам рецимо искористио ону чувену феноменалну победу Нолета над Надалом на Аустралиен Опену 2012. да напишем овај текст:

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!
http://wp.me/p3KWp-6Wx

Дакле, тим текстом сам хтео да укажем тим обичним људима и србима као народу и нацији, да нам Новакова посвећеност тенису може послужити као пример, да се и ми тако тотално посветимо борби за бољу егзистенцију, за бољи живот, да спасимо нацију од нестанка, и да од понижених срба постанемо поносни што смо Срби, јер имамо и зашто, имамо славу наших предака као инспирацију и велику обавезу, али и ми се требамо потрудити да будемо као они, храбри и бескомпромисни у посвећености својим националним и појединачним хуманим циљевима. Пре свега тај текст сам наменио оном малом, али најбољем слоју срба, слоју Срба од око 10-15% који су заиста срби, да се они ободре и изнесу терет промена, да регенеративно делују да се препороди цела нација, јер мотивисати већи део зомбираних апатичних србе да се за нешто боре, је узалудан посао, губљење времена и живаца. Овај мали, али најбољи слој срба којег тренутно имамо (уз помоћу једног здравог слоја младих у којима се буди и рађа национална свест) треба попут великих регенеративних способности јетре којој је потребно само једно мало али здраво парче ткива да се регенерише и оздрави цео орган, исто тако регенеративно да делује на целу нацију, да се мало по мало уз помоћ младих све више регенерише србско нацинално ткиво и Биће, све до коначног оздрављења.

Што се тиче самог Новака, ово морам да напоменем будући да се око 30 и више година бавим медитацијим, права србска реч за медитацију је „Тиховање“. Видим да је и он практикује и да му помаже, али видим и разне глупости и незнање које се приписује медитацији и Нолетовом практиковање исте у домену којем му је потребно. Наима, још раније, налетео сам на неки клип на Ју Тјубеу где неки неинформисан тип, али пун маште, говори да Ноле под утицајем „демонске“ медитације постиже победе, као помажу му демони, да је наводно „у канџама демона“ а то „аргументује“ Новаковим практиковањем медитације, односно кундалини јоге и криковима после победа уз пратеће гримасе као „доказ“ да му „помажу демони“, ево шта каже уз пратећу слику Нолета:

„гримасе победника у данашњим спортским такмичењима идентичне су гримасама гладијатора који су задавили смртонисни ударац својим супарницима“

Мислим, то су такве глупости, будалаштине и бујна машта, јер не може о медитацији и јоги да прича неко ко то није практиковао, а уз то на тржишту је заиста много суштински безвезних и лоших књига о медитацији и јоги, на основу чега се може стећи погрешан утисак и знање о тим духовним дисциплинама. Прво, то што Новак практикује није права кундалини јога, то је блажа варијанта менталног и психичког усклађивања, постизања унутрашњег мира који је потребан. Права кундалини Јога је нешто сасвим друго, и за то је потребна потпуна посвећеност, свесно улажење у психозу личности, уз будно вођство мајстора-учитеља, а Ноле нема времена за то, вероватно ни потребе, јер је посвећен тенису. То што ради Ноле је корисно за психички и душевни мир, и то је корисно да се ради, то му наравно помаже, а најсмешнији „доаз“ да је Ноле у „канџама демона“ су те гримасе које понекад уз пратећу енергију избаци из себе. То су чисте будалаштине, јер тим гримасама и избацивањем нагомилане напетости, особа се само празни од стреса. То је итекако здраво, у противниом сав нагомилан стрес иде у дубини психе, и тек тад прави проблеме. Нека тај дечко погледа само навијаче на фудбалским и кошаркашким теренима, после победоносног гола или коша, па кад заурличу славећи победе, то су такве лудачке гримасе, но ни они нису лудаци, већ се само празне од нагомиланог стреса док су пратили утакмицу. То је потпуно нормално и здраво, јер је тренутно, и служи за растерећивање од стреса.

Не знам, али поводом овога срби треба да схвате да не треба да им мерило кохезије и НАЦИОНАЛНОГ јединства буде религијски и духовни правац, већ друге националне заједничке тачке. Рецимо, ја иако пректикујем Тиховање, не знам ко је више од мене као појединац бранио србски већински православни правац, то поштујем и ценим, али исто тако имам права да ја практикујем нешто друго, јер духовност је лична ствар, и имам право на слободан избор а да не будем дискредитован од заједнице, јер ако нема тог права, права на слободан избор, онда ми нисмо народ, јер са речју „мораш да будеш то и то…“ па тек си онда србин, то је онда тешки фундаментализам и ускогрудост. Али добро, ја разумем те заблуде код једног дела срба, али сам и даље поносан србин, без обзира што ме некад прогласе јеретиком, јер практикујем „демонску технику“.

Верујем да се и Новак не обазире на све то, јер и Тесла је практиковао јогу, то се зна, али сви се ми поносимо Теслом, не говоримо да је „под утицајем демона“, јер да је то тако, Тесла би одавно уништио живот на Планети Земљи, будући да је једном изјавио да уз помоћу осцилација може Планету да преполови ко јабуку на 2 дела, али и то да то никада неће урадити. Тесла је имао ту моћ да то уради, али је имао још већу моћ, највећу коју одликује права духовна просветљена бића, имао је моћ да то не уради. Он је био просветљени геније, а не научник фах идиот.

Нолету бих препоручио да почне да чита Јогу Нидру» (Yoga Nidra) од Сатјананде Сарасватија ако има времена за то, не да се посвети њој потпуно, то је немогуће док се бави тенисом, већ да искористи неке њене благодети, јер то је јога снова и овладавања можданим центрима итд… итд…, и може бити корисна за разне ствари. Рецимо, ако ништа друго, за брзо и ефикасно учење језика, ја имам старије издање књиге, и у њему је Сатјананда објашњавао како је само уз помоћу јога нидре један његов ученик постао, између осталог, полиглота, научио је уз помоћу Јога Нидре 21 језик. А ради се о томе, да се лекција, тада су биле касетофонске касете, да се диск са лекцијом пусти и слуша када је особа на граници будности и сна, али наравно и свесна, и касније када се особа сутрадан пробуди, поново се иста лекција одслуша у тишини и миру, и склопљеним очима, и тако се направи спона између будног стања и сна, мозак брже и јасније запамти лекцију, трајно.

Поред визуелизације коју Новак практикује како сам чуо, Јога Нидра може да му то побољша, као и понављање одређених позитивних мисаоних формула, јер мисао није само мисао, већ и слика која прелази у визију, и визија повратно у слику, и слика у нову надограђујућу мисао, Тесла је најбоље владао тиме. Јер, по мени, да би Новак још 3-4 или више година остао на врху, да обори све рекорде, искључиво ће зависити од његовог ментално-психичког и духовног стања, то и он зна, јер у игри вероватно ће још само неке финесе да дотера, остало је ствар ума, психе, рационалног трошења енергије (да „да гас“ само кад затреба) и духа.

И још нешто да кажем у вези Новака, у случају да види овај текст и мој опис Дуцијевог односа према њему и моја објашњења око тога шта се све ту види, и ако одлучи да ме донира због тога, прихватио бих донацију», али не у смислу да он „финансира моје писање против Дуција“, како круже гласине, већ да ми помогне егзистенцијално, да барем премостим разноразне егзистенцијалне проблеме макар пола године или годину дана, као и да на миру могу следећа 2-3 месец да пишем онако како сам најавио, да би се после сав бацио на преживљавање. Све сам то тако описао, тај Дуцијев однос према Новаку како сам објаснио и анализирао, не да би ми Новак дао донацију, већ што заиста тако мислим, знам себе, и по том питању сам миран, чисте савести и пред Богом и пред собом, ма шта неко помислио. Још могу да дам и себи и другима много, па нек судбина одлучи.

Наравно, ја сам већ унапред спреман и да платим цену, ако треба да пропаднем сутра, нек пропаднем, судбина ће то урадити како сам заслужио, по карми, важно ми је да ми је савест чиста, као и душа. Паре су потребне, али нису најбитније у животу, јер ја сам био и довољно јасан око Дуцијевог односа према Новаку, шта се иза тога крије и шта функционише, а моји мотиви да критички пишем о Дуцију су много дубљи, то сам већ рекао, тичу се шире слике и истине, довољно сам о томе рекао, па да се не понављам. Но, најутицајнији фактор је био то, што Дуци ћути о Титовом односу према Курту Валдхајму, не одређује се око тога, кога је Тито 1977. наградио највишим југословенским оредном иако је знао да је он ратни злочинац који је учествовао у злочинмима према Србима на Козари 1942. и слао их у Јасеновац на клање, а за те заслуге, наградио га је у усташа Павелић. Поврх тога, иако је Валдхајм био на листи ратних злочинаца ФНРЈ 1947,. године, као и на листи злочинаца УН-а, Тито му је југословенским гласом који је био пресудан, помогао да 1972. године буде изабран за генералног секретара Уједињених Нација, што је целокупно гледајући монструозно, а такође је неморално и врло дрско да о томе свему Дуци ћути, да се не одређује о Титу, као и сви „чисти“ комунисти, јер то је велика и неизбрисива срамота за све њих, то је неопростиво. Тито је све знао о Валдхајму, помого му да као нациста постане генерални секретар УН-а, и још га је наградио 1977. године највишим тадашњим југословенским орденом, и тако и тим чином се сврстао у злочинце према србима, поново је извршио геноцид, духовни геноцид над невиним цивилним жртвама србима.

Тито и Курт Валдхајм
-Проглашен ратним злочинцем па одликован

tito-nagradjuje-valdhjma

Дуцијеав ћутња око тога је велика срамота за њега, и доказ да је окорели Титоиста, а ако мисли супротно, да ја нешто грешим, нека јавно каже.

А кап која је прелила чашу жучи, била је чињеница, да сам сасвим случајно тражећи нешто друго око Дуцијевих снимака, налетео на једну емисију где он осуђује Карађорђевиће за својевремено награђивање нациста, то је рекао у емисији: „ТВ Палма Плус 18.02.2012. Љубодраг Симоновић – Куда иде овај свет»„:

Дуци Симоновић (00:35:36):

„Ја сам изучавао та документа пре рата због олимпијских игара у Берлину итд… Кад ви видите шта су радили, рецимо Карађорђевићи итд… Које медаље, које ордење су нацистима давали, пазите. Ордење Светог Саве, првог, другог реда, итд… Па то је љубав била невероватна човече! Овде та малограђанштина, Хитлер је био херој, јер се борио против радничког покрета и комуниста!… „

Ја разумем да Дуци има анимозитет и мржњу према тој династији, јер му је отац био у логору за комунисте у Краљевини Југославији, али он је јавни интелектуалац, истину треба да говори објективно, пуну целокупну истину, и сасвим је уреду да критикује Карађорђевића, али исто тако 100 пута више има разлога да укаже на Титов монструозни чин награђивања нацисте, помогавши му пре тога да постане генерални секретар УН-а. Када сам угледао ово што је Дуци рекао за Карађорђевиће, одмах сам се сетио када је у једној емисији готово плачућим гласом говорио да му је својевремено отац рекао: „Сине, ако радиш нешто, ради то поштено… и после сам убрзо нашао ту емесију:“Љубодарг Симоновић Дуци – Српске спортске легенде – јун 2011.»„, ерво тог дела:

Добросав Гајић, водитељ 00:26:01:

„Чију мисаио следите?“

Дуци Симоновић 00:26:04:

„Па мисао следим свог оца, пре свега, овај, што се тиче живота, он је увек говорио. „Сине, ако нешто радиш, ради поштено, или остави„. То ми је у животу у ствари, главни принцип био увек – ако нешто радиш, ради поштено, или остави“.

И кад сам све ово поново преслушао, затим Дуцијево исправно осуђивање Карађорђевића, и то мистериозно и дубоко неправедно ћутање према Титовом монструозном чину награђивањс злочинца Курта Владхајма (какв је то тек љубав била) цео желудац ми се окрену за 360 степене, то ме је дубуко повредило као Србина, јер Тито има тежину Јасеновачких србских жртве геноцида, а када је Карађорђевић награђивао нацисте, на балкану није било ни једне жртве од нацизма. То ме је одвело у неку агонију, никако нисам могао да схватим, да човек који је тако лично поштен према мени, може тако изузетно непоштен да буде према истини, објективној истини, једно да прича, а друго ад прећуткује, а сви ми знамо да је он интелектуалац који је посвећен борби за истину и правду, а истиче само Карађорђевићево награђивање нациста, и да тако непоштено и неморално ћути о далеко тежем Титовом чину, како помагању нацисти да дође на чело УН-а, и после га још награђује; а знао је да награђује злочинца!

И самим тим Дуци крши свој животни мото.

То је мени напросто космички несхватљиво, и дубоко непоштено и неправедно од Дуција, да ћути о Титовом монструозном чину, јер он као јавни интелектуалац има обавезу према истини. Ово његово ћутање је напросто неопростиво! Осећам се тако понижено као србин, јер и тих 700.000 јасеновачких србских жртви желело је да живе од свога рада, да раде према могућностима, а да узму колико им треба, али изгледа да су то некакве бактерије, а не људи, па је зато илузорно проговорити о Титу и његовом односу према тим србским жртвама, наградиви злочинца који их је слао у Јасеновац на клање.

О том случају око Валдхајма детаљно сам писао овде», а ево шта се каже на википедији о Валдхајму.

http://is.gd/aDHtcb

„Курт Валдхајм (нем. Kurt Waldheim; Санкт Андре-Вердерн, близу Беча, Аустрија, 21. децембар 1918 — Беч 14. јун 2007) је био аустријски политичар и дипломата, четврти генерални секретар УН. Његов избор за председника Аустрије 1986. године био је засењен открићима да је припадао јединици Хитлеровог Вермахта која је починила ратне злочине над српским цивилима током Другог светског рата. Државна комисија за ратне злочине ФНРЈ га је осудила за ратне злочине 17. децембра 1947.[1] Један је од 25 њемачких официра које је поглавник Независне Државе Хрватске Анте Павелић одликовао за учешће на Козари 1942.[2]“

………………….

„Током предизборне кампање за председника Аустрије 1986, у јавност је избила његова нацистичка прошлост. Сазнало се да је лагао о природи своје војне службе и чланства у Нацистичкој партији. Валдхајм је за време Другог светског рата био официр Вермахта на различитим фронтовима. Југословенска државна комисија га је прогласила за ратног злочинца а на основу југословенског досијеа Ф-25572 од 17. новембра 1947. године Валдхајм је увршћен на листу ратних злочинаца УН.[3] Према овом досијеу, Валдхајм је као обавештајни официр био члан штаба генерала Александра Лера, команданта Хитлерове армије која је покривала југоисток Европе. Валдхајм је учествовао у борбама на Козари у лето 1942. године, када је око 68 хиљада српских мушкараца, жена и деце отерано у хрватски концентрациони логор Јасеновац. Валдахјма је због заслуга у бици на Козари одликовао хрватски поглавник Анте Павелић. Тек после избијања афере о његовој мрачној нацистичкој прошлости, коју су прве у свету објавиле београдске новине Вечерње Новости, Валдхајм је на све начине покушавао да докаже да је био само војник и да није одговоран за ратне злочине над српским цивилима. Вашингтон и Лондон су га, међутим, ставили на листу особа којима је забрањен улазак у САД и Уједињено Краљевство. Та одлука никада није промењена. Случај Валдхајм је једна од највећих енигми 20. века. Иако је његово име било на листи ратних злочинаца УН, и мада су за његову ратну прошлост знали и СССР, и Америка и Британија и Југославија, оснивачи Уједињених нација, он је ипак у два мандата био цењени генерални секретар светске организације. Валдхајм је и поред свега био изабран за председника Аустрије, али и дипломатски изолован током целог свог председничког мандата 1986-92. године.“

Шта треба неки комуниста да уради Србима, коју врсту злочина, па да то „поштени и часни комуниста“ осуди, будући да Дуци и сви остали комунисти ћуте, очигледно да овај Титов монструозни чин није толико меродаван да га они јавно осуде, овај монструозни чин Титовог помагања да нацистички злочинац дође не челу УН-а, и после да га награди највећим југословенским орденом?!

Шта…!

Навешћу кратко само пример реакцију на мој текст једног комунисте из Бора који је видевши да сам Дуцију отворио блог, желео да ме упозна, тако да смо се с времена на време дружили, јер имали смо заједничке теме око екологије.

Видевши мој текст О Валдхајму и Титовог награђивања тог злочинца, јавио ми се телефоном и рекао ми је да је неправедно да Тита прозивам злочинцем за тај чин како сам у тексту навео, јер не знам „све историјске контексте“ тог Титовог награђивања Валдхајма, али није порицао да је Тито знао ко је Курт Валдхајм, али ето… ја нисам знао све историјске контексте тог Титовог чина.

Рекох му да дође код мене да попричамо око тога, и да ме упозна са тим „историјским контекстима„.

Договорисмо се да сутрадан дође на кафу код мене, па да продискутујемо ситуацију, али сам прво решио да га испробам на теми о IV Дрезденском конгресу КПЈ 1928., јер Тито може да буде исувише врућа тема за оне који су хипнотисани његовом личношћу, будући да сам осетио неку врсту узнемирености у његовом гласу када ми је причао да није коректно да оптужујем Тита да је злочинац.

Дође он, и изађосмо на моју терасу да уз кафицу причамо, али ја одмах започнем са причом о дрезденском конгресу и елаборирам да се види јасно спровођење дрезденског плана врха КПЈ те 1945. спроводећи тако зацртан план врха КПЈ из Дрездена 1928., утрапивши само Србима аутономне покрајине, да би то касније постале државице, баш како је и замишљено дрезденским планом, и нагласио сам да то нема везе са искреним комунистима из нижих ешалона било ког састава КПЈ, а камо ли за комунисте који су то из уверења, а нису чланови партије, да они апсолутно ништа нису знали, јер хоштаплери на врху знају како се манипулише масама. Наравно, то се после распада СФРЈ полако сазнавало како су се архиве отварале, и треба се суочити са стварношћу.

Због таквих анационалних срба комуниста, космополита, разних „грађана света“, ја увек ставим најубедљивије аргументе, попут тога да је унук највећег комунисте свих времена на просторима балкана, Јошка Броз, на свом сајту» објавио Дрезденски план за разбијање Југославије: „…“на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе..“

Јер ако то не урадиш, ако не прикажеш да је неко од комуниста то јавно објавио, тада анационалисти када то рецимо објави неки нациоалиста, или било који поштени истраживач који је имао увид у архиве и видео је да је то тачно, и почне да препричава садржај, увек и редовито кажу „Да, сад свако пише историју“ са намером да дискредитују објављивача, да лаже. И сад пошто он такође добро познаје историју, почиње некако да се вади, и рече нешто у оваквом смислу:

„… да, то за Војводину и јесте немогуће, ко је 1928. и претпоставио да ће настати као аутономна покрајина и у којим границама, Војводина из 19. века је сасвим друго…“

Видим да он покушава да ме збуни, или му је пак непријатно да се суочи с логиком догађаја, па га потсетих да нема логике да лута у 19 век, јер када је одржан дрезденски конгрес био је 20 век, те 1928. године, тада је данашња АП Војводина била у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и да се не ради о томе ко је и претпоставио тада 1928. да ће тадашња Војводина постати АП у неком будућем времену, већ ради се о плану да се то уради у то неко будуће време, па је врх КПЈ 1945. то и урадио када је у рату, а не у миру, освојио власт, али у припремној фази, уоквирио ју је као АП унутар републике Србије, са тенденцијом да се издвоји као држава, кад дође историјски тренутак за то, и да то тек треба да се реализује, попут ситуације са Косметом.

Наравно, то њему нисам говорио тада, јер брзо смо прешли на тему о Титу… али ту се и види јако уочљива ствар, да у врховима разних КПЈ од почетка настанка те партије, нису седели никакви искрени комунисти (а када их је и било, или су избачени из партије, или су били ликвидирани), већ вешто одабрани манипулатори (извршиоци радова) из неких других и скривених центара моћи, да под МАСКОМ идеје комунизма развале и униште Србе (хегемонистички народ), јер код срба не би прошле уочљиве и јасне непријатељске намере путем идеје фашизма, итд… тада срби препознају непријатеља, и увек су се одбранили од видљивог непријатеља, али од невидљивог маскираног космополитским идејама били су немоћни. Ако то Срби данас не увиде, неће никад, јер ће нестати као нација, биће само хрпа некаквог биолошког меса у људском облику.

Наравно, пошто сам добро упознао тај анационални космополитски ум код Срба, сада ће рећи да нисам у праву, јер ситуацију око Космета не одрађује тај врх КПЈ, већ европејци, некакве глобалистичке „патриоте“, европске и глобалистичке УНИВЕРЗАЛНО-ЧОВЕЧАНСКЕ оријентације код срба. Да, али заборављају да то раде деца комунизма, они само недовршен посао одрађују до краја, оно што су радили њихови очеви само настављају они, да одраде посао до краја, сада не под маском идеје комунизма, већ под маском идеје „глобализма“ … „европских интеграција“, „уласка у ЕУ“, будући да је маскирање идејом комунизма У ИСТОРИЈСКОМ СМИСЛУ одрадило скоро 100% од плана, сада ће срби да се преводе жедни преко воде под маском других идеја, да се власи не досете.

И, да наставим причу…

Пустим ја да сад наступа тај мој друг комуниста, да ми објасни како то да ја нисам коректан према Титу који је наградио ратног злочинца, па сам га прогласио злочинцем, будући да злочин геноцида не застарева, што он не спори, да је Валдхајм ратни злочинац.

И он почне да прича да све то треба да сагледам у историјском контексту, тај Титов днос са Валдхајмом, да бих схватио целину. И како је наставио, рекао је да је Тито наравно знао ко је Курт Валдхајм, и шта је чинио на Козари, да је депортовао Србе у Јасеновац, и рече да нам је Валдхајм у датом историјском тренутку помогао, да се формира покрет несврстаних, нешто око арапа. Затим је рекао да је поента, не Титов однос са Валдхајмом, већ како је било могуће да бивши нациста постане генерални секретар Уједињених Нација…

Пазите, „бивши“ нациста, ово је веома битно, јер брише му прошлост.

Ја сам знао од раније да анционалисти увек трче испред историје, и ЗАТО, ЗАТО увек виде У СВОМ УМУ прво МИСАОНО човечанство (појам, апстракција), па ТЕК ОНДА своју конкретну нацију – која је РЕАЛНО човеченство, ту испред њих, не у њиховим главама, већ живо да живље не може бити, то је то „дрво“ које они НЕПРЕКИДНО „газе“ опчињени шумом, од шуме не виде дрво, а шума (човечанство) састављена је од много појединачних, оригиналних предивних дрвећа. Такав је био и овај мој друг, закључих ја, и као и сви патолошки анационалисти, смиљшају разне причице да увере себе у неку илузију, мислећи ИСКРЕНО да је ТО истина. Људи попут њега стало траже неко контексте, али овде сам схватио да је он такође веома јак фанатик, идејни фанатик и Тито-фанатик, и да га то заслепљује да види истину. Плаши се и сам истине, чак и када МУ ПРЕДОЧИШ убедљиве аргументе, које ни један контекст не може да обори и сруши, и зато и он измишља историјске контексте, да сам себе увери у илузију иако је истина и више него очигледна, ту разни контексти немају никакву улугу, само да стварају маглу, то да. Јер, када су фанатици идеја и култа личности у питаљу, они невероватно много емоција набији у своја ФАНАТИЧНА УВЕРЕЊА, у тај свој интелектуални фанатизам, зато чак и кад му контрираш са убедљивим аргументима, он не препознаје истину. Они због тога једноставно блокирају, не могу да размишљају у другим правцима. Он то доживљава да се ти сад бориш против њега самог, јер у бити он се поистоветио са фанатизованим идејама човечанства и личностима, својим супер идолима, и сада има утисак да нападаш њега као човека, а не да му аргументовано контрираш ради сагледавања истине.

У моменту сам се најежио кад сам видео да он уствари овим што прича пере и брише Валдхајмову прошлост злочинца, и тиме дубоко обезвређује србске невине и цивилне жртве клања у Јасеновцу, као да су некакви комарци, бактерије, а не људи, то ме је стварно шокирало и заболело, да он то не види, јер шта сад овде имамо, вук је ушао у јагњећу кожу и више није, вук, односно сад је генерални секретар, а не нациста?! И да буде још већа неверица, њему је сад битније то како је бивши нациста постао генерални секретар УН-а, него од тог надасве ниског и монструозног награђивања, да неко као Тито, зна да је испред њега ратни злочинац, зна да је слао Србе у Јасеновцу и да је учествовао у борбама на Козари, знао је и да га је Павелић наградио за „заслуге“, и поред свега прелази преко тога, иако је тај Валдхајм био на листи ратних злочинаца?! Он напросто гази те жртве и поново их „убија“ (опет ти проклети срби), за њега већу вредност има тако безвезна чињеница да је Валдхајм помогао Титу око арапа и покрета несврстаних, то за њега има већу вредност од србских трајних и вечитих жртви (ето колика је ниска цена Срба у њиховим главама), јер ето у његовој машти, као и сличних идеалиста фанатика:

„Ми смо тако преко покрета несврстаних покренули борбу против имеријализма“.

То је таква невероватна инфатилна бесмислица, а с којом може само космополитски фанатик да се залуђује и да се никад не отрезни.
И наравно да је због тога Тито ратни злочинац над Србима! Јер злочин геноцида никада не застарева!

Отприлике сам и њему то рекао овако, било је неке препирке, убеђивања, али не и свађе, али још нисам поентирао, јер сам знао да он није пажљиво читао тај мој текст када га је читао, а у том видео прилогу говори се и о томе да је управо заслугом Тита, и гласом Југославије, Курт Валдхајм (тај „бивши“ нациста, са вечитим, не „бившим“, јасеновачким жртвама које је послао у кланицу) и изабран за Генералног Секретара УН-а 1972. то је превагнуло! Тако да сад имамо одговор и на ту његову констатацију, да је у Титовом односу према Валдхајму и награђивању, битнијин тај „историјски контекст“, јер забога, Валдхајм „нам“ је помогао са арапима око покрета несврстаних?!

А, Јасеновачке жртве, тих 700.000 Срба, јел су и они „бивши“ мртваци?

Рекох му затим, да сам писао и о томе ко је омогућио Курту Валдхајму да постане генерални секретар УН-а 1972. године, и да пређемо у дневну собу где ми је компјутер да му покажем то. Отворим ја тај мој текст, и кажем му да је све то речено ко је омогућио Валдхајму да као „бивши“ нациста постане генерални секретар УН-а, и покажем му ове цитате из видео прилога емисије „Некад било“:

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму»:

„Ништа Валдхајм није знао, ни за прогон на Козари, ни за Јасеновац. А онда је пронађен нови доказ, изјава једног немачког официра са суђења, који је признао све злочине на Козари, уз писану наредбу Курта Валдхајма! Кина и Израел су били против његовог именовања у Уједињеним Нацијама! Југословенска дипломатија је заћутала!“

Симон Визентал:

„Имали смо га притераног у ћошак, хфалио нам је само неки конкретан доказ о њему. Али је очигледно ДА СУ ГА ТИТО и остали државници штитили! Југославија, којој је Валдхајм нанио много зла, стала је у његову заштиту!“

Синиша Михаиловић:

„Јосип Броз је одликовао Курта Валдхајма 1977 године! И управо је наш глас пресудио у избору Валдхајма за председника Уједињених Нација 1972 године! Након објављивања фотографија, Америка му забрањује улаз у ову земљу. Умро је на слободи. Умјешао се још једном у наше животе 1990., када је са Хелмутом Колом договорио све о признању независности Хрватске и Словеније!“

Пустио сам му после и видео прилог да тече од тог момента, да види да не лажем, но приметио сам да је већ сав био напет и у тензији, јер ето, добили смо и одговор на то њему важније питање, на тај епохални „историјски контекст“. Дакле, исти човек који је наградио Валдхајма највећим Југословенским орденом, ПРЕТХОДНО му је помогао да путем југословенског гласа у УН, који је одлучио „битку“ и помого да тај „бивши“ нациста, постане генерални секретар!

Наравно, пошто смо другари, одмах сам спусттио тензију и решио да му испричам неке ствари, да има о чему да размишља кад оде кући. Причао сам му да сам и ја као он некада у раној младости био фанатик, не комунистичке идеје, већ једне алтрнативне духовне праксе, и да зато знам шта се све одвија у његовој глави, која мука и борба, и причао сам му да сам као и он упадао у ватрене дискусији и бранио та своја фанатична уверења свим могућим речима и гестикулацијама, то су биле неке пит бул дискусије, па ко победи (речима), ко кога увери. Но после, кад прође неко време, сви се опет врате својим уверењима, све „победе“ су биле привремене, ти га као „пебедиш“, „убедиш“, но фанатик је фанатик, као и ти који си га као „убедио“ да прихвати твоје уверење, опет се сви после кратког периода врате својим фанатичним зацементираним уверењима, јер ту је пресудна емотивна блокада која се убризгава у мишљење или став, и тако се потпуно блокира размишљање у другим правцима. Уверења треба да буду чврста, то да, али меко чврста, да би се напредовало у развоју сопствене мисли, у супротном, ако се ради о забетонираним фанатичним уверењима, ту нема спаса, потребна је надчовечанска снага да се човек исчупа из те опсене и самозалуђивања, али прво треба да се ПРОГЛЕДА. Зато је тај мој друг, иако је читао тај мој текст о Валдхајму и Титу све то превидео (види, а не види), видео је он те детаље око Титовог помагања Валдхајму да постане генерални секретар УН-а, али код фанатика то моментално нестане из свести и памћења, брзо, јер док то чита сав дрхти, зноји се, тензија расте, укочен је, излазе му оспице по кожи, црвенило, јер побогу: „Како је могуће да је икона љубави према човечанству, да је такав невиђени космополита Тито, учинио тако нешто?! Не! Не!! То је немогуће!!“

Што се тиче Дуција, он је једном рекао да није Титоиста, било је то у емисији: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање»

Оливера Милетовић 00:20:33:

„Ви наравно кажете за себе да сте левичар. Е, сад, постоје много оних који за себе кажу да су левичари, поменули сте Латинку Перовић.. ваши ставови су дијаметрално различити…“

Дуци Симоновић:

„Ја сам комуниста Оливера, ја нисам стаљиниста, ја нисам титоиста, ја сам комунис…“

Па, добро, ако није Титоиста, зашто онда јавно ћути и не проговара о Титу? О Титу који је прво помогао Валдхајму да постане генерални секретар УН-а, па га је после 1977. наградио, иако је знао да је ратни злочинац, цело време!

Затим, Оливера га прекида и пита…

Оливера Милетовић:

„Може ли бити левица ако не говори о правима радника? Зато што данашња левица, неко каже имамо лажну левицу и лажну десницу. Десница не говори о вредностима, и не говори о држави, а левица не говори о правима радног човека него се бави не знам, о националним мањинам итд… „

Дуци Симоновић:

„Оливера, права левица у нашој земљи, и то сам говорио једном приликом, не налази се у политичким партијама. Дачић и СПС су се продали, они су се продали како су ушли у владу, да не улазим сад које су паре, ко је добио итд… Левичари су људи који живе од свога рада, левичари су људи који настоје да живе од свога рада, и то је убедљива већина људи у овој земљи. Кад бисте ви тестирали људе…

Пазите ову смешну бесмислицу, људи који настоје да живе од свога рада су левичари, и из тако сроченог става произилази, да националисти, ти „проклети националисти“ не живе од свога рада као људи који раде да би зарадили за живот, већ су то изгледа неке мутљавине, преваранти.

Мислим, ту се види Дуцијев очај пропадања левице, и сад напросто угурава све обичне људе у левичаре, као да покушава да направи неку странку, јер „левичари су људи који настоје да живе од свога рада“. Мислим, коментар сам по себи је непотребан, али морам рећи да то што обичан човек настоји да живи од свога рада, не зависи од тога да ли је он левичар, комуниста, или неки националиста, десничар, већ то зависи од сопственог поштења и морала стеченог васпитањем кроз детињство и живот, путем родитеља и самоизграђивања као обичног човека у елементарном смислу, то нема ама баш никакве благе везе са страначким опредељењем, да ли је неко левичае или нациоанлиста, он као обичан човек изгради те моралне ставове о поштењу.

Па побогу, наши стари су били поштенији и моралнији, далеко моралнији од нас данас, а били су неписмени, нити су знали шта је левичарство, шта је национализам.

То све говори о фатализму нашег друштва где влада строга категоризација људи, Левичар је „ово и ово“, и он „мора само то и то да прича“, у супротном није левичар, а националиста је „ово и ово“, „и он мора само то и то ад прича“, никако о односу човека према раду, јер забога, „то је резервисано да причају само левичари“ док „примитивни задрти националисти!“ само треба „да прилчају о проклетом национализму“.

О тој фаталној категоризацији писаћу нешто више у неком идућем тексту, и ево увода у ту причу, прво да се сагледа да су националисти потпуно нормални људи…

Професор Милан Брдар – Савременост национализма – 2011.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ето, по свему томе, ја му дођем као неки „проклети националиста!„, и гле чуда, „пишем против Дуција„, а још му одржавам сајт док се новајлија не ухода, и нисам му срушио сајт. Не, то је немогуће! Па Небојша није левичар „који настоји да живи од свога рада“, он је националиста! Човече!

Склањај се!
Бежи…!

Колико је та забетонирана категоризација људи на ове или оне фатална, показују управо левичари, разне врсте левичара. Рецимо, имамо левичара попут Дуција Симоновића, и имамо левичара Милана Миленковића који води емисију „Гнев Србије“ на интернет „Радију „Снага Народа»„. Миленковић је више пута сам за себе говорио да је левичар. У животу нисам чуо да неко лепше и богатије прича о националистима и национализму него он, а левичар је по опредељењу, не националиста, што значи да је човек правилно схватио све од почетка, јер људски идентитет је исувише комплексан и сложен да би га неко фатално цепао на строге категоризације типа: „левичар-националиста“. Све то човек носи у себи, он је и левичар, и националиста, и човек, и грађанин, и космополита, све се то динамично меша и преплиће у једној истој личности, али ако хоћемо да је разбијемо потпуно, е онда ћемо увести строгу категоризацију“:

„Ти си левичар (добар човек)“ … „а ти си бре националиста! Десничар! Фуј!“

Отуда иду многе несреће, а ето, намере су претпостављам с полазне тачке гледишта биле добре. Да, али добре намере не значе ништа код фаталних превида, зато пословица и каже:

„Пут у пакао, поплочан је добрим намерама.“

Ево, иако сам задрти националста, јер „само мислим на србску нацију!“, а на прво на човечанство, дајем том дечку што ће да настави да ради на Дуцијевом садашњем блогу и линк ка овом доле сајту, ка новом сајту кога сам започео да радим Дуцију још 2009., али нисам успео да га довршим због разноразних других радова на компјутеру и мом блогу, итд…:

Љубодраг Симоновић Дуци
http://wp.smirkingwhale.com/

Ето, иако сам „задрти националиста!“, а он знам да је левичар-комуниста, могу да му дам улаз ако жели, па да овде надограђује Дуцијев сајт.

Ако то жели.

Само, ово је „self-hosted“ сајт, и рад на таквом ВордПрес софтверу је доста другачији од бесплатне верзије на којој је садашњи Дуцијев блог. Овај хостинг не плаћам ја, већ један мој пријатељ који познаје Дуција, па ће морати са њим да се договори за све детаље, ако пожели да уради сајт како треба, а има доста да се ради.

Ето, помало сам изгледа „грешком“ и левичар….

Ми Срби, своју пукотину у националној психи покривамо Ђоковићем, Док су, по мени, Дуцијеве највеће илузије Тито, и југословенство, кажем – по мени, јер Дуци ће бити и остати у души југословен, без обзира што те државе и тзв. „нације“ нема више нигде на земаљској кугли.

То се може видети из овог Дуцијевог размишљања…

Љубодраг Симоновић — Дуци на СОС каналу, децембар 2002. — Олимпизам и фашизам»

Дуци Симоновић (00:44:16):

„Гледајте ту утакмице. Шта се у ствари десило. Јел зна неко ко је 70-е године освојио првенство?! То је први пут, прва златна медаља коју смо освојили. Кад би се сад тестирали људи, пазите, од 100 њих, 99 не би имало појма да вам каже, ни ко је играо, ни кад смо освојили, шта смо освојили итд… А то је био историјски догађај. У суштини, то је био облик деполитизације људи. Јер да су, да су радници се питали, пазите, и сељаци ове земље, никад та бивша Југославија не би се распала! Као што се не би распао ни Совјетски Савез! ТО ЈЕ БИО ИНТЕРЕС СВИХ НАРОДА ДА ОСТАНУ ЗАЈЕДНО, И ДА СЕ БОРИМО ПРОТИВ ТИХ БИТАНГИ СА ЗАПАДА!

Међутим, спорт је.., ја сам био један од тих, ја сам то касно схватио. Био сам средство за деполитизацију тих људи! Кад је био Маспок, који сад нико не помиње, 1971. године. Кад смо у Задру играли пред 8000 људу који су били, понашали се ко звери, пазите! Ко звери су се понашали! То је било потпуно елиминисано из јавности, ништа ни једна новина! Уопште нема речи о томе! Да се тада проговорило, какви се путеви, шта се све дешава у нашој земљи. Међутим, ми смо махали, махали смо заставама, у ствари други, ми смо се појављивали: „Југославија“, итд… И, иза наших леђа националистичке групе су стварале своје економије, везивали се за запад, систематски разбијали нашу земљу! Словеначка територијална одбрана се наоружавала, и са специјалцима обучавала, немачким, још од почетка 80-их година!

Ко је то тада могао да прочита. И шта смо гледали! Гледали смо утакмице. Хрвати су се наоружавали, односно усташке структуре у Хрватској. У Босни Изетбеговић, он се после са тим хвалио! А нудио се спорт, бацила се народу прашина у очи, и припремало монструозно клање…“

Лепо је то саве речено, али уочавају се и места заблуде, јер каже:

„Јер да су, да су радници се питали, пазите, и сељаци ове земље, никад та бивша Југославија не би се распала! Као што се не би распао ни Совјетски Савез! ТО ЈЕ БИО ИНТЕРЕС СВИХ НАРОДА ДА ОСТАНУ ЗАЈЕДНО, И ДА СЕ БОРИМО ПРОТИВ ТИХ БИТАНГИ СА ЗАПАДА!“

То је типично идеолошко слепило, јер да су се заиста радници и сељаци питали, али када се формирала краљевина Југославија са пораженом „браћом“, та земља се никада не би оформила! С тога Дуци не би имао сада шта да каже. А, друго, па зар ти „радници и сељаци“ нису ратовали у рату 1991. – 19945. Неће вељда неко да каже да ти људи нигде нису радили, да нису били негде у себи, и радници и сељаци, већ само безпослени „проклети националисти!“? Па, јесу, али ако човека гледапш искључиво класно, а сам немаш тај класни идентитет нити национални, онда је поље заблуда непрегледно.

А главна заблуда је у овом:

„Да се тада проговорило, какви се путеви, шта се све дешава у нашој земљи.“

Када то кажу фанатизовани идеалисти и комунисти Дуцијевог профила, они вам то представе као да се сваког часа очекивало да се о томе проговори, ето, сви главни комунисти СФРЈ су се данима спремали да расправе то, и само је неки пуки случај то спречио, ко зна, можда су гледали неку фудбалску утакмицу на ТВ, или је био у питању неки други банални превид који је пуким случајем спречио расправу. А у ствари, све је добро осмишљено, намерно се ћутало, и намерно није ЈАВНО разговарано о том инциденту, јер нису хрвати „хегемом народ“, већ Срби, ало! Значи… ништа се СЛУЧАЈНО није десило идеалисти моји! И неће неко ваљда да каже да Тито није допустио да то националисти раде, да није гледао кроз прсте, јер је тако хтео! А после њега комунисти који су га наследили! Јер да није хтео, имао је сву моћ да то спречи, „те проклете националисте!“, јер био је главни над главнима! Све је држао у својим рукама, сву власт, као комуниста, ало бре… а не као националиста! Значи, комунисти су криви што се о томе није причало, и комунисти су искључиво криви и одговорни што су се националисти спремали за рат, јер побогу, нису националисти били на власти, већ комунисти! Тито!! Касније су га наследили такође комунисти, не националисти, једна једина партија је владала тада у СФРЈ, комунистичка, не четничка и националистичка! Али ето, чиме би се идеалисти анационалне провинијенциије замајавали, јер „националисти су криви за све!“ а не свемоћни Тито који је држао власт као комуниста, не као националиста…!

И још нешто, да се слична ситуација догађала у Србији на некој утакмици попут те у Задру, тек тада би се проговорило! Управо да би се показала унапред и давно припремљена теза, још за време Дрезденског конгреса 1928. „да су Срби Хегенон народ“ кога треба уништити, јер „тек тада ће се моћи спровести комунизам“.

Али погледајмо, шта каже обичан хрватски народ, не усташе-хрвати, већ обичан хрватски свет, он каже 1971. да неће у Југосаквију! Јасно и гласно! Ту је било и ТИХ ДУЦИЈЕВИХ РАДНИКА И СЕЉАКА, грађана, али пре свега хрвата, ево шта кажу…

Хрвати као народ јасно кажу 1971. да неће у Југославију

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ето, погледајте колико има света на тргу, и ту цео хрватски народ сложно кличе и жели да напусти Југославију, и сељаци, и радници, и ови, и они, и зашто би 1991. било другачије, побогу. Може само још горе.

Дакле, ради се о томе да хрвати и словенци» нису хтели Југославију, само су је хтели као привремену творевину док не дође моменат да се одцепе.

Шта још треба комунистима фанатичним идеалистима да се каже, да је Југославија, да су све Југославије биле илузорне творевине, не што је Срби неће, јер нас ће идеалисти обрлатити својим беседништвом да останемо у Југославији, да је желимо, али хрвати је никада нису хтели, због тога је Југославија илузорна!

Али, не, АНАЦИОНАЛНИ-КОСМОПОЛИТСКИ идеалисти боље знају од хрвата шта је најбоље за њихов интерес. У томе је сва трагедија изфанатизованог идеалистичког ума, из кога произилази иделошко „непоколебљиво“ слепило, јер … „само да се ово, или оно десило… Југославија се никада не би распала…!“

А што се тиче Тита, ево вам доле подаци шта се дешава када радници и „бравари“ попут Тита, ти „пролетери“ освоје власт…

Да ли је у СФРЈ било радничког самоуправљања?

Јесте, али се дуго крило да Алија Сиротановић није био најбољи радник ударник у СФРЈ, већ један други, био је то својеврсни мајстор свог заната, бравар Јосип Броз и тако је показао суштину владавине пролетеријата када освоје власт. А све је имао бесплатно, као водећи „бравар“, баш све! Тај пролетер, био је изнад свих закона, није гутао прашину као рудари по рудницима, али имао је неупоредиво већу плату него они. Ево колика је плата била легендарном бравару Јосипу Брозу, чак је имао и џепарац који је почет у једном периоду да му се редовно исплаћује (ех да је сваки рудар који је гутао прашину барем имао такву плату). Подаци су све архивски, чак и из личне архиве Јосипа Броза. Увид у То Перо Симић је имао у периоду 2008. – 2009.

Крајем 1969. године тај бравар је на предлог Николе Љубичића, почео да прима и другу плату, као врховни командант.

Јосип Броз – плата:
Скини»

Цитати из књиге:

„Све време владавине Тито је примао редовну плату и многобројна друга стална примања, о којима се све до данас ништа није знало.

Непосредно после рата плата му је званично била 20.000, а репрезентација – 35.000 динара., што је било седам-осам пута више него што су примали његови генерали и савезни министри, односно једанаест пута више него што су износиле плате судијса окружних и среских судова. Кад је и формално изабран за председника Југославије, 1953. године, плата му је скочила на 150.000 динара. Основна је била 30.000, колико су изнопсиле зараде посланика југословенске Скупштине, плуд председничка „положајна плата“, која је била 4 пута већа – 120.000 динара.

Пет година касније, 1958, та два износа су сабрана, а цифра је увећана на 56%, на 250.000 динара, што је било 20-ак пута више од просечне плате у Југославији.

У јуну 1963. године, председник Савезне скупштине Едвард Кардељ и председник Савезног већа Савезне скупштине Мијалко Тодоровић, донели су одлуку да му се плата са 250.000 повећа на 400.000 динара.

Две године касније, у априлу 1965, примања су му ретроактивно, од 1. јануара 1965. године, повећана на 550.000 динара месечно. На ту одлуку неко је руком написао:

„Од 1. јануара 1966. исплаћује се 800.000 динара месечно.“

Од 1. јануара 1967. године, његова зарада износила је милион динара, односно 10.000 динара због деноминације динара.. У одлуци о повећању писало је да тај износ представља „накнаду за вршење функције и накнаду за трошкове репрезентације“, што је значило да је Тито из свог џепа плаћао трошкове своје председничке репрезентације. То није била истина, јер се у његовој архиви могу наћи стотине докумената који показују да су из државног буџета подмириване практично све његове личне и породичне потребе, али и трошкови његове супруге, синова и унучад.
Седам дана касније, 7 јануара, формална плата му је са 10.000 повећана на 11.000 динара, да би крајем 1967. године уследило ново повећање од 887,8%. Месечно је примао 20.000 динара, а тада је, после Титове, највиша плата у Југославији износила 6.000 динара.

До повишице са 11.000 на 20.000 динара дошло се „договором“ председника савезног извршног већа Митје Рибичића, председника Савезне скупштине Милентија Поповића а административне комисије Савезне скупштине „да се накнада личног дохотка Председника Републике одреди у висини од 20.000 динара месечно од 1. јануара 1970. године“.

Од 1. децембра 1969. примао је још једну плату. Савезни секретар за народну одбрану, Никола Љубучић, донео је решење да се Титу за функцију врховног команданта оружаних снага СФРЈ месечно исплаћује 8.000 динара. Ту зараду први пут је подигао, и то за 3 месеца унапред, 28. новембра 1969. године, истог дана када је Љубичић донео строго поверљиву одлуку о исплаћивању посебне плате свом врховном команданту. Четрдесетак дана касније, 7. јануара 1970, Љубичић је донео ново строго поверљиво решење, којим се Титу „за покриће редовних трошкова у вези са вршењем функције врховног команданта“ од 1. јануара 1970. године уместо 8.000 исплаћује 10.000 динара месечно.

Две године касније, председнички џепарац му је повећан на 25.000 динара, а његова висина и даље је произвољно одређивана усменим договором Титових сарадника, а не владиним и скупштинским одлукама. Тако су му у јулу 1972. председничке принадлежности повећане „према договору потпредседника Председништва СФРЈ Крсте Црвенковског и председника Савезног извршног већа Џемала Биједића“.

Средином 1976. године, плата му је ретроактивно дуплиранана 50.000 динара, а упоредо с платом и џепарцем Тито је истовремено редовно примао и остале додатке које су добијали његови првоборци, носиоци Споменице 1941. и носиоци Ордена народног хероја. Ове потоње у знатном већем износу, јер је Тито био двоструки, а од 1972. и троструки народни херој.

Све до априла 1965. примао је и дечје додатке и за сина Александра и за двоје унучади „Јожете и златицу“, рођене 1947, односно 1949. године. Тек тада се неко сетио да замоли Саветзни секретаријат за унутрашње послове да свом функционеру, Титовом сину Жарку Брозу „помогну на формирању документације ради остваривања права на дечји додатак“ за његовог сина Јосипа и ћерку Златицу.

И по висини дневница Тито је био изнад закона. За своја многобројна путовања по свету примао је „дневнице прве врсте увећане за 200%“. Хонорари за објављивање говора и интервјуа виши су од Титових вишегодишњих плата.

Две плате, џепарац, дечји додаци и девизне дневнице прве врсте, увећане за 200% нису били ни једини ни главни извори редовних Титових примања.

Хонорари за штампање луксузно опремљених књига у којима су објављивани говори и интервјуи које су му писали чиновници председничког кабинета, били су по правилу знатно виши од свих Титових председничких принадлежности.

Тако је 1959. године када му је редовна плата била 250.000 месечно, само од Издавачком предузећа „Напријед“ из Загреба, за едицију својих говора и интервјуа, добио хонорар од 7.502.700 динара. За тај хонорар Тито је тада могао да купи 5 америчких лимузина „Понтијак„, јер је обрачунски курс био 632 динара за 1 долар, а понтијак је коштао 2.156,63 америчких долара.

Године 1962. од „Форума“ из Новог Сада добио је 1.031.900, а од београдског „Војног дела“ и загребачког предузећа „Напријед“ 3.263.150 динара. „Рилиндја“ из Приштине уплатила му је 1966. године 4.754.246 динара аконтације за објављивање његових говора и интервјуа на ондашњем шиптарском, потоњем албанском језику.

Многобројни југословенски издавачи уплаћивали су му преко југословенске ауторске агенције у Београду хонораре чак и за пригодне приче и обавезну лектиру објављену о Титу у букварима и другим уџбеницима за југословенске основне школе.

Уговоре за штампање књига већ објављених Титових говора и интербјуа, потписивао је његов секретар за штампу Тихомир Станојевић, а новац је редовно уплаћиван на Титове банкарске рачуне.

Уз све то, Тито је остваривао и значајне приходе од 7-8 ергела и фирми широм Југославије, на којима су у државном трошку узгајани Титови коњи, овце, свиње, краве и друга стока, као и воће и поврће. У књиговодству његовог кабинета о томе је уредно вођена евиденција из које наводимо само један пример. Од шишања оваца на једној Титовој фарми 1958. године, добијена су 94 килограма опране вуне, која је продата, а сав новац „предат је другу Председнику“. Или, у новембру 1961. године Титу је његов ашутант предао 6 милиона динара од продаје једног старог возила мсарке „Пакард“, који је председник користио, и једног полутеретног мсагсацинског возила, а за те паре тада се могла да се купе 3 нова луксузна америчка аутомобила.

Све време Титове владавине, држава је сносила и већи део Титових личних трошкова. Од „израде новог фасунга за златни прстен“ и „поправке брилијантских минђуша“ од шивења његових одела у Паризу и Трсту, набавке злата у Ротердаму и куповине кошуља, кравата, белих рукавица и мушких и женских ципела у Патизу и САД. Ни на чему се није штедело, па је тако крајем 1960. године из југословенског државног буџета само за 11 Титових кравата, 2 пара белих рукавица и 12 кошуља плаћено 214.725 динара, а његова месечна плата тада је износила 250.000 динара.

Годинама је уживао да се његови поданици и југословенска предузећа утркују у рођенданским даровима којима су га обасипали. Само једне године у вагонима и камионима поклона који су му довежени из свих делова земље, нашле су се десетине пари ципела, спортских чамаца, стоних лампи, бурића ракије, стаклених витрина, ловачких пушака, свилених чарапа и пиџама, мермерних столова, сандука вина, пастува, јагњади, шах гарнитура од чоколаде, персијских ћилимова, народних ношњи, уметничких слика, крзна, мачева из VII века пре нове ере. Једна босанска делегација је била оригинална: даривала му је бика, 11 кокошака, теглу меда, босанског коња и буре сира.“

Све све, али новац: фасцикл документа из кога се види да је Тито двадесетак година примао дечје додатке за двоје своје унучади

bravar-josip-broz-plata
Маршал 40 дана пре одлуке АВНОЈ-а: копија дипломе на којој је Тито 20. октобра 1943, 10 дана пре него што је одлучено, потписао као „Маршал Југославије“
diploma

Пошто ћу у следећем тексту да пишем о национализму, о категоризацији људске свести на национални, класни ниво, бити грађанин, левичар, комуниста, националиста… дакле о колективној и индивидуалној идентификацији и свести, замолио бих неког да ми за 7-10 дана поћириличи (ако може, ако не ништа) цео текст „Мађарска борба“ којег сам скенирао из: „МАРКС-ЕНГЕЛС ДЕЛА, Том 9, Просвета, Београд 1977., па да ми обрађен материјал пошаље на мој мејл:

orgonster@gmail.com

Ево вам линк» да скинете те странице, па ако ми то неко одради, да би мало поштедео очи, био бих му захвалан.

О чему се ради?

Ево два повезана пасуса са задње 2 стране тог текста, дакле страна 147». и страна 148»., а ово су корице књиге». …

****************

МАРКС-ЕНГЕЛС ДЕЛА, Том 9, Просвета, Београд 1977.
– Уредник: др Иван Брабец
– Преводилац: Звонко Ткалец

Мађарска борба“, стр. 147

„Ствар Мађара не стоји ни издалека тако лоше као што би хтео да нас убеди плаћени црно жути[211] ентузијазам. Они још нису побеђени. Ако ипак падну, пашће славно као последњи јунаци револуције од 1848, и само на кратко време. Тада ће за тренутак словенска контрареволуција, са свим својим варварством, преплавити аустријску монархију, и камарила ће видети каквог има савезника. Али првом победоносном устанку…“

Наствак је на следећој страни…

Маркс и Енгелс – „Neue Rheinische Zeitung“, стр. 148

„… француског пролетаријата, који Луис Наполеон свом силом настоји да изазове, аустријски Немци и Мађари постаће слободни и крваво ће се осветити словенским варварима. Општи рат који ће тада избити, разбиће тај словенски Zonderbund („панславизам“) и уништиће ове мале тврдоглаве нације не остављајући им ни имена.
Блиски светски рат учиниће да с лица земље нестану не само реакционарне класе и династије, него и цели реакционарни народи. А то је такође напредак“.

****************

Овде у суштини и Енгелс и Маркс заговарају геноцид над малим јужнословенским народима, геноцид да мали јужнословенски народи нестану у „светској револуцији“, да им ни име не остане! То укључује и Србе! А Дуци, нити остали комунисти због ове гадости не критикују ни Маркса ни Енгелса, а за све ово знају још док су то читали у младости.

Знам, знам, све сам проучио, чланак је писао лично Енгелс, а не Маркс, међутим, овај чланак је Енгелс објавио у Марксовом листу „Нове Рајинске новине»“ које је лично Маркс основао парама свога таста, и био је главни уредник!

Дакле, Маркс је као главни уредник ово прочитао и одобрио, одобрио је и дакле слаже се са Енгелсом, иначе, тај чланак не би одобрио. Маркс мора имати одговорност за ово! Ту одговорност не може избећи!

„Нисам ја мајке ми, Енгелс је то написао“

Па јесте батице, али ти си тај текст као главни уредник твојих новина одобрио, јер си га прочитао, и да ниси желео да га објавиш, да не подржаваш то што Енгелс пише, не би га ни објавио. Важност скенираног матерјала је велика, јер то омогућује тим обичним србским главама, да лично прочитају тај текст и да својом главом размишљају о њему, у противном ако га прочитате у библиотеци, и о томе дајете коментаре на неком сајту, сачекаће вас комунисти „који су власници Марксове мисли“ и рећи вам да ви нисте „добро разумели шта су Енгелс и Маркс хтели да кажу“.

Комунисти знају за овај текст „Мађарска борба“ знају да је Маркс као власник „Нових Рајинских новина“ и као главни уредник одобрио тај текст да се објави, али о свему и даље ћуте, не критикуј ни Енгелса ни Маркса.

Па оно када је Маркс рекао да су „хрвати народ отпад“ лично, и тиме се види Марксов шовинизам, а знам да то лично Дуци не би рекао за Хрвате, али његов идол Маркс је то рекао, и он га не критикује за тај шовинизам, иако је јасно да је тиме Маркс показао свој шовинизам. Али зато, само нек ми неки националиста дигне свој носић, не шовиниста… има да ти: „Ти си националиста!“

Ево, то око Марксовог шовинизма потврдио је и комуниста Бранко Китановић, што сам представио у овом» тексту, а то је био дијалог Шешеља и комунисте Бранка Китановића. То ћете наћи испод видео прилога: „Шешељ против комуниста„.

Ту такође имате још интересантних дијалога, такође је комуниста Китановић потврдио, да је Тито и врх КПЈ склопио пакт са Немцима о ненападању, ради се о чувеним мартовским преговорима 1943. што нам говори да су и комунисти компромитовани као сарадници са фашистичким окупатором! То је било привремено, али пакт је пакт!

И о томе Дуци ЈАВНО, ЈАВНО … ћути, а каже да није Титоиста.

Поготово ово треба објашњавати народу, због помирењеа срба четника и срба комуниста нижег ранга и обичног србског света, који ово нису знали тада нити сада, као и комунисти срби нижег ранга, јер са тиме је био искључиво упознат Тито и врх КПЈ.

Али данас то се зна!

Али шта вреди кад се то и сазна, када „борци“ за истину и правду и даље НЕОДГОВОРНО ћуте. Ћуте, јер само владају тереном када функциошу поделе у народу, поделе и пропагандни СФРЈ мит: „да су комунисти апсолутно добро“ а „четници са Дражом апсолутно зло“.

Када не би било те подело и мита, због чега нам КОМУНИСТИ-ИДЕАЛИСТИ ударају шамаре и дан данас, дакле све то и даље наплаћују „затуцаном национализму“, ко би уопште обратио пажњу на њих?

Нико!

На заврешетку овог дугог текста ради „хране за душу“, за србску душу, препоручио бих да се са овог», овог» и овог» Ју Тјубе линка скидају емисије „Гнев Србије“ интернет радија Снага Народа, као и доста нових емисија које су од скора заживеле. Скидајте то ако желите да знате шта вам се догађа и шта вам се догађало, ево и линка за сајт». Препоручио бих нову емисију „Децивилизатор“ коју води и уређује Александра Миленковић. Сазнаћете да смо поред познатог Црњанског имали и остале србске великане националне свести, који нису насели трагичном југословенству. Овде» и овде» можете чути емисију о србском авангардисти Љубомиру Мицићу», заиста је био диван човек! А овде» и овде» о Димитрију Митриновићу»!

Оживимо их у свести, да би и ми садашњи анемични срби оживели као нација, и почели да се поносимо што смо Срби, Срби и људи!

 

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!


Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!! Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу између четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Прочитај текст до краја»

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”


Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извир: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљанаи други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!


Архиве су доступне, документи постоје, депеше комуниста постоје, могу се читати и проучавати,анализирати.

Али…?

Зашто србски часни и поштени комунисти, који су рођени и одрасли у СФРЈ (У СФРЈ су чули за комунизам, и својим проучавање те идеје, заволели га), који се иначе експонирају у нашој јавности у медијима, јавно не објављују своје студије о овом догађају, о „савезничком““ бомбардовању само градова у Србији, а заправо ради се о Титовом одобрењу да „ради истеривања непријатеља“ „савезници“ (али чији?) бомбардују само градови у Србији, и да тако дају свој суд о томе, своје мишљење и званични став?

То кажем зато, јер само њиховим јавним и писаним делима о овом ми можемо знати шта они заиста мисле о неком догађају везаним за комунисте, а не да само претпостављамо шта мисле. То мислим на оне србске комунисте који су како-тако присутни својом речју у јавности јавног мњења Србије, они који имају своје фељтоне по разним медијима, чланке, писали су и књиге.

На интелектуалном нивоу, неки од њих до бруталности критикују србе као националисте, не србе шовинисте, већ националисте.

Међутим, рећи ћу вам зашто они ћуте.

Довољно је за њих (потпуно идентитетно анационална бића) бити само србски националиста који баштини србски национализам (да, он га баштини, али он – тај „*ебени проклети Србин“ је уједно и грађанин по идентитету за свакодневни уобичајен живот, не само националиста), па га дисквалификовати као биће, јер они национализам, попут Коче Поповића, третирају као „најнижи облик друштвене свести“?!!

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

А ја кажем…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Уреду, србски комунисти, не може Вам се променити свест о идентиту на силу. Слажем се, ако у души и срцу немате идентификацију са србским националним бићем, то је уреду, будући да се ви искључиво идентификујете са идејама, ви сте у идентификационом смислу: идеја, апстрактна идеја. Ви се у идентификационом смислу (душа, срце, емоције – не чисто интелект као интелект), по мени, око 80-90% у оггрррооомниммм емоцијама идентификујете са идејом комунизма, па је стога комунизам (За све људе света: Ту, за специфично и једино србске анационалне комунисте, у МИСАОНО ИДЕНТИФИКАЦИОНО-СУШТИНСКОЈ БИТИ, нема конкретности у нацијама, народима, већ само уопштено: „људи“, „народи“, „човечанство“…) условно речено Ваш уважени „национализам“.

Добро, ми србски националисти (у једном делу свог ЦЕЛОКУПНОГ ЉУДСКОГ БИЋА, не целом) смо нижа бића у друштвеном смислу за србске анационалне комунисте, али зашто онда, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ И МОРАЛНО-ЕСЕНЦИЈАЛНЕ ЧАСТИ РАДИ, ти србски комунисти одрасли у СФРЈ, када је реч о очигледним злочинима комуниста према „њиховом“ србском народу, тотално ћуте…!!!

Зар смо ми за њих само *ебени националисти!
Зар ми нисмо део Вашег човечанства…!
Зар ми, Срби, нисмо ти „људи“, „човечанство“…!
А толико изгинусмо за то човечанство на ветрометини најкритичнијих путева светске историје, поготову у првом светском рату!
Нисмо се борили „само за себе“, већи за цело човечанство у бити…!
Па чак и за своје џелате, нашу „браћу“ из првог светског рата која су била на супротној страни, прихватисмо их после тог рат у заједничкој држави…

Аххх… Боже…
Еххх… Човече…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Следе чланци, где се може сагледати како су хрватски и словеначки комунисти (Тито, Кардељ, и остали… искључиво у врху КПЈ) сврсисхдно одлучивали да се у савезничком бомбардовање Југославије 1944. – 1945. бомбардују искључиво градови у Србији, не и градови у Словенији и Хрватској, јер рецимо да је ВРХ КПЈ то хтео, могло се одобравати да се бомбардује Загреб, не би ли се тако натерао усташа Павелић да затвори кланицу у Јасеновцу где су 90% страдали и поклани Срби…!

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка власти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

Савезничко бомбардовање је изгледа била врло добродошла прилика да се србском комунисти, Кочи Поповићу, пружи прилика да се обрачуна са србском „нижом друштвеном свешћу“, па је сходно томе, једини он, за разлику од хрватских и словеначких комуниста, који се нису слагали са бомбардовањем градова у њиховим републикама, одређивао „мете“ у градовима на подручју Србије, да се неселективно бомбардују широки појаси где је у огромном броју страдо србски народ, цивилно становништво! А не немци, кад би се бомбардовале само изоловане локације где су се само немци налазили, а не широки појасеви градова, где су се искључиво кретали, живели и боравили србски цивили!

*********************

Извор: СрбинИнфо

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!

(Борис Субашић)

krvavi-uskrs

Убијено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акције.

Крвави Ускрс, како је названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме је погинуло више од 2.000 људи, дуго је био табу тема, а ни данас са њега није потпуно скинут вео тајне. Досијеи Балкан ер-форса, који је 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања није била војничко већ политичко дејство. Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао је Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране јужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србији. То потврђују и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем. Свет је веровао да се авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској. Тек кад су затрештале прве експлозије савезничких бомби, становништво је потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало је страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио је 20. априла извештај из Михаиловићевог штаба.

Страдале су Бајлонијева и Каленићева пијаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке који су доведени на рехабилитацију. Разорено је прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигијенски завод, Дечја болница, Дечји диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразије.

“Пријатељско“ разарање Србије
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла је у рушевинама пронађен 1.161 леш. Број тешко повређених био је 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.
bombardovanje-1944.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао је тада нишки окружни начелник Јован Барјактаревић.

Несрећни човек није ни слутио колико је близу истине.

– Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише:

„Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије.
krvavi-uskrs-1944

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађајима и добрим и лошим момцима у Југославији пресудно је утицала група совјетских „кртица“ у британској тајној служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицајни. С њима је веома близак био и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група је била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), који је бомбардовао српске градове.

– Меклејн је сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као једину снагу отпора у Југославији“.

Почетком априла 1944. Черчил је у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклејна и Владимира Велебита, који је био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан је први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена је координација између Балкан ер-форса, односно команде у Барију и мисија које су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република који су слали своје предлоге за бомбардовање о којима су одлучивали Меклејн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор сипали су предлоге као из рукава.

Убијали само за цивиле
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

-Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић.
krvavi-uskrs-1944-2

*********************

Савезничко бомбардовање Београда за Васкрс 1944.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Савезничко бомбардовање Лесковаца 6 септембра 1944. Порушене Лесковачке Грађевине у бомбардовању…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

До темеља је срушена зграда лесковачке гимазије и објекти око ње!!
Комунисти Србије рођени у СФРЈ!
Зашто о овоме не причате и осуђујете србске комунисте који ово нису спречили!!
Зар се у гиманзији, налазе фашисти, или Срби, србска деца!!
Зашто сада својом ЈАВНОМ ПИСАНОМ РЕЧЈУ, кад се све ово зна, не осуђујете издају србских интереса и србских живота од стране србских комуниста у врху КПЈ за време другог светског рата!!
Да ли смо ми Срби припадници тог вашег „ччооовввеееечччааааанства“ или смо само „проклети нациоанлисти!!“, дакле биолошки отпад на паганистичком жртвеном колцу ваших „веееелллииикиих идеја“…!!

„Савезничко“ бомбардовање Србије 1944 на захтев партизанске команде

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор:http://www.srpsko-nasledje.rs/

Како су савезници бомбардовали Србију и Црну Гору: операција „Недеља пацова“
НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО СРЕЋАН УСКРС

Пише:ПетарАлексић

-Зашто је ёенглеско и америчко разарање Србије и Црне Горе, било и остало једна од највећих табу тема и Титовог и садашњег режима

-Због чега се више од 50 година тврди да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким масакрирањем највећих градова у Црној Гори и Србији?

-Шта је био прави циљ највећег разарања наших градова у њиховој историји?

-Како је функционисао сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору?

-Зашто никада нису пописане жртве наших „западних савезника и ослободилаца“?

-Због чега су губици нашег невиног цивилног становништва били 300 пута већи од жртава немачког окупатора?

-Ко је тражио, ко предлагао, а ко одобравао „савезничка“ рушења десетина српских и црногорских градова, вароши и села?

-Како су Енглези и Американци организовали „Недељу пацова“ у Србији?

-Какву су улогу у масакрима над хиљадама беспомоћних жена, деце и стараца имали маршал Тито, Коча Поповић, Митар Бакић, чланови Титовог Врховног штаба и његових главних штабова у Србији и Црној Гори?

-Како је после ваздушне инвазије са Запада уследила класична копнена инвазија са Истока?

СТРАНА 42 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: ТИТО СЕЈЕ СМРТ

СТРАНА 44 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: СРБИЈА ЈЕ ПАЛА НА КОЛЕНА

СТРАНА 49 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: КРВАВИ УСКРС

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили „на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке“, а да је њен прави ефекат „хиљаде наших мртвих људи“, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове „помоћи“ англо-америчких „савезника и ослободилаца“ организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.

Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша

После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, „Евроглас“ је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове „хумане мисије“. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

НИШ МЕТА 15 ПУТА

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

Пакао је трајао 14 минута

У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача…

Опело за жртве савезника

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

„20. октобар 1943.“

На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији – у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог „савезничког“ бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Тајна чувана пола века

Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:

Депеша која открива: Тито је бомбардовао Србију

– Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други Титови доушници деценијама измишљали да би „највећег сина наших народа и народности“ сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво… А сада је, као на длану, јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, њихове жеље он је усаглашавао са својим жељама и сам је одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“

(Подвучено у оригиналу).

Капитулација пред Титом: друго бомбардовање Ниша

Ова депеша скида било какву примесу енигме са било ког потоњег бомбардовања било ког српског и црногорског града, али и са првог англо-америчког митраљирања Ниша. На основу механизма који је у њој изложен, најлогичније је претпоставити да Тито за то масакрирање Ниша није тражио никакво „покриће“ у жељама својих повереника у Србији, већ да је том приликком испуњавао само своје жеље.

Да је тај закључак тачан потврђује чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

– Ја бих разумео бомбардовање Ниша – рекао је опраштајући се од својих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић – да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

Прочитај текст до краја»

%d bloggers like this: