Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

Текст за резолуцију о Сребреници


Пошаљите овај чланак пријатељима
…………….

У очекивању грађана и народа Србије да властодржци обзнане најављени текст резолуцијe о Сребреници који би се дао на усвајање Народној Скупштини Србије (НСС), потуно је незапажено прошло то, да је један такав текст као образац-предлог за резолуцију Народној Скупштини Србије већ више од месец дана обзнањен у брошури „Истина о Сребреници“, коју можете скинути са ове локације. Тај образац-предлог препоручује господин Стефан Каргановић, американац српског порекла који је преседник патриотске НВО организације: „Историјски пројекат Сребреница“. Он је преузео закључак са VIII седнице Скупштине општине Сребреница од 25.06.2005. и препоручио то као етнички и политички неутралан образац за резолуцију НСС о Сребреници. Ти закључци СО Сребреница гласе овако:

„1. Скупштина општине Сребреница осуђује све злочине који су се десили над свим грађанима општине Сребреница, а посебно злочине који су се десили у периоду од 10. до 19. јула 1995. године.
„2. Скупштина општине Сребреница тражи од надлежних органа РС и БиХ и међународних институција да се злочинци што прије приведу суду како би осуда била правда и како би се скинула колективна одговорност народа, а ради боље будућности и суживота на овим просторима.
„3. Скупштина општине Сребреница апелује на све своје грађане да осуде све злочине из периода 1992 – 1995 године и да истрају у свом захтјеву да сви злочини буду санкционисани да би садашње и будуће генерације сребреничког краја заједнички изграђивале услове за своју бољу будућност са јасном поруком: да се сребреничка трагедија никад више не понови.“

Другим речима, пошто је ово образац-препорука господина Каргановића за резолуцију НСС, тај текст резолуције би, када би се само преименовао титулар, могао изгледати овако, пратећи логички след образца за њу:

1.Народна Скупштина Србије осуђује све злочине који су се десили над свим грађанима општине Сребреница, а посебно злочине који су се десили у периоду од 10. до 19. јула 1995. године.
„2. Народна Скупштина Србије тражи од надлежних органа Републике Србије и међународних институција да се злочинци што пре приведу суду како би осуда била правда и како би се скинула колективна одговорност народа, а ради боље будућности и суживота на овим просторима.
„3. Народна Скупштина Србије апелује на све своје грађане да осуде све злочине из периода рата у Сребреничком крају 1992 – 1995 године и да истрају у свом захтеву да сви злочини буду санкционисани да би садашње и будуће генерације из Србије, БИХ и осталих суседних држава заједнички изграђивале услове за своју бољу будућност са јасном поруком: да се сребреничка трагедија никад више не понови.“

Међутим, као што се да приметити, таква резолуција би била погубна, јер се у њој јасно признаје кривица и признање Срба за злочине над муслиманима што би наши непријатељи искористили да то декларативно протумаче и обзнане да су Срби признали геноцид, без обзира што је избегнута реч „геноцид“ у самом тексту… и да смо самим тим ми „геноцидан народ“! Но, нешто више о томе ћу рећи у будућем тексту, то ће бити нека моја мини-студија овог Каргановићевог погубног образца који је у ствари јабука раздора!

Док не напишем тај чланак обратите пажњу на следеће…

Скенирани документ тзв. Резолуције општине Сребреница
(кликните на слику да је увећате и погледате тај документ са мојим пратећим коментарима и упозорењима)

skicko

Овај скенирани документ тзв. Резолуције општине Сребреница поводом догађања у Сребреници за време рата у БИХ од 1992. до 1995. дат је на увид на сајту „Грађани за истину о Сребреници“(ГИС) што можете погледати на овој локацији: http://bit.ly/aVusZR

Господин Каргановић у свом образцу-препоруци за резолуцију Народној Скупштини Србије, наводи да је то резолуција. Међутим, то је потпуно нетачно, јер из тог документа се јасно види та је то само закључак (необавезујући) СО Сребреница. Резолуција има много већи степен важности у правном смислу од закључка, обавезујућа је, и да је тако нешто донесено у документу би писало следеће:

„Скупштина општине Сребреница на VIII седници одржаној 25.06.2005. донела је следећу РЕЗОЛУЦИЈУ“
( а не „закључак“ како је наведено).

Идемо даље…
Са овим делом текста осуде:

„а посебно злочине који су се десили у периоду од 10. до 19. јула 1995. године“

жртве се деле по етничкој основи, јер та ОСУДА се односи на српске злочине према муслиманима после њиховог напуштања Сребренице, иако није наведена реч „сребреница“ ни „муслиманске жртве“, јер знамо да тзв. „међународна заједница“ само те догађаје у том јулском периоду из 1995-те једино сматра за злочине. Тада је осуда „свих злочина“ само фраза без значаја, јер се одмах  после те кобајаги осуде „свих злочина“ посебно издваја и назначује осуда српских злочина! То је уједно исмејавање, релативизација и вређање преко 3000 српских цивилних жртви муслиманских злочина! Овим се признаје српска кривица и одговорност за злочине, што ће наши непријатељи искористити да то протумаче као признање за геноцид, ако се овај Каргановићев образац усвоји и донесе адекватна резолуција у Народној Скупштини Србије!!

Овим десетодневним периодом:

„од 10. до 19. јула 1995. године“

сугерише се да је 10 дана било убијања муслимана од стране Срба што је потпуно нетачно!

Овакву неистину и злочин према истни могли су да потпишу само корумпирани Сребренички Срби!! Није ни чудо што су муслимани пристали да потпишу овај закључак који им иде у прилог, а овај Србин др Радомир Павловић им је прави „божји дар“ са неба који ће упропасити све Србе!

Али, сад се поставља ишчуђујуће питање: зашто је овај катастрофално срамни закључак г. Каргановић узео као образац-предлог за резолуцију Народне Скупштине Србије? Уз то још некоректно и цинично наводи да би таква резолуција била „неутрална“ што можете прочитати из брошуре „Истина о Сребреници“ на 14-ој страни (брошуру можете скинути са ове локације), цитирам:

Резолуција Скупштине општине Сребреница – образац за резолуцију Народне Скупштине Србије. Таква, политички и етнички неутрална резолуција, којом би се ставила тачка на циклус мржње и освете, коју помиње генерал Моријон, и којом се све жртве ратног безумља жале без разлике, не само да је могућа, она је на вероватно изненађење председника Тадића – већ била донета. Њу су 29 јуна 2005. године изгласали они који су најкомпетентнији да се баве тим питањем, одборници Скупштине општине Сребреница, међу њима 17 муслимана и 10 Срба. То су људи који о Сребреници и о злочинима почињеним у сребреничком крају знају најмање хиљаду пута више од председника Тадића и српских политичара“.

… што нема говора да је неутрално, све је то изругивање здраве памети, Срба и стпских жртви, то је и врапцима јасно, а камо ли правницима! Тако лично он, господин Каргановић, забија НОЖ У ЛЕЂА не само Србима из Републике Српске, већ и Србије, држави Србији, свим њеним грађанима, као и свим Србима ма где живели и постојали!! Он саветује Тадића да то не чини, али зашто он то чини овим својим предлогом, У НАШЕ ИМЕ И ИМЕ БУДУЋИХ ПОКОЉЕЊА!!

Несумњиво је да је господин Каргановић својим одличним текстовима и анализама у потпуности раскринкао хашке неистине и мит да се у Сребреници десио геноцид, и тако доказао да заправо геноцида није ни било! Али шок и чуђење је тиме још веће, јер просто је невероватно да такав виспрени адвокат и правник кад већ хоће, али као ни Тадића нико ни њега не тера да се одређује према догађајима око тога шта се стварно догодило у Сребреници, да предложи неки заиста неутралан текст резолуције на усвајање у НСС, то је тако једноставно, то може учинити сваки правник почетник. Такав неутралан текст где се осуђују сви злочини равноправно могао би бити овакав:

„1.Народна Скупштина Србије осуђује све злочине који су се десили, око општине Сребреница, и у њој, без обзира на националну и верску припадност, у периоду рата у БИХ од 1992-1995″.
„2.Народна Скупштина Србије тражи од надлежних међународних институција да се спроведе нова и темељна истрага заснована на свим познатим чињеницама и изјавама високих представника УН-а око тога шта се десило, око, и у општини Сребреница, у периоду рата у БИХ од 1992-1995. како би се скинула колективна одговорност народа, а ради боље будућности и суживота на овим Балканским просторима“.

И тачка! Све је изречено, сви злочини су обухваћени, нема „а посебно осуђујемо…ово… оно“, нема обезвређивања жртви злочина по било којој основи…!

Зар је то тако тешко да се уради господине Каргановићу?

Упозоравао сам о свему овоме на сајту којег господин Каргановић рекламира ГИС-у (Грађани за истину о Сребреници) постављао питања господину Каргановићу и ГИС особљу, да ми објасне ту „неутралност“ Каргановиоћевог образца, али ни после месец  дана ни ја, ни остали заинтересовани за одговор, нису га добили. То можете погледати и просудити када погледате те коментаре на следећа два чланка са ГИС сајта:

Акција: Затрпајмо председника порукама
Резолуција Скупштине општине Сребреница

Оно што такође чуди је и то, да сарадници господина Каргановића, разни самостални интелектуалци, и борци за истину о нама Србима из других патриотских организација попут Српских Двери, Српске мреже… и осталих, уопште јавно о овоме не говоре, нити постављају неугодна питања господину Каргановићу ( у ТВ емисијама у којим заједно учествују са њим) за образац који ће нас сахранити, јер кажу мудраци:

„Пут у пакао поплочан је добрим намерама“

Изгледа да у Србији влада култ недодирљивих личности попу оног „И после Тита Тито“ и у овом најкритичнијем тренутку свеколике српске историје: „после Каргановића… Каргановић“.

Уместо да важи једини култ, култ истине…!

Како то да се господин Каргановић, попут сложеног хашког случаја, није бавио архитектуром закључка СО Сребреница, јер се јасно и једноставно може моментално уочити да је неповољан за Србе, права катастрофа, већ је све примио здраво за готово и још свима нама, Народној Скупштини Србије и јавном мњењу Србије цинично препоручује то као „неутрални“ образац који осуђује све злочине истом мером?!

%d bloggers like this: