Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!


Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: www.bigradiobl.com)

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свестнижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: "Тито феномен 20 века". Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Tito-Pero Simic

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Слика-1Слика-2Слика-3Слика-4Слика-5Слика-7Слика-6

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!


И раније сам знао за ову информацију, да је наш словенски „брат“, словенац Стане Доланц, тобожњи комуниста, био члан хитлерјугенда, о томе је говорио Генерал Ђоко Јованић у својој исповести, шеф Контраобавештајне службе ЈНА.

Извиор: РТВ

**********************

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста и агент немачке тајне службе

28. фебруар 2013. | 11:09 | Извор: ФоНет, Вечерње новости

БЕОГРАД

Титова удовица Јованка Броз изјавила је да су она и Тито били стављени у кућни притвор да би могли на миру да разбију Југославију и оптужила Станета Доланца да је био члан Хитлерјугенда, а касније и агент немачке тајне службе.

„Велике силе су неколико година пре Титове смрти већ почеле да муте око разбијања Југославије, а људи који су ме ставили у изолацију били су претходница те прљаве радње. Реч је о извршиоцима наредби великих сила, а те државе и њихови агенти ни данас не желе да се објави истина и зато ме малтретирају“, рекла је Јованка Броз у интервјуу „Вечерњим новостима“.

jovanka-broz

Она је рекла да је била сметња Станету Доланцу и генералу Николи Љубичићу „у намери да преузму сву власт у Југославији, скривајући се иза Тита“ и истакла да су Титу под врат прислањали пиштољ и тражили да се разведе од ње.

„Доланц је хтео да ме се реши пошто-пото јер сам знала да је био члан Хитлерјугенда и да је радио за немачку тајну службу. Говорили су: Лако бисмо ми са Старим, али с Јованком не можемо да изађемо на крај“, рекла је она.

Адвокат Тома Фила, који је од времена Титове смрти до прошле године био правни заступник Јованке Броз, рекао је да је „било је претњи, уцена и прислушкивања“.

Према његовим речима, представник стране издавачке куће телефоном му је дао понуду од 1.000 марака за сваку страницу Јованкиних мемоара.

„Чим сам спустио слушалицу позвали су ме из Удбе и рекли да се не шалимо главом и да Јованка не сме да напише ни један ред“, рекао је Фила.

Доланц срушио генерала КОС-а због документације о чланству у Хитлерјугенд

Наводе Титове удовице о Доланцу као вођи завере потврђује и исповест генерала Ђоке Јованића, шефа Контраобавештајне службе ЈНА, коју је забележио његов пријатељ и биограф Милан Шарац.

„Генерал Јованић је имао документацију о томе да је Доланц био члан Хитлерјугенда и једне од тајних служби Трећег рајха. Доланц је сазнао за компромитујуће папире и почео да ради на рушењу Јованића и њему оданих генерала, али и уклањању Јованке. Она је добијала све те информације од официра који су обожавали Тита. Доланц је успео да компромитује генерала Јованића и Јованку, лансирајући лаж о пучу који припремају с личким генералима“, преносе Новости.

stane-dolanc-

Титова удовица наводи да је суштински разлог најновије провале у „привремени смештај“, где живи од 1977, актуелна оставинска расправа око Титове имовине.

„Истерали су ме из куће у Ужичкој 15 и нису дозволили да присуствујем попису ствари после Титове смрти, иако је то било моје право. Нису дозволили ни суду да каже на шта имам право и шта ми припада. Ушле су неке самозване групе и једноставно рекле: „Марш вани!“ Али ја сам визуелни тип, кад нешто фиксирам никада не заборављам. Чувам у глави списак свих ствари које су моја лична имовина и коју су ми отели. Након 35 година живота с Титом ваљда имам право и на некакво наследство. Сви остали су добили нешто, а ја ни квадратни метар на своје име“, одсечно каже најпознатија удовица на Балкану.

*********************

Ето браћо Срби, били смо окружени константном „љубављу“ наше словенске „браће“ у СФРЈ». Посебнио нас је нациста Доланц много „волео“ ( А „син свих наших народа“ Тито, наравно „ништа није знао“ о томе да је Доланц био члан хитлерјугенда и немачки шпијун), зато је и као министар унутрашњих послова заташкао шиптарски монструозни чин насиља над Србином Ђорђем Мартиновићем, кога су шиптари набили на колац 1985 године!!

Судбина Мартиновића је и судбина Срба на КиМ-у, судбина Срба у свим Југославијама, где су нас фигуративно речено набијали на колац и наша Словенска „браћа“, а највише и кључно наша незрела југословенско-комунистичка и страначка елита!! Наша незрела и неодговорна интелигенција!!! Она нас је набила на паганистички жртвени колац идеје лажног југословенства» и стварања за нас Србе трагичне заједничке државе са својим убицама и кољачима из првог светског рата, који су се борили против нас!

Зато нам се касније и десио геноцид у Јасеновцу…!!

Срби праштају и заборављају злочине над њима својој Словенској „браћи“, али зато та наша „браћа“ не праштају србску наивност и мазохизам националног самоодрицања ради „братства и јединства“ и лажног југословенства! Зато данас наша „браћа“ имају своје самосталне државе, знају врло добро ко су и шта су, а ми смо данас ту где јесмо, потпуно излуђени као народ, не знамо ни ко смо ни шта смо! Налазимо се пред стравичном провалијом нестанка као народа! Најјаче „оружје“ Срба док су били Срби, није било оружје, пушке и топови, већ наша идентитетна укорењеност у националној ИСТОРИЈСКОЈ, ИСТОРИЈСКОЈ самобитности и самосвесности, зато смо попут феникса и изашли као победници у првом светском рату, иако су против нас ратовали и непријатељи и наша „браћа-пријатељи“, јер смо знали ко смо и шта смо и зашто гинемо и дајемо животе, нисмо жалили животе да дамо за то, за Србију!

Но наши душмани, и страни и домаћи, добро су нас проучили, ушли су нам у мозак и душу, и разбили су нас не ратовима, не бајонетима и пушкама, већ у миру… идејама тобожњег комунизма и југословенства!!

Међутим, и поред све те трагедије наших историјски трагичних заблуда, и данас неки србски југословени и комунисти – поново би да нас набијају на исти колац у својој југословенско-комунистичкој фатаморгани, сањају неку нову Југославију, а не причају какве су злочине претрпели Срби од комуниста-титоиста за време другог светског рата и после њега!!

О томе детаљније можете чути са братске телевизије Срба из Републике Србске, који отворено о томе говоре, у једносатној емисији „Некад било“.

Перо Симић говори о злочинима комуниста и Титу

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=15608

Срби… добро погледајте ову емисију са Пером Симићем, о свему овоме што ћете чути у тој емисију дужни су да причају наши србски комунисти и нарочито титоисти из Србије, да се тако ограде од злочина комуниста над србским народом, и за време другог светског рата („Пасје гробље“ итд…) и после њега, јер само је у Београду по принципу „преких судова“, без права жалбе… ликвидирано је између 13000 и 30000 Србске интелигенције, то су били виђенији Срби!

Цитат:

Комунисти су у време ослобађања Београда стрељали између 13000 и 30000 људи! Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић, сведочио је да је у кварту којим је командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Србе је Брозова УДБА трпала у камионе и марице одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробнца које би сами ухапшеници ископали!! Када су откривена документа ОЗНЕ у Загребу испоставило се да су комунисти више људи (Срба) убили у једном Београдском кварту него у целој хрватској престоници…“

О томе сведочи Бранко Мулић, бивши припадник КНОЈ-а (Корпус Народне Одбране Југославије)

Злочини комуниста у Београду

Срби, вратимо се себи, својој националној самобитности укорењеној у историјско идентитетно-културној самосвесности, ко смо и шта смо, ако хоћемо да опстанемо као народ!!

Словеначки ратни злочини над војницима ЈНА приликом насилног отцепљења 1991! Снимак убијања војника који су се већ предали!


Као завршни чин већ започете рекапитулације трагичне заблуде код Срба о југословенству и стварању Југославије са нашом јужнословенском „браћом“ у примеру Словенаца, дајем на увид сам крај те историјске заблуде коју су крваво платили војници ЈНА.

Прво погледајмо овај видео прилог…

Словеначки ратни злочини над војницима ЈНА приликом насилног отцепљења 1991.

„Све је почело од Словеније. Западне силе дозволиле су рушење међународно-правно признатог субјекта каква је била СФРЈ. Дозволиле су стварање Словеније као нове државе не поштујући међународно признате границе тадашње Југославије. Био је то преседан у модерној правној и политичкој историји. Ипак, ни политичка декларација Словеначке државе о проглашење суверености није им била довољна. Власт у Словенији извршила је најтеже ратне злочине убијајући припаднике Југословенске Народне Армије, желећи тиме да покаже своју одлучност да до независности дође по сваку цену. Убијали су децу од 18 до 25 година која нису имала ни оружје ни муницију, ни право, ни могућност, ни наређење да се бране. За те ратне злочине Словенија је награђена, а убице умесато да одговарају пред лицем правде, проглашене су за хероје новоуспостављене државе.“

Опширније описе око насилног отцепљења Словеније и почињених ратних злочина над војницима ЈНА можете прочитати са ових линкова:

http://is.gd/FQkaBQ
http://is.gd/lAVY9a

Издвајам ово:

„…Један од најмонструознијих злочина Словенаца над ненаоружаним војницима са карауле „Холмец“, забележила је 28. јуна, на Видовдан, камера аустријске телевизије ОРФ. Да тог дана, на том граничном прелазу, удаљеном десетак километара од Блајбурга, не беше ове ТВ екипе, готово ништа се не би знало о зверском и хладнокрвном стрељању тројице заробљених војника граничара који су одложили оружје у коме није било ни једног јединог метка. Тројица младих војника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветског чаршава. Све то, међутим, није било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона и рафалном паљбом усмрте тројицу деветнаестогодишњака…“

А сад погледајте снимке аустријске телевизије егзекуције и ратног злочина убијања војника који су се већ предали. Тона нема, али све се лепо види…

Злочин Словенаца над припадницима ЈНА на караули Холмец

Извуко сам 2 замрзнуте сликовите сцене овог злочина.

Овде непосредно пре убиства видимо како 3 војника истичу белу заставу од чаршава као знак предаје

Ово је непосредни моменат пре рафалне паљбе у војнике који су се предали

Ови ратни злочини не застаревају, што значи да кад на власт у Србији доћу часни, поштени и одговорни људи у име ових војника Србија ће тужити Словенију за почињене ратне злочине!

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију


Аутор превода: Пајо Илић
pajo.ilic@gmail.com

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметниуте Београду од стране спољних кредитора које почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда је постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.
У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намећу «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995. године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у ропству заблуда. Према раширеном гледишту, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитора и међународних финансијских институција. У представама глобалних медија, западне држава не сносе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе бациле су југословенску привреду на кољена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југославије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именован Високи представик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «i», у тексту споразума детаљно се објашњава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом IFOR-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН такође је поставио «специјалног опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. За њега је постављен ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци: «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције ковнице новца». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само под условом потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујући енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финансијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политичка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори ставили су своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са организацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.
Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се расветљава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалне индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославију» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прије прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да покорно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.

Опустошени «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.

До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници. До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је «сувишна». Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника савладао је етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције остали су у значајној мери неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република чине се мрачним. Спољни дуг Југославије био је брижљиво распоређен и «прикачен» републикама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југословенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа у нормалу. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије дарежљиво је обезбедила «финансијски мост», од 37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «хитног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељене Босне између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске стекла је нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана од САД, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне. Истраживања су настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле држали су у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација Југославије по етничком обележју замењује се са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са своје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светски медији брижњиво избегавају такве оцене и чак у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији брижљиво су заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.
Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенског јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест раширена је свуда, где је једино могућ свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.
Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» тамо је уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна и стан, недоступним за огроман број људи. Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или «национални» капитализам, убудуће неће имати право да постоје. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је пример за сличне економске програме «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разорног економског модела, доведеног до крајности.

Jугослав Петрушић: Програмиран распад СФРЈ, рат обавештајних служби, ко су људи „хијене“?


Југослав Петрушић био је припадник више обавештајних служби, човек са 4 пасоша који каже да никад ни сам не би поверовао у ову причу што ћете чути, да му се све није догодило како се догодило, и да не поседује документа о томе, која је поделио многим амбасадама, укључујући свим земљама бивше Југославије, но нико га не позива на суд да га испитује о овоме што прича, а човек просто тражи и моли да га позову и изпроцесуирају. Ради се о Распаду СФРЈ и свим оружаним сукобима током грађанског рата 1991-1995. Петрушић поседује доказе ко стварно стоји иза свих крвавих злочина, на свим странама. Емисију са Петрушићем направила је телевизија Републике Српске.

Југослав Петрушић 11.мај.2010. (1)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

За распад Јуославије каже да се планирао давно пре почетка сукоба. Реализација тог плана креће после рушења берлинског зида, све те тајне обавештајне службе које су 40 година водиле хладни рат исток-запад, нису могле да нестану, да испаре, њихов рад се преусмерио око нове прерасподеле снага и зоне утицаја на светској сцени, по мери светских моћника. На мети је био Балкан и рушење СФРЈ. Четрдесетак шефова тајних служби преселило се 1990-те у Београд, који је био центар њиховог рада.

Иначе, информације ради, Петрушић каже да је у рушењу Чаушеска највише имала удела српска тајна служба, и срушила га је. Значи, овде видимо да прави креатори светских догађаја нису људи попут Милошевића, Туђмана, Алије Изетбеговића, већ разне тајне обавештајне службе, цивилне, војне, јер зашто би један комунистички режим рушио други.

Југослав Петрушић 18.мај 2010. (2)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог моћете скинути пратећи ово упутство.

Главни рушитељи СФРЈ за рачун новог светског поретка били су људу „хијене“. То су људи који долазе споља, људи попут Холбрука, Вилијама Вокера, Солане, Веслија Кларка, Мадлен Олбрајр, Бернарда Кушнера, Беранара Анри Левија, разни обавештајци, контраобавештајцил и многи други, разни холанђани, енглези, ови, они, укључујући и Уједињене Нације. На свим светским жариштима појављују се иста та лица. То су пара формације које се крију иза разних међународних организација и институција. Хијене су криве за сва зла према свим народима бивше СФРЈ. Да би могли да контролишу ситуацију око распада СФРЈ тај хијенски пара систем створио је унутар  Република бивше СФРЈ свој пара систем, од разних људи из полиције, војске, Контра обавештајне службеј ЈНА (КОС).

Главни људи који су радили по њиховим инструкцијама били су:

  • Александар Васиљевић, шеф контраобавештајне службе (КОС) ЈНА,

  • Алија Делимустафић, министар унутрашњих послова БИХ,

  • Јозо Леотар, заменик министра унутрашњих послова БИХ,

  • Антон Тус, са хрватске стране.

Значи, ово је било пре почетка сукоба, крајем деведесете, и почетком 91-ве. Хијене су им рекле да је најбоље да доведу националисте на власт, Туђмана, Милошевића, и Алију Изетбеговића, и рекли су им да њихову децу одмах увуку у криминал и убиства, што се и десило, каже Петрушић. Затим су им хијене рекле да формирају паравојне јединице. У хрватској је то био Парага, у Босни Лука Празина, у Србији Аркан, и многе друге паравојне јединице, да сад не набрајам.

Тај пара систем које су створиле, контролисале и којим су командовале хијене, требао им је само да створи маглу где нико неће знати шта се стварно дешава и ко стоји иза свега. Унутрашњи пара системи су сваком предеснику неке Републике, политичару, преносили потребне информације, зато се све и дешавало онако како се дешавало. Свако од тих председника мислио је да најбоље ради за своју земљу, но били су обичне наивчине, а Срби су најгоре прошли, то знамо! Наравно, хијене су долазиле и код председника Република и сваком причале потребну причу у коју су ови поверовали, Караџић, Милошевић…

Најинтересантније детаљ је око Сребренице, Караџић је желео да се преда Хагу још 1997-ме, мућтим људи хијене и разни слични типови су му рекли да сачека, да се не преда. Поента свега је да је Караџић био ухапшен тек кад су му била одузета сва документа која разоткривају праве творце тог наводног сребреничког геноцида. Караџић је имао дукумента да затвори Хаг, да спере лажну слику о Србима као монструозним злочинцима, да укаже на праве креаторе Сребренице, на ове хијене и друге зликовце који стоје иза њих.

Иста прича се односи и за Ратка Младића и Горана Хаџића, ухапсиће их тек кад им одузму сва документа која указује на праве креаторе Сребренице и других ратних дешавања.

Петрушић поседује документа која указују да је у Сребреници било око 700-800 жртви, ко је исценирао сребреницу лажног геноцидног карактера. Спреман је да иде на сваки суд, по било којем питању, а по много чему терете и њега. Четри пута је био у Хагу да им преда документа, но они су га игнорисали. У Хагу је помињан у десетак процеса са најтежим злочинима, међутим нико га из Хага не позива, нико га не тужи?! Не позивају га управо да би покрили ове хијене које се терете по тим документима.

Сви ти пара системи крију се иза разних тајних друштава: масона, ротари клубова, лондонског клуба, малтешких витезова и питај бога чега већ. Петрушић каже да скоро више и нема места у полицији, правосуђу, политици, а да људи на битним позицијама нису чланови горе поменутух организација, свуда, код нас, а највише у Европи, тамо је поплава.

Не може ништа на свету да се ради, било шта, разна политичка убиства, организован криминал, дрога, без одобрења и контроле ових моћних пара система, система полиције, војске. Зато се политичка убиства никад не откривају.

Петрушић каже да је већ мртав човек, да је трагедија његовог живота његова спознаја да су његови шефови из француске тајне обавештајне службе, војне и цивилне, највећи зликовци, укључујући и Жака Ширака. Они су радили за свој приватни интерес, а не за интересе Француске. У том контексту помиње случај „палих пилота“ (рат у БИХ). Петрушић је више пута слао извештаје својим шефовима са доказима да су пилоти живи, међутим сви од реда су крили ту информацију, лагали су говорећи да су пилоти мртви, да би се окористили, укључујуии и Ширака.

Петрушић је украо тајне планове бомбардовања Југославије и предао их нашим органима.

Доста тога је причао Петрушић, препун је информација и не би било лоше када би неки добровољац одрадио транскрипт његовог говора,  па да ми пошаље то да објавим. Ако ми неко помогне, био бих му захвалан.

%d bloggers like this: