Астролог Невенка Блажик – Сазнајте своју судбину…


Приметио сам да је мој блог почела да прати једна жена која се бави астрологијом, ступио сам у контакт са њом, јер ме астрологија интересује, тако да смо отпочели сарадњу. Добар астролог вам може рећи суштинске ствари за вас, али ви сте сами одговорни за свој животни пут, не астролог. У Србији се потцењује и омаловажаав астрологиај, али у битним земљама света сваки државник и политичар има у свом окружењу свог астролога, поготову то је ситуација са свим председницима САД-а…

Сада ћу вам пренети један текст о госпођи Невенки, даћу вам и линк ка њеном сајту и контакт телефон, па јој се можете и обратити…

Астролог Невенка Блажик – Добродошли драги читаоци

Аутор: Невенка Блажик
Извор»

Моје име је Невенка Блажик. Рођена у Земуну 03. Октобра 1975. у 6 часова и 10 минита. Дупла сам Вага. Многи ме на интернету познају и као Шмишоњу Вечитог Путника…

Љубав према Астрономији, па тако и Астрологији и Митологији, пробудила је у мени професорка из физике у гимназији, давне 1989. године, те је мој Меркур код Спице 04. Марта 1990. добио на поклон од родитеља брдо књига из тих области и од онда крећем на тај необични Пут.

Учила, истраживала, сама, све до 2000. године када сам на кратко похађала астро-школу, али моје Сунце казими Плутон код Асц’ са владарем Венером код Регулуса, су одлучили да је боље бити „сам свој мајстор“ и звездани Пут наставити даље сам, јер Астрологија је мој посао, не хоби.На мом Путу, друштво ми прави моја ћерка Душанка која има Аутизам и без ње не бих могла да замислим свој живот…

Астролог Невенка Блажик… сазнајте своју судбину…

Практикант сам класичне Астрологије и Ђотиша (Хинду Астрологије) Радим све врсте астролошких консултација (натал, годишњи, упоредни, кармички…) и такође се бавим и Дивинацијом (Kартама ~ Kиппер, Ленорманд, Циганице, Сyмболон, Тарот…)

Добродошли и на мој Форум:
https://www.dnevnikastrologa.com/

Kонтакт (порука) за консултације: Viber & WhatsApp сваким радним даном од 9ч. до 21ч. мобилни/вибер: +381 61 17 04 231

Слободно копирајте, делите текстове…
Слободно пишите, коментаришите, сугеришите сваки текст који прочитате…

Невенкин сајт…

Дневник једног астролога:
https://dnevnikjednogastrologablogspot.wordpress.com/

Невенкин Форум:
https://www.dnevnikastrologa.com/

Невенкинa фејсбук страница:
https://www.facebook.com/astrolognevenkablazik/

Моја последња шанса…!


Цео овај месец септембар биће пресудан за мене, за мој живот и моју судбину. Већ сам у паузи када не примам социјалну помоћ, а наредна транша социјалне помоће биће ми исплаћивана, под условом да буде све како треба са папирологијом, тек од новембра ове године, и биће отрилике у износу од 5.500,00 динара.

Имам још око 17.000 динара и са тим парама издржаћу некако до краја септембра, али после тога све до новембра, када будем почео поново да добијам социјалну новчану помоћ, нећу имати ни динара, а самим тим нећу моћи да плаћам дажбине: станарина, струја, телефон, и тек тада долазе проблеми, тако да врло лако могу да паднем у рукама извршитеља, јер нећу моћи да плаћам станарину за двособан стан који имам у власништву.

Наравно, вртим се у зачаран круг, јер немам посла, а од социјалне помоћи и народне кухиње не може се живети до века. Сада ми је нешто боља здравствена ситуација у односу на прошлу годину (помогли су ми биоенергетичари Ненад Вељковић и Мики Лазовић), и покушао сам да зарадим новац радећи на имању мог пријатеља Игора (дневаница је била 2000 дин.), али после само 4 дан рада осећао сам бол у левом куку. Покушао сам да радим и даље и поред тог бола, но онда је почео да ме боли цео леви бок, и нажалост морао сам да се вратим за Бор.

И даље ме с времена на време боли леви кук, поготову кад пешачим, а такође кад седим па устанем, тад се понекад деси да имам и јачи бол.

Остаје ми да и даље покушавам да се населим у неком селу и тако живим, али не сам, но и ту су ми 2 покушаја пропала, оба са свештеним лицима. Немам шансе да се пензионишем, а вараијанта коју сам раније изнео да пређем и живим у неком манастиру отпада, због проблема са левим куком.

Због свега овога принуђен сам да поново као прошле године распишем донације које ће ми помоћи да преживим до идућег пролећа, а до тада радићу на себи у смислу да што више поправим здравље, нарочито са левим куком, па ако се изнађе шанса да са неким склопим договор и пређем да живим на селу, биће добро, но и за такве договоре треба време, а људи такође брзо мењају мишљења, сад кажу ово, и то је као сто посто сигурно, а кад договор треба да се реализује, они одједанпут промене све што су причали.

Расписујем донације

Потребне су ми донације да преживим до идућег пролећа (април – мај) у износу од 1000€ до 1200€, а кликом на доњи линк текста: „Донације – Текући рачун“ моћи ћете ви, који ме цените и који дуже време пратите мој сајт и мој рад на њему, да видите како да их уплатите, ко колико може…

Донације – Текући рачун
https://wp.me/p3KWp-7Mk

Ја се будућим евентуалним донаторим унапред захваљујем, а ако не буде било донација ко зна шта ће се све дешавати самном, али и то је живот…

Мој мобилни: 062/354 943
Мој Имејл
: orgonster@gmail.com

Поздрав свима…!
Живела Србија…!

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине (фебрузар 1915.)


Овај Теслин чланак: „Како космичке силе утичу на наше судбине“ објављен је у америчким новима „New Yorker American“ 7. фебруара 1915. године. Тај чланак је преведен и објављен у књизи: „Никола Тесла – чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, 2006. године, 147 – 153.

 

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине

Скини текст»

Помозимо Николи Алексићу, блокиран је! Ако се усвоји закон о дозволи промета ГМО у Србији ми нестајемо!


Помогнимо Николи који је помогао нама, јер он се борио за нас, за наша будућа покољења, за Србију!!

*****************

Извор: ФБР Монитор

Помозимо Николи Алексићу!

Молимо за пажњу све пријатеље Еколошког Покрета Новог Сада.

Nикола Aлексић је тренутно блокиран, на сваки начин.
Врло ускоро треба да се усвоји закон о дозволи промета ГМО у Србији. То не сме да се догоди!

Тражио је да замолимо, све његове пријатеље и оне који знају за њега, за помоћ! Људи са врха су заплашили спонзоре, захваљујући којима је Никола дo скоро успевао да издржава, и да има приступ телефону и интернету… !!!! Да би смо помогли Николи, потребно је да му пошаљемо новца, свако колико може, на жиро рачун еколошког покрета:

335-1856-19.

Пошто на спонзоре Никола не може више да се ослони, ми смо дужни да му помогнемо. Рекао је, да ову помоћ шаљемо због нас, а не због њега.

Пријатељи, где сте?

Пријатељи, где сте?

Помозимо Николи да изађе из потпуне блокаде!! Он је све чинио за нас!!

Цитирамo га:

Где су ти пријатељи?

Дакле, покажимо да нас има, и да Никола има на кога да се ослони! Сви знамо колико је он заслужио сваку подршку, сваку помоћ! помажући њему, помоћи ћемо првенствено себи и најдражима, и млађима који тек долазе.

Никола је једини прави еколог у целој земљи!!
И зато су га блокирали!

Он је у 70 година има снаге и енергије какву 90% младих људи нема! Он енергију црпи из рада који посвећује за за добробит свих нас!!! Он је једини храбар, да се суочи са свиме од чега се ми склањамо, и зато је и увек пун снаге, здравља и чисте светле енергије!!

Дакле, ако Никола није у могућности да ради оно што му је животни позив и мисија, његова енергија нема у шта да се уложи, и зато полако слаби. зато му је тренутно глас мање снажан и енергичан!

Никола није заслужио да буде слаб!! Сад је ред на нас да му захвалимо за сав његов искрен труд за све нас!

Никола никад нас није напустио, ми ако напустимо њега, напустили смо себе и своје најдраже!
Подржимо рад Еколошког Покрета!

Молимo вас, ширите даље ову информацију!

*****************

Помогнимо Николи тако што ћемо се борити против онога чега се и он бори, против промета ГМО хране у Србији. Тренутно важећи закон у Србији не дозвољава промет ГМО. Међутим, ова издајничка власт припрема нов закон да се у Србији дозволи промет ГМО производа и ГМ хране, јер смо за њих и буквално биолошки отпад кога се треба решити да би само „елите“ опстале. Ако се тај закон усвоји србски народ и сви њени грађени ће нестати! Не буквално, за секунд, већ хранећи се ГМО храном завладаће болести, досад познате и непознате, и у зависности од отпорности организма, година старости, неко ће умирате пре, неко касније!

Судбина је у нашим рукама, здравље је у нашим рукама, они су шачица јада и беде на власти, снага је у нама, у обичном човеку, у народу, у заједништву!!

Србија је плодна земља, можемо се хранити органски здравом и безбедном храном!

Информишите се, побуните се, не дозволимо да се усвоји закон о промету ГМО у Србији!!

Погледајте и зашто:

Историјски говор професора Димитријевића против ГМО у Србији!
http://wp.me/p3KWp-5Nj

У овом тексту можете да погледате 4 видео прилога који ће вам у потпуности разјаснити зашто је ГМО опасан за здравље људи.

Такође, и ова 2 следећа прилога су од суштинске важности да се погледају.

Истина о Генетски модификованој храни, Chemtrailsima (хемијским траговима на небу) итд…

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

О штетности ГМО производа у градској управи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Драган Симовић: Триста Србских Посвећеника


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Србско питање
Триста Србских Посвећеника

Већ вековима се решава Србско питање, и никако да се реши, јер не може ни да се реши без Освешћеног и Самосвесног Србства!
Без оних Триста Мудрих и Храбрих Срба, који ће да запоседну сва кључна места у Србији, и да све држе под властитим дан-и-ноћ будним оком!
Све друо су само покушаји, само варка и опсена!

Све друго је само игра луде ђеце која, тобож, решавају Србско питање!
За решавање Србског питања вазда је, кроз векове, недостајало двоје – мудрости и храбрости!
Ако је другога  и бивало, ово нам је прво свагда некако измицало!
Било га је, и није га бивало!
У овоме је часу Србско питање поново у жижи светских збивања и дешавања.
Само што је сада Србско питање, уистини, горуће Србско питање!
Србско је питање у овоме трену, за само Србство, судбонсно и судбинско питање, питање свих питања!

Бити или не бити!
Треће могућности нема!

Овде желим да кажем нешто што нам свима вазда и увек измиче!
А то је једна виша мудрост која ће и сва земаљска лукавства да користи.
На чело Србства и Србије морају да дођу људи од визија!
Они који су упућени, како у древна тако и у савремена тајна духовна, шаманска, магијска и парапсихолошка знања!

Да створе тим у којему ће бити све сами посвећеници; изузетно бистри, умни, продуховљени и освешћени; божанске самосвести и високе одговорности; који ће држати сва поља – од културе, преко привреде, до војске!
Ти који се нађу на челу Србства и Србије, морају бити опасани са три тајна прстена, оних тајинствених посвећених личности које ће из прикрајка, тајно и тајинствено, да буду саветници свакоме члану Владе понаособ!

Све оно што Они осмисле, то не сме ићи у јавност; у јавност ће ићи само оно што је за јавност и наших вековних непријатеља!
Заиста, само овако, и никако другачије, може да се реши Србско питање!
Све друго је нестајање и, коначни нестанак Србства!

Милева Марић: Жена геније са фаталном грешком, заљубила се у Ајнштајна


Жена геније, наша бриљантна Милева Марић, неправедно је потпуно маргинализована из званичних научних кругова иако се јасно види, анализом Ајнштајнове биографије његових званичних биографа и љубавних писама и преписке између Ајнштајна и Милеве, да је отац и мајка Специјалне Теорије Релативнисти (СТР), бриљантна Милева Марић.

Њена фатална грешка је што се заљубила у Ајнштајна, али живот је такав, највећа сила је љував.
Пратите упоредну анализу Милевиног и Ајнштајновог успеха кроз њихово школовање, и биће вам јаснија слика ко боље познаје физику и математику, и ко је творац СТР.

Милева Mарић, Ајнштајн из сенке

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Преписка Ајнштајн-Милева:

„Алберт је наставио да пише распитујући се за здравље нерођене бебе и износећи ставове о теоријама које су развијали: »Бићу пресрећан када поново будемо заједно и доведемо НАШУ теорију о релативном кретању до завршетка«…“

О Милевином и Ајнштајновом раду:

„Сва 4 рада су објављена 1905. Један од асистената издавача „Анал физике“ рекао је да је Милевино име стајало у оригиналном документу. Није објашњено зашто она није коаутор.“

Милева Марић, прави геније 1

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com

Драган Милићевић писац књиге „Милева Марић Ајнштајн – Планетарни геније“ објединио је све биографске податке о Ајнштају и Милеви, анализирао је Ајнштајново детињство, школовање, упоредне успехе кроз школовање Ајнштајна и Милеве, у свим раздобљима.

О Милеви марић…

После 4 година учења учитељ и управник школе коју је похађала Милева, каже за њу:

„Пазите да ово дете не упустите, она је феномен за учење“

Све оцене Милеве Марић после 8 година учења, биле одличне, сем из физике и математике, где су оцене биле изванредне, каже Милићевић.

Милева Марић, прави геније 2

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

О Ајнштајновим школским успесима…

Ајнштајн је у 7 разреду гимназије био искључен због слабог владања и слабог успеха.

Драган Милићевић:

„Он је покушао са једним лекарским уверењем да се спаси тог избацивања из гимназије, међутим, гимназијске власти су га претекле, препоручиле су му да напусти школу..“

Дакле у исто време када је Милева показивала сјајне успехе из физике и математике, Ајнштајн је био искључен из гимазије.

Ајнштајн је дипломирао из физике са тројкама, а урадио дипломски рад са двојком.

Милева Марић, прави геније 3

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Милићевић је изнео доказе да су чувени радови из 1905-те носили потпис „Ајнштајн-Марић“ док су били у радној верзији.

После СТР, издавачи су тражили да Ајнштајн напише књигу о теорији, јер он је забога геније, зар не? А он им је реко да нема времена, да је заузет?!

У то време, у преписци Милевиној са пријатељицом, Милева каже да њен супруг често проводи своје слободно време само играући се са малим.
Ето, ствар је јасна, издавачима каже да нема времена, тобоже је заузет научмим радом, а видимо да цело слободно време проводи играјући се с дететом.

И најзад, нешто тако очигледно... у тренутку кад је Специјална Теорија Релативности већ била објављена, али оригинал изгубљен, тражили су од Ајнштајна да поново изведе цео поступак, по фазама, Ајнштајн је то одбио да уради.

Прву књигу о Специјалној теорији релативитета 1916-те написао је физичар и астроном Ерик Фројерлих, не Ајнштајн. Ајнштајн је као наводни аутор, написао само предговор за ту књигу. Толико о Ајнштајну „генију“ који никад није написао књигу о СТР, већ други.

Милева Марић је напуштена умрла 1948-ме године

Никола Тесла је негирао тачност СТР, он је отишо и даље, али је несхваћен. Такође је професор Абрамовић оборио СТР», међутим није поента у томе што се тиче Милеве Марић, која је очигледно била бриљантан ум који је могао да напредује, да оде даље и више од своје СТР. Међутим, предрасуде о женама као нижим бићима, тобоже по природи ствари не могу да имају бриљантан ум,  владају и у научним круговима којем владају мушкарци, као и у свим сферама.

То не одговара истини, ако ћемо со ИСТИНЕ.

Неко ће рећи…

„Па да, али погледај колико има много бриљантних мушких умова, а женских толико мало, готово никако“.

Да, али квантитет није мерило квалитета, већ достигнуће. Довољно је да две, три жене постигну врхунске и бриљантне научне резултате, попут Милеве Марић, Марије Кири», или рецимо Лу Саломе» која је је била фасцинација за највеће мислиоце мушког пола њеног времена, иако није припала никоме од њих.

Само ови примери су довољни да се схвати да и жена као жена може бити бриљантна попут мушкараца у многим умним областима, а то што жене имају мање резултата је због природе ствари саме жене, која је дубински орјентисана да буде мајка, да брине о породици, деци… тако да мушко може да ствара и креира.

Дајмо у друштву слободу и простора жени да ствара, да креира, и биће више бриљантних жена умова, генија попут Милеве Марић, која је верујем могла да оде и даље и дубље од СТР, да јој је животна судбина била другачија, да је наша цивилизација била на вишем ступњу свести, без предрасуда о женама као умним бићима.

Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.
ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД  ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

ПИШЕ: проф. др Светозар Радишић

Преузми текст:
Кабализовани Хаг – српска судбина и образ

Како је могуће, пита се новинарка Радио БЕ 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће да власт у Србији не штити свој народ од лажи, уцена, подвала, фолирања и клевета? Ипак, када се мало размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и мега финансијери) и његови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана…

Српске вође нису имале смелости да траже њихово изузеће, иако су имале за то изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да седе наспрам људи који су окрвавили руке и што чине то ван свих међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на свог глобалисту Слободана Милошевића. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти. Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем потискују, а ни сами не знају где: свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности.

Из истих разлога нико од јавних личности није реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат”. Нико није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује. Он је најављен као заштићени сведок К7, пред Хашким трибуналом сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ, од чувеног признања Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска организује референдум о независности без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројавају се паравојне јединице Збора народне гарде. Тада је Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Истог дана Ван ден Брук у име Европске заједнице упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Не постоје људи који нису схватили да је Европска заједница знала да формирање ЗНГ-а и постављање човека из републике која је одлучила да напусти СФРЈ значи и крај СФРЈ и почетак рата на просторима те земље. Уосталом, тада се ушло у концепт који је објављен 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Тај документ је био доступан хашким правницима. Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољено  по теорији организације, нити у систему одлучивања. Или мора да буде непаран број, да један од гласова има већу тежину, или да постоји арбитар, односно већи ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника, политичара из касније одвојене републике (Бранко Костић), присуствовали чланови трочлане комисије Европске заједнице. Прави, независни правници би испитали да ли су они допринели рату или су радили на њему. Све је било провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић је упозорио светску јавност да се Стјепан Месић не понаша коректно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године на наредбу предесдника Председништва СФРЈ која није била заведена, што значи да није била легитимна и легална, а упућена је провокативно из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Наравно, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај скандалозни период, условљен одлукама у Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос томе, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије и због тога је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза флоскула Запад и Европска заједница) све време подржавала њихове противнике и бомбардовала и ракетирала српски народ.

Правници у Хагу, и свуда у свету „новог поретка“, заборавили су још два детаља. Када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића коју је дао 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Доказано је да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Занимљиво је да је лорд Карингтон 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Друго, правници у разним кабалистичким трибуналима су очевидно запоставили чињеницу да је у чудсеној ноћи 14/15. децембра 1991. године одлучено све што се после те ноћи догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију.

Трилатералисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – састали су се са лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Подучили их шта да раде, дали им подршку, обећали им независност и оверили то фотографијама. Холбрук је тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Све је заташкано и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће носити на себи „жиг Звери”.

ЛЕХЛЕНД ЧИСТИ СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао и Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Према Лехнанду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. Познато је да је оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Били су потребни две године и 300 сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. Такозвани централни случај је стога био потпуно уништен.

Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. Запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије по основној оптужби одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Уосталом, доказано је да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, Југославија није имала своју војску у Босни и Херцеговини. Србија није имала контролу над догађајима западно од Дрине. Већа кривица за почињена убиства свакако лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Кривица за све покоље у БиХ је пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића, упркос томе што је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, који су касније оптужени за геноцид. У братимљењу су наводно учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор је парадоксалан: апсурд до апсурда повезује ликове попут Бориса Тадића, Николе Саркозија, Обарака Обаме, будући да они генетски не припадају државама које воде и не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују су слични војно-политичком рашомону који је окруживао Тита. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски „политичари”, „правници”, „психолози”, „философи”, „полицијски и војни официри” и „новинари”. Вероватно зато што су они све то само наводно.

Сада када је 26. маја 2011. волшебно, натприродно опуштено ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен с осмехом владара у Хашки казамат, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Ипак, то право не важи за САД, НАТО, а ни за ad hoc калиције које најчешће стварају САД, Велика Британија и Француска. Став о агресијама се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава постојеће односе.

Хашки суд је сачувао свој образ, али узгред и образ Хашког трибунала. То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне органе широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у тој реномираној правној институцији било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили своје.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је суђено, како се то каже у народу – по правди Бога – можда се синтагма „геноцид у Сребреници” не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Лако им је када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Зар нису још сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад ти неко преузме језик: да потом нестају и тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како изгледа албански језик са становишта филологије. Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају се потпуно истражити, уз помоћ истини посвећених научника са Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити да је начињена грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи пристрасне оптужнице, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент који доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. На основу анализе тзв. Југословенског пројекта, коју је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group), било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, и Слободаном Милошевићем, а тим актом најављена је НАТО агресија. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Прво су аналитичари ИЦГ описали стање у већ рањеној држави:

„Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез ‘глуп’… Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствима…Неколико десетина приватних радио станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу…”

‘Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине – прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…

‘Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана ‘демократска’ (подвукао Р.С.) опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана… Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)…

‘Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да  не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)…”

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима.” Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић”, чији су исходи Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју”. Пројекат је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна. Али, кад они кажу… Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе“) у анализи стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване”, и да су се чиновници „великог брата” усмерили на Косово и Метохију као на основни циљ НАТО алијансе.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића”, објављен 13. октобра 2000, такође је поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као ‘силе народа у акцији’, намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива ‘Југословенском амбасадом у изгнанству’ у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација ‘Амерички дом слободе’.”

Према Марсдену, у листу Der Spigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и амерички државни секретар Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал”, на Budapest Strasse у Берлину. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић… Један од учесника састанка је рекао: ‘Опозиција је добила строги укор’”…

После 5. октобра 2000, све је постало јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times је објављена изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду…” Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана ‘моћ народа’…” Народ је био и остао под контролом оних које плаћа да га штите и бране.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су убили две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националиста, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим границама.

Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!” Срби су на Западу називани „дводимензиона бића“, а америчка државна секретарка је претила Србима да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”. Као да су испрани мозгови свим правницима, научницима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу”.

Претпоставља се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе“ (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њих стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа“ и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Над истим душама су Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред истим искушењима, само зато што то и тако „велики брат” хоће.

%d bloggers like this: