Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Драган Симовић: Певачева Песма Створитељу


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Певачева
Песма Створитељу

Знам ја, да Ти без престанка
бдијеш нада мном,
Створитељу мој!
И да ме Око Твоје, вазда будно,
прати из трена у трен,
ма куд ја пошао, и ма шта чинио,
Свеблаги Боже мој!

Ти помно мотриш на сва бића,
и на све душе живе,
и на свеколику творевину Своју;
но, мени се чини,
да сам ја најмилије чедо Твоје,
и да Ти сву Љубав Своју
само мени посвећујеш,
Оче мој, и Мајко моја!

О, знам ја да Ти, заиста,
сву Љубав Своју
свакоме створу живом
несебично дајеш;
те, управо у томе и јесте
највеће Тајинство Твоје –
што Ти свакоме бићу
и свакој души живој,
у свим световима, знаним и незнаним –
што Ти свима нама
дајеш Целог и Потпуног Себе!

И тиме не смањујеш
и не раздељујеш Себе,
већ свагда увећаваш и умножаваш –
како Дејство
тако и Суштаство Своје,
вазда Љубљени
и Милостиви
Створитељу
и Родитељу мој!

Драган Симовић: Наша Вера – Право Славље


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Наша Вера је животодајна и духодајна, а то значи, Жива Вера у Живот, у Пра Живот, у све што бива и јесте Сушто и Суштаствено.
Наша Вера происходи из Свести, као што из Свести, снова, исијава Вера. И тако се круг за кругом, венац по венац, затвара и снова отвара до у Бескрај и у Вечност.

Наша Вера обитава у Језику, у Пра Језику, и преко Језика и Живе Речи, потом, простире се низа видљива и невидљива звездана јата.
Наша вера, преко наших мисли, обликује поднебље и крајолике, обликује Родину, Родну Груду. Моји Преци, Горштаци, никада нису говорили – ни земља, ни отаџбина, ни домовина, већ Родна Груда!

Кад заронимо у Пра Биће Језика, у Пра Биће Речи, онда препознамо и освестимо да те две речи осликавају Свеколиког Човека. Ту су и Род, и Груди, односно Прса, илити Срце, али, истовремено, и Душа и Дух једног Пра Бића које се зове Род, Народ (На-Род!).

Наша Вера није религија, већ Вера, илити Верознање, Веро-Знање. Религију сам одувек доживљавао и појимао као идеологију, као јарам, као оквир, као стегу, као нешто што се само привидно испољава у спољном, док је у Унутарњем празнина, студен и пустош, без Суштаства, без Живота.

Наша је Вера, уистини, све време била жива. Право Славље се није везивало ни за какву религију-идеологију, већ је то, напросто, била Вера, Наша Вера, Наше Славље!
Наша Вера обујима и Великог Оца и Велику Мајку, и Велику Душу Рађања и Велики Дух Стварања.

Наша Вера долази из Ванвремено-Ванпросторне Будућности и стреми ка Недогођеној Прошлости, да би се потом, снова, вратила у Давно Догођену Будућност. И тако, гле, круг за кругом, венац про венац, прстен по престен!

Наша Вера је Вечити Сан Великог Сневача, Песника и Створитеља.

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

%d bloggers like this: