Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Максим Калашњиков: Књига – „Сломљени мач Империје“


Пре неки дан, јавио ми се на мејл неки човек, представио се као „Родољуб“, и каже да је одабрао мој сајт да на њему објавим једну изузезтно значајну руску књигу руског писца који се под псеудонимом представља као Максим Калашњиков, а наслов књиге је „Сломљени мач Империје„. Родољуб је ту књигу превео на србском језку и одабрао мој сајт за објаву. Сама књига има 463 страна и из текста описа књиге, којег ћу вам приложити, види се да је то изузетно значајна књига која нам открива многе тајновите ствари Совјетског Савеза за које сад сви имамо прилику да их по први пут чујемо, али које могу бити итекако актуелне, јер Руси су Руси.

Књига је скинута и преведена са руског, са овог сајта:
http://www.stormbook.ru/

Скините преведену књигу на србском језику и кратак опис књиге:

Максим Калашњиков: „Сломљени мач Империје“ (Формат пдф. 4 мб.)
Кратак опис књиге

Прочитајте један део из описа ради сажетог увида о књизи:

„Сломљени мач Империје“ Максима Калашњикова

„Максим Калашњиков је псеудоним савременог руског писца и публицисте Владимира Александровича Кучеренка. Рођен је 1966. године у Ашхабаду, одрастао у Одеси, 1985–1987. служио војску, 1991. завршио историјски факултет МГУ. Ожењен је, има три кћери.
Аутор је читавог низа бестселера који опевају велику совјетску цивилизацију – и пун наде да та цивилизација није постала прошлост, већ се негде притајила и сваког часа може да напусти своје тајно скровиште, тутњећи челичним гусеницама тенкова и урлајући ракетним моторима.

Максим Калашњиков себе зове човеком из друге Реалности, грађанином Империје. Свој живот посветио је борби против последица 1991. године. Припада поколењу садашњих четрдесетогодишњака који су се, васпитани на совјетској фантастици, спремали за звезде, а не за тржиште.
О чему говори ова књига? Ево шта у најави пише:

Непознати Совјетски Савез.
Супероружје Руског Медведа.
Мезосферни агресори, ловци на невидљиве и борбени екраноплани.
Ко је побеђивао у Трећем светском, хладном рату?

Борбени екраноплани и орбитални ловци, плазмено оружје и летећи тенкови, „птице“ противподморничког рата и титанијумски „наутилуси“, рендгенска „сочива“ и микрогравитационе технологије – све то је многима у Совјетском Савезу било непознато, а омогућавало му је да победи у хладном рату, поставши најјача светска цивилизација. Али су земљу упропастили лењост, недотупавност и поткупљивост тзв. „елите“.

Књига је драгоцена не само због јединствених чињеница. Жива и страствена, она нас зове да превазиђемо комплекс националне инфериорности који нам је пропаганда усадила, да створимо нову елиту, способну да чврстом руком влада велесилом током пресудних година и поврати јој изгубљену величину“.
На корицама су следеће речи Максима Калашњикова:

Максим Калашњиков: „Не, нисмо ми губили Трећи светски хладни рат!

„Не, нисмо ми губили Трећи светски хладни рат!

Велика Империја, СССР, претекла је САД у полувековној трци у наоружању. Створила је непобедиво оружје. И нису Руси били ти који би се исцрпљено скљокали.

Испод старе партијско-совјетске љуштуре сазревала је нова сила у којој су киптеле свемирске енергије. У недрима војно-индустријског комплекса сакупљена је огромна залиха фантастичних технологија, радиле су армије изузетно надарених људи. Руси су могли да изврше продор у нову цивилизацију пред којом би „јапанско чудо“ избледело.

Ми нисмо знали шта имамо. Глупави режим је од нас скривао сву велелепност моћи наше земље. Сопствена изопачена врхушка подло нас је ударила у леђа.
Није ваљда све пропало?
Није!
Руска историја још није завршена. Још увек можемо да створимо нову Империју – царство снажних људи и високих технологија“.
О књизи најречитије говоре наслови поглавља:

  1. ВЕЛИКИ БЛЕФ „ЗВЕЗДАНИХ РАТОВА“. „ОСМА КАРТА“, „ЛИВЕРМОРСКИ МОНСТРУМ“ И РУСКИ СВЕМИРСКИ ПРЕСРЕТАЧИ. „АЛМАЗИ“: ОРБИТАЛНИ, ТОПОВСКИ.
  2. ЦЕНА КРЕМАЉСКИХ СТРАХОВА. ПЛАЗМЕНО ОРУЖЈЕ РУСИЈЕ.
  3. ГЛИСТЕ НА ПРЕСТОЛУ. ОБРИСИ ОРБИТАЛНИХ БОЈЕВА. РУСИ И УДАР „ОВЕРМУН“. ПОБЕДА ЈЕ БИЛА НАША!
  4. ВАЗДУШНИ МАЧ ИМПЕРИЈЕ. „СУХОЈ“ ПРОТИВ Ф-15. ЛЕТЕЋА „ТРИДЕСЕТЧЕТВОРКА“. СТАВЉАМО ИХ НА ПРАВО МЕСТО.
  5. ЛЕТЕЋИ ТЕНКОВИ И „СКАЈРАЈДЕРИ“ У ПЛАМЕНУ. „МИЉ“ И „КАМОВ“ – ПРОТИВ „ИРОКЕЗА“. МИ СМО ИХ СПАЉИВАЛИ И У ПРАХ РАЗВЕЈАВАЛИ. РУСКИ КИБОРЗИ.
  6. СЕЋАЊА НА РАТ КОЈЕГ НИЈЕ БИЛО. КРИЛАТЕ КШАТРИЈЕ ИМПЕРИЈЕ. ЛОВЦИ ЧЕТВРТОГ ПОКОЛЕЊА. МИТ О „ПУСТИЊСКОЈ ОЛУЈИ“. ПРАВОСЛАВЉЕ МАЧА. ОБРИСИ НЕБЕСКИХ ДВОБОЈА XXI ВЕКА.
  7. РУСИ КАО СМЕТЊА ЗАПАДНОЈ АЕРОКРАТИЈИ. ТЕГОБНИ УЗЛЕТ „ХРОМОГ ГОБЛИНА“. „АЕРОБОТ“ ПРОТИВ „САБЛАСНОГ ЈАХАЧА“. СТРГЛИ СМО ИМ КОПРЕНУ НЕВИДЉИВОСТИ!
  8. „ЗАСЛЕПЉИВАЧ“, „УЗВРАТНИ ХИТАЦ“ И ДРУГО. РУСКЕ ВАЗДУШНЕ КРСТАРИЦЕ. НАШ ПОТЕЗ „ЦРНИМ ЖАНДАРОМ“.
  9. ХИТЛЕРОВО СВЕМИРСКО ОРУЖЈЕ. „ДРУГИ ОГРАНАК“ КОСМОНАУТИКЕ. „МЕЗОСФЕРНИ АГРЕСОР“ – РУСКО СУПЕРОРУЖЈЕ КОМЕ НИСУ ДАЛИ ДА СЕ РОДИ.
  10. ИЗГУБЉЕНИ ХЕРОЈИ. ЉУДИ МАЧА И ЧЕКИЋА.
  11. ОРУЖЈЕ КОЈЕ КЛИЗИ НАД ТАЛАСИМА. ДРУГО РУСКО ЧУДО – „КАСПИЈСКИ МОНСТРУМИ“. ВЛАДАРИ ВЕЛИКИХ ПРОСТОРА. „ЛУЊ“ – ЛОВАЦ НА ПЛОВЕЋЕ ТВРЂАВЕ.
  12. ЦЕНА СПАЉЕНИХ НЕБЕСА. ЈЕСУ ЛИ РУСИ ИМАЛИ СОПСТВЕНИ САМУРАЈСКИ МАЧ?
  13. „ЕЈЛАТ“ ТОНЕ. СТОПАМА КАПЕТАНА НЕМОА. РУСКИ ПРОДОР У СВЕТСКИ ОКЕАН.
  14. ПРЕКИНУТИ ЛЕТ „ОРЛАНА“. РУСКЕ КРСТАРИЦЕ – ТЕШКЕ, АТОМСКЕ, РАКЕТНЕ…
  15. ПОМОРСКИ ФРОНТ. КРИЛАТИ РОБОТИ–КАМИКАЗЕ, УБИЦЕ БРОДОВА. „КОМЕТЕ“ ПРОТИВ НОСАЧА АВИОНА. ЗАПРЕПАШЋЕЊЕ ЗБОГ Х-22 И ИЗАЗОВ ТАЛАСОКРАТИЈИ.
  16. „БРЗО ОРУЖЈЕ“ ИМПЕРИЈЕ. „ТУНГУСКЕ“ И С-300 – ПРОТИВ „ТОМАХАВКА“. УБИСТВЕНИ „КОРТИКИ“ И ПОУЗДАНИ „ПАНЦИРИ“. ЧАК И ПРОТИВ РОБОТА КОЈИ ЛЕТЕ ОСАМ ПУТА БРЖЕ ОД ЗВУКА.
  17. РУСИ СА НОСАЧИМА АВИОНА. СТРАХОВИ НОВЕ КАРТАГИНЕ. МАЧ НАД ЗАПАДНОМ ШАНГРИ-ЛА.
  18. РАТ НА МОРУ ПРЕД ПОЧЕТАК ТРЕЋЕГ ХИЉАДУЛЕЋА. ГРОЗНЕ „ТРИРЕМЕ“ НОВИХ РИМЉАНА. „ОПЕКОТИНА ОД СУНЦА“ И „ТАРАНТУЛИ“ СМРТОНОСНОГ УЈЕДА. ЈЕДРЕЊАЦИ ПРОТИВ АТОМСКИХ ПОДМОРНИЦА. НАПАДАЈУ РУСКИ „СКЕГОВИ“. ПТИЦЕ ПРОТИВПОДМОРНИЧКОГ РАТА. ЖАЛОСНА СУДБИНА „ТАНКЕРОПОДА“.
  19. МИТОВИ КОЈИ СУ ДОШЛИ ГЛАВЕ ИМПЕРИЈИ. О НОВИМ МОРЛОЦИМА И САВРЕМЕНИМ ЕЛОИМА.
  20. ТИТАНИЈУМСКИ „НАУТИЛУСИ“ ИМПЕРИЈЕ. ПОЧЕТАК РАТА У ХИДРОСВЕМИРУ. МИСТИКА ПРОДОРА У ОКЕАНЕ. ТРОПСКИ ВАЗДУХ УЛАЗИ У ПОДМОРНИЦУ.
  21. ОПЕРАЦИЈА „АТРИНА“ ИМПЕРИЈСКЕ АТОМСКЕ ПОДМОРНИЦЕ. НОВА КАРТАГИНА ПОД УДАРОМ „ТАЈФУНА“ И „АЛФИ“. „ЗИБ“ – МАЧ ИМПЕРИЈЕ. ПРОБОЈ КРОЗ ГРЕНЛАНДСКИ ЛЕД.
  22. ДИЗЕЛ–ЕЛЕКТРИЧНЕ „АКУЛЕ“ ТРЕЋЕГ РИМА. СМРТОНОСНИ „ТАНГО“ И „ЦРНЕ РУПЕ“ У ОКЕАНУ. СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ЗАОСТАЈУ. УОЧИ РАЂАЊА НОВОГ СУПЕР–МАЧА ИМПЕРИЈЕ: „СТИРЛИНГ“ ПРОТИВ РЕАКТОРА. ПРЕДВИЂАЊЕ ИЗ 1938. ГОДИНЕ.
  23. С РОНИЛАЧКОМ ОПРЕМОМ И АУТОМАТОМ. ПОДВОДНИ РАТНИЦИ ИМПЕРИЈЕ. УТВАРЕ НОВИХ ПЕРЛ ХАРБУРА. ХИЦИ ПОД ВОДОМ И ЉУДИ-ЖАБЕ. СЕНКЕ „МОРСКИХ РУСА“.
  24. СПОР ОКО ЦРВЕНИХ „НАУТИЛУСА“. ДРУГО ОСВАЈАЊЕ ОКЕАНА. ПЛОВИДБА ПОД ЛЕДОМ.
  25. КО ЈЕ ЗАПРАВО ГУБИО БИТКУ ЗА ОКЕАНЕ? ПРЕКИНУТИ РУСКИ УЗЛЕТ. СУДАР СВЕТОВА.
  26.  „РУСКА ТАЈНА“ – СОЧИВО КУМАХОВА. НАША „АРХИМЕДОВА ПОЛУГА“ ЗА СВЕТСКУ ПРЕВЛАСТ. БЕСТЕЖИНСКО СТАЊЕ КАО НОВИ РУДНИЦИ ЦАРА СОЛОМОНА. ПУТ У РУСКУ „ЗЕМЉУ ПУНТ“ И ТАЈНЕ РИЗНИЦЕ ТРЕЋЕГ РИМА.“

Оригинал корице руске књиге

Глобална империја зла: Методе и поступци психолошког рата


Следи још један прведени део књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о поступцима психолошког ратовања из поглавља књиге: „Трећи светски информационо-психолошки рат“.

Аутор: Пајо Илић

1.3. МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ ПСИХОЛОШКОГ РАТА
Принцип вируса

Психолошки рат  се суштински разликује од обичног рата, усмереног на физички потчињавање противника. Његова суштина је деловање на друштвену свест на тај начин, да би управаљали људима и принудили их да делују против својих интереса. То је могуће разамтрати као одређени аналог вирусног обољења. Тако, вирус укоренивши се у ћелију, уграђује се у процесе који управљају молекулом  ДНК. Ћелија споља остаје иста, каква је и била, и чак процеси који се у њој одвијају су истога типа, али њом управља вирус. Болест пролази три фазе: укорењивање, лучење токсина и смрт ћелије. У психолошком рату без увођења  аналогног вируса унутар система противника немогу се очекивати  било какви битни резултати. У таквим условима пропаганда, шпијунажа, диверзије могу имати само споредни значај. Улогу вируса у нашем случају игра споља управљана «пета колона» унутар земље. Она треба да се укорени баш у управљање друштвеном свешћу, у идеолошку сферу и, као вирус у ДНК, да се не разликује од окружења. Представника пете клоне као да и нема. У СССР они су чинили исто што и сви. Уграђујући се у процесе, не само да нису критиковали постојећи поредак, него су, напротив, изгледали као «суперпатриоте» или «суперкомунисти», изражавали високу преданост режиму, жигосали империјализам.

Идеолошка сфера СССР као резултат учвршћивања пете колоне у њој је постала језгром, основом информационог рата, који се води унутар земље (конкретна фактологија њиховог деловања ће бити наведена у претходним поглављима). Међу методама које се примењују једна од најефикаснијих је постепено довођење идеолошких кампања и парола до апсурда, што је компромитовало постојећи режим у друштвеној свести. али то се оцењивало просто као сувишна, мада и  похвална ревност, у најгорем случају као глупост. Интересато,  да је претежна већина људи који оцењују као постфактум операције идеолога КПСС, карактеришу их управо као праву будалаштину. Битно је такође, да су функционери могли остати у дубокој сенци и ни изблиза нису увек иступали као као јавни иницијатори ових или оних акција, а врше операције у полутону, користећи противуречја, борбу ових или оних снага. Типичан пример: 70-их година су нарушавали  међусобне споразуме преломних планова. Вођама су давали савете ставе још (и још) једну суперпотребну меру у петолетку. У стварању и распиривању противуречја се и састоји основни механизам деловања идеолошког вируса. То омогућује да се користе многи људи «насумице», када се они, боре са конкурентом, фактички извршавају задатке пете колоне. И овде постоји правило – максималног кориштења подметнутих лица. Идеолози КПСС, који раде на Западу, за разлику од обичне агентурте су неоткривени. Налазе се у аутономном режиму, није им потребна веза. О директивама су могли, у принципу, сазнавати из безазлених публикациај у новинама Запада. Постепено су се одређени представници идеолога ујединили у организовану снагу.

Какве су проблеме морали решавати у психолошком рату? Свако друштво је хетерогено: постоје групни интереси, националне и регионалне елите, а такође и лица, која су на власти, са њиховим везама и интересима. Осим убацивања својих људи у идеолошку сферу у структуре власти, требало је знати приближити будале, каријеристе, увређених влашћу, а такође и створити услове за пропаганду безизлазних идејних струја и подржати њихове носиоце. Нагласимо с тим у вези, да је «револуционарна» идеологија Троцког (после победе у Грађанском рату) собом представљала ђорсокак, на крају крајева неизбежан крај СССР. Због тога га је Запад, иако у тајној форми увек подржавао.

Још једна аналогија. Вирусно обољење има скривени латентни период, али после његовог окончања наступа оштрији стадијум – организам прелази у раздражено неодрживо стање. И управо у том периоду настаје вероватноћа смрти организма. Тачно исто тако при организацији промена постојећег уређења потребно је довести друштво до неодрживости. Као пример служи деловање хитлероваца почетком 30-их година и деловање горбачовљевoг тима крајем 80-их. Сваки преврат треба да се врши у ситуацији нестабилности, само онда има реалне шансе за услех.

Принцип вируса се примењује и у посебним мерама. Тако је, у операцијама групација Горбачова на уништењу СССР искориштена она иста вирусна тријада: исправљање грешака прошлости (укорењивање), удубљивање (лучење токсина), разарање. Све те операције, које се јасно потчињавају принципу вируса, подробно су описане у четвртом поглављу.

Ниже је кратко размотрен арсенал информациог рата – конкретне методе деловања на друштвену свест. Излагање се гради на темељу прелаза од релативно простих метода ка сложенијим и префињенијим.

Директни и индиректни методи деловања на свест

Традиционални директни режим деловања на свест заснован је на убеђењима људи, обраћање њиховом здравом разуму са применом рационалних аргумената, логике. На тим претпоставкама, нарочито се, заснивао марксизам, где је полазна тачка тумачења била— «биће одређује свест». На граници XIX и XX века настали су раднички кружоци, чији су руководиоци тумачили, полазећи од анализе спољног света, шта треба чинити, од чега почети, разјаснили логички след догађаја.

Потребни саставни део провођења таквих послова на тумачењу, обраћања разуму људи, регистровање реалне ситуације. При том је важно разумети расподелу снага, реалне интересе људи, спровести научну анализу. Заједно с тим потребно је узети у обзир стање друштвене свестим тј. дати разговетне, упадљиве, разумљиве пароле; борити се за људе, за њихову свакодневну свест. Каркатеристичан пример су догађају Грађанског рата,  сетимо се «Устанка» Фурманова:

„Како је узети у руке, ту побуњену гомилу?… Наступати треба чврсто, уверено, као моћник и без ситних уступака, колебања. Као прво: чврсто и не углавном се не предаје. А друго, не испуштати ни једног тренутка испод знатижељног погледа…  Као треће, ево шта: знати чиме живи гомила: најнасушније знање о њеним интересима. И о њима говори… Затим као четврто.  Погледавши на лице, свима у очи, улови потребне речи, осетивши по покретима…  Ако тон није опао, ствар је пропала… Као последње, тако рећи аб две одвојене речи: када не помажу никакве мере ни средстава… – сићи са трибуна, са бурета, са сандука, свеједно са чега, сићи исто тако смело као што се и попео ту… Гинувши под кулацима и кундацима, умиравши агитационо. Тако умри, да би и од твоје смрти било користи“.

Принципи узимања у обзир релане ситуације широко су кориштени у Отаџбиннском рату. Карактеристичан пример се наводи у књизи [19], посвећеној пропагандној борби против немечко-фашистичке армије од 1941—1945 г. Хитлер је тада говорио: «Васпитавали смо омладину, на које се згражава свет, омладину грубу, захтевну, сурову». Али заједнио с тим као супротна страна суровости, немачки војник се показао сентименталним. И најделотворнији је постао совјеткси лист са сликом снежног поља, замрзнутих лешева немачких војника, а у позадини тога у крупном плану дете које плаче; испод слике свега три речи «Fater ist tod» (Тата је убијен). Многи немачки војници су стезали у рукама тај летак као пропусницу за заробљеништво.

Упоредо са рационалним начинима деловања на свест постоје и начини, који се могу назвати ирационалним. Могу показати разорно дејство, потиснути рационално начело и принудити људе да служе својим циљевима. Овде је својевремено велике проналаске створио ресор Гебелса.

Један од ефективних метода – метод велике лажи, које је успешно применио и аргументовао Хитлер, који је писао:

„Осетљивост маса је доста ограничена, њихово поимање је безначајно, али зато је заборавност прекомерно велика… Само онога, ко хиљаду пута буде поновио обичан појам, маса ће пожелети да запамти. Ако већ лажеш, лажи тако дрско: у велику лаж ће радије поверовати, него у малу… Људи понекад  лажу у ситницама, међутим они се стиде великих лажи. Према томе, њима не иде у главу, што их тако безочно обмањују… У случају сваког неуспеха треба хитно тражити непријатеља. Ако их нема, треба их измислити. Велика лаж даје да се добије на времену, а затим је се нико не сећа“.

У основи другог метода, који је искориштен у хитлеровској пропаганди, лежи ограниченост опажања људи. Човек не успева да преради масу података, и његова оперативна меморија је ограничена, сувишну информацију он перципира као шум. Због тога заиста важну улогу играју просте формулације, понављање, учвршћивање одређеног скупа ситуација. Доста ефикасним су се показале (мада пусте) кампање које периодично смењују једна другу, које освајају пажњу људе, например могуће је приметити периодично понављање кампање Т. Д. Лисијенка или кампање нашег времена: суверенизација, ваучеризација, приватизација, устава. Безрезултатност старих заборављају, и све почиње поново. Континуитет кампање не оставља времена за размишљање и процене.

Трећи метод, који је Хитлер користио, заснован је на томе, да су у подсвести човека смештене дефиниције, које корелирају поступцима појединих особа «стадни» осећај припадности  одређеним друштвеним групама, које стимулишу моду, синхронизацију поступака, подчињавање лидера. На његовим основама је могуће успешно пропагирати расну и религиозну искључивост, доминацију «начина живота», издвајање «интелектуалаца» над сивом масом нецивилизованих «совјета» и т.с.

Важно је нагласити, да се деловање хитлеровске пропаганде односило на нестационарне услове, догађаје који се брзо мењају. Управо ту су ефикасне и лажи, и кампање које брзо смењују једна другу. Аналогна сутуација је била и у другој половини 80-их, када су деловали горбачовљевски идеолози КПСС и «прорађивали» све претпоставке и једна кампања смењивала другу.

У свим случајевима деловања на свест људи невидљиво је присутан фактор проверивости (или Поперов принцип фалсификовања). Систем велике (и мале) лажи даје ефекат на одређено ограничено време. У подсвести људи и животиња је уметнута сумња, неопходност провере, поткрепљивања информација. Како је наведено у раду [20], чак и птице, одлетевши од аеродрома снимају на филмски траку гласове грабљивица, не добивши потврду сигнала о опасности другим путем, престају обраћати на њих пажњу и поново лете над тим истим местом. Због тога приликом информационог деловања у статичким условима претпоставка несумњиво лажне информације је некорисна. Веома ефикасан метод, често се користи у реклами:

„Увек говорите истину, говорите много истине, говорите неупоредиво више истине, него што од вас очекују, никада не говорите целу истину“.

Према тој методи идентификују се негативне стране појаве (а оне су неизбежне, пошто историју стварају не анђели, него људи) са самим појавама. Негатив свако може, што представити, опипати, а само идентификовање се одбацује у сенку. Тако, например, телевизијске репортаже о догађајима, које је потребно представити у негативном светлу, носе у себи елеменат документарности, али пажња се усредсређуеј на кадрове, истргнутих из велике гомиле особа дебила, стараца, ружних парола, макар садржаних у пропорцији 1:100. Уз добро, професионално компоновање кадрова можемо створиту за многомилионски аудиторијум утисак о догађајима, по суштини супротан стварности. У том случају снага ефекта присуства се показала утолико већом, што је непосредном очевидцу једног од трагичних догађаја у Москви, који је причао о томе, даје гледао својим очима, морамо одмах слушати одговор: «Како можеш тако говорити, па сама сам све видела на телевизији».

За свако деловање у постојећим условима потренбо је присуство истине и њене одређене дозирансоти. На тој основи могу улазити и потребне порције лажних података. Али најефикснији метод се састоји у анализирању појава, издвојених ко истините, али посебних чињеница и идентификовати их са самим појавама. Или у општијој поставци питања – стварању на основу истинитих чињеница лажних информационих структура. Сложеније творевине таквог типа носе назив политички митови.

Ефикасно управљање људима, манипуација њима помоћу информационог деловања постала је могућа само уз постојање повратне спреге. У основи социолоије масовних комуникација лежи шема: ко говори, шта саопштава, на ком каналу, коме и са каквим ефектом. Последњи моменат има посебан значај. Сва шема информационог деловања може радити без учинка, ако не узима у обзир динамику напредовања у свести, а такође и могућност неочекиваности, непредсказивости.

У развијеним земљама врши се непрекидно сондирање јавног мнења. Постоји цео систем испитивања, велика активност комуникације депутата различитих нивоа са бирачима, велика пажња се поклања репрезентативности, тачном расветљавању настројености умова конкретних група становништва. То омогућава да се унесу благовремни корективи у пропаганду, отклонити нарастајуће неусаглашености званичне идеологије и друштвене свести. Изучавање  опосредованог деловања средстава масовног информисања, која су добила назив вишестепеног канала информација, показало је, да паралелни канали масовних информација која делују на «лидера мнења», функционишу међулични неформални канали информација. Напред наведено у западној социологији је постало објекатом усредсређене пажње и изучавања.

Напред речено се више односи на директни (или информациони) метод деловања на свест. Али постоје и индиректни методи, везани са деловање на услове функционисања мозга, на регулационе функције. Та питања су детаљно размотрена у нашој књизи [13]. Тако се, у мозгу врши хемијска регулација на основу неуромедијатора и неуропептида, која може бити нарушена помоћу наркотика и алкохола. Организација дистрибуције наркотика у табору противника може се изучавати као једна од метода информационог рата. На свест људи могу такође битно утицати електромагнетна и акустична поља, нарочито у дијапазону инфра фреквенција. Окрећући их на људе, сконцентрисане на релативно малом простору, може се битно променити њихово понашање, довести до неадекватних, аномалних одлука. Деловање таквих поља може носити и глобални карактер на рачун којих су инициране њихове сунчане активности. За времен максималне сунчане активности (период у просеку износи 11 година) подудара се макисмална раздраженост људи на планети (у просеку). У то исто време се подударају револуције и друштвене катаклизме. То је видљиво из кратке листе одговарајућих година.

1789; 1804; 1816; 1830; 1837; 1848; 1860; 1870; 1883; 1893; 1905; 1917; 1928; 1937; 1947; 1958; 1969; 1980; 1990.

Са узимањем у обзир те листе можемо програмирати и концентрацију деловања психолошких ратова. Тако у, проведеној психолошкој кампањи на разбијању СССР за добијање најбољег ефекта максимум напора се подударао управо за период 1990 године.

Техника мита

Прочитај текст до краја »

Сергеј Кара-Мурза: „Долазак доба процвата“


Овим првим текстом почињем да објављујем серијал чланака преводиоца госпође Саве Росић с којом сам ступио у контакт. Текст интервјуа госпође Росић са Сергејем Георгијевичем Кара-Мурзом писан је децембра 2006-те
Аутор: Сава Росић, преводилац

Долази доба процвата
Сергеј Георгијевич Кара-Мурза
Разговор поводом предстојећег изласка књиге “Манипулација свешћу”

Питање: Дозволите ми, пре свега, да Вам честитам на, верујем, великом напору који сте уложили да нам на размеђу два драматична века подарите тако аналитички снажну и веома упечатљивим примерима и сведочанствима потковану књигу као што је “Манипулација свешћу”. Шта Вас је, заправо, нагнало да се одлучите за писање овог дела које у много чему до танчина објашњава безочну и лукаву политичку игру коју развијени Запад игра у односу на остатак света?

Одговор: Крајем ХХ века је против совјетског народа, чије језгро чине Руси, изведен рат новог типа. Главно оружје тог информационо-психолошког рата била је манипулација свешћу. Показали смо се сасвим беспомоћни против тог оружја. Огроман народ је корак по корак подржавао или равнодушно примао промене које су не само доводиле у опасност и само његово постојање, већ су противречиле животним интересима малтене сваке породице. Било је хитно потребно ту појаву спознати и описати. Иза ње стоји претња не само за наш народ, већ и за све народе Земље, укључујући и оне који сада наивно славе победу. На то су ми другови указивали, и ја сам њихов налог извршио како сам знао и умео.

Питање: У својој књизи сте на више места указали како је водећим западним земљама и њиховим сателитима познатом методом сталног понављања лажних оптужби успело да властитој јавности наметну слику о Србији као малтене напроблематичнијој држави с краја ХХ века. То је учињено да би се тиме оправдало не само разбијање социјалистичке Југославије, већ и безочно бомбардовање Србије и у најновије време очито комадање њених исконски историјских територија. Крај таквог односа према Београду као да се не назире?

Одговор: На жалост, данас се у мишљењу владајуће врхушке Запада појавила патолошка светоназорна конструкција – хибрид неопаганског месијанства и комплекса изопштеника-лихвара. Сваки одблесак православља таквој је свести омражен као знак крста. То може зауставити само свест о стваралачкој и гипкој сили која ће лихвару створити ризик великих губитака, и истовремено обраћање разуму и савести просечног западног човека. Његови су разум и савест потиснути, али нису уништени.

Питање: Није само Србија угрожена. Ваша земља је и даље, иако је саму себе лишила имперског наслеђа, предмет “мисионарског рада” најспремнијих и највичнијих западних стручњака за психолошки рат. Њима помаже и домаћа врло гласна “пета колона”, и рекло би се да се садашњи властодршци у Кремљу према таквој, све очигледнијој смртној опасности по земљу и њену будућност, односе доста спокојно и без видљивије контрастратегије?

Одговор: Судећи по многим знацима, “садашњи властодршци у Кремљу” дошли су у дубоки сукоб и са западним “мисионарима”, и са њиховом “петом колоном” у Русији. Тако испада, а шта ће бити даље, видећемо. Њихова контрастратегија је она о којој сам већ рекао. Њена делотворност ће нарастати како буде оздрављала свест интелектуалаца Русије, а за њима и широких маса. Јер, истрајност маса мора бити допуњена интелектом и стваралачким прилазом сложеним, сасвим новим проблемима и претњама.

Питање: Пошто је у београдском часопису “Огледало” крајем прошле године већ објављен Ваш чланак “Језик и власт” (у броју 53) који је заправо прерађено поглавље књиге “Манипулација свешћу”, као и изузетно повољна оцена о квалитету и дометима те Ваше књиге (у броју 61), будите љубазни и објасните суштину социолошке појаве и непосредних мисаоних операција које се могу сврстати у оно што сте с правом назвали манипулација свешћу, у циљу промене политичког става и убеђења не само једног народа, већ рекло би се и читавих цивилизација.

Одговор: Показало се да су на такву манипулацију најрањивије културе оних незападних друштава које су се, будући духовно тесно повезане са Западом, у процесу модернизације превише према њему отвориле. Међу интелектуалцима тих земаља увек је била јака не само струја “западњака”, већ је постојала и снажна компонента “западњака” у свакој личности. Наше земље су се од културног империјализма Запада за извесно време заштитиле антикапиталистичком идеологијом традиционалног друштва, развијеном на основу сељачког светоназора, прикривеног марксизмом. Рок трајања те заштите истекао је 60-70-их година ХХ века, а њен ремонт и модернизација нису извршени. Противник се, напротив, наоружао огромном резервом научних сазнања које су прибавили западни антрополози проучавајући духовну сферу незападних култура и посебно совјетског друштва. Ту прекретницу у стратегији “хладног крсташког рата” Запада ми нисмо схватили, ново оружје нисмо познавали, рањиве тачке своје свести нисмо заштитили. Надам се да ће земље Истока проучити искуство нашег пораза.

Питање: “Огледало” у Србији има много присталица и читалаца међу људима левичарских убеђења, а таквих је, верујте ми, доста, уосталом као и у Русији, иако званична пропаганда жели да нас увери у супротно. Како Ви објашњавате чињеницу да је левица данас, ипак, претежно политички пасивна, не само у Русији, Србији, већ и широм Европе па и света?

Одговор: Ја видим два разлога. Први је у кризи идеологија заснованих на постулатима Просвећености и извођених из механистичке слике света, између осталог и марксизма. Совјетска идеологија која је у почетку садржала набој сељачког космизма, изгубила је током кризе урбанизације тај плодни корен под притиском историјског материјализма. Совјетска партијска интелигенција се окренула еврокомунизму. Социјалдемократија се определила за спајање с либерализмом и изгубила сопствени језик, пошто је либерализам на кризу своје идеологије одговорио “враћањем на исходиште”, неолиберализмом као агресивном подврстом западног фундаментализма. Други разлог је у томе што је агресивни неолиберализам збио западно друштво узајамним јемством пљачкашког одузимања ресурса Земље. Дошло је до привременог благостања Запада (све до утопије “златне милијарде”), тако да је друштво постало глуво на идеје једнакости и праведности, од којих полази левица. Али, желим да истакнем да је криза захватила левицу која је размишљала у појмовима управо европске Просвећености. У другим културама идеје једнакости и праведности нису изгубиле на снази.

Питање: Ви сте на више места у књизи потанко објаснили које су све грешке, на политичком, образовном и идеолошком плану прављене у бившем Совјетском Савезу и због чега се та, веома сложена државна творевина, пре 15 година малтене срушила као кула од карата, иако су само коју годину пре тога ретки могли и наслутити трагичан крај тако моћне и огромне земље. Шта је, у крајњој линији, било одлучујуће за пропаст СССР-а?

Одговор: Не бих рекао да се ради о грешкама. СССР је ослабила криза оне светоназорне матрице на којој је совјетско уређење било окупљено и оправдано. Та је криза била неминовна током модернизације, али је старија поколења нису могла схватити, пошто су размишљала у оквирима пређашње рационалности из које нису могла да “искоче”. Невоља је у томе што искуство катастрофе ми врло споро појмимо.

Питање: Недавно сам у листу “Завтра” (сутра) прочитала занимљиво мишљење философа Александра Зиновјева, некадашњег совјетског дисидента, а садашњег великог критичара актуелне руске власти и чак браниоца лика и дела Јосифа Висарионовича Стаљина. Зиновјев, кога сте и Ви на страницама своје књиге “прозвали” због изјаве да је, попут својих колега-дисидената из касне фазе совјетске државе, “гађао комунизам а погодио Русију”, данас каже, потврђујући готово све Ваше тезе, да је Совјетски Савез и те како био добар (гарантована радна места, бесплатно социјално и здравствено осигурање, бесплатно школовање и низ других друштвених погодности), обрушавајући се на Запад и домаће петоколонаше који, пошто су разрушили СССР, сада покушавају да то исто учине и са Русијом. Како Ви коментаришете овакву промену мишљења једног од “класичних” совјетских дисидената?

Одговор: Као што је и ред за духовно здравог човека, Зиновјев је са годинама постајао паметнији.

Питање: Познати књижевник А. Солжењицин је недавно на страницама часописа “Московске новости” исто оптужио западне земље да раде на уништењу Русије. Он је, као што памтимо, такође био совјетски дисидент и дуго живео у САД. Шта је то, према Вашој оцени, на крају крајева изгледа отворило очи неким познатим “борцима за људска права” из совјетске ере да данас овако зорно критикују Запад и устају у одбрану темељних вредности не само руске државе већ, рекла бих, и свих достигнућа која се могу везати за појам “руска цивилизација”?

Одговор: Као прво, на измаку живота сви би желели да се, колико је могуће, помире с истином и остану у што бољем сећању. У конкретном случају Зиновјева и Солжењицина делује и њихов посебан темперамент – они страствено поричу сваку савремену реалност. Не видим неки посебан социјални смисао у томе.

Питање: Упркос критичким тоновима који се чују са левице, којој у Русији несумњиво и Ви припадате, а и од групе интелектуалаца – некадашњих комунистичких отпадника, утисак је да Ваша земља данас представља образац олигархијског друштва, са шачицом супер-богаташа и десетинама милиона пуке сиротиње, чији дневни приходи нису довољни ни за голо преживљавање, а камоли живот достојан човека?

Одговор: Не могу се сложити. Русија не може бити образац за ма кога, њено стање је непоновљиво. И оно се не уклапа у просту формулу коју сте предложили. Живот “достојан човека” никако не одређују приходи. Зар свети мученици нису тренутке свог мучеништва проживели достојно? Наше друштво није “олигархијско”, пошто олигарси и уопште “богаташи” у њему чине маргиналну групу, попут ванземаљаца међу нама.

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: