Срби? Шта би са: „Сви за једног, један за све!“


Мој духовни брат и пријатељ, песник Драган Симовић, ускочио је да ми помогне око донација својим текстом на „Србском Журналу“:

Драган Симовић: Не могу бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих…
http://tinyurl.com/y9qo23gr

, јер од када сам објавио текст: „Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?ситуација ми се погоршала, будући да сам се разболео, и како време тече ствар је све озбиљнија, почео сам да добијам неке пулсације у глави, замарам се брзо након 20-ак минута лаганог ходања…, очи осећам као да су тешке кугле, и због тога слабо спавам, по 2-3 сата, а некад и не спавам целе ноћи, то ме све мало по мало исцрпљује, итд… итд…

Тачно знам да имам неке промене у мозгу, јер осећам те пулсације унутар мозга (делује ми као да је нека тиха упала, можда имам проблема са циркулацијом у мозгу, итд…) али неуролог није хтео да ми одобри скенирање, да би се видела ситуација са мозгом и дала права дијагноза, тако да сам препуштен самом себи, да се сналазим сам, како знам и умем, али пара понестаје….

Прати ме и малер због обољења, јер ступио сам у контакт са старешином манастира Црна Река код новог Пазара са намером да пређем у тај манастир да живим. У начелу он је пристао, али када сам му рекао да сам болестан, онда је пристао да дођем и да покушам да се прво излечим испод моштију Светог Петра Коришког, али имам проблем с парама, тако да је питање да ли ћу моћи и отићи до тог манастира који је од Бора удаљњен 274 км., јер са ово мало количине лове коју сада имам, издржаћу до краја септембра, јер треба платити дуговања за стан, а то ме највише „коље“.

Разочарали су ме неки људи које сам на блогу доста промовисао, и ту сам био међу првима који је почео још 2007. да их промовише, кад је било врло мало сајтова националног карактера-попут мог, а ради се о др Светозару Радишићу, Биљани Ђоровић (њен АТЛАНТИС сам први почео дa промовишем здушно, укупнп имам 53 разних чланака о њеним емисијама), затим о Бранку Драгашу, кога сам такође доста промовисао. Свима сам послао смс поруке на њихове мобилне телефоне, с молбом да ми помогну донацијом, али они ни да се јаве. Једино ме је обрадовао професор Велимир Абрамовић, који ми је брзо послао 10.000 динара као помоћ, и обрадовао ме.

Ко ИСТИНСКИ има душу и морал, он има! Увек то има…!

Вељо!
И званично:
Хвала ти!

Тек су крајем 2011. почели да ничу сајтови сличног мом, као што су „ФБР Репоертер“, „Србин Инфо“, итд…, с тим да они имају по 4-5 човека који раде око уређења сајта, а ја сам радио све сам. „Крвнички“ је то био посао, и сада плаћам високу цену, јер сам се разболео, али се не кајем, без обзора што сам разочаран…

Једанаест година постоји мој сајт, и током тог времена многи пратиоци мог блога су ме хвалили и јављали ми се на мејл да су одушевљени мојим сајтом, а сада ни да ме питају како сам у овим тешкоћама. Само је један мали број пратиоца мог блога ускочио да ме контактира, да ме пита како сам, да ме помогне донацијама, и из дијаспоре, и из Србије, и хвала им!

Био сам свестран, нисам писао само текстове који су се тицали србства и националног идентитета, већ и текстове који су се тицали науке, природе и екологије, живота у природи, о заштити здравља, итд… итд…

Да сам шиптар и да сам писаао 11 година за шиптарску ствар, сад би донацијама био осигуран барем за годину-две, док не оздравим и снађем се око егзистенције. Како ја то видим, срби су толико стара нација, пре бих рекао остарела нација, тако да су заборавили ко су, ко су њихови преци који си лили потоке крви зарад србства и опстанка будућих покољења и нације!! Због наших пожртвованих предака не би данас било ни данашњих срба, модерних технолошких зомбија (80%), осим мало броја срба који су освешћени (20%), али су неповезани, и нису на власти.

Пишем овако искрено шта ми је на души, јер ситуација са здрављем ће ми се погоршавати, па док могу да се јавно исповедим, да се исоведим.. Реших да оставим неки траг на интернету…

Ако неко жели да ме помогне донацијама, ево мог текућег рачуна у Интеса банци».

Прочитајте Драганов текст и ко жели да ме помогне донацијама нека ми се јави на мобилни (062/354 943), јер због здравствених проблема, сад правим по 6-7 дана паузе када не радим на компјутеру.

Живела Србија!!
Живело Србство…!!

Скраћена верзија – Зашто треба писати срБски, а не срПски


Слушајући емисије Милана Миленковића на његовом радију 2М, он се с времена на време спрда са онима који пишу придевну реч „срПски“ као „срБски„. Мени то не смета, може да пева песме о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са граматичким правилом једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, има оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеици које су саставили наши врли лингвисти. О свему томе ширу верзију можете читати овде», а ово што сад пишем је скраћена верзија тог мог опширног текста, и целу идеју подржава и промовише један наставник срБског језика, то је Михајло Јелић.

Доста сам студиозно све ово проучавао док нисам написао тај дужи текст, читао сам књиге из библиотеке, преписку Вука Караџића са Копитаром и разним другим ученим људима тог времена, затим сам читао и наше уџбенике које говоре о тематици једначења сугласника по звучности, посећивао лингвистичке форуме по интернету, итд…

Погледајте прво шта о свему прича настваник србског језика Михајло Јелић…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Идемо даље…

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога (јер забога ради се о њиховом народу, о Србима…), требају да сачувају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се с тога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Друго, такође врло битно, пошто знамо да у србском језику постоји реч „срп“ која означава пољопривредну алатку, и сада ако би хтели да напишемо реченицу, примера ради: „Србску оштрицу треба дотерати и додатно наоштрити„, мислећи наравно на алат срп, а не на србе као народ, то фактички неће бити успешно, нико неће схватити да онај ко ово изриче у писаној форми, мисли на алат срп чијој речи „срп“ природно следи придевни наставак „срПски„, јер се придев „срПски“ користи као придев за народ. Међутим, истовремено, то ће и значити да је речи „срп“, одузето то да сходно природном саставу те речи и распореду слова, дода и логички придев који тој речи следи, а то је „срПски“…

Језик је за мене и неке моје другаре који су врло образовани, који наравно знају за једначење сугласника по звучности (и много што шта још…), много више него пука граматика, која наравно треба да постоји. Међутим, језик је толко дубок, толико дубоко обухвата човека и има дубок смисао за њега, то захвата неуролингвистику, језик је БИЋЕ народа, и зато послушајте емисију Древник која говори о срБском језику…

Древник бр.47. “Реформатор или плаћеник“ – 24.02.2018.(7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Игор Антишић: Може све само Србин не


По идентитетном и менталном склопу, србима, да би опстали као народ, потребни су млади нараштаји попут србина Игора Антишића из организације „Млада српска снага„, јер преци су изумрли и поклани од „браће“ (узалуд), старија и средња генерација срба је потпуно откорењена од националног идентитета, јер су у СФРЈ васпитавани у анационалном идентитету, што значи бити све, само не нешто конкретно и органско – Србин! Дакле, бити неорганска идејно-идеолошка теоретска универзалија: грађанин, југословен, космополита, комуниста итд … дакле ниси одговоран никоме, јер идеје и појмови: грађанин, југословен, комуниста, космополита, не могу да ти дају повратни одговор, па да видиш на чему си, да ли исправно радиш или не …

Наравно, свака част малој групацији срба интелектуалаца и обичних срба у народу из те старије и средње генерације, који и поред све комунистичке лоботомије нису изгубили национални дух и идентитет, већ су и дан данас остали срби, али су медијски потпуно анонимни или маргинализовани, јер у данашње време зомбија и зомбизма, догодило се само оно што се каже у медијима, на телевизији (строго контролисано), а шта се заиста догодило у нормалном органском животу … ма ко *ебе живот (он захтева одговорне слободне индивидуе које размишљају својом главом), кад можеш да функционишеш конформистички као „слободан“ роб разноразних виртуелних светова, понуда је огромна: телевизија, филм, игрице, интернет, спортски преноси … ма и превише је тога.

Због свега овога, значај Игора Антишића је велики, само да се тако нешто још више оплоди међу Србима, размножи, и омасови …

**********************

Извор»
Аутор: Игор Антишић

image18

2018. биће тачно један век како губимо наш идентитет и све оно што нас је чинило Србима. Почевши од вере, писма, слављења заједничких хероја и жртава, па тако и културних и научних радника и много других ствари. Како се то догодило и то само за један једини век, што признаћете, у историји и није пуно?

Последња четвртина, а посебно сам крај 19 века код српских интелектуалаца, готово без изузетака преовладава идеја о уједињењу са Хрватима и Словенцима у једну државу. Док су Хрвати до пред само уједињење палили српске куће по Загребу, забрањивали ћирилицу и изјављивали како би побили све Србе али их има пуно, дотле је наша интелигенција са све краљем на челу хрлила у једну природно неодрживу творевину. Саму ту идеју су Срби платити крвљу у Великом рату, док су баш ти исти са којима смо се ујединили били на противничкој страни али све то се брзо заборавило јер требало је по сваку цену ослободити “браћу”. Овде нам се намеће питање од кога их ослободити када су за те исте гинули? Читав идеал тадашњег српског врха можда се најбоље огледа кроз Нишку декларацију и ове реченице “Постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

image19

Након уједињења српски елемент је постајао све слабији и заправо је служио за поткусуривање и вечити аргумент оних који су ту земљу видели само као корак ка “својим” земљама, Хрватска и Словенија, да је то хегемонија српске буржоазије и угњетавање осталих. Било би добро да је тако било али није. Занимљиво је исто тако споменути да у политичком животу ни једна српска странка није имала у називу српска, а још горе да се свака на овај или онај начин залагала за Југославију, подређујући стално Србију и користећи је као добру преговарачку понуду хрватским и словеначким странкама, које су већ тада тражиле своје оквире и границе унутар Краљевине СХС, па касније Краљевине Југославије.

Оно што је најтужније је то да су се тада полако Срби почели преводити у Југословене и то директном заслугом српске интелигенције или елите, како је коме лакше, а већ тада се почело полако одбацивати ћирилично писмо и мало је фалило да се склопи унија са Ватиканом. Каква је имагинарна и неостварива замисао била та земља најбоље се види догађајем пред сам Други светски рат када су заједничку војску одмах напустили Хрвати и Словенци и пребацили се код истих оних од којих смо их ми “ослобађали” у Великом рату.

Након завршетка Другог светског рата слика и прилика Срба се пресликала, али овај пут у много горем облику, што је и нормално, јер онај ко не учи из своје историје сваку следећу грешку скупље плаћа. Доласком КПЈ и Тита на власт, оно што је започето у Краљевини, наставило се и у СФРЈ само много озбиљније. Од српског корпуса створене су нове нације, па смо тако добили нације географског и религијског типа, односно Македонце и Црногорце географским начелом и Муслимане религијским (од којих данас постадоше Бошњаци или Босанци, чекамо да се договоре како ће се звати). Што се самих граница Србије тиче и ту се напорно радило, па је Барања захваљујући Миловану Ђиласу, предата Хрватској, а Србија је била једина од тадашњих Република која је имала и своје две покрајине, Војводину и Косово и Метохију. Срби су и даље били стубови југословенства, заправо многи су прешли (као да је то нека карташка игра) у Југословене, а да би напредовали у послу многи су престали да славе славу и да иду у цркву. Католици ових проблема нису имали, али православци (Срби) су били на великим искушењима. Латиница је постала доминантна и како је време одмицало све више и више је ћирилица, не само одбацивана, него и заборављана међу Србима, а ово посебно важи за Србе ван Србије. Тако то иде када хоћемо свима сем самима себи да угодимо. СФРЈ се попут своје претходнице распала у крви, а Срби су протерани са готово свих простора бивше државе и своје уточиште нашли у Србији. Поново нисмо научили из грешака и када смо лако могли прећи преко геноцида усташа и надалеко по злу познатих Јасеновца и Старе Градишке, етничко чишћење Срба, а посебно етничко чишћење из Хрватске (где су Срби били конститутиван народ) и није тако тешко пало. Кунеш се у друге, а за своје немаш поштовање и шта друго можеш да очекујеш?

image20Распадом СФРЈ улазимо у државу СР Југославију или боље речено Србију и Црне Гору, а од 5. октобра 2000. године почињемо да се здушно боримо за оне који су нас само годину дана пре тога крвнички бомбардовали и нахранили осиромашеним уранијумом. Занимљиво је да опет нисмо били Срби, него смо постали грађани. Овај период, а пошто смо живи сведоци истог, бићу слободан да кажем да је најгори период у историји нашег народа. Најгори је због само једне ствари, а то је што се у прошлости и многим мукама српског народа могао изгубити “само” живот, а данас се губи идентитет Србина појединца, а самим тим и читавог народа и земље Србије. Ми смо сведоци наплате по убрзаном принципу свега оно што је почело да се ради од 1918. године, а бићу слободан да кажем и раније. Из свега овога нисмо извукли никакве поуке, него и даље срљамо у пропаст и за брата сматрамо оног ко је нашег брата до јуче клао, протеривао или злочиначки бомбардовао. Међутим, ипак требало би да се запитамо и поставимо испред себе пар питања. Некада је одговоре и правце размишљања, а у циљу освешћења, најбоље исказати питањима.

  1. У Југославији смо били Југословени, а у Србији смо грађани, па ако је тако, јел Србина створио Југословен, а Србију грађанин или је то све дело Срба? Или нас је једноставно срамота да кажемо да смо Срби?
  2. Ако не учимо из наше прошлости и немамо за своју земљу и свој народ поштовање, шта онда можемо очекивати у најскоријој будућности? Нову Мачву, Јасеновац или погроме из Крајине и са Косова и Метохије?
  3. Резиме у најкраћим могућим цртама нам је показао да нас је наша елита стално гурала у пропаст, а при томе њима ништа није фалило, ни тада као ни сада, па да ли опет треба да слушамо ту теоријску елиту без трунке народног (заправо они се гаде сопственог народа) или треба да покушамо да створимо нове снаге, које ће пре свега бити народни људи или боље речено народни трибуни?
  4. Видели смо да за време Југославије, што монархистичке, што титоистичке, нисмо имали ни једну српску странку, него југословенске странке састављене од Срба које су се бориле за Југославију, а данас видимо да нема странака које се боре за Србију, Србе и остале народе који живе са нама и поштују нас подједнако као и ми њих, него се борба заснива на евроунијатским или руским причама, па нам се намеће питање да ли је то добар метод борбе и докле ћемо да кукамо и живимо у заблуди да ће нам неко са стране помоћи?
  5. Да ли могуће да након свих ових горких искустава и то само за непун један век нисмо баш ништа научили и да и даље лутамо и верујемо онима који су нас толико пута преварили?

Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“


Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога „срБски»„), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дакле, да кренемо са овом нашом „срПско – срБском“ језичком темом…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наставник срПског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности „б“ прелази у „п“ (па се стога пише „срПски“ уместо „срБски„) инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле „срБски“. И ја се за то залажем.

Ставио сам овај интервју са наставником срПског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.

Заправо, повод за писање „срПски или срБски“ дао ми је Милан Миленковић са интернет радија „Снага Народа»„. Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија „Гнев Србије(наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам споменуо, нека се не љуте… па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати… да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња, а то смо ми данас!! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању „срПски или срБски“, и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу „срБски“ да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, „на терену“.

Па вероватно има и таквих, али они су неважни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику „србски“, а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева „срБски“ сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносрбском језику» из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани „историчар“ јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као „оца наше писмености“ који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а „отац је наше писмености“, док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама „копао“ по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић» који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом», овом» и овом» видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».

И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, „срПски или срБски„?

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима… требају да сачвају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу:

„Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

Кажу да се не замагли значење. Да, али са „српски“ језик и „српски“ народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из властитог имена за србски народ: „Срби“, него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице „срПски језик“, гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове „Српи“.

Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом властитом имену за народ „Срби“, Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се „срПски“ односи на Србе, а не на Српе, јер се слово „б“ путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово „п“.

Али, ако случајно „СрБислав“ погрешно напишете са „СрПислав“, ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислава не стоји никакво лингвистичко првило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању..

Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислава у виду „СрПислав“, не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано „срПски“ може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву „срПски“, за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев „српски“ односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву „срПски“, знају да се то односи на Србе, иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО НАПИСАНОГ ИМЕНА ЗА СРБЕ У ПРИДЕВУ „СРПСКИ“ ушло у „аутоматски програм“.

Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју „Грб„, која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч „грб“ је појам за неки уцртани знак на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као „грБски“, а не „грПски“.

Е, сад… идите улицом и питајте пролазнике: „Шта је то грПски знак“?

Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев „срПски“.
Огромна већина неће знати шта је „грПски знак“, јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: „шта је то Грп“ (?) да би докучили шта значи придев „грПски“, који је изведен из корена те речи „Грп“, тако ће они претпостављати.

Међутим, и хипотетички, када би се реч „грб“ са својим придевом „грБски“ користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа „Срби“, тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за „Срб-и – срПски“. Тада би се погрешно написан придев „грПски“, и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног „срПски“, јер би се то рецимо, као и за „срПски“, 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев „грПски“, путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма, кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев „грПски“ не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се „грПски“ односи на „Грб“, а не на „Грп“. Научно гледано, као ни у случају са „срПски“, не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен „програм“ сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева.

То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за „споразумевање међу људима“. То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не ГЛАСНИМ споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог АРТИКУЛИСАНОГ језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара АРТИКУЛИСАНЕ речи (већ неартикулисане – као животиња), које су претходно биле мисли.

На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч.
То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућује стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.

Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.

Даље….

Морамо узети у обзира да је путем „срПски“ узурпирана и преузета реч „Срп“, која је већ „заузета“, јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат Срп, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава, а не само за „срПовање“ срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета… прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а „извођачи радова“ ће се лако наћи, ко би други био, него наша „браћа“, којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви.

Зато нам се и догађа, то што нам се догађа…
Има и другог, још за жив језик и правопис битно…

Ово се мени стварно десило, не измишљам.

Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича… и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ.

И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев „срПски“, али као што је ред (пошто реч „Срп“ већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га:

„Јели, јел си проверио оштрицу срПског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш“?

Јасно сам рекао и нагласио „срПски„?

„Не, добар ми је срп“, рече овај.

Дакле, тај комшија је придев „срПски“ схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља.

Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати ЕТИМОЛОШКИМ ПРАВОПИСОМ – „срБски“. Још када знају да се у страним именима као за Хабзбурге одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом „ХаПсбуршки“, већ етимолошким „ХаБзбуршки„, то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку, лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба „срБски„.

Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над „глупим“ народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар» форума…..

Д.М.

„… Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике „србске“ верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи „српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд.“ а да пишу „с(е)рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с(е)рдце, солза“ или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже:

„представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Па већ сте увели, односно оставили, ту „ситницу“ „Б“ у „ХаБзбуршки“, за туђе име, а за срБско да остане „П„! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетно и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за „срПски“, па да се пише „срБски“!

Друго, не изговарају сви „срПски“ кад причају, има их који изговарају и „срБски“, што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ „лооооми језииик“ да каже „србски“. Филолог Др Калезић управо у овом» тексту говори да је „срБски“ ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара „срПски“.

А како се то мерило?

Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: „Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби…“ итд… Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га, не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: „Језик је жив, он се мења.“ онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: „најхот„, „најстајлинг(то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа и у сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних  утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка „најхот“ а не „најдражеснија„, а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи:

„Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо срПским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик.“

Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило „пиши као што говориш, говори као што пишеш.“ То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име „Небојша“, већ „Небоша“, тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе -„Срби“ – изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као „срБски“, а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!

Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, унутар свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву „срПски“, оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности, мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за „срБски“, и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише „срБски“, јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА… то није тако, ако си могао да одступуш од ФОНЕТСКОГ правописа па пишеш „хаБзбуршки“ етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш „срБски“, за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једначењем сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетно име срба, већ само придев „срБски„! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев „срПски“ за србско идентитетно име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: „разшрафити“, „сбарити“, „с(е)рдце“, „солза“. Па није бре откорењени лингвисто идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви „разшрафљујете“ у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!

То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане „Б“ – и етимолошко „срБски“!

Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србсском.

Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника…

English, чита се, односно изговара, као „инглиш“ [‘inggliš].
Овако написана реч „English“ има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као „english”. Као именица, овако написан реч english има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи=“Енглези“, али се испред речи дода префикс „The”, па се пише „The English”.
Као придев овако написана реч english означава и име језика којим енглези говоре, и значи „Енглески језик“, а исто значење има и када се напише „English language“. У свим овим значењима реч „english“ не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен „eng“. Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као „english“.

Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем „реформе“ језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом „легну на руду“, да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу

О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.

Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“:
http://goo.gl/6nJvFT

„Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.“

Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба:
http://goo.gl/698yrW

„У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.“

Др Зоран Милошевић, Александра Мировић:
http://is.gd/OcfYR7

„… Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад») да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба…“

Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски. Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки» (владика, песник, писац, филозоф, правник, … “ Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба“ помагао је Вуку у реформи) инсистирао код Вука „да бар у наслову овог дела стоји „срБски“ као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.

А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове „Вокабулар“. Вокабулар је страна реч – адекватна србска је „речник“. И ови ће да бране србски језик од туђица?!

За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулиша масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара!

И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испире масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбурге, па уместо фонетског „ХаПсбуршки“, пишу етимолошки „ХаБзбуршки… а етимолошко „СрБски“ не може да се пише, већ мора фонетско „срПски“!!

Кој безобразлук, која шизофренија…!

На том истом форуму можете прочитати да се тај „народни“ језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи „правопис“ лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу „ортографија„, што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И НЕПРЕКИДНИ МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: „хоћеш да схватиш нешто брале“? Може, може… али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.

Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), а већ постоји србска мисаона реч!

Чему онда срБске речи, ало?!
Чему онда срБски језик!!

То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу „центрифугаланцентрифугална сила“ и „центрипеталан центрипетална сила

центрипеталан (лат. centrum, средиште, refere, тежити чему)

средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила,
фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан

центрифугалан (лат. centrum средиште, fugere бежати од)

средобежни, који тежи да се удаљи од средишта; центрифугална сила,
средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили
услед кретања по кривој путањи… итд…

Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам „средотежна“ сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо „центрипетална“ сила, као и „средобежна“ сила, уместо „центрифугална“ сила, ало?

И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму.

И чему служи онда србски језик?
Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина.

Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на „срБски“. Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић» инсистир на „срБски„.

Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња» (1830—1878).
Било које штиво да је писала, користила је придев „срБски“, као и у доњој песми.

У Споменицу Минки Караџић

У туђини именом се дичиш
Србског Рода ког достојно носиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш образ у туђинству.

Даље, даље, ништа лепше није
но кад љубав к роду срце грије,
то је накит Србину, Србкињи
ил’ у дому или у туђини.

И јошт једно: из далека света
кад ти душа отаџбини лета,
у Фрушкој се Гори ти устави
и мене се онда ти спомени.

1851.

То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин» (1827—1847)
Његова песма…

Србским Одпадницима

Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит’!
Нити бојимо се ми да ће нас мало остат’.
Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање
Окреше, волије још; боље ће цватити тад.

Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице „Срби“, инсистирали су на „срБски“. Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио „срБски“, тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу „Горски Вијенац»“ (штампано 1847. год.) у писању користио придев „срБски“, а не „срПски“!

У то се можете уверити на овој», и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и ДАЛЕКОВИДИ ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован!

Да би се величале Вукове „реформе“ дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе „Вук Караџић“ из Сочанице» говори ово:

„… 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор: Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор: Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“

Хмм… добро, но хајде да поступно корак по корак видимо да ли је то баш тако.

Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев „срБски“, а не „срПски“, иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: „Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“ није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме „срБски“, већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум „Вокабулар“, један лингвоста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам:

Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство„.

Ето, уместо србске речи, користи туђицу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?

За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч „ортографија„. На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи „ортографија“ каже се следеће: ортографија (гр…писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи. На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: Правопис или ортографија (грч. ortho – исправно, и грч. graphos – писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасу грчку реч „ортографија“, уместо да за исти израз користи јасну србску реч: „правопис“ па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже:

Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему „србство„.

Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та „ортографија?“) и све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење:

Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек…

То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара – и он сам себе не разуме – све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама… Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба.

Е, сад… на шта нас наводи тај лингвиста када каже: „Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство“. Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело „Горски Вијенац“ није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим „Српским ријечником“ још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао „чистим срПским језиком“. Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков „СрПски ријечник“ тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев „Горски Вијенац“, са странице дигиталне библиотеке сајта „Библиотека Матице српске», тако да све можете и сами проверавати. Ово је» оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског ријечника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев „срПски“. Међутим, Вук када на страницама» 171 – 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже:

„Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч: „Као Србски сватови.“ Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понијети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш – шта лупаш – ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана прије, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум.“ Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:

srbski

Дакле, да резимирамо ствар око овога „срБски“ и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. „потврда Вукове реформе“, јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога „Б“ прелази у „П“, па се уместо „срБски“ пише „срПски“. Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев „срБски“, јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог „Српског ријечника“, да је у томе хтео да испоштује Вукове „реформе“ он би писао „срПски“, његово дело би било одштампано тим новим „срПским“ правописом (ортографијом) али Његош није то желео!

Међутим, из доње студије Меше Селимовића: „За и против Вука»“ видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика.

Меша Селимовић: „За и против Вука„:

„… Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.“

Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом „За и против Вука“ дао најуравнотеженије и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.

Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донета забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде „БеседаДрагутина Јовановића». Из те беседе ево још приказа стране 3» и стране» 7. и 8.

После овог периода, сви Његошеви Горски Вијенци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!

Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?

Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев „срБски“, да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе… јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.“

Исто тако треба да се пише уместо „срПски“, „срБски“!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању!

Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем „срПски“. Ово са „срБски“ је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем „срПски“ обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи?

Смешно, брате, смешно…

Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: „србски“, „србско“, србкиња, итд… и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста.
У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, срБству!

Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6, што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела.

Данас се хвалимо како имамо „најсавршеније фонетско писмо на свету“ и да је Вук „отац наше писмености“, а историјски гледано у односу на то „неписмено“ време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљимо, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма.

Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су „реликти прошлости“, по њима, робство (мондијализму) је слобода.

У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког», тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњења и још већег уништавања.

Хоће понекад и образована интелигенција да понижава „глупи“ народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: „Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ„, али на крају, дугорочно гледано, трпео је и три народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му „помаже“, његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових» његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде:
slaveni-1

Дакле, овде Вук каже да је навуко на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.

Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас.
Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у ПРАВОПИСНОМ језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве „реформе“, доћи ће временом касније и још неке друге „реформе“ и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу.

А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши „реформе“, урадиће он то, само „ако му неко да новац„, није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице» преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка:
Novac-1

И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латиничноj„, што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.

Дакле… инаћење, паре… а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију… ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам.

Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био УЈЕДИЊУЈУЋИ мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи „порекло„, ако би се уместо слова „е“ убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајућа реч писала овако:

порѣкло

И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЕЛЕМА (обичан свет) читали као: „порЕкло„, ијекавичари као: „порИЈекло„, а икавичари као: „порИкло„, а смисао се не би изгубио.

Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара?

То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари.

Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања!
Ето, шта само једно слово може да учини.

И зато није баш најбоље правило „пиши као што говори“. У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако.

Само мудри интелектуалци могу спасити србе од нестанка као нације…!

Драган Симовић: Нема национализма без духовне вертикале!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Нема национализма без духовне вертикале.

Сви национализми без духовне вертикале брзо завршавају на историјском сметлишту.
Сви национализми без духовне вертикале пре или доцније постају своја супротност и опречност.
Сви националисти без духовне вертикале после краћег времена прелазе на другу страну.

Некада жестоки националисти без вертикале убрзо постају жестоки противници и непријатељи властитог национализма, властите нације.
Погледајте жестоке србске националисте од пре двадесет година – сви су они листом постали највећи изроди и непријатељи Србства.

Зашто су бивши србски националисти из деведесетих година прошлога века постали највећи србски изроди?
Зато што су сви они до последњега били националисти без духовне вертикале.
Сви су они листом били ватикански, коминтерновски и бриселски сатрапи прерушени у ура-патриоте и буђелар-патриоте, у лажне националисте.

Сваком истинитом и самобитном национализму највећа опасност прети од властитог лажног национализма.
За србски национализам духовне вертикале најпогубнији је и најопаснији лажни србски национализам – србски национализам без духовне и културне вертикале.

Долази време младих и самосвесних србских националиста.

Оних србских националиста што извиру из галактичке србске будућности, оних самобитних, самородних и посвећених србских националиста који ће Србство очистити од лажних ватиканских, коминтерносвких и бриселских нациолаиста – сатрапа и послушника Великог Инквизитора.

Нема ниционализма без духовне вертикале!

*********************

Надовезујући се на овај Драганов лирски запис дајем прилог с прошлогодишње духовне академије „Видово„. На суштинске и дуже стазе тај значајан догађај за СрБски Род десио се 22.06.2013. у насељу Мокра из Белопаланачке општине која припада Пиротском округу, а надомак Суве Планине. Догађај је организовао Драган Јовановић на свом имању, где је, цитирам:

„Драган Јовановић је окупио пријатеље Славишу К. Миљковића, Горана Лазаревића, Слободана Јарчевића, Милоша Гроздановића, Бориса Лазића и др. госте да међусовно поделе сазнања и размене мишњљења и искуства“.

Духовна aкадемија „Видово“ – 22.06.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: Моји Галактички Преци


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813

Лирски записи

01

Срби су много што-шта преживели у својој стотину векова дугој повесници, али ова понижења, овај јад, ову духовну беду,
овај стид и срам – неће преживети.
Ниједан народ у својој повесници није био тако понижен до скота, до последњег скота.
Оваква понижења могу да доживе, и преживе, само они који се више не рачунају у људе, не рачунају у словесне народе.

Са становишта духовне науке, са једног вишег ступња Свести, боље је да смо нестали, да смо заувек нестали са овога света, него што смо доживели сва та понижења.
Оно изабраних и одабраних Срба, оно расних и самосвесних Срба, знам, поуздано знам, неће преживети ова понижења Србства.
Одлазиће један по један, један за другим, или, пак, сви скупа, са овога света, а остаће само они Срби који у суштини, у бити, и нису Срби, већ само користе лажна србска имена, да би што више обрукали и понизили Србство.

Заиста, Србство је овога пута понижено и обрукано за сва времена.
После овога и неће више бити никаквога Србства на Земљи, већ ће опстати нешто што је ругање Србству,
нешто што је спрдња са Србством.

02

Враћам се својим коренима, својим боговима и прецима, враћам се првобитном бићу звездане расе, враћам се прецима Стриборјанима, Хиперборејцима и ПраАријевцима, враћам се вери својих посвећених предака, јер са овим Србима који се ругају свему Србском, уистини, немам ничег заједничког, нити то може бити мој род, нити, пак, то јесте мој народ.

Не желим да ови лажни, да ови вештачки створени Срби брукају моје богове и моје претке који су и живели и умирали, и, опет, и умирали и живели држећи се Сварожнице, држећи се Галактичке Вертикале.

03

Ми смо од ПраВасељене, од Духа Стварања, од Свести, од Створитеља добили многе дарове, а један од тајинствених дарова јесте и тај, да смо ми кадри не само да мењамо и стварамо своју судбину, већ можемо – у својој стваралачкој машти, у сновима својим – да бирамо, да стварамо, и да обликујемо како своје потомке тако и своје претке.

04

Нека се свако од нас изјашњава како год пожели – јер свако од нас ствара своје претке – али, што се мојега бића и суштаства тиче, ја сам Стриборјанин, Хиперборејац, ПраАријевац, потомак посвећених божанских предака, који и данас живе у Галактичком Језгру и, који ми, све време, припомажу у овоме свету привида, варки и опсена.

05

Ови лажни и вештачки створени Срби нису моји Срби, нису Срби орлови и соколи, нису Срби летачи, већ су то пузавци и гмизавци који су Србство понизили до скота, до последњег скота.
Неће ме више ништа ни везивати ни повезивати са њима, нити у овоме свету нити у иним световима.
Кретаћу се усамљен као носорог, као степски вук, повезан са својим Галактичким Прецима, повезан Бесмртним Боговима.

06

Нека у овоме свету скончам као последњи просјак – јер сам међу овим лажним и вештачки створеним Србима одувек и живео као просјак (будући да су ме све време, од када знам за себе, вазда прогањали и кажњавали за све оно што сам, као песник, чинио за Србство) – али ћу до свршетка свог земаљског животног тока остати веран Светоме Завету својих Галактичких Предака.

Драган Симовић: Нове школе за Ново доба


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3Лирски записи

01

Ако немаш визије, немаш ни себе!
То је закон.
Виши галактички, космички и божански Закон.
Мисли шта год хоћеш, али без визија, без виших духовних и божанских визија, ти ниси ти!
Ако уметник нема визија, онда нема ни уметничког дела.
Ако један народ нема визија о себи и својој држави, онда нема ни народа, ни државе.

02

Србији требају школе стваралачких визија.
Не школе у којима ће да се предају техничка и технолошка знања, да се стварају роботи и киборзи,
већ школе у којима ће се рађати стваралачке личности, самосвојне и самобитне личности од божанских визија.
Нема личности без вертикале.

Без вертикале ничега нема.
Вертикала је карактер, виши карактер, редак карактер.
Вертикалу нема техничка и технолошка интелигенција; вертикалу имају само они
који се образају на галактичким, на космичким, на божанским знањима и искуствима.

03

Ако не уништимо ове позитивистичке и мундијалистичке школе, онда ће те школе уништити и нас и нашу децу,
као и децу наше деце.
Сваки самобитан и самосветан човек мора бити против оваквих школа, јер то су школе за идиоте и дебиле,
за слуге и роботе Великог Инквизитора.
Свако ново друштво почиње од деце и са децом.
Ако не променимо школе, ако не створимо неке нове школе, онда су бесмислене све друге промене и обнове друштва.
Почетак свих почетака јесу деца; почетак свих почетака јесу нове образовне, продуховљене и освешћене школе.

04

Родитељи, не будите спавачи!
Сваког дана проверавајте шта ваша деца уче у школи.
Ако не бдијете над својом децом, онда ћете већ колико сутра и ви сами бити изгубљени заједно са својом децом.
Изгубљени, не од данас до сутра, већ заувек!
Да би могло да се обнови, препороди и васкрсне Србство, онда се, за почлетак, морају уништити ове и овакве србске школе.
Ове и овакве србске школе нису за освешћене и словесне, већ за поробљене и бесловесне.

05

Родитељи, пре него што упишете своју децу у школу, упознајте будуће учитеље и наставнике.
Разговарајте са сваким понаособ; упознајте и душу и биће сваког оног којему ћете поверити своју децу.
Наставник мора да буде образован и моралан.
Није довољно само знање, техничко и технолошко знање наставника, већ наставник мора да буде личност од етике,
личност од вертикале, личност од карактера – високог катактера!
Наставник мора да зрачи духом!
Мора да буде оваплоћење вертикале!

06

Распитајте се, проверите, испитајте ко пише уџбенике за вашу децу.
Ко су аутори уџбеника из којих ће учити ваша деца!

Да ли су то заиста образовани, просвећени и освешћени аутори, или тек слуге ватиканских и бриселских чиновника.
Ваша деца морају да се образују, морају да стичу темељна и темељита знања,
из оних уџбеника које ће писати самобитни и освешћени србски стваралачки посвећеници.
Не верујте им ништа, већ све сами проверавајте!

07

Није лако бити родитељ, али је истовремено и најлакше бити родитељ.
Ово је зен-будистички парадокс који открива саму суштину.
Није лако бити родитељ, ако љубави немаш; најлакше је бити родитељ, ако љубави имаш!
Ако љубави имате, онда ћете из часа у час, из дана у дан, будно мотрити на своју децу.
Колико ви бдијете над својом децом, толико ће и Божански Дух да бдије над вама!

08

Све је труло у србским државним школама, и ту не помажу никакве поправке, никакве реформе.
Овакве школе морају да се посве униште, те да се из темеља, из Бића, граде нове школе – нове школе за Ново доба!

%d bloggers like this: