Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“


Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога „срБски»„), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дакле, да кренемо са овом нашом „срПско – срБском“ језичком темом…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наставник срПског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности „б“ прелази у „п“ (па се стога пише „срПски“ уместо „срБски„) инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле „срБски“. И ја се за то залажем.

Ставио сам овај интервју са наставником срПског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.

Заправо, повод за писање „срПски или срБски“ дао ми је Милан Миленковић са интернет радија „Снага Народа»„. Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија „Гнев Србије(наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам споменуо, нека се не љуте… па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати… да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња, а то смо ми данас!! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању „срПски или срБски“, и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу „срБски“ да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, „на терену“.

Па вероватно има и таквих, али они су неважни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику „србски“, а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева „срБски“ сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносрбском језику» из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани „историчар“ јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као „оца наше писмености“ који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а „отац је наше писмености“, док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама „копао“ по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић» који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом», овом» и овом» видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».

И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, „срПски или срБски„?

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима… требају да сачвају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу:

„Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

Кажу да се не замагли значење. Да, али са „српски“ језик и „српски“ народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из властитог имена за србски народ: „Срби“, него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице „срПски језик“, гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове „Српи“.

Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом властитом имену за народ „Срби“, Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се „срПски“ односи на Србе, а не на Српе, јер се слово „б“ путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово „п“.

Али, ако случајно „СрБислав“ погрешно напишете са „СрПислав“, ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислава не стоји никакво лингвистичко првило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању..

Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислава у виду „СрПислав“, не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано „срПски“ може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву „срПски“, за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев „српски“ односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву „срПски“, знају да се то односи на Србе, иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО НАПИСАНОГ ИМЕНА ЗА СРБЕ У ПРИДЕВУ „СРПСКИ“ ушло у „аутоматски програм“.

Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју „Грб„, која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч „грб“ је појам за неки уцртани знак на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као „грБски“, а не „грПски“.

Е, сад… идите улицом и питајте пролазнике: „Шта је то грПски знак“?

Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев „срПски“.
Огромна већина неће знати шта је „грПски знак“, јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: „шта је то Грп“ (?) да би докучили шта значи придев „грПски“, који је изведен из корена те речи „Грп“, тако ће они претпостављати.

Међутим, и хипотетички, када би се реч „грб“ са својим придевом „грБски“ користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа „Срби“, тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за „Срб-и – срПски“. Тада би се погрешно написан придев „грПски“, и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног „срПски“, јер би се то рецимо, као и за „срПски“, 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев „грПски“, путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма, кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев „грПски“ не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се „грПски“ односи на „Грб“, а не на „Грп“. Научно гледано, као ни у случају са „срПски“, не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен „програм“ сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева.

То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за „споразумевање међу људима“. То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не ГЛАСНИМ споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог АРТИКУЛИСАНОГ језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара АРТИКУЛИСАНЕ речи (већ неартикулисане – као животиња), које су претходно биле мисли.

На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч.
То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућује стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.

Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.

Даље….

Морамо узети у обзира да је путем „срПски“ узурпирана и преузета реч „Срп“, која је већ „заузета“, јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат Срп, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава, а не само за „срПовање“ срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета… прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а „извођачи радова“ ће се лако наћи, ко би други био, него наша „браћа“, којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви.

Зато нам се и догађа, то што нам се догађа…
Има и другог, још за жив језик и правопис битно…

Ово се мени стварно десило, не измишљам.

Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича… и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ.

И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев „срПски“, али као што је ред (пошто реч „Срп“ већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га:

„Јели, јел си проверио оштрицу срПског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш“?

Јасно сам рекао и нагласио „срПски„?

„Не, добар ми је срп“, рече овај.

Дакле, тај комшија је придев „срПски“ схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља.

Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати ЕТИМОЛОШКИМ ПРАВОПИСОМ – „срБски“. Још када знају да се у страним именима као за Хабзбурге одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом „ХаПсбуршки“, већ етимолошким „ХаБзбуршки„, то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку, лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба „срБски„.

Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над „глупим“ народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар» форума…..

Д.М.

„… Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике „србске“ верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи „српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд.“ а да пишу „с(е)рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с(е)рдце, солза“ или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже:

„представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Па већ сте увели, односно оставили, ту „ситницу“ „Б“ у „ХаБзбуршки“, за туђе име, а за срБско да остане „П„! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетно и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за „срПски“, па да се пише „срБски“!

Друго, не изговарају сви „срПски“ кад причају, има их који изговарају и „срБски“, што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ „лооооми језииик“ да каже „србски“. Филолог Др Калезић управо у овом» тексту говори да је „срБски“ ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара „срПски“.

А како се то мерило?

Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: „Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби…“ итд… Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га, не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: „Језик је жив, он се мења.“ онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: „најхот„, „најстајлинг(то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа и у сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних  утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка „најхот“ а не „најдражеснија„, а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи:

„Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо срПским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик.“

Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило „пиши као што говориш, говори као што пишеш.“ То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име „Небојша“, већ „Небоша“, тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе -„Срби“ – изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као „срБски“, а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!

Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, унутар свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву „срПски“, оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности, мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за „срБски“, и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише „срБски“, јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА… то није тако, ако си могао да одступуш од ФОНЕТСКОГ правописа па пишеш „хаБзбуршки“ етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш „срБски“, за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једначењем сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетно име срба, већ само придев „срБски„! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев „срПски“ за србско идентитетно име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: „разшрафити“, „сбарити“, „с(е)рдце“, „солза“. Па није бре откорењени лингвисто идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви „разшрафљујете“ у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!

То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане „Б“ – и етимолошко „срБски“!

Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србсском.

Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника…

English, чита се, односно изговара, као „инглиш“ [‘inggliš].
Овако написана реч „English“ има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као „english”. Као именица, овако написан реч english има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи=“Енглези“, али се испред речи дода префикс „The”, па се пише „The English”.
Као придев овако написана реч english означава и име језика којим енглези говоре, и значи „Енглески језик“, а исто значење има и када се напише „English language“. У свим овим значењима реч „english“ не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен „eng“. Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као „english“.

Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем „реформе“ језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом „легну на руду“, да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу

О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.

Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“:
http://goo.gl/6nJvFT

„Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.“

Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба:
http://goo.gl/698yrW

„У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.“

Др Зоран Милошевић, Александра Мировић:
http://is.gd/OcfYR7

„… Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад») да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба…“

Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски. Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки» (владика, песник, писац, филозоф, правник, … “ Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба“ помагао је Вуку у реформи) инсистирао код Вука „да бар у наслову овог дела стоји „срБски“ као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.

А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове „Вокабулар“. Вокабулар је страна реч – адекватна србска је „речник“. И ови ће да бране србски језик од туђица?!

За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулиша масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара!

И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испире масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбурге, па уместо фонетског „ХаПсбуршки“, пишу етимолошки „ХаБзбуршки… а етимолошко „СрБски“ не може да се пише, већ мора фонетско „срПски“!!

Кој безобразлук, која шизофренија…!

На том истом форуму можете прочитати да се тај „народни“ језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи „правопис“ лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу „ортографија„, што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И НЕПРЕКИДНИ МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: „хоћеш да схватиш нешто брале“? Може, може… али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.

Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), а већ постоји србска мисаона реч!

Чему онда срБске речи, ало?!
Чему онда срБски језик!!

То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу „центрифугаланцентрифугална сила“ и „центрипеталан центрипетална сила

центрипеталан (лат. centrum, средиште, refere, тежити чему)

средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила,
фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан

центрифугалан (лат. centrum средиште, fugere бежати од)

средобежни, који тежи да се удаљи од средишта; центрифугална сила,
средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили
услед кретања по кривој путањи… итд…

Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам „средотежна“ сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо „центрипетална“ сила, као и „средобежна“ сила, уместо „центрифугална“ сила, ало?

И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму.

И чему служи онда србски језик?
Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина.

Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на „срБски“. Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић» инсистир на „срБски„.

Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња» (1830—1878).
Било које штиво да је писала, користила је придев „срБски“, као и у доњој песми.

У Споменицу Минки Караџић

У туђини именом се дичиш
Србског Рода ког достојно носиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш образ у туђинству.

Даље, даље, ништа лепше није
но кад љубав к роду срце грије,
то је накит Србину, Србкињи
ил’ у дому или у туђини.

И јошт једно: из далека света
кад ти душа отаџбини лета,
у Фрушкој се Гори ти устави
и мене се онда ти спомени.

1851.

То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин» (1827—1847)
Његова песма…

Србским Одпадницима

Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит’!
Нити бојимо се ми да ће нас мало остат’.
Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање
Окреше, волије још; боље ће цватити тад.

Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице „Срби“, инсистирали су на „срБски“. Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио „срБски“, тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу „Горски Вијенац»“ (штампано 1847. год.) у писању користио придев „срБски“, а не „срПски“!

У то се можете уверити на овој», и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и ДАЛЕКОВИДИ ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован!

Да би се величале Вукове „реформе“ дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе „Вук Караџић“ из Сочанице» говори ово:

„… 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор: Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор: Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“

Хмм… добро, но хајде да поступно корак по корак видимо да ли је то баш тако.

Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев „срБски“, а не „срПски“, иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: „Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“ није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме „срБски“, већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум „Вокабулар“, један лингвоста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам:

Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство„.

Ето, уместо србске речи, користи туђицу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?

За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч „ортографија„. На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи „ортографија“ каже се следеће: ортографија (гр…писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи. На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: Правопис или ортографија (грч. ortho – исправно, и грч. graphos – писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасу грчку реч „ортографија“, уместо да за исти израз користи јасну србску реч: „правопис“ па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже:

Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему „србство„.

Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та „ортографија?“) и све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење:

Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек…

То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара – и он сам себе не разуме – све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама… Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба.

Е, сад… на шта нас наводи тај лингвиста када каже: „Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство“. Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело „Горски Вијенац“ није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим „Српским ријечником“ још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао „чистим срПским језиком“. Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков „СрПски ријечник“ тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев „Горски Вијенац“, са странице дигиталне библиотеке сајта „Библиотека Матице српске», тако да све можете и сами проверавати. Ово је» оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског ријечника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев „срПски“. Међутим, Вук када на страницама» 171 – 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже:

„Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч: „Као Србски сватови.“ Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понијети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш – шта лупаш – ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана прије, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум.“ Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:

srbski

Дакле, да резимирамо ствар око овога „срБски“ и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. „потврда Вукове реформе“, јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога „Б“ прелази у „П“, па се уместо „срБски“ пише „срПски“. Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев „срБски“, јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог „Српског ријечника“, да је у томе хтео да испоштује Вукове „реформе“ он би писао „срПски“, његово дело би било одштампано тим новим „срПским“ правописом (ортографијом) али Његош није то желео!

Међутим, из доње студије Меше Селимовића: „За и против Вука»“ видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика.

Меша Селимовић: „За и против Вука„:

„… Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.“

Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом „За и против Вука“ дао најуравнотеженије и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.

Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донета забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде „БеседаДрагутина Јовановића». Из те беседе ево још приказа стране 3» и стране» 7. и 8.

После овог периода, сви Његошеви Горски Вијенци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!

Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?

Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев „срБски“, да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе… јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.“

Исто тако треба да се пише уместо „срПски“, „срБски“!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању!

Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем „срПски“. Ово са „срБски“ је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем „срПски“ обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи?

Смешно, брате, смешно…

Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: „србски“, „србско“, србкиња, итд… и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста.
У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, срБству!

Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6, што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела.

Данас се хвалимо како имамо „најсавршеније фонетско писмо на свету“ и да је Вук „отац наше писмености“, а историјски гледано у односу на то „неписмено“ време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљимо, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма.

Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су „реликти прошлости“, по њима, робство (мондијализму) је слобода.

У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког», тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњења и још већег уништавања.

Хоће понекад и образована интелигенција да понижава „глупи“ народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: „Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ„, али на крају, дугорочно гледано, трпео је и три народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му „помаже“, његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових» његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде:
slaveni-1

Дакле, овде Вук каже да је навуко на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.

Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас.
Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у ПРАВОПИСНОМ језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве „реформе“, доћи ће временом касније и још неке друге „реформе“ и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу.

А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши „реформе“, урадиће он то, само „ако му неко да новац„, није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице» преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка:
Novac-1

И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латиничноj„, што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.

Дакле… инаћење, паре… а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију… ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам.

Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био УЈЕДИЊУЈУЋИ мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи „порекло„, ако би се уместо слова „е“ убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајућа реч писала овако:

порѣкло

И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЕЛЕМА (обичан свет) читали као: „порЕкло„, ијекавичари као: „порИЈекло„, а икавичари као: „порИкло„, а смисао се не би изгубио.

Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара?

То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари.

Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања!
Ето, шта само једно слово може да учини.

И зато није баш најбоље правило „пиши као што говори“. У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако.

Само мудри интелектуалци могу спасити србе од нестанка као нације…!

СРБи: Ви не говорите СРПским језиком, већ СРБским


Извор: http://www.jezik.rs.sr/

Временом се доста тога мења. Неке променe буду на боље, а неке покваре ствар каква је била. Правило по коме је све што је наше СРБско, претворено у СРПско, не сматрамо добром реформом.

Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи. Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско. Зар није ружно рећи СРПска православна црква?. Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правила о једначењу по звучности објаснити да је Republic of Srpska – Република коју су створили Срби, а не српи или српови?. Низ је разлога да изведенице од речи СРБ имају у свом корјену СРБ, ане СРП.

Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности? Поготово што је ГРБ властита именица. Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ.

(проф. др Љубомир Т. Грујић)

“…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.”

(Лукијан Мушицки у писму Вуку Караџићу, Новине србске 1813. година)
Поред ових упозорења Вук је поклекнуо под утицајем Копитара. О условима у којима је Вук проводио реформу можете више сазнати из књиге: Тајене Вукове реформе, М. Самарџић, Погледи, Крагујевац, 1977.

Интензивирање акције
Преносимо у целости писмо које је стигно на нашу адресу

Поштовани
Како појачати, учинити делотворнијом – ово предузеће („подухват”)? Јер, лично, не верујем у србску националну свест а камоли добронамерност досадашњих језикословаца–„нормативизатора”?
Можда би требало организовати неки референдум „за прави србски језик”, ослобођен окова који су му наметнули догматски „сербокроатистички правописци”?
Имам 72 године, дипломирани сам етнолог и магистар, пензионисани дугогодишњи сарадник у настави и наставник на Филозофском факултету у Београду као и у Бањој Луци .., и годинама сам писао прописно „правописно” али сам пре неког времена схватио да би се могли усвојити и изузе(т)ци од сакросанктног Вуковог (а заправо Аделунговог) „пиши као што говориш …” !
Наиме, ако може „председник” – зашто не би могло и „србски” и сл.?
С најсрдачнијим поздравима,
(Ваш Радомир Д. Ракић)

Сви који желе да помогну да се промени правило о једначењу по звучности код изведеница од речи СРБ, могу поред потписивања петиције да се јаве на info@jezik.rs.sr ради даљих договора и активности.
На нашу радост ствари по овом питању су почеле да се мењају на боље. Тренутно на Google претраживачу у категорији Књиге налази се око 73.000 публикација које се користи СРБски.

* * * * * * * * * *  

Аутор: Немања С. Мрђеновић
Извор: http://www.czipm.org/

ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, “симВoл” и тaкo дaљe, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски и симВoл.

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa:

“Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди:

“…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.”

Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa:

“…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.”

Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe”:

srbske1

… да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe:

“Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy?

Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe „Вyкoвe Рeфoрмe„, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Дрyги примeр кojи смo y yвoдy пoмињaли, рeч “симВoл”, je тaкoђe y вeзи, дoдyшe пoсрeднoj, сa oвoм “рeфoрмoм”, aли гa je дaлeкo лaкшe и jeднoстaвниje oбjaснити. Симвoл je кoд нaс зaмeњeн рeчjy симбoл, кoja никaкo ниje нeпрaвилнa, сaмo ниje нaшa. Рeч “симвoл” je грчкoг пoрeклa и ми je изгoвaрaмo (a и пишeмo) y прaвилнoм oбликy (симВoл) jeр сe слyжимo прaвилoм витaцизмa. Oднoснo, изгoвaрaмo грчкa слoвa y oригинaлy, oнaкo кaкo их и сaми Грци изгoвaрajy: aлфa, витa,… a нe aлфa, бeтa… кaкo тo идe кoд Лaтинa, пo бeтaцизмy. Taкo oни кojи прaтe витaцизaм знajy зa: Визaнтиjy, Вaрaвy, jeврejски,… дoк oни кojи прaтe бeтaцизaм имajy Бизaнтиjy, Бaрaбy, хeбрejски…

Видимo дaклe дa oбa примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe oбa свoдe нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм a нe србским, нити штo кoристe симбoлe a нe симвoлe, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

Србуљаши против срписта

Извор: http://bit.ly/Usa05H

Уводно слово

Ко су србуљаши?

Србуља јесте древна књига Србскога народа још од искона писана словима наше старе азбуке СРБИЦЕ (буквице или познатије као ћирилица и глагољица). Замешатељство око имена писма, именаслова и историје наше писмености најзад треба да се разреши то јест одврзе. Ми који радимо на одврзивању разних замешатељства кроз векове, проучавањем србуља, старих записа и натписа, називамо се србуљашима. Проучавајући старосрбско слово и србуље, из љубави према слову и нашим прапретцима, писцима и преписивачима дошли смо до духовности која је дар Духа Светога, Богу хвала и слава!

Ко су срписти?

То су они који не разликују срп од СРБА. Наши стари су писали од Светога Саве првог архиепископа србског од када је наша Црква постала самостална (аутокефална) 1219 г. Србски:

sv_srbski

, а понекад и сербски, писало се све до 1868 г. када се прелази на српски правопис који је подстакнут 1818 г. објављивањем „Српског рјечника“ који је потписао Вук Караџић. Највеће замешатељство се догодило током 19. века. Али, хвала Богу научили смо се од Константина Философа да се гршке поправљају онако како су и настале, писањем.

Говор је дар Божји. Разумете ли говор ових слова? Ова слова нам нешто слове – говоре тј. глагољају:

ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО

Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског, и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.

Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја „Права на реч“ са насловом СРБ или СРП.

ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.

СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик, јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у старосрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито, али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма, направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:

„Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА стр. 862.:

КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих, нарочито словенских језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи: СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем: СловоРециПокој.

Образложење

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно – српскочекићарски није!

Богу хвала и слава.

*****************

Књигу Милослава Самарџића: „Тајна Вукове реформе“ можете скинути са овог линка. Можете је и читати у доњој постави.

Милослав Самарџић: „Тајна Вукове реформе“

Приказ старих србских књига где у наслову постоји придев „срБски“…

Извор: http://www.jezik.rs.sr/arhiva

Србски љетопис за 1860. годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1860.jpg

Србаки летопис за 1864 годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1864.jpg

Србски летопис за 1865 годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1865.jpg

Луча Микрокозма 1845 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/mikrokozma.jpg

Разговор – Доситеј Обрадовић 1867 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbska_dositej.jpg

Србске јуначке песме 1886 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbske_junacke_pesme.jpg

итд … итд …

Раније сам и ја на ову тему написао нека своја запажања, међутим то је било на неким другим текстовима или коментарима. Интересантан је овај детаљ, историјски факт. На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао: „Хотел Српска Круна“, међутим на фотографији пише овако:

„Гостионица код СрБске Круне“

Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини

На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике „srebrnastopaperje“ како је Буки објаснио.
Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код СрБске круне“, а не „СрПске“.

%d bloggers like this: