Никола Тесла – Смрт не постоји

Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Садуша Реџић: Глупи пас


Аутор: Садуша Реџић

Глупи пас

Звали су га Ђиђи.

Старац, његов власник, умро је сам. Једино је тог пса имао, ако сам добро схватио. Кученце је било на погребу, са још шесторо људи, најближих рођака и комшија. Био је то шарени мешанац, нешто већи од пекинезера, дуге, оштре длаке која му је у праменовима падала преко очију и мајушних шапа. Ромињала је пријатна, ситна киша. То јест, мени је пријала, али је пас био мокар до голе коже. Вероватно због кише, окупљени су се брзо разишли, отресајући црне кишобране пре уласка у кола. Стара дама сетила се пса и позвала га у свој ауто, али овај ју је игнорисао. Госпа је погледала у небо, опипала пунђу и нестала у аутомобилу, оставивши за собом једва приметан облачић одвратних, загушљивих гасова.

Покушао сам да му се обратим, али сирота животиња је била толико утучена смрћу господара, да ме није приметила. Киша је сипила целог дана и целе ноћи. Пас се није померао. Једино је, када се спустила ноћ, легао на свежу, мокру хумку и спустио њушкицу до блата, повремено цвилећи. Ту и тамо је испуштао тужан, дуг, завијајући звук из грла.

Сутрадан је поново дошла жена која је позвала пса код себе, са још двојицом старијих мушкараца. Положили су цвеће на гроб и постојали неколико тренутака у тишини. Када су пошли, позвали су мешанца, али се он није помакао с’ места. Главу није померио, нити уши начулио. Мало су се удаљили и нешто се договарали. Један од њих је пришао псу и помазио га по глави. Помиловао га је још неколико пута, а онда је покушао да га повуче за огрлицу, али се Ђиђи укопао у месту предњим шапама. На крају је пробао да га подигне и понесе са собом, али је мали опасно зарежао, па га је човек испустио, а Ђиђи је, онако нарогушен, брзо откасао назад до хумке.

Предвече је дошла друга жена. Дуго га је вабила пилећим кошчицама, миловала по глави, звала да јој дође. Коначно је прикопчала поводац на његову огрлицу и повукла га за собом, али је Ђиђи почео да се костреши и лаје на њу. Када је схватила да се узалуд труди, извадила је из велике, црне торбе чинијице са храном и водом и скинула поклопце са њих. Ставила их је поред Ђиђија. Посматрала га је неко време. Он као да није примећивао оброк. Са жаљењем је заклимала главом, чујно уздахнула и отишла.

Пас је и следеће ноћи био у дубокој тузи, јецао је, уздисао, цвилео и повремено завијао. Дувао је лагани ветар са планина и тихо сам шумео лишћем изнад сиротог створења. У једном тренутку постао је свестан мог присуства. Подигао је главу, погледао у месец, па у мене, односно, моју крошњу. Прошуштао сам да ми је жао његовог газде. Овога пута примио је поруку. Пришао је мом стаблу и сео, наслонивши се на мене. Иако је кора при мом корену стара, дебела и испуцала, ја и даље осећам. Када је, например, пробијају инсекти, то доживљавам као благо голицање. Једном се десило да је докони младић ножићем рецкао површину моје коре: и то сам осетио. А јак осећај, који би људи назвали болом, само мало измењен, прошао је на тренутак мојим жилама, када ми је она девојчица поломила грану, клатећи се на њој у току сахране. Прија ми када детлић извлачи из мене ларве буба. А када ме додирне неко живо биће, примам топлоту и понешто од његових мисли и осећања.

Када се Ђиђи наслонио на мене, осетио сам малу количину топлоте и назрео тихе, брзе откуцаје маленог, скрханог срца. Примао сам таласе бола који су се изливали из његовог мајушног, напаћеног бића. ‘Ухватио’ сам и нешто чега он сам још увек није био свестан, односно: није био свестан последица нечињења на које се одлучио, али је из њега свеједно избијала чврста решеност.
Покушао сам да му одговорим шаљући му заузврат дубоки мир који сам стотинама година упијао живећи на овом тихом и заштићеном месту. Чинило ми се да је незнатно помогло. Пред зору је заспао. А можда је то била само клонулост од исцрпљености…

Од људи који су долазили на гробље примао сам различита осећања: први су искрено жалили куцу, и још увек покушавали да је придобију да нешто поједе или попије макар мало воде или млека, други су завидели преминулом старцу на верности његовог љубимца, трећима је Ђиђи био занимљив, неки су га гађали каменчићима у намери да му одврате пажњу или га наведу на покрет, а било их је и који су мрзели малог пса, из разлога који понекада ни њима самима нису били јасни…

Бојао сам се да ће ноћ која је уследила бити пресудна. Осећао сам да Ђиђи има повишену температуру. Знао сам колико је слаб, жедан и изгладнео. Скоро да сам се осећао кривим што сам се онако фино натопио приликом последње кише, а овај пас поред мене умреће ако не одлучи да пије.

Покушао сам да му ставим на знање да није у обавези ни према старцу, ни према себи, ни према Творцу да то учини, покушао сам да му укажем на то да је страшно глуп, чак и за једног пса, ако мисли да настави тако. Шумео сам му о женки кокера коју доводи жена у црнини када обилази преминулог мужа, два гроба према залазећем сунцу. И знам да ме је разумео! Али није хтео да одустане. Одлучио је да оде.

Већ сам могао да замислим осећај: сићушно тело се лагано хлади, предајући се толико жељеној смрти. А онда ће доћи муве. У ројевима… Заиста не волим муве. Мада, није на мени да се жалим. Шта уопште може једно дрво? Ни да наговори мешанца да није вредно умрети зато што газде више нема… Тја, као да су људи нека узвишена сорта, па се без њих не може?

Међутим, Ђиђи је неким чудом поживео. Рано јутром се однекуда појавило одрпано, мршаво Циганче, носећи картоне стиснуте под прљавом мишком, певушећи… док није угледао Ђиђија. Стао је и упутио му оштар звиждук, очекујући, ваљда, да му овај одмах скочи у крило. И гле чуда, мешанац диже главу! Можда му је старац звиждао на тај начин? Дечко испусти картоне на земљу, приђе му и поче да га чешка по глави. Ђиђи тихо заскимта и једва приметно махну репом!

Када му је деран, претпоставивши да је вода у чинији остављена за псића (храну су у току дана зобали гавранови, а увече докрајчиле луталице), принео посуду, Ђиђи се пар тренутака премишљао, а онда је одлучио да оњуши воду. У следећем тренутку је халапљиво лаптао, тресући се целим телом!

Циганче је однело картоне и Ђиђија, носећи га под другом мишком. Ето! А ја уложих онолики труд… Ма, шта ми је уопште требало да се бакћем са једним псом, када се зна да нису нарочито бистри?

Ах! Поново самоћа. Тишина и мир. Небо се мрачи. Облаци се гужвају. Биће кише, натопиће се земља.

%d bloggers like this: