Стефан Kаргановић: Одговор Душану Радуловићу или исувише мало, исувише касно…


Извор: НовиСтандард

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве," каже он, надајући се да је „прошао воз" и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру

Нестрпљиво очекивано реаговање руководства Радио Београда на узбуђење јавности у вези са укидањем култне емисије Атлантис са Другог програма ове куће најзад је стигло, али оно делује врло разочаравајуће. Реч је о (три недеље закаснелом) коментару г. Душана Радуловића на јавну дебату коју је ово питање изазвало.

Тезе г. Радуловића о професионализму и уравнотеженој презентацији гледишта у медијима веома су интересантне, поготово са становишта некога ко долази из другог амбијента, ван ових простора. Скоро увек када жаба, у покушају да опонаша коња, диже ногу да покаже да и она може да се поткива, резултат је комичан. Тако је било и овога пута.

За разлику од других апологета цензуре, г. Радуловић је бар поштено отворио карте и био је изричит о нечему што је код његових истомишљеника, који су се такође оглашавали о овом догађају, само мање или више дискретно провејавало. Захваљујући њему, сада знамо да је главни разлог за укидање Атлантиса Сребреница. Да се подсетимо, Атлантис се емитује већ осам година на Другом програму Радио Београда. Може се претпоставити да су и друге емисије Атлантиса током тог периода изазивале недоумице и мрштење „надлежних.“ Али ипак цензор је маказе извадио тек недавно, од емисија емитованих 31. октобра и 7. новембра 2010. године, када је била изречена прва јеретичка реч на тему Сребренице.

Господин Радуловић у прилог забрани тврди да је „као професионалац“ лично слушао неке од емисија Атлантиса и да му је засметао недостатак „аналитичког приступа… јер једноставно – анализе нема!“ Па наставља: „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве. Али зато, на пример, има релативизације броја жртава у Сребреници (у једној емисији гости у студију рекоше да их је ‘само 442 стрељаних,’ а за остале ‘нема доказа’).“

ШТА РАДУЛОВИЋ КРИВОТВОРИ Јасно је да г. Радуловић циља на емисију у којој смо учествовали колега др Љубиша Симић и ја (и не само ми, као што ће се ускоро видети, али то је појединост коју је он прећутао), па ћу се фокусирати на тај део његовог коментара.

Пошто прецизно наводи једну цифру која је у емисији била поменута, могло би се закључити да је бар ту емисију г. Радуловић заиста слушао или је накнадно преслушао, што је небитно. Али ако је чуо цифру „442″, морао је чути и све остало о чему је било говора у вези са том цифром. А то нимало не личи на оно што г. Радуловић тенденциозно преноси читаоцима.

Било је речено да масовне гробнице садрже 442 леша (без „само“) са везаним рукама и повезима преко очију и да у односу на њих нема сумње да су били погубљени. Дакле, не ради се ни о каквој „релативизацији“ (шта год то значило), него о емпиричком утврђивању минималног броја погубљених особа. То је стандардна методологија у оваквим ситуацијама коју користи и Хашки трибунал. У продужетку разговора који је г. Радуловић очигледно слушао, али нетачно тумачи јер мисли да широкој јавности више није доступан па да садржај може да кривотвори без да од икога буде позван на моралну одговорност, догодило се управо супротно од онога шта у својој зазорној апологији цензуре г. Радуловић тврди. Наиме, не само да је анализе било, и то подробне и опширне, већ је то била баш она врста анализе која целокупну конструкцију званичног наратива о Сребреници на најрадикалнији начин доводи у питање.

Колега Симић је дао аналитички пресек садржаја масовних гробница које су везане за Сребреницу. Нјегова база података је најсавршенија која се може замислити: 3.568 аутопсијских извештаја које су припремили форензичари Хашког трибунала који су обавили процес ексхумација сребреничких гробница између 1996. и 2001. године. Др Симић је анализирао и класификовао све те извештаје, од првог до последњег, а то представља укупно око 30.000 страница. За ову реплику битне су само две димензије његове анализе: по образцу рањавања и по броју бутних костију, што је битно да би се са највећим могућим степеном вероватноће утврдио број особа у наведеним масовним гробницама.

Таквим аналитичким приступом он је дошао до закључка да се у 505 случајева очитује образац рањавања од метка који је конзистентан са хипотезом о стрељању, а да су у 627 случајева присутни трагови гелера и металних фрагмената који нису пушчаног порекла и који се не уклапају у теорију о стрељању. Што се тиче бутних костију, што представља врло веродостојан показатељ укупног броја сахрањених лица, таквих је било 1.919 десних и 1.923 левих. То указује на присуство испод 2.000 лица у сребреничким масовним гробницама и гледано из аспекта образца рањавања сугерише да су та лица настрадала од разних узрока. Очигледно је да су ове две емпирички (али ако г. Радуловић свој израз воли више, аналитички) утврђене чињенице сасвим довољне да целокупну званичну конструкцију о Сребреници доведу у најдубљу сумњу.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве,“ каже он, надајући се да је „прошао воз“ и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру.

Међутим, на тој емисији Атлантиса, коју Радуловић истиче као парадигму једностраности госпође Ђоровић, поред др Симића и мене гостовао је и г. Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра. Додуше, г. Токача се испрва нећкао да учествује у дискусији на тему Сребренице када је сазнао да се у студију налазимо и ми. Прихватио је разговор тек после премишљања и колебања. Али битно је да је свештено начело audiatur et altera pars, за које се г. Радуловић тако јуначки и професионално залаже, у овом случају било беспрекорно и у потпуности испоштовано. Ја не могу да коментаришем све емисије Атлантиса за последњих осам година, али сигурно могу да се изјасним о емисији у којој сам учествовао. Јадна и бедна апологиа тyраннис, коју г. Радуловић нуди, недостојна је једне одговорне јавне личности, а посебно некога ко себе замишља као делатника на пољу културе.

ДОСТА ФОЛИРАЊА Сада ћемо г. Радуловићу морати да приредимо једно огромно разочарење: we got you! Све што смо навели читаоци могу лако да провере са неколико кликова на свом компјутеру. Емисија Атлтантис посвећена Сребреници у целости је доступна на интернету, било на нашем сајту», било на ЈУТубе:

Дебата о Сребреници 1/8

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

и читаоце подстичемо да је преслушају и да сами провере ко је у праву.

Као што сам поменуо, крајем марта гостовали смо по други пут на Атлантису у вези са Сребреницом. Повод је био наше сведочење у својству вештака пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у фебруару и у марту 2011. Морам признати да том приликом у студију заиста није било никога ко би „чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве“ и на тај начин непосредно задовољио високе професионалне критеријуме директора Радио Београда. Али сматрам да то ипак није трагично зато што у судници јесте била управо таква особа у лицу тужиоца Ерика Ларсона, који је и мене и др Симића подвргао темељном унакрсном испитивању као што судска пракса налаже. Надам се да ће г. Радуловић то прихватити као адекватну замену и да госпођи Биљани Ђоровић, водитељки Атлантиса, неће уписати још један професионални пропуст само зато што г. Ларсона није позвала у свој студио да тамо наставимо започету дебату.

********

Ево те емисије о којој говори господин Каргановић, а које нема у овом пренетом тексту са Стандарда, ја (Небојша Јовановић) сам је поставио 16.04.2011. на интеренету:

Стефан Каргановић и др Љубиша Симић: Нови докази о сребреничкој лажи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

********

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура. Апологија цензуре је нечасно правдање насиља. Зар и г. Радуловић то индиректно не признаје када каже да је после политкомесарске критике емисије Атлантис у петак 25. марта уреднику Малавразићу предложио да „о детаљима разговарамо у понедељак“ и да није био „баш одушевљен“ што је Малавразић пожурио па је „свој потез“ повукао већ следећи дан, чим је стигао сигнал из ЦК. Јасно је, зар не, да је директорова нелагодност прагматичне а не принципијелне природе.Њему не смета насиље, већ динамика његовог провођења. Смета му једино то што је његов роботоидни уредник Другог програма муњевитом брзином учинио оно што су сви они желели и само су вребали погодан тренутак да ураде, само што је Малавразић то извео на скандалозно трапав начин. Захваљујући томе, сада је свакоме јасна узрочно-последична веза између бахатог наређења и понизног извршења, па се ‘нако пред свијетом руже…

На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу


Извор: Двери Српске
Аутор: Владимир Димитријевић

Биљана Ђоровић је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен, и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру…
Београд, 11.04.2011

У четвртак, 7. априла 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам тврђаву на Дунаву, у којој никад пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак на шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није баш „даходузимајући“ – изгледа помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века).

Тада је погинуло преко 2500 становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку слободе (између осталог, и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“

Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена.

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили песник Момчило и његов брат, компопзитор Светомир, славни Настасијевићи из Горњег Милановца…

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу…

Ипак, под сунцем које се клони заходу, на уму ми је онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим симболичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини или Мухамедови) мислим гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

И, наравно, не заборављам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

И зато у српској Војводини, коју хоће да нам отму, има толико чанковлука и пајтићанштине – војвођанери се не боре за народ, него слушају Хитлерове наследнике с оне стране океана, који ових дана „доносе слободу“ Либији, као што су је, у последње две деценије, доносили Србији, Авганистану, Ираку (списак наставите сами)…Хитлер је, према њима, само дечачић у алпским панталоницама. Он се бар није заклањао иза демократије и људских права…

Дакле, као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских вазала, Европске уније и Турске… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него, како неко рече, за обећање вечере…

Али, овде и сада, на тврђави, не мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, коју чика Марко Марковић сматра једном од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно… Мислим и величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941.

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И , на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају бомбу од две и по тоне на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме…

Дечак је спреман, наравно.

Док сам силазио са куле на тврђави, знао сам да ћу овај запис посветити Биљани Ђоровић, жени-хероју наше борбе за Србију слободног ума, жени којој се на разговоре одазивају и Ноам Чомски, Едвард Херман, Дајана Џонстон, Мајкл Чосудовски, Виљем Енгдал, Џудит Рисман, али и српска интелектуална елита, жени која је, без страха од последица, проширивала наше културне и моралне хоризонте (док су се интелектуалној бижутерији, која је, салијеријевски љубоморна на туђу креативност, зенице шириле од страха – шта ће прекоокеански послодовци рећи о тој страшној, антиевроинтегративној емисији „Атлантис“, јединој таквој на „јавном сервису европске Србије“, којом харају „просрпски“ политичари.) Биљана Ђоровић је од оних костију које су чиниле кичму Пријездине жене, „госпође разумне“, и руку супруге Радунове („млада жена, ама соко сиви“, вели Његош. )

Она је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен , и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру, ни крсте за масне прсте, ни поштење за печење… Сада су је ЗАБРАНИЛИ; али, толико су се разобличили, поготову црвени универзителија карломарксоња, капичић нашег информативног голог отока и доживотни капо наше концлогорске демократије, да их цео Дунав, овај испод смедеревске тврђаве, не може опрати… А Биљана ће опет на своју кулу, чим ослободимо Србију. Ако нам Бог благослови нову слободу јер је, многим чињењима и нечињењима, као да ни не заслужујемо.

Уосталом, никад не можемо бити сигурни да ћемо, овде и сада, победити, макар и у једном од „ратова у култури“. Не можемо бити сигурни да све што смо до сада бранили неће ускоро пасти под маљевитим ударима Империје „сенилних варвара“ (Жан Бодријар). Али, што падне, усправиће се у Христу непобедивоме, ако не сад, а оно о Његовом Другом доласку. Све непролазне вредности остаће и опстаће. На нама је само да их градимо. То ми је рекла тврђава деспотова, наш златни оклоп на Дунаву.

Одговор Биљане Ђоровић Ђорђу Малавразићу: Укидање „Атлантиса“ без правих објашњења


Извор: НовиСтандард

Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.


После саопштења председника ДСС Војислава Коштунице поводом укидања емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, у јавности се по први пут након укидања те емисије огласио и Ђорђе Малавразић, главни и одговорни уредник Радио Београда 2. Иако се данима није одазивао на позиве новинара Балканмагазина, он је одлучио да разлоге за укидање емисије „Атлантис“ изнесе у дневном листу „Политика“. Изјавио је да „Атлантис“ већ дуже време не одговара концепту јавног сервиса и да су критике Програмског одбора РТС-а биле на месту.

„Морате да схватите како се сат времена у емисији „Атлантис“ говорило о томе да нас светски моћници свакога дана из авиона који лете над Србијом запрашују неком мистериозном материјом како би нас поразбољевали и уништили. Исто тако, треба тек тако поверовати „Атлантису“ да западни владари светом настоје да путем генетски модификоване хране смање светско становништво за 3,5 милијарде“, саопштио је Малавразић аргументе за укидање ове емисије.

Смишљено омаловажавање емисије и ауторке

Међутим, Биљана Ђоровић, ауторка „Атлантиса“ тврди да главни и одговорни уредник Радио Београда 2, Ђорђе Малавразић, настоји да за гаранта легитимности укидања „Атлантиса“ призове омиљену „бабарогу“ и успостављени синдром декаденције и помраченог ума: теорију завере. Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.

„Довољно је пустити емисију у којој је спомињана појава Chemtrauilsa и схватити да то што је изречено не одговара истини: у емисији у којој је реч, само је пет последњих минута било посвећено тој теми, односно траговима које авиони остављају иза себе, која, међутим, већ око две деценије окупира пажњу истраживача, научника и новинара. Намера је била, иако нисам имала емисију о томе, да се и о овом феномену у Атлантису говори и у том циљу су уговорени интервјуи са Мајклом Марфијем, аутором филма „Чиме нас то запрашују“ и научницима из Европе и САД који би говорили о овој појави“, напомиње ауторка емисије „Атлантис“ и подсећа да је, на пример, на ХРТ у серијалу обрађена тема „Chemtrauils“. „Не знам у ком кодексу РТС-а пише да ми не треба тиме да се бавимо“, додаје она.

„Други пример који је навео уредник Малавразић је генетски модификована храна. Тема ГМО је била обрађивана у Атлантису у разговорима са Римом Лејбоу која је медицински директор Фондације “Natural Solutions” и борац против генетски модификоване хране, Вилијамом Енгдалом, Николом Алексићем, директором Еколошког покрета Новог Сада али и професором Владимиром Глишином који заступа сасвим супротно мишљење. ГМО и Codex Alimentsarius су веома важне теме о којима се слободно и критички говорило управо у овој емисји. Да ли је тема као што је генетски модификована храна у Србији, забрањена јер би могла да омете процес „хармонизације“ са WТО и ЕУ? Више од 800 најугледнијих научника из 84 земље потписало је упозорење о опасности од ГМО и послало владама свих европских земаља, па и нашој, али ми се додворавамо онима који су нас већ засули осиромашеним уранијумом, усвајајући те измене под изговором усклађивања нашег закона са европским нормама, јер Европа нема алтернативу! Седам савезних држава САД траже да се челницима „Монсантове“ компаније суди за злочине против човечности. Тема је свакако неисцрпна али је свака прича о њој забрањена“, објашњава Ђоровић и пита зар јавни сервис не треба да се бави тим темама?

Скривање правих разлога за укидање

„Сетимо се са којом су приљежношћу медији прошле године говорили о пошасти свињског грипа због које се морамо сви вакцинисати. Да ли је нека од емисија које су обмањивале јавност скинуте са програма? Не? Зашто? Зато што је најважније у медијима у Србији заступати угао који од вас очекује власт“, подсећа Ђоровић.

„О темама као што су био и геоинжењеринг расправљају све медисјке куће које држе до тога да је циљ њиховог делања разумевање кретања и тока цивилизације у условима биотехнолошког и научног екстремизма и биополитичких тоталитарних тенденција. Бацимо поглед на ХРТ. Култна телевизијска емисја „На рубу знаности“ бави се темама као што су ГМО, chemttrails-и и бројним другим, са великом свешћу о важности и значају покретања и проблематизовања ових питања“, наставља ауторка „Атлантиса“. Она каже и да јој је Малавразић, када је саопштио да укида “Атлантис”, понудио да ради нову емисију и чак дао предлог да се бави ГМO храном, али на њено питање зашто је онда укидао “Атлантис”, није дао одговор.

„Но, гео и био инжењеринг нису разлог хајке која се повела против Атлантиса. Тек неколицина емисија је била посвећена овим феноменима и занимљиво је да ми је на састанку, уприличеном ради саопштавања одлуке о укидању, сам господин Малавразић сугерисао да се емисија коју треба да предложим као замену за Атлантис управо бави проблемима ГМО, као и да он нема ништа против интервјуа са светским интелектуалцима. И… ни једна реч о теми Сребренице, забрани уласка Срђи Трифковићу у Канаду, додељивања почасног доктората Волцеру (о чему је Атлантис први говорио).

У емисији Атлантис су у разговорима са бројним интелектуалцима светског ранга и реномеа какви су Едвард Херман, Ноам Чомски, Мајкл Паренти, проблематизована питања везана са распад СФРЈ, Сребреничку трагедију, политику геноцида, улогу НАТО пакта као империјалног пит була, историјском ревизионизму. Пакистански аутор и историчар Тарик ?ли говорио је о колонизацији Ирака и „разговорима са историјом“. Виџеј Прашад и Хауард Зин говорили су о народним историјама. Говорило се о ендо и егзо колонизацији хумане суштине, историји манипулације и пропаганде…

Атлантис је ауторска емисија осмишљена као студија случаја реализације једне утопијске идеје у простору медија. Отворен за истину и људе моралних и интелектуалних квалитета, освајао је и слушаоце сличних квалитета, чиме је остварена једна чудесна веза која ће, верујем, ући у теоријски дискурс као драгоцен потенцијал медија који не би смео да буде заувек изгубљен у канджама системски генерисане беспоговорне оданости моћи и интересима“, закључује Ђоровић.

Одговор Мићуновићу на напад према „Атлантису“: Тадић крши Устав! Демократска странка влада неуставно и нелегитимно!


Мићуновић поново напада Атлантис, прочитајте то у најновијем чланку „Новог Стандарда“.

Како је угашен „АТЛАНТИС“: Мићуновић и Ивањи отерали Чомског:

http://bit.ly/gHrePJ

Између осталог Мићуновић каже:

.. Ја, као слушалац, имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“

рекао је Мићуновић.

Деда Мићуне, и ја сам слушалац, али нисам ко ти уједно и председник програмског одбора РТС-а, који може да утиче на програм, а да јесам члан тог одбора, одмах би те избацио, и то по основи закона наравно, закона о сукобу интереса, што ћу појаснити. Дабоме, ти ЈЕСИ „слушалац“, али нечијих налога, налога интереса страних налогодаваца у креирању медијског тоталитаризма по принципу:

„Наша ‘истина’ нема алтернативу“

Где друга страна, попут Атлантиса, не може ништа да каже, поготуво што је та емисија на веома стручан начин, уз обиље чињеница, доказа и аргумената, раскринкавала сребреничку пропагандну лаж, да су Срби починили геноцид у Сребреници. Дакле, ти не можеш да будеш само слушалац, кад си уједно предсдник програмскод одбора који утиче на програм, а и као посланикм ДС-а не можеш да будеш на тој функцији у РТС-у, јер то спада у „сукоб интереса“, по Уставу, будући да имаш могућност да јавни сервис прилагодиш информативним интересима своје странке и западне антисрпске пропагандне слике која каже да су „срби криви за све“… „срби су искључиво злочинци, они једу живу децу“, што ти и чиниш, и са тобом сада важи нови слоган ТВ куће РТС, а то је:

„Ваше је право да знате све, до прве цензуре“

И наравно, деда Мићун је ударио шаком о сто, јер је на бриљантан начин, чини ми се баш у задњој емисији Атлантиса, пре укидања , једним сјајним детаљем Стефан Каргановић раскринкао додатно сребреничку лаж! Он је заједно са Др Љубишом Симићем био недавно у Сарајеву, 14.03.2011. где је у једном сребреничком предмету пред државним судом БИХ био вештак. Описао је један детаљ, у случају „Јевић“, који је био везан за догађаје у Сребреници, прецизније… радило се о убијању затвореника у земљорадничкој задрузи у Кравици, у јулу 1995.

Ево те емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

Тужилаштво БИХ је извело свог заштићеног сведока, он је почео да прича своју причу, међутим, у једном тренутку он је застао и рекао, обративши се председавајућој:

„Ја не могу даље“ и наставио:

„Да ли могу сада да почнем да причам истину?“

Наравно, одједном је настао шок, тајац, сви су били збуњени, но председавајућа није имал куд, па му је рекла:

„Па добро, реците шта имате.“

И заштићен сведок почео је да прича, а за то свакако треба храброст:

„Све што сам до сада причао је лаж. Ја сам био престрашен уценама и претњама истражитеља тужилаштва, који ми је предочио, да ако ја не дам изјаву која се уклапа у оптужницу, да ја могу сам да се нађем на оптуженичкој клупи, да они имају доказа против мене.“

Ето, то ЦЕНЗОР није могао да поднесе, лажи о Сребреници се распадају, а тек ће да се распадну!

Питање је сад, колико још има таквих уцењених сведока од стране тужилаштва.

Остарели Мићун хоће да нас све закопа, под старе дане, тај „дисидент“ је показао своје право репресивно лице, репресивно у односу на истину, жели да прикрије истину о Сребреници, зато забрањује Атлантис, али неће успети, овај прилог ће их разбити, истина се шири:

Истина о Сребреници! Алијине лажи о Сребреници!

Све је документовано, ту је и документарни видео прилог у трајању ос 1 сат и 26 минута.

http://bit.ly/dGSpah

Даћу и то на блог, као чланак, у рубрици о Сребреници, а сада би о нечему другом, јер тек припремам матерјал, где ће се видети право лице ДС-а, њихова противуставна и незаконита делатност, а за то су најодговорнији Тадић и деда Мићун!! Мићуновић је знао да Тадић крши Устав, и као високи функционер ДС-а сноси огромну одговорност за нелегитимно и неуставно владање ДС-а после ибора 2008-ме!!

Јер…

Тадић крши устав, будући да је на изборима 2008-ме био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“) а то није мого да буде као председник Републике, јер је то противуставно, што се види из следећег:

********
Ево шта каже Члан 6 Устава Србије:

„Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.
Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.“

Неспојивост функција

Члан 115.

Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

********

Тадић, као што је познато, као Председник Србије (поново је изабран на ту функцију фебруара 2008-ме), није дао оставку на место председника Демократске странке за време ванредних парламентарних избора који су се окончали маја 2008-ме. Будући да по Уставу Србије, Тадић не може истовремено да буде и Председник Републике и као страначки лидер своје партије носиоц изборне листе (био је носиоц листе „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“), тиме је он свесно злоупотребио функцију Председника Републике Србије ради политичке изборне користи, што значи да су све остале странке биле у неравноправном положају. Затим, у децембру 2010-те Тадић је поново био изабран за председника своје странке што нам говори да он скоро 3 године активно крши Устав! Самим тим, од 11-ог маја 2008-ме ДС спроводи власт неуставно и нелегитимно, и све одлуке у том периоду које је ДС донео у коалицији са СПС-ом су неуставне, незаконите, нелегитимне и противуставне!

То зна и Мићуновић, и као високи функционер ДС-а, заједно са Тадићем, сноси огромну одговорност за незаконито и неуставно владање његове странке!

О чему се ради…

Пошто је очито да је Тадић као председник Републике прекршио Устав Србије, ради политичке изборне користи, частан и стручан човек, професор Др. Љубомир Т. Грујић, потпунои сам, без ичије подршке, покренуо је поступак пред Уставним судом, да се суд изјасни, да ли Тадић крши устав или не, и поднео је с правом захтев да се забрани рад Демократској странци. Наравно, да се из авиона види да је Тадић прекршио Устав, али таква је уставна процедура, мора се затражити од Уставног суда „оцена уставности“. Међутим, уставни суд је одбио да се изјасни, опет противуставно, јер је наводно Др Грујић „неовлашћено лице“.

Професор Грујић је све то побио, дошао сам до тих матерјала. Мићуновићу и ДС-у треба да се забрани рад, јер сви знају да је Тадић кршећи устав, злоупотребио функцију Председника Републике, да би се ДС докопао власти. Сада вам дајем само један део од матерјала Професора Грујића, што је довољно да неко овде, ко ово види, предузме грађанску иницијативу да се забрани рад ДС-у, да се против Тадића покрене пред Усатавним судом кривична одговорност за свесно кршење устава!! Имамо ми довољно богатих и часних људи који би ову акцију могли да финансирају, акцију не треба да воде стртанке, ВЕЋ ГРАЂАНИ, да се оснује грађанска организација поводом тога, јер да су „опозиционе“ стрнке хтеле то да ураде, то би се одавно десило.

Затим, треба хитно кренути у КОНТРАОФАНЗИВУ, пронаћи др. Грујића да води ту акцију, јер све има у малом прсту, све је то већ прошао, што ћете видети из доле приложених докумената, да се покрене адекватна петиција целокупног грађанства у Србиј пред уставним судом Србије, да се тражи следеће:

*Да се уставни суд изјасни о уставности рада председника Тадића и ДС-а

И, наравно, пошто је и врапцима јасно да Тадић и ДС крше устав:

*Да се покрене забрана рада ДС-а и одговорност Тадића због злоупотребе своје председничке функције и кршење Устава!

Под хитно треба организовати грађанску иницијативу, да се формира група грађана са Др Грујићем на челу, треба позвати и Чавошког, све високоумне патриоте, да се покрене акција забране рада ДС-а, одговорност Тадића за кршење Устава, да се обезбеди петиција од 100 000 потписа минимум, колико је потребно, МА МИЛИОН!!!

Ево вам сада део документације, ради дискусије у коментарима, јер треба разобличити то право штеточинско и безаконито лице ДС-а, као и Тадића који свесно крши устав. ДС влада неуставно и нелегитимно! Тадић често воли да каже да демократска странка, једина од свих странака, има „највећи демократски потенцијал“, међутим, све је супротно, имају заиста велики потенцијал, али за ћузу!

Скините ово, и ширите по интернету:
Грујић уставном суду, документ-1
http://bit.ly/ey5RHP

Тадић крши устав, докази:
http://bit.ly/ihFsxN

Закључак уставног суда, документ:
http://bit.ly/fvVQej

Грујић уставном суду документ-2
http://bit.ly/hr9Gk2

Кренимо већ једном у акцију, не дозволимо да нас ови безкичмењачки тирани униште, наше медије, истину, слободно новинарство, СРБИЈУ – АТЛАНТИС!!!
Ево неких исечака из тих докумената професора Грујића:

********

Господин Борис ТАДИЋ је као председник Демократске странке подчинио њеним интересима положај председника Републике тиме што је био носилац изборне листе коалиције „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“, чији је страначки носилац била Демократска странка. Устав не дозвољава лицу које је председник Републике да буде носилац предизборне листе (Члан 6, Члан 112, Члан 113 и Члан 115 Устава). Он је био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“). Тиме су и он и Демократска странка изборе на свим нивоима, од општинских до парламентарних, учинили противуставним, о чему су и они и врховни судски органи били обавештавани, као и Народна скупштина, још у току изборног процеса, пре дана самих избора.

Председник ТАДИЋ, који је посебно обавезан Председничком заклетвом (4. став Члана 114 Устава) да поштује и штити Устав, чини супротно, да би подчињавао положај председника Републике интересима Демократске странке.

********

Тиме су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили изборе наравноправним и деловали против државног јединства кршећи Устав (Члан 111), против достојанства свих држављана који нису давали подршку њему и/или Демократској странци чији је он Председник, против остварења пуне слободе и једнакости сваког држављанина у праведном, отвореном и демократском друштву и изборном процесу чиме су кршили Устав (Члан 19 и Члан 23).

********

Противуставне и противзаконите изборне листе не могу да буду, те и нису, пуноважне. Њихово оглашавање за пуноважне је противуставно. Зато је ништавно. Зато су и све Збирне изборне листе у којима су изборне листе с Борисом ТАДИЋЕМ као носиоцем такође противуставне и ништавне.

На пример, прихватањем да у Збирној изборној листи буде изборна листа бр. 1 „За европску Србију – Борис Тадић“ с председником Републике као њеним носиоцем се крше и Чланови 111 и 114 Устава, као и Члан 42 (4. и 5. став) Закона о избору народних посланика којим се одобрава да носилац изборне листе може да буде кандидат за народног посланика или за други државни орган што је недозвољено председнику Републике (Чланови 112, 113 и 115 Устава). Закон, повезан с Уставом, такође не дозвољава председнику Републике да буде носилац изборне листе, те не дозвољава тиме да таква листа буде у Збирној изборној листи.

Таквим својим противуставним вођењем страначке кампање су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили цео изборни процес неравноправним и противуставним (супротно 2. ставу Члана 52), те тиме и конституисање Народне скупштине и избор Владе такође противуставним. Демократска странка је то радила свесно, с предумишљајем и даље наставља да то користи.

********

Уверени у успешност, недодирљивост и неприкосновеност свог противуставног деловања, које је замагљено створеним утиском постигнутим представљањем себе као неоспорних демократа, Демократска странка и њен председник ТАДИЋ све чешће, практично непрекидно, преузимају да непосредно воде политику Р. Србије подчињавајући је себи. Устав им на то не даје никакво право (Последњи став Члана 5, Чланови 112 и 113 Устава о делатности председника Републике). То је искључиво право и обавеза Владе Р. Србије (Чланови 122 и 123 Устава). Шта више, добивши на противуставан начин велики број посланичких места, Демократска странка непрекидно непосредно подчињава себи и Народну скупштину и Владу пошто у њој има противуставно добијену већину и пошто је председник Владе њен члан. Демократска странка и њен председник ТАДИЋ су с тим добро упознати. Упркос томе, настављају.

********

%d bloggers like this: