Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

8. Одреднице ЛУ и УЛ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ЛУ (л у = људи учени/плодни; лу = хладноћа, свежина). Закључујемо да учењу претходи жеља за сазнањем (сазнајна ватра) праћена одговорајућом стањем свести које описујемо као хладна глава, хладнокрвно размишљање. Отуд се за ученост људи подједнако везују ватра и хладноћа. …Уууул показује да је ватра (ул) сагледавана као на нама заустављено учено/плодно кретање, да ватра долази са/од Сунца које је истовремено и Учча и Луча. Луууу… показује виђење да хладноћа долази од нас самих, греје нас Сунце, ватра или топли људи. Ми сами смо хладни ако не дајемо, јер топлота јесте зрачење, јесте давање. Хладноћа одбија. Плодна парност могућа је само уколико постоји обострано давање. Отуд је и Стварање везано за топлоту и давање. Своју хладноћу можемо отклонити/поништити само кретањем које називамо давање. Давање има много облика и начина. На нама је да да их што више спознамо:

лú (пећ, ложење, кин.). Пећ јесте изворно хладна јер је од земље, камена или метала. Ложимо пећ кад је хладно, ватром која је топла. Пећ јесте људска ученост/плодност јер је везана за породично огњиште; пећ јесте људски ⋃-облик јер је, изворно, засвођено удубљење. Дивна потврда србске десне супротности раштркане по белом свету: насупрот србском појму ул (ватра), стоји кинески лу (пећ). Не постоји умна глава која би то назвала случајношћу;
лу (сећи, цепати; делити, санс.) = л у = људи учени/плодни (сечењем/ цепањем/делењем добијамо најмање два дела; оно јесте учено/плодно ако је у служби множења и творности). Најчешће сечемо и цепамо дрва јер смо зависници од ул-ватре;
лū (заробљеник, кин.). Војник припада ратном богу Јару (Сунцу). Заробљени војник не поседује борбену ватреност, не господари њиме Јар. Зато је он, будући да је без ратне врелине, постао лу (хладан) смештен у хладноћи тамнице;
лù (копно, кин.). Изворно, копно представља охлађену Земљину масу. Ул (ватра) јесте у унутрашњости Земље, спољашњи део јесте лу-охлађен;
лǚ (мислити, размишљати, кин.) подразумева „хладнуглаву;
лǚ (закон, правило, норма, кин.) најчешће подразумева хладан разум, не емоције;
лǚ (зеленило, кин.) подразумева воду, хладовину, свежину;
лúн (потонути, отићи на дно; пасти, погинути; теорија, учење, кин.) = лу н = хладноћу рађа. На дну је вода хладнија; погинули је остао без животне ватре, мртвац је хладан; за учење треба хладна глава;
луō (несносан, досадан, кин.) = лу о = хладан он, човек без пријатне топлине, човек кога не желимо у нашој близини;
луó (мрежа; ловити мрежом; пуж; гонг; коренасте биљке (ротква, репа), кин.) = лу о = хладан он; лу О = хладно окружење (мрежа се баца у дубину воде – тамо је хладно; пуж је хладан јер му је услов кретања влага; гонг је хладан јер је од метала; коренасто-кртоласте биљке садрже хладноћу/свежину у свом корену);
луò (опадати, губити (лишће); ронити (сузе); падати (о снегу, киши), кин.) = лу о = хладан/хлади он. Јасно је да у свим значењима назиремо хладноћу и (за)хлађење;
луч (буктиња) = лу ч = хладна ниско (буктиња јесте хладна у делу где је држимо руком, ватрена је на супротном крају);
лукав (онај који крије мисли и осећања) = лу ка в = хладноћа пратилац знајући; лу к ав = хладноћа пратилац видљив (лукави људи имају хладан ум, не подлежу емоцијама док делају);
луг (храстова шума) = лу г = хлад(овин)ом глагољи;
луг (пепео) = лу г = хледноћом глагољи (пепео не може горети, пепео јесте угасла, хладна ватра);
луд (умно/душевно поремећен) = лу д = хладан добар (лудост и велика ватреност доносе велике невоље; отуд се сматра да је боље да луд буде хладне главе);
лужа (локва, блато) = лу ж а = хладим живо ја (животиње се у њима хладе, каљају, луже, бачкају);
лук (део кружне линије) = лу к = хладан пратилац Сунца. Сунце је врело, небески „пут“ којим оно иде јесте хладан јер Сунце плови небеском реком (са висином расте хладноћа);
лук (зељаста биљка са подземним задебљаним стаблом) = лу к = хладноћа пратилац (луковица лука јесте хладна јер је извађена из земље; пуна је хладноће/свежине јер је највећим далом сачињена од воде; љутина лука јесте хладна ватра, она не гори, она само имитира врелину);
лула (цеваста направа за пушење) = лу л а = хладна људима ја; лу ла = хладна основа/површина/земља (у лули гори ватра (ул), али лула се може држати рукама јер је хладна; луле су најпре израђиване од печене земље);
луша (хип. од лула) = лу ш а = хладна земља ја (луле су прављене од земље); лу (хладно) + ша (вода = ток = проток дима) = хлади ток, хлади врелину дима. Сматрам да луша није израз одмила, већ синонимна реч;
Луна (Месец) = лу н а = хладан наш Бог; лу на = хладна површина (Месец светли, не греје); лу н а = хладноћу рађам ја;
луфт (ваздух, зрак; промаја, нем. варв.) = лу ф т = хлади вртење потврдно; лу фт = хлад истурањем (лепезе и вентилатори хладе ваздух окретањем, тј. истурањем устајалог/топлог ваздуха). Видимо да је немачки варварски = србски језик.
луб (спољашњи део, кора дрвета; одваљена кора дрвета) = лу б = хлад Божји (кора штити од спољних утицаја, омогућава живом ткиву испод непрестану свежину); л уб = људски уб. У Срба уб је велики суд од издубљеног дрвета. Тачније, зидови тог суда прављени су тако што се користила иструлелост средишњег дела стабла и уклањала сва маса до тзв. беловине која се налазила одмах испод коре и која је чинила зид суда. Често је за такво дубљење коришћена и ватра (ул). У сагласју су уб (убити) и уб (издубљен): убити = уб ити = убом ићи (направит уб (рупу) у нечијем телу). Кора дрвета и слој испод, тзв. беловина нису носиоци јаке ватре: јаку ватру носи централни део стабла, тзв. срчовина. Спољашњи део стабла јесте истуреност (лб);
лубања (лобања) садржи: л (људи – људска лобања јесте најразвијенија на Земљи), лу (свежина/хладноћа – глава не сме бити „усијана“, потребно је хладно размишљање), уб (удубљеност – лобања јесте удубљеност испуњена мозгом), бан (владар – глава влада телом), ан (умно и живо биће; Сунце = округлост), нј (истуреност/ одвојеност – глава јесте истурена и вратом одвојена од тела), ја (онај који јесте – само умност из лобање може закључити ја сам онај који јесте), лу бања (хладноћом окупана – лобања помаже да мозак хладно и трезвено размишља); лб (истуреност/одвојеност – лобања јесте истурена и вратом одвојена од тела). Једном приликом чуо сам од једне (званичне) умне (?) особе да је лобања србска реч, а да је лубања хрватска реч;
лубеница (биљка из рода бундева са великом јестивом бобом) јесте плод који дубимо (уб) и једемо све осим коре (лубе). Лубеницом се сладимо (у = ук = свршавање) и хладимо (лу); лубеница јесте округла као Божји син (бен), тј. Сунце; сва је својом спољашњошћу истурена (лб);
луг (шума листопадног дрвећа) = лу г = свежином глагољи (у шуми је свежина/хлад/сен(1) ); л у г = људи учено/плодно глагоље (јер је луг света шума). Луг даје дрва која глагоље ватром (г ул). Много пре покрета Мисли зелено, србски језик је познавао природну/животворну/ суштину која почива на узрочно-последичности. Србски луг јесте храм Божји, храм јесте истуреност/одвојеност (лг);
луг (пепео; вода у којој је прокуван пепео, цеђ, лукшија) = лу г = хладноћом глагољи (пепео јесте угасла ватра, отуд он хладноћом глагољи; цеђ јесте базно средство: јаке базе јесу хладна ватра јер сагоревају кожу иако су у хладном стању). Пепео је везан за ватру помињану у одредници гул. Лугове је србски човек крчио ватром. Посебни храстови лугови били су посвећени Перуну и другим боговима чија је ватреност била посебна;
слуга (чин на србском двору; поданик, онај ко је у потпуности предан нечему, онај ко се брине о нечијем добру; онај који из страха извршава наређења; онај који за плату врши кућне послове) = с луг а = словим/законим лугом ја; словим законим лугом Божјим = свештеник у светом лугу, Божји слуга, чувар луга, лугар. Слуга јесте истуреност (лг);
лüгат (реч, тур.) = л у г ат = људи учени/плодни глагоље непрестано; лу г ат = свежином глагољи непрестано (ОСЈ јесте сведок да србски језик представља најстарији и најсвежији језик истовремено); луг ат = лугом непрестано (луг у коме је централно свето дрво Запис и ова „турска“ реч јесу у директној србској вези). Овде се реч види као истуреност (лг), тј. изговореност;

_________________________
1. У кинеском језику густа шума = сен! (в. СЕН). Наравно, као и у случају свих кинеских речи наведених у ОСЈ, и ова реч је потпуно „случајна“, нема ама баш никаквих веза са србским језиком.

лугма́ (пуна уста; залогај, јев. לוּגמָה) = л у г ма = људима учено/плодно глагољи Мајка Земља (залогај и пуна уста (обиље), тј. храна, долазе од Мајке Земље); лу гм а = свежином спојена ја (најквалитетнија је свежа храна). Реч долази из уста, залогај који одлази у желудац долази из уста. Овим се једначе „турска“ луг-реч и „јеврејски“ луг-залогај.

Насупрот ул-хладноћи/свежини налази се:
УЛ (у л = учени/плодни људи; ул = ватра):
√ул (горети, санс. 28, 89). Из насловљених одређења може се извести закључак да су се, некад прадавно, ученим људима сматрали они који су знали тајну прављења ватре: …уууул = учени/плодни људи зауставили небеску ватру у огњишту тако што су пронашли тајну добијања ватре, па се она није морала преносити у сталним људским кретањима;
у’л (дојенче, беба; дете. јев. עוּל) = у л = ученост/плодност људска; ул = ватра, топлина (беба јесте ученост/плодност људска, јесте везана за топлину људске душе, мајке и дома);
уље (врста масноће биљног или животињског порекла) = ул је = ватра јесте, ватрено јесте (уље добро гори, уље је калорично);
– –уљ (суфикс): драгуљ (драги камен) = драг ул ј = драга (Сунчева) ватра/сјај спојена – јасно истицање чињенице да драгуљ сија на светлости; модруљ (тиркиз – драги камен модре боје; риба модрикасте боје) = модр ул ј = модром ватром спојен (пошто је боја условљена светлошћу, свака боја јесте ватреност у тој боји); кривуљ (врста бора) = крив ул ј = крив ватром спојен (прав бор служи за различите намене, крив само за ватру, тј. огрев); вртуљ (вихор) = врт ул ј = врти ватру спојен, вртећа ватрена спојеност; пасуљ (врста махунарке) = па с ул ј = поново слови/закони ватром спојеном (исхрана пасуљем подразумевала је његово кување (прва спојеност са ватром) и касније јављање експлозивно-ватреног метана у облику прдежа (друга спојеност са ватром). Наравно, наше званично језикословље не доводи значење овог суфикса у везу са ватром;
улица (део насељеног места који је предвиђен за кретање) = ул и ц а = ватром спојена дуга ја (улица је почињала од капије/двери, тј. од места на којима се изворно ложила ватра; градска улица је подразумевала осветљеност ватрама/бакљама/ фењерима);
бул (бик, енгл.) = б ул = Божја ватра (бик јесте животиња посвећена Сунцу); б у л = Бог ученост/плодност људска (бик јесте носилац мушке/Божје/небеске плодности (бик Апис оплођује Земљу), бик јесте симбол полног спајања (бл)); бу л = плаши људе (јер симболише Бога и има рогове). Ако је бул енглеска реч, како то да Срби (чак и они који никада нису учили енглески језик) имају реч була (крава; бик – обично назив који користе деца);
бул (лопта, кугла. фр. боуле) = б ул = Божја ватра, јер се ради о пресликаном Сунцу. И „француско“ боуле носи сличну поруку: б О ул е = Божје Сунца ватра јесте; бо ул е = у њему ватра јесте;
бул ец (пањ, клада; балван, јев. בּוּל עֵץ) = б ул е ц = Божја (велика) ватра јесте дуга (балван својом величином обезбеђује велику и дугу ватру). Величина подразумева добру спојеност (бл);
булмус (жеља, страст, јев. בּוּלמוּס) = б ул м у с = Божја ватра воденим штрцајућим семеном слови/закони; б ул му с = Божја ватра давањем слови/закони. Страст/жеља јесте спојеност (бл), подразумева штрцање семене течности;
булати (кокати кукурузна зрна) = б ул ати = Божом (јаком) ватром прећи преко;
гула (клада, чворугава цепаница; чвор, кврга, израслина на дрвету) = г ул а = глагољим ватром ја. Познато је да најјачу ватру даје чворновато дрво. Потпуно иста реч постоји у јеврејском језику:

гула (мермер; чвор; дугме, јев. גוּלָה). Значења мермер и чвор ослањају се на одређење: гу ла = трајна основа (чвор на дрвету јесте најтврђи и најтрајнији део; мермер јесте трајан јер не трули). Дугме јесте везано за отварање/затварање; место где се отварају/затварају врата у србском језику називамо улаз. У ОСЈ5 показао сам да је улаз везан за ватру (ул), баш као што су у истом словном сагласју речи врата и ватра. Зато дугме глагољи ватром јер контролише улаз: г ул а = глагољим ватром ја; г ула = глагољи улажењем (дугме улази/пролази кроз рупицу). Мермер, дугме и чвор јесу јаке спојености (гл): мермер јесте спојеност зрнасте структуре; чвор је најтврђа спојеност на дрвету спојена дубоко у стаблу; дугме је спојено/зашивено и најтврђе на тканини;
гüл (ружа, булка, тур.) = г ул = глагољи ватром (булку и ружу најчешће доживљавамо у црвеној жар/јар-боји, тј. боји ватре);
гüлле (ђуле, тур.) = г ул ле = глагољи ватром доле (тј. кад падне после опаљења);
гулголет (лобања, јев. גוּלגוֹלֶת) = г ул (глагољи ватром = Сунце = округло, сија) + голет (предео без вегетације) = округла/светла голет. Лобања јесте јака спојеност (гл) костију по шавовима;
гулаш (јело од комадића меса у соку, паприкаш, мађ.) = г ула ш = глагољи ватром (као) основом (нема гулаша без дугог кувања); г ул аш = глагољи ватром каменом. Ово одређење је нејасно само на прво гледање. Објашњавам га двојако. Прво: пошто се гулаш дуго кува, потребно је лонац ставити на два камена између којих је ложена ватра. Друго: имао сам прилике да видим овакво спремање гулаша: у метални суд убаце се комади меса, поврће и зачини; потом се унутра убаце јако загрејани камени облуци; суд се чврсто затвори поклопцем и потом котрља. Врело камење омекшава месо и поврће и кува их у њиховом соку. Гулаш јесте јака спојеност (гл) многих састојака;
гулити (дерати, скидати; љуштити кору, кожу…) = г ул ити = глагољи ватреним кретањем. Ово одређење каже да су се прва драња чинила ватром. То не чуди. И данас се то у неким случајевима чини врелом водом (шурење) или смуђењем. И човеку кад изгори кожа на сунцу, она се љушти. У том смислу овде треба поменути „италијанско“ ардере (горети) = ар дере = Јар дере, врелина дере (скида кожу). Свако драње коже или њено оштећење, болом личи на дејство ватре. Овде се, дакле, подразумева спојеност (гл) коже и ватре.
Наравно, унутар ОСЈ има на хиљаде примера који доказују да је ул = ватра, и лу = хладноћа/свежина.

Крај фељтона…

П.С.

Славишин текст за скидање са горњег линка где пише „Преузми текст“ је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
http://wp.me/p3KWp-65d
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

7. Одреднице АШ и ША

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

АШ (а ш = ја земља/основа/површина; аш = камен). Камен јесте тврд, јак, статичан, непрозиран, највише га има (мноштво) као чиниоца земљине коре (отуд значење: основа), видљиво га највише има горе – на врховима планина и (по веровању) на небеском своду. Планине је најпре подизала моћна геолошка (Божја) сила. Сада камен ерозијом силази са планина у долине. Камен прати воду на више начина. Вода у земљи врло брзо дуби своје корито, кад дође до камена, ерозија се успорава. Зато су водене ерозије у камену најлепше. Кањон Колорада је највећи. Кањон Таре је величанствено леп јер је испуњен животним зеленилом. Најбоља питка вода јесте она која је у додиру с каменом, која пролази кроз камен, која извире из камена. Вода долази с неба, за небески свод се веровало да је од камена. Како су душе после смрти одлазиле на небо, камени небески свод учинио је да постоји веровање да душе бораве у камену. Искра ватре (живот) из камена потврђивао је то веровање. Зато је надгробни камен место где треба стално или привремено (о задушницама) да борави душа умрлог. Вода и камен имају присутну помињану двосмерност (⇅) јер је у њих уграђено земљино слово Ш:

аш (достизати, санс. 78, 470) = а ш = ја земљом; аш = камен = чврстина/продорност (само чврсто и продорно (брзо) кретање може омогућити неко достизање; изворно, брзо кретање најбоље остварујемо на чврстој подлози);
аšа (основа аšан(1) – камен, камен за бацање као оружје, санс. 1, 64) = аш а = камен ја;
аша (секира) = аш а = камен ја, камена ја (ово враћа србски језик у доба кад су се прве секире израђивале од камена). Секира носи чврстину (аш) која јој омогућава да продире свуда, као што то чини вода (ша);
а̄ша (храна, 28, 16). Храна јесте чврста (аш), али у телу продире свуда јер је растворена водом (ша);
√аш (продрети свуда, напунити, 28, 12; ићи, кретати се; примити, узети, добити; јести, пити, 28, 16; уживати, 28, 41). Примећујемо да ша (вода) има течну особину да пуни и продире свуда јер је основни растварач на Земљи. Та особина препозната је у каменој оштрици (аш) која, такође, има јаку продорну моћ; и уживање је моћна потреба која, попут воде, продире и испуњава. …Ааааш-кретање јесте заустављено кретање или кретање које је коначно. Јести и пити јесу желуцем заустављена кретања; напунити значи извршити пуњење (заустављено кретање); и уживање јесте кретање које кратко траје;
аśман (камен, санс. 44, 163) = аш ман = камена душа, тврда душа; а ш ман = ја земља душа (веровање да су душе предака живе у камену);
аšштрус (оштар, лит. 40, 527) = аш т р ус = камено тврдо/потврдно кретање сјајно (опис кретања камене, тврде и сјајне оштрице);
еш (ватра, јев. אֵש). Зашто сам ову реч ставио (и) овде? Зато јер Јевреји ову реч пишу као аш = камен (из камена се добијала ватра помоћу кресања варница). Камен (аш = а ш = ја земља) јесте еш (е ш = јесте земља) јер камен је основни састојак земљине коре.

_________________________
1. Ашан = а ш ан = ја Земљино биће (камен јесте основни састојак земљине коре; усијана магма (Земљина унутрашwост, Земљино биће) јесте растопљен камен.

Ватра која је камен (ужарена магма управо то јесте) јесте основа од које је створено чврсто тло. Отуд се у јеврејском језуку почетно אש = (а)ш, независно од тога како је додатним знаковима одређено његово изговарање(2), јавља као чврста основа на којој нешто почива. Предлажем да то проверимо на неколико примера:

ешбол (клип кукуруза, јев. אֶשבּוֹל): клип се састоји од батурике као основе на којој су смештена зрна. Клип јесте основа на којој почива нови циклус размножавања ове биљке. „Сугласнички“ сагледана, ова реч поручује: аш б л = основа Бог људски. Одређење је тачно јер Бог је носилац сваке будуће плодности;
ешед (водопад, јев. אֶשֶד) јесте могућ само на стеновитом подручју. Одређења: аш е д = каменом јесте добро; камен јесте добар управо ту поруку носе;
ашва (калем, чаура, јев. אש = (אשוָה аш = основа) + в а = основа/ чврстина знајућа ја; аш ва = основа/чврстина кретању. Калем и чаура управо то јесу;
ишум (тужба, јев. אש = (אִשוּם (аш = основа) + ум = основа умна, основа умност. Оптужити некада неког за неко недело, значило је поседовање умности (доказа). Ако би тужба била неоправдана, често се казна за наводно недело примењивала на клеветника;
ишур (потврда; одобрење, јев. אש = (אִשוּר (аш = основа) + ур (господар) – јасна порука да одобрење даје господар (вођа, старешина…) који представља управљачку основу на којој почива нека заједница;
ашја (основа, јев. אָשַיָה) = аш ја = камен/чврстина ја;
ешех (јајник; мошница, јев. אש = (אֶשֶך (аш = основа) + е х (јесте спајање) = основа јесте спајању (биће коме се уклоне јајници/мошнице) не,ма потребу за полним спајањем);
ашкава (молитва за покој душе; погреб, јев. אש = (אַשכָּבָה =  (аш = основа) + ка (пратилац) + ва (кретање) = основа (без које се не може, основа која) прати кретање покојника на други свет;
ешкoл (грозд; сноп, јев. אש = (אֶשכּוֹל (аш = основа) + кол (Коло, Сунце) = основа Сунце (надлежно за житарице и нарочито за грожђе). Основа снопа јесте коло (круг), зрна грозда јесу округла;
ешколит (грејпфрут, јев. אש = (אֶשכּוֹלִית (аш = основа) + кол (коло/Коло) + и т (спајање потврдно) = основа Сунце спојено потврдно (ово воће је округло и у боји Сунца);
ашам (кривица, јев. אש = (אָשָם (аш = основа) + ам (силина) = основа силина (изворно, крив је онај ко пролије крв, она се пролива неком ударајућом силином);
ашрa (виза, јев. אַרָה) = аш р а = основа кретању ја (изворно, не можемо путовати у иностранство без визе или сличног одобрења);
ашрej (блажен, јев. אש = (אַשְרֵי ) = (аш = основа) + р е ј = основа кретање јесте спајајуће (највеће задовољство/блаженство пружа полно спајање);
ашка (јединични суфикс, само у реци љуљашка) = љуљ аш ка = љуљању чврст пратилац (љуљашку везујемо за неку чврсту грану или пречагу).

Потпуна супротност камену јесте:
ША (ш а = земља/основа/површина ја; ша = вода). Насупрот појму камен (чврст, непрозиран, стабилан, тешко покретљив, неплодан…), налази се вода (лакша од камена, течна, прозирна, покретна, питка, животна…). Може имати и значења која су у сагласју с водом: доле/горе, мноштво, течно, питко, животно, прозирно, светло, неопходно… Вода тече земљом, Земља је већим делом прекривена водом. Вода јесте шаааа… = земљом Божјом започето кретање које још увек траје. Ша-вода подлеже двосмерју слова ш: пада доле, потом иде горе као водена пара (кружење воде); ниво воде се диже и спушта (поплаве и суше, плима и осека); граница је овог и „оног“ (подземно-хтоничног/небеског) света. Пропушта светлост (провидна је); одбија светлост својом површином. Без ње је живот немогућ. Велики проценат нашег тела јесте вода:
ша (= јА = меко ша) = срећа (44, 189). Нема среће на нашем земаљском свету без воде јер смо и сами највећим делом вода;
šā (песак, кин.) = ш а = земља ја (песак јесте јако уситњена стена – основни састојак земљине коре); ша = вода (песак цури, песак пресипавамо, песак је жив попут воде; песак је настао водом; песком се (симболично) умивају бедуини);
šā (прести пређу, кин.) = ша = вода (пређење јесте непрекидан ток стварања једне непрекинуте нити);
šàи (сушити на сунцу, кин.) = ша (вода) + и (кретање) = вода иде, вода одлази; ш ај = земља негирана (кад из земље испари вода, земља губи плодност);
šāо (кувати, кин.) = ша (вода) + О (Сунце = врелина) = вода + врелина;
šáо (кашика; црпка, кин.) = ша о = воду он (кашиком захватамо течна јела; црпком (у облику кашике) црпемо воду);

_________________________
2. Јевреји своје А (א) не изговарају директно.

šàо (млад; у младости, кин.) = ша о = вода он (млади теку, разливају се у свим правцима; млади су обдарени плодном водом);
Шар (Земља) = ша р = воденог кретања (Земљу одликује живот који почива на води);
цхаир (месо, тело, фр.) = ша (цх = ш) + ир (снага) = водом снажно (највећи део меса чини вода);
киша (врста водене падавине) = ки (земља) + ша (вода) = земљи вода, земљина вода;
śалāкā (слам(к)а, ивер, санс. 44, 163) = ша лака = води лак(а);
тоśа (точити, капати, санс. 44, 161) = то ша = то вода;
вṛṣāy (орошавање, падање кише, санс. 44, 184) = вр ша ј = врхом (површином) вода спаја (кваси земљу/површину);
шайка (чабар, рус. 41, 757) = ша ј ка = вода спојени пратилац. Порука је јасна: у џак се може ставити зрневље, у кош се могу ставити клипови, у чабар има смисла стављати само течности и течне састојке (џибру, туршију, кисео купус, млад сир…) јер чабар не пропушта воду;
Елиша (Јованов „син“, Јафетов „унук“, Нојев „праунук“. „Узима се у обзир Грчка као земља, а не Грци као народ“ (4, 183)) = ел и ша = Бог спојио водом. Врло лепо србско одређење: Грчка обала је веома разуђена и има много острва. Овде је занимљиво да одређење не гласи: Бог раздвојио водом. Зашто? Зато јер је вода мушки/Божји оплодни принциоп којим се Бог плодно спаја са Земљом. Истовремено, ово одређење указује да је на том простору била јако развијена пловна флота. То не чуди јер су миленијумима у Средоземљу Срби били познати као Поморски Народ;
акṣара (неисцрпан, реч, слог, свети слог ом, звук, звук гласа, санс. 44, 147, подв. С. М.) = ак ша р а = јаке воде кретања ја; а к ша р а = ја како вода крећућа Божја, ја како вода небеска (вода на Земљи јесте неисцрпна јер заузима већу површину од копна; реч и река имају исти извор: река/рекнем, реч/речни);
шааг (хучати, јев. שָאַג) = ша а г = вода Божја глагољи (може хучати само силна/Божја вода);
шаав (вући воду, пумпати воду, црпсти, јев. שָאַב) = ша ав = вода видљива; ша а в = воду ја знам/видим; водом ја знајуће;
небојша кула (кула крај воде или над водом; кула која гледа на воду; кула коју вода повремено плави) = не бој ша = не боји се воде. Више пута сам био сведок покушаја да се небојша кула доведе у везу са човеком по имену Небојша. Бројне куле са овим именом негирају могућност да су све повезане са особама које носе име Небојша. Наравно, такви покушају јесу резултат удаљења од србског језика, резултат заборава да је у србском језику ша = вода.

У следећем наставку говорићу о одредницама УЛ и ЛУ.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8
http://wp.me/p3KWp-67H

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2
http://wp.me/p3KWp-62F
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

3. СЛОВО Ц НА НАЈБОЉИ НАЧИН РУШИ ДОКТРИНУ НАШЕГ ЗВАНИЧНОГ ЈЕЗИКОСЛОВЉА

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Недавно сам на Сајму књига купио књигу Милорада Телебака Шта се крије иза етимологије само због првих реченица. Оне гласе: „Да се подсјетимо. Гласови и слогови сами не значе ништа. Ријеч је најмања језичка јединица која има значење“.

Ово не тврди било ко, већ представник званичног србског језикословља: доцент на универзитету у Бања Луци; објавио је више стотина радова о језику, остварио на стотине језичких емисија у образовном програму радија и телевизије; аутор је језичких приручника; члан је Комисије за фонологију и Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима Одбора са стандардизацију српског језика при Институту за српски језик САНУ.

Његову тврдњу спреман је да потврди сваки унутар нашег званичног језикословља јер то наше званично језикословље управо почива на овој неистинитој и антисрбској тврдњи!
Истина јесте на супротној страни и гласи: Свако слово има утврђено значење; свако двословље има утврђено значење. Та значења приказао сам и доказао у мојим књигама.

Да се вратимо слову Ц као обрасцу.
Кад изговоримо овај глас, ми га буквално процедимо кроз зубе. То значи да је овај глас у вези са цеђењем. То потврђују и друге чињенице.
Садашње србско Ц јесте цртеж неког суда из чијег доњег десног угла нешто цури или се цеди.
Глас Ц се у критском сликопису бележио знаком c-1-2 – цртеж цедиљке у облику левка.
Глагољско слово за овај глас идентично је критском: kritsko-C – необорив доказ о непрекидности србске писмености од Крита до данас. Наравно, наше званично језикословље никада није покушало да одговори како је србски творац глагољице знао да су антички Крићани имали овај знак за глас Ц.

Slovo-C

У Јеврејском језику ово се слово именом јавља као цади (צ, ץ). У графици оба јеврејска слова препознајемо приказ неког цеђења. Недвосмислено увиђамо да је име овог јеврејског слова настало у србској језичкој матрици. То не треба да чуди читаоца, јер постоји на хиљада србских речи у јеврејском језику о којима наше званично језикословље не жели да зна. Јеврејски језик јесте недвосмислено ослоњен на србску писменост и србски језик.

Оно што се цеди, у нашем искуственом поимању подразумева кретање које следи земљину тежу (↓), танак млаз, дужину, спорост, слабост у току и трајању, облик подесан за цеђење (В, ∪, ∇), руп(иц)у кроз коју ће се тај процес дешавати. Дакле: ц = цеђење = танак/слаб/дуг/спор/бушан/↓. Да ли слово ц у србским речима носи неку такву поруку? Носи! Једну или више њих! Бацка (жаока) јесте дуга танка и кроз њу се цеди отров; цамах (ницати, јев. צָמַח подразумева спор процес где главну улогу има дуга/танка клица/младица; низ целт (шаторско платно; шатор, нем.), цераду (навоштено, непромочиво платно за прекривање, тал. покр.) и цреп (кровни покривач) цеди се вода/киша; рецка (црта од нечега оштрог, знак зареза, засечен) јесте дуга/танка баш као и рецу (ред, колона, низ, јап. れつ), цеста (пут једнаке ширине омеђен с обе стране), жица (упредена нит, конац; истањен или као нит упреден метал; струна на музичком инструменту; танак слој руде; танак млаз воде која тече кроз земљу…), црта (линија) и цилиа (трепавица); ица (бочица, стакленка), бо̏ца (врста стакленог суда) и цунет (флаша, боца с тесним грлом; узак грлић боце, тал. покр.) – из њих се условно цеди вода; цимбал (музички инструмент са много жица, грч.); мицелија (вегетативно тело гљива које се састоји из врло танких/дугих испреплетаних нити, грч. бот.); ципун (мања цев, шупаљ дрвени трупац који усмерава воду (↓) на воденични точак, грч.); цица (дојка, сиса, хип.) јесте (условно) левак из кога се цеди млеко; пуца (шибица, жигица, палидрвце) јесте дуга/танка; цурак (танак млаз течности); црево (део органа за варење у облику меке и растегљиве цеви); цвекла (врста поврћа) има ∇-облик (подсећа на левак и цеђење); цвет је унутра сав левкаст; из цедила се цеди цвик (кисела сурутка); цвек (клинац, врста ексера) и цвика (ексер) јесу танки/дуги и имају дужину која се ка једном крају сужава/цеди; цев (ваљкаста шупљина) има дужину и поседује потенцијални проток/цеђење; црв јесте издужен; кроз цигарету се цеди дим, кроз цевануицу срж, итд.

Слово Ц на изворној србској словној лествици заузима последње место. То није случајно: цеђење се најмање одвија на врху, цеђење подразумева кретање ↓ и заузимање најнижег могућег положаја.

Ја сам у мојим књигама навео на хиљаде речи које потврђују ову истину.
Свако србско слово има сличну причу из које се може извући његово значење.
Остаје нам да набројимо правила која се односе на значења србских слова:

  1. Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
  2. Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
  3. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
  4. Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.

У наредном наставку приказаћу значења србских слова.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 1
http://wp.me/p3KWp-62k
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

2. ВАСПОСТАВЉАЊЕ НЕИСТИНЕ И ПРИСТАЈАЊЕ НА ЊУ

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Још у детињству ме је био (лош!) глас да сам тврдоглав и својеглав (недоказан! = онај коме се не може утувити у главу). често су те особине сметале и мојим родитељима, независно од тога што су те моје особине проистицале из родитељског васпитања да будем поштен и да браним поштење, да не попуштам насилницима независно од тога које су врсте они били. Многобројне прочитане књиге још у предшколском добу учврстиле су мој став да се треба борити за истину и част.

Иако сам од раног детињства непрестано читао, никада нисам помишљао да ћу се бавити језиком. Међутим, у језику и речима које су ми одзвањале у ушима почео сам да разазнајем дивне, необичне или нелогичне ствари.

Најпре ћу се осврнути на неколико њих.

Са пет година почео сам да косим траву, тј. почео да учим кошење. То је условило и остале касније активности око сена: превртање, навиљчење, сакупљање, стоговање, утовар, истовар… – све послови који се обављају биљекупном алатком која је позната као вила. Баш у то време читао сам причу „Златоруни ован“ где главни јунак муке мучи покушавајући да оствари немогуће замисли злог цара и још горег му саветника: – Од виљевских зуба да ми начиниш двор! – тражи цар од главног јунака. Тад сазнам да је виљев (виљ, вил) = слон! И сећам се да сам, као онај који је потпуно поистовећен са главним јунаком, закључио да је то стварно немогућ задатак јер, пре свега, код нас нема слонова! Већ тада почела је да се рађа дилема: откуд Србима реч за слона (виљев/виљ/вил) ако њега нема на србској етничкој територији (а није га било ни у мочварама иза Карпата (где нам је била, наводно, прапостојбина)?). Наравно, морао сам да сачекам одговор на једно такво питање. Али, већ тада ми је било савршено јасно шта представља пољопривредна алатка вила (слика десно).vila-1

Свако овде може видети да главни парошци код виле представљају савршену имитацију виљевских/слоновских кљова. Помоћни парожак није ништа друго до упрошћена виљевска/слоновска сурла (о речима виљев и вила писао сам опширно у књизи Нови србски митолошки речник).

Тада то нисам знао, али сада знам: реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју. То јесте дивно!
Али нису сва моја детиња сазнања била дивна!

Ако данас отворимо Лексикон страних речи и израза М. Вујаклије прочитаћемо да је реч опијум (наркотик који се добија од мака) несрбска реч која води порекло од латинског опиум или грчког οπιον! Свако ко има два грама мозга у глави и коме накарадни образовни систем није помутио језичку и родољубиву матрицу, може видети једноставну истину: опијум/опиум/опион (онај који опија ум) не може бити страна реч јер пити, опити, пијем, ум и он јесу класичне србске речи. Другим речима, опијум = опиј ум = опија ум, опиум = опи/опија ум, опи он = опи/опија он. Ја никада нисам дао за право учитељици, наставнику или професору у њиховој тврдњи да је опијум несрбска реч. Наравно, због нарочите сујете неких предавача трпео сам неке последице.
Још једна реч из мог детињства носи сличну причу.

Читајући наше јуначке десетерачке песме сусрео сам реч јакреп (шкорпија). На велико моје запрепашћење, прочитао сам да је то реч која нам долази из турског језика! Иако сам био дете (највише 10 година) нисам могао прихватити такву глупост, такав идиотизам (сада знам да је реч о злонамерју!). Реч је савршено србски јасна: јакреп (шкорпија) = јак реп – прецизан опис бића чија суштина лежи у јаком репу, репу који носи отровну/смртоносну жаоку. Ипак, савршено јасна србска реч проглашена је за изворну турску тековину.
Зашто?

Одговор се крије у наслову: било је потребно васпоставити неистину унутар србског језика свуда где је то могло.
Зашто?

Зато, јер једна лаж производи безброј других са циљем да се одржи као истина. Огромна је прогресија лажи проистекла из утемељене лажи! Иако за то не постоји ни један доказ, иако на хиљаде доказа тврде супротно, васпостављена је „истина“ да су Срби дошли на Балкан у седмом веку као дивљи, неписмени варвари геноцидно расположени према домородачком (несрбском) становништву. Такву огромну лаж морало је да прати стотоне хиљада других лажи како би се та прва/базична лаж могла одржати.

Ако би опијум била изворна србска реч, како би било могуће њено постојање у античком латинском језику? – Па Срби су дошли на Балкан у VII сеобном веку, њихов варварски/ништавни језик никако није могао утицати на велики/величанствени латински језик – папагајкски нам понављају наши званични вајни језикословци огрезли у грех према србском колективном памћењу и србској колективној будућности.

Замислимо студента прве године на филозофском факултету, усмереног ка историји или језику! Замислимо да он своме професору не даје за право да је опијум латинска реч, или му предочава доказе о пресудном србском присуству на Балкану и Подунављу у античко време. Да ли тај студент има било каве шансе да код тог професора положи испит или (укупно) заврши прву годину? Нема! Већ ту настаје прво „тријерење“, на осталим годинама дешава се додатно „пречишћавање“. Сурова србска истина: Филозофски факултет завршавају само они који су спремни да „зажмуре“ на једно или два ока жртвујући истину о Србском колективном памћењу.
Нека се не вређају они коју су се овде препознали! Није касно, биће им опроштено ако своје муком стечно знање ипак утемеље на истинитим србским темељима.

Слична су дешавања и на вишим нивоима „знања“. Да би неко „напредан“ из историографије или језикословља био примљен за било каквог члана Српске академије, мора безбројно пута да полаже „испит“: да безброј пута изговори или напише како су Срби на Балкан дошли у седмом сеобном веку, да су нам писменост донели Ћирило и Методије, да ама баш ништа не зна о србској историји од седмог века до Немањића, да велича грчки и латински језик и да нарочито добро вреднује безбројне „турцизме“ у србском језику!
Због тога нам је историографски и језикословни део Акедимије скуп високообразованих незналица, каријериста или злонамерника према србском колективном памћењу и србској колективној будућности. Због тога овај део Српске академије представља највећу пошаст која је икада задесила србски народ!

У мојим књигама на безброј примера доказујем да ови академичари не знају, да лажу, да фалсификују, да поткрадају србско колективно памћење зарад своје и туђинске користи. Да су управо такви, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

У наредном наставку одгонетаћу једно србско слово као образац.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

%d bloggers like this: