Манастир у Коштунићима прославио је 28.08.2016. прву славу у новоизграђеном храму


Извор: Србин Истински Православан:
http://serbiantrueorthodox.blogspot.rs/2016/08/blog-post_29.html

Манастир Успења Пресвете Богородице у Коштунићима прославио је прву славу у новосаграђеном храму

чланак написан: 29.08.2016.

uspenije

У срцу прелепе Равне Горе, земљи родољуба и богомољаца, 15. августа 2016. (с.к.) Преосвећени Г.Г. Нектарије Шумадијски, са братијом, прославио је престолни празник, први пут у новосаграђеном, и још недовршеном храму, посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Свечаном и празничном, Светом Архијерејском Литургијом, началствовао је Његово Преоствештенство Г.Г. Нектарије Шумадијски уз саслуживање уваженог госта, Његовог Преосвештенства Г.Г. Акакија Утешитељевског и неколико клирика и прислужника.

Усрдним трудом братије манастира Коштунићи, недовршени храм Успењски био је украшен и припремљен по скромним манастирским могућностима, али доживљај у том племенитом, пространом крстобразном простору био је заиста топао и весео. Плаве црквене пресвлаке, сашиване са љубавлу од стране новостјеничке монахиње, додале су још један зрак небеске боје и потсећања на присуство Пресвете Богородице у Њеном новом храму.

Храм Успења Пресвете Богородице у изградњи

Храм Успења Пресвете Богородице у изградњи

Богослужење у част Пресвете Богородице, било је изузетно мирно и молитвено, уједно тужно и радосно. На све присутне вернике спустио се осећај да стоје међу тужним апостолима и пријатељима Господњим, при последњем испраћају Пресвете Мајке Божије, док Син Њен, уз певање и весеље ангела, узима Њену пречисту душу у Његово наручје и носи је у слави на Небо. Заиста, такво осећање није сан, него реалност, јер на Светој Литургији сама Небеса се отварају и ми учествујемо у Небеском животу и слављу.

Величанствена скромност

Величанствена скромност

У беседи, уважени гост Њгово Преосвештенство, Г.Г. Акакије Утешитељевски потресно је описао тај величаствени и предивни догађај, када је Мајка Божија предала Њеном Божанском Сину, Своју пречисту душу. Он је такође потсетио све присутне да Њено девојачко тело, пошто је било храм Другог Лица Свете Тројице, није подлегло трулежи, него је, као што и приличи таквој незамисливој Светости васкрсло и поново се сјединило са Њеном душом, као што ће бити са свим људима на другом доласку Господњем, на Страшном Суду. Такво Свето биће, које је потпуно победило своју грешну људски природу (овде је напоменуо, Г.Г. Акакије, и то како је прогрешна и понижавајућа за Мајку Божију, римокатоличка јерес која говори да је Она, Пресвета Богородица, рођена без грешне људске природе), до те мере, да чак достигне толику светост да буде достојна да прими Самог Оваплоћеног Бога у Своју утробу, а колико је на висинима близу Бога, толико јесте и међу нама као најближа, наша вечита и најсилнија Заступница, и као таквој треба непрстано да се молитвено обраћамо.

Божанствена Литургија

Божанствена Литургија

Беседа

Беседа

На крају свете Литургије, где су се скоро сви присутни верници Причестили Пречистом Крвљу и Телом Христовим, Г.Г. Акакије је осветио славски колач и жито Г.Г. Нектарија и братије. След тога сви заједно су поделили богату трпезу љубави – спремљену од братије Коштунића и богољубивих сестара парахијанки – уз здравице и живе разговоре. Сви присутни уживали су изузетно Аврамовско гостољубље Пресвећеног Владике Нектарија и манастирске братије. После благодарне молитве, кафе и слаткиша, сви су наставали да проводе време, до краја тог сунчаног дана у разним заједичким созерцањима, што је радосно прешло у певање богомољачких и родољубивих песама, док залазак сунца није нежно упутио свакога да полако пође свом дому, укрепљени и утешени после такавог благодатног дана, као један мали летњи Васкрс.

Христос посреди нас!

Христос посреди нас!

Фото албум са славске прославе

Драган Симовић: Тајнопис из Акаше


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирика вечног тренутка

tumblr_static_stars-5

И ово морамо да разјаснимо, да не бисмо више лутали, будући да су нас вековима замајавали и слуђивали јудео-кршћани, који су, као што знате, заклети непријатељи наших богова-предака и свеколиког нашег предања и духовног наслеђа.

Наши богови нису само наши богови, већ и наши изравни биолошки преци.

Они су посејали семе на Земљи; они су са смртним женама рађали децу чији су изравни наследници Бели Ури.

Перун, Даждбог (Дајбог), Свевид и Велес јесу наши пра-оци, наши изравни биолошки преци, који су са Славом, Србом (Србоном), Светланом и Родом, нашим смртним пра-мајкама, стварали и рађали бесмртне потомке – Беле Уре.

И смртне жене би, после љубавних чаролија и рађања деце са боговима,
и саме постајале бесмртне, постајале богиње.

Наши богови, дакле, нису никакви идоли и кумири, већ наши изравни како божански
тако и биолошки преци, који су се, из сазвежђа Сварга Белоур, низвели на Земљу.

Још једном да разјаснимо.

Наши су божански пра-оци, наши мушки преци, бесмртници одувек – они су се у вијовима и коловртима, из плавог сазвежђа и са Плавога Сунца, низвели на Бели Пупак Земље Стриборове – док су наше божанске пра-мајке испрва биле смртнице а потом, у љубавној вези са бесмртним боговима, и саме постајале бесмртнице и богиње, по свему изједначене и усаображене са нашим божанским пра-оцима.

Наше богиње, наше божанске пра-мајке (Слава, Србона, Светлана, Лада и Рода), бејаху најлепше жене међу смртницима, и оне су од наших богова, божанских пра-отаца, изабране да са њима рађају децу – Беле Уре, а изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Сварог је отац свих наших богова, и Он није рађао децу са смртним женама, већ је
са Мокошом (која је божанска двојница Сварогова) изродио наше богове.

Зато су Бели Срби одувек знали, и говорили, да су унуци Сварогови и Мокошини, називајући се Сварожићима.

Ово су моји најновији увиди из Акаше, јасновиди увиди које предајем само оним
Белим Србима и Белим Србкињама што верују, виде и знају оно што и ја верујем, видим и знам.

beli srbi

Слободан М. Филиповић: Научна утемељеност србског предања која се упорно и систематски склања од очију јавности, чини Србе народом ван времена и простора


Извор: Васељенска ТВ

Слава од искона

Београд – Слободан М. Филиповић, србиста, дипломирани етнолог и новинар који се бави митологијом и палеосемантиком. До сада је објавио низ значајних књига:

„Србизми у турско-источњачким језицима“, Бгд. 2000 (7508.), Сардонија,
„Божанска имена“, Бгд. 2004 (7512.), Сардонија,
„Речник српско-аријски или архаично-српски с додатком корена“, Бгд. 2011 (7520.), Сардонија и друго допуњено ауторско издање,
„Србизми у грчком и латинском“, Бгд.2011 (7520.), Пешић и синови,
„Есеј о Илијади“, Бгд. 2011(7520.), ауторско издање,
„Слава од искона“, Бгд.2012 (7521.), ауторско издање.

Диплом,ирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник...!

Дипломирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник…! (Фото: Васељенска ТВ)

Слободане, ви сте 1978. за дипломски рад на катедри за етнологију Београдског универзитета изабрали тему из духовне културе о институцији Славе, а недавно сте објавили књигу „Слава од искона“. Кажите нам шта је слава, у каквој вези она стоји са Годишњим обичајима и какво је тумачење њеног имена?

По митском назору Срба постоје три света: богова, људи и мртвих душа, сваки са по једанаест богова, а њихов творац је Сварог или Триглав. У старој србској вери са континуитетом од неолита, троједан свет хенотеизма[1] је представљен као холограмска манифестација светлости која је извор живота и сваког постања. Отуда је слава духовни појам, за нематеријални природни циклус или стално понављајући процес природне (примордијалне) енергије. На Истоку су њени енергетски облици познати као „прана“ у Инда или „чи“ енергија код Кинеза, у хришћанству као Свети Дух, а на Западу као „оргонска“ енергија.

Непрекидна смена директне и индиректне светлости чини ток Стварања са почетком о јужном оврагу (увратина, сунцоврат) или Божићу, рођењу младог Сунца:

Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића (Горски вијенац).

Са Божићем започиње узлазна путања Земље, која недри мистеријски ток Остварења или обнову природе у пролеће. Отуда народ вели: Слава је колач и свећа, јер, Годишњи обичаји су мистеријски везани управо за генеративну моћ природе о пролећној равнодневици.

Име за празник Славе је изведен од духовног појма „слава“, од кога је и инфинитив „славити“,[2] који се употребљава за све празнике Годишњих обичаја, а преносно у општем смислу. Семантика славе је сагласна њеном божанском току Стварања и истородна аријском или архаично српском срава, слава, оно што тече или струји, од корена сру, тећи, инф. сравати, славити, сливати, ославити (потећи), словити (говорити). Појам славе стоји у семантичкој вези са хомонимом шрава, (по)хвала, уважавање, глас, углед (шравана, славан), част, од корена шру, слушати, чути, а молитва Господу (изворно Сварогу) започиње речима: Слава тебе Боже…

У чему је посебност српске Славе?

Што се тиче развоја култа славе, преломни моменат је реформа Светосавске цркве у средњем веку, којом је крвно приношење замењено бескрвним, а празновање потиснуто на дом свечара. На тај начин, створена је једна специфична институција, за коју Р. Грујић каже да је „ у границама области Жичке архиепископије, доцније Пећке патријаршије, добила нарочито национално обележје, а током времена почела се сматрати као искључиво српска и то више национална него верска“.

Суштинско питање посебности Славе код Срба, јесте њена научна утемељеност на којој се иначе заснива целокупно српско народно предање. У науци, слава или циклус природне енергије са Сунца, познат је као електромагнетна сила настала субатомском емисијом фузије водоника и хелијума на сунцу, коју хелиоцентрична метеорологија зове „сунчев ветар“. Она на Земљу долази преко магнетне жиже Земље (геомагнетни фокусатор) односно нематеријалног крста северне земљине полулопте, познатог у народу под именом Часни крст или „крст са оцилима“. Симболише циклус тока Стварања, у коме надир (север) „отвара“ крсну или десну страну кола небеског која припада светлости. Постоји у континуитету још од цивилизације Винче и дан данас је претстава на обредном хлебу који се меси о Ускрсу, празнику тока Остварења, а налази се у србском грбу.

Пример објашњења Часног крста показује, да је српско предање сагласно са савременом науком. Зашто онда нема званичне научне верификације те истоветности?

Зато што најмање виде они који то неће. Нарочито, ако држе нож и погачу, па секу онако како се њима допада. Осим тога, потребно је и знање да би се видело. Научна утемељеност србског предања која се упорно и систематски склања од очију јавности, чини Србе народом ван времена и простора. Нематеријална знања србског мита и њихов придевак „небески народ“ су допуњујући, јер су преци Срба дошли са неба доневши са собом веру, знање,[3]писменост и цивилизацијски однос према стварности, што је оставило генског трага. Срби имају предање да их бог није створио, већ да су његови потомци, док материјални аргументи сведоче да су они културни источник холоценске цивилизације света, која се крстолико ширила из Седморечја[4] у Подунављу Хелма (Балкана).

Значи ли то, да не може „шут са рогатим“?

Знате ли онај виц са Солунског фронта: Питао официр војника кога је питао за оно што је урадио, а војник одговорио: своју задњицу.

– Шта кажеш, наљути се капетан. Да, да капетане, питао сам је да ли може да издржи 25 батина! Наравно да може „шут са рогатим“? , само што то скупо кошта, па је привлачнија линија мањег отпора, која на крају испадне најскупља. Да не може „шут са рогатим“, свет би био непроменљив. Према томе, будите сигурни да „са истином нема погађања“, јер мисли поседују снагу остварења.

Какав мотив може да стоји иза забране неке научне истине, нарочито историјске?

Мотив је обично политичке природе, али их често прати психолошка потреба моћних за исконом у духовном смислу. Виртуелност науке је директна последица манипулације знањем, иза које стоје власт „најгора од свих болести“ и тајна друштва која спречавају човека да управља својом судбином.

Што се тиче „забрањене историје“, на то питање је одговорио Гебелс: Узмите једном народу историју и он ће за сто година бити стока. Можда је грубо рећи да је од Берлинског конгреса прошло сто тридесет година, али и мека варијанта принципског питања идентитета подразумева историјско и људска права. Узмимо за пример, „научну“ кампању о илирском пореклу Шиптара. Зашто је „науци“ важно да они буду Илири? Зато што у том случају временски „претходе“ Србима досељеним „ономад“ на Хелм (Балкан), па им аутоматски у оквиру људских права припада и право на српску земљу, јер су тобоже историјски старији на овом простору.

Шта је онда потребно урадити да би се однос према научној аргументацији променио?

Потребно је да држава стане иза србистике, јер ми смо једина земља на свету која нема институцију за проучавање сопствене културе. Леонтјев каже да нема неморалних народа, већ постоје само неморалне државе, а колико је то важно сведочи Љотић, када каже да је држава „инструмент судбине једног народа“. Људи склони избегавању конфликта, обавезно западају у конформизам који подразумева прилагођавање групи или друштву. Уколико овај конформизам дуго траје, долази до стагнације и поремећаја личности. Иван Иљин то назива „новом елитом“, која долази одоздо, „са школом туђег мишљења и слепом покорношћу“.

За почетак је довољна употреба логике и промена терминологије, која је фалсификована, измењена и измишљена. Узмимо за пример Сарбине старинце Апенина, којима су скинули слово „р“ па их данас зову Сабини или чак Абориџини. Сарбини су сами себе звали Расени, па зашто их онда зову измишљеним именима „Етрурци“ или још натегнутије „Коловени“? У науку би требало увести правило, да се сваки народ зове именом каквим он сам себе зове! По правилу владајуће науке, кадгод су Срби (Словени) у питању ништа се не зна или се погрешно и непотпуно представља! Суреби су главно племе србских Германа, којима је такође скинуто фамозно слово „р“, које се само у србском језику употребљава као самогласник. Тако су они постали „Свеви“, „Суеби“ и „Швабе“. Исто су прошле и сирбиле, свештенице и пророчице бога Сербона које се данас зову „сибиле“.

Зашто се Раси или Рашани редовно називају по јелинском изговору Траки или Трачани? Зар Сарбате треба звати Сармати, само зато што Јелини не могу да изговоре правилно ову реч? Не постоје никави „Трибали“, у јелинским облику изговора, већ само Срибали најстарији народ свету, са којима су семантички и етнички у сродству латински сервили (сербили), племство Алба Лонге и тројанске лозе Јулија! Бројни су примери бесмислица у научнј терминологији, који нису произвољни већ срачунати и наменски уведени. Посебно су штетни „Индоевропљани“, „Грци“ и „Словени“, па постоји потреба да се они поближе објасне.

Лингвистичка кованица „Индоевропљани“ лепо звучи али етнички не значи апсолутно ништа, иако је идеолошка замена за „мајку народ“ Арија (Аријеваца) који су сами себе звали Срби. “Индоевропљани“ су само корисна измишљотина, која је непозната у историји до пре нешто више од два века.

„Грци“ су погрдно име хуритских дошљака на Хелм, којим су Римљани назвали Јелине осам векова касније, када су их окупирали у другом веку старе ере. Не постоје никакви „стари Грци“, поготово „не као носиоци културе“, јер су брзо нестали са историјске сцене пре око три хиљаде година. Постоје само Јелини (Хелени) како сами себе зову, али они не воле погрдно грчко име, па своју земљу зову Јелада. Уосталом, да су Јелини старином од Пелазга или Рашана, античких Срба, то и они сами признају.

За оне које данас зову племенским именом „Словени“, више десетина историчара и лингвиста кажу да је њихово старо народно име било Срби.[5] Назив „Словени“ је данас збирно име за дванаест србских народа, а колико је он апсурдан у својој идеолошкој потреби, показује чињеница да народ под овим именом не постоји! Па каква су онда папјазанија тек „прасловени“? Нарочито се руска историографија „посипа пепелом по глави“, па у последња два века ниједан посао не започиње без Словена и такође измишљене „Византије“ алијас Ромеје или Источног српско-римског царства, што има посебно штетан утицај.

Срби и Руси су два имена за исти народ (Срба или Рашана), све до стварања Русије под Рурићем или до Ивана Грозног, јер су Срби конститутивни елемент Руске царевине. Разлика између имена Срби и Руси, (Роси, Раси, Рашани, Расени), само је у томе што је српско име опште и старије, што је пресудно за културни континуитет, поготово када се зна да је постојбина Арија или србских народа на илирском Хелму (Балкану). Енглези греше када кажу да су Срби „мали Руси“, исправније је рећи да су Руси „велики Срби“, јер, сујета је дозвољена само у општем интересу.

Више о Слави, као и о нашем предању, паметарници, језикословљу, природњаштву и уметности, можете наћи и прочитати на сајту светлица.срб (или за оне који не користе азбуку http://www.светлица.срб/ ) Извиђачко-природњачког Друштва предања Светлица, у реферату „Духовни појам славе“, прочитан на мећународној научној конференцији „На изворишту културе и науке“, 21-23. 9. ’12. у Београду.

—————————————–

Напомене:

(1) Хенотеизам је једнобоштво у коме Бог има мноштво појавних облика. Семантички, реч бог је духовни појам, истородан ариј. б’ога, закон, правило, месечев дан (28 конака) у биолошком ритму Земље (једна ротација сунца).

(2) Опште народно име Срби (Словени), треба разликовати од националног (Срби, Јужни и Лужички), поготово што је историографија деветнаестог века поистоветила нацију са државом из политичких разлога. Старија ортоепија српског имена је на Истоку познатија у облику Сабири, што се и семантички разликује од имена Срби. Без обзира на ортоепију и семантику, баш је згодно вратити у науку име Сарбати уместо „Словена“ који су ионако потомци Сарбата у Европи и Азији.

(3) Тамо где нема знања нема ни Бога међу људима (Венцловић, народни духовник)

(4) У Ведама, постоје у сва три света по седам река. Отуда је света земља Медија или библијска Хавила земаљска рајевина Седморечја Хелма (Балкана).

(5) „Славити“ изворно значи „дизати у славу“, које се по правилу врши до зенита (подне), за који Ориген вели да је „лице божије“.

* * * * * * * * * * * * *

Слободан Филиповић: СрБско питање и теорија завере

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Забрањена историја 14 – Србска дивонија или митологија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Слободан Филиповић: Симболи србског грба

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: Морамо да победимо!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Srbski posvecenik-2

МОРАМО ДА ПОБЕДИМО!

Ми морамо да победимо, зато што је тако записано у звезданим јатима; зато што је тако записано у нашим душама; и зато што је тако записано у Језгру Суштаства Живота!
Ми морамо да победимо, зато што је то наша Света Дужност; зато што је то наш Божански Задатак; зато што је то наш ПраИскони Завет са Великим Прецима!
Ми морамо да победимо, и стога, што другог Пута немамо, што другог Избора немамо
ако желимо да опстанемо, ако желимо да бивствујемо, ако желимо да живимо!
Ако ми не победимо њих, они ће они победити нас!
Ако ми не победимо њих, онда ћемо ми бити побеђени од њих и, не само побеђени, већ сатрти и затрти
за сва времена, за све векове!

Немојмо се заваравати, наши вековни врази немају милости, немају самилости, и немају душе!
Они су потуљени, подмукли, лукави, превртљиви, кривоверни и, надасве, погани и зли!
Има доста речи, доста израза за њих, али, ја их, ето, из неког својег, песничког разлога и увида, зовем рептилијом и рептилофилијом.
Рептили су гмазови, водоземци, змије, крокодили, гује, гуштери и свеколика ина сеновита гамад у људскоме обличју.
Они су приграбили сва блага овога света.

Ко су они; ко је та рептилија и рептилофилија?

Они су банкари и банкстери; они су индустријалци и бизнисмени; они су оних три посто највећег људског изрода, највеће људске погани, највеће људске фукаре коју је словестан свет икада видео!
Са становишта Духовне Науке, рептилија нема душу, нема божански запис у свом бићу (јер ни бића нема!), нема божанску искру у језгру душе (а како ће да има, кад ни душе нема!), већ су то мрачни ентитети из најдоњих светова Стварања, који су људско тело, на неко време унапред одређено, позајмили или преотели као возило, за дејствовање у овоме свету.
Ја знам шта вас збуњује; вас збуњује позитивистичко и метеријалистичко учење које је кренуло са Запада пре триста година.

Наравно, и то је учење од рептилије и рептилофије.
То учење је са сврхом створено и у свет изаслано.
То учење је било претходница поробљавања Ума и Духа; то учење је имало задатак да успава Божанско Биће, да опије Свест и Свесност у човеку, у човечанству.
То учење је одвојило човека од Извора Живота и ПраИзвора Знања, бацивши га у каљугу (у КалиЈугу!), да се ваља по блату, да се ваља по гноју и смраду скотског и бесловесног света.
Дошао је тренутак буђења, освешћивања и препознавања.
Напросто, морате рептилију да видите и препознате као рептилију!
И само то виђење рептилије као рептилије јесте наша велика победа!
Не мислите, ваљда, да су они банкстери, да су они мултимилијардери,
да су они велики индустријалци, који владају светом, словесна и божанска бића?!
Не, и по стотину пута не!
Они немају душе, немају милости и немају љубави.
Штавише, они и не знају шта је љубав!
Уистини, они су сенке и утваре из најмрачнијих доњих светова.
Они се хране нашом патњом, они се хране нашом муком, они се хране нашим страховима, они се хране нашим болима.

Рептилофилију представљају они људи божанског порекла, који су пристали (зарад варљивог блага овога света!) да раде за рептилију, да буду њени чувари, кључари и тамничари у Тамници Великог Рептила.
Србија је пуна рептилофилије од разноразних невладиних организација и медија, па све до самога врха власти – до Владе!
Свест и СамоСвесност јесте једино наше оружје и оруђе у овоме судбоносном рату против рептилије и рептилофилије.
Зашто једино?
Зато што другог оружја и оруђа за одбрану немамо зато што немамо ни Државу, ни Владу, ни Војску!
А и да имамо, Свест је, ипак, најбоље и најпоузданије оружје и оруђе у свим ратовима, у свим борбама и у свим биткама, на свим пољима бивања и бивствовања.
Знам, одавно знам, да је свакоме од вас, да је свакоме нас, уистини тешко, веома тешко, и да бива све теже; али, ако се, макар, на Пољу Свести и Свесности не саберемо, не удружимо, не ујединимо, ако не створимо Одбрамбено Духовно Језгро (Егрегор!), онда ћемо сви ми бити жртве Великог Рептила, који смера да нас уништи и поништи, не само у овоме времену, него и у свим минулим и будућим временима.

Само ће Будни и Освешћени бити спасени!
Срби су Древан Народ, Срби су Ведски Народ, Срби су Народ Божанског Порекла, и зато морају да победе!
Ја верујем, верујем и знам, да ће Срби, да ће ВедСрби и овога пута да победе, онако како су побеђивали кроз векове и светове.
Да победе!
Јер другог Избора немају, јер другог Пута немају!
И мени је, као и вама, веома тешко.
И мене притискају одасвуда.
И мене посећују утеривачи дугова; и мени плене ствари по кући због неплаћених рачуна; и мени и мојој породици прете банкстери и рептилофили, али се свим Бићем и свим Суштаством својим борим, онако како су се и моји Велики Преци борили.
Све те муке и невоље свагдање (и свакидашње) морам да збацим са себе, са својега Бића, да бих могао словесно да пишем ово што сада читате, да бих могао да стварам.
Јер, ако не стварам, ако престанем да стварам, онда сам побеђен, онда сам мртав!
Верујем, верујем и знам, да ћемо победити, да морамо победити.
Срб увек и вазда побеђује!

%d bloggers like this: