Само заједнице људи ће преживети ово корона-лудило, лудило које ће потрајати…


У ова луда времена када нас разбијају са разним вирусима и ко зна каквим отровима с којим нас запрашују, једино могу успети да преживе, по моме, заједнице од 4 и више људи (мушкарци-жене), и то да живе на селу или на неком згодном месту ван села, на неком оближњем имању са добром и плодном земљом.

Што се тиче тога, моје мишљење је је да је боље купити скупље, али готово имање, на коме се одмах може почети живети, него неко јефтино у које треба да се улажу паре у сређивању, јер та јефтина и напуштена имања могу бити и трула, па то изискује мало јача улагања, а за такву скупљу варијанту имате доње понуде за куповину:

Сеоско домаћинство Угриновци, Доњи Милановац:
https://tinyurl.com/y99qtwb4

У близини Белановице, сеоско домаћинство са 9 хектара:
https://tinyurl.com/yap7s7ml

Комплетно имање, Брајковац 4 хектара:
https://tinyurl.com/y7qjh3sk

Итд… итд…

Ракетна пећ боља од свих?

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Марјан Арсенов живи у штали годинама

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Једино знам, да ма како човек био способан за живот у селу, да зна све живо шта и када се ради, не може успети сам да преживи у овим лудим временима где су помахнитали идиоти сатанисти решили да униште ово човечанство, јер човек је пре свега друштвено биће

Дакле људи…. удружујте се, пређите да живите у природи, јер градови су постали лударе и луднице, у њима више нема људи, све само омамљени зомби до зомбија који без престанка буље у телевизоре, интернет и ју тјубе. Интернет је користан наравно, јер се једино на интернету могу наћи праве и истините информације, а не на мејнстрим телевизорима. Међутим, то је све виртуелан живот и многи људи су постали зависни од интернета и јутубеа, а то их само отупљује, људи тако ментално закржљавају, а имају само малу јефтину и погубну компензацију (пијанлук), јер их одваја од реалног живота, и маскира само унутрашње конфликте и трауме у дубини њихове психе, али бити завистан од интернета и јутубеа, значи бити изгубљени зомби, то је само пут у дебилизам, где човек губи из вида шта значи реалан, прави и истинит живот, где је човек стваралац, а не конзумент и потрошач (јубе, генерално интернет)…

Дакако, информације о догађањима у Србији и свету се морају имати, али интернет се може користити и на селу, или било ком кутку у природи повољном за живот, али наравно циљано и умерено, колико треба…

Ја сам тренутно сам, и нудим људима удруживање, да нађемо неки кутак у природи, неком селу итд…, и да пређемо тамо да живимо, јер док не прође ово корона-короне-лудило, у градовима ће живот бити потпуно неподношљив, он то сада већ увелико јесте! Наравно, најпожељније је да та дружина окупља пола-пола, пола жена – пола мушкараца, па дођу дечица…, да заједница буде здрава и хармонична, а интернет се може користити и у природи, на циљан и користан начин…

Заинтересовани ми се могу јављати на мој мејл и фејсбук профил:
Мејл: orgonster@gmail.com

Фејсбук:
https://www.facebook.com/profile.php?id=100019367319074

Вибер:
062/354 943

Ах, моје село Ново Корито је тако пусто, остало је у њему мање од 50 стараца, изумреће ускоро ако га људи не насељавају, као и многа друга слична села по овој лепо Србијици…

Људи! Почните да насељавате села, ако вам је до живота и слободе…!!

Ново Корито – Село на Кадибогазу

 

Опстанак: Отворено писмо Сепа Холцера…


Аутор: Бранка Мраз
Извор»

Отворено писмо Сепа Холцера

Сеп Холцер

Сеп Холцер

„Здраво живети можеш једино у сагласју са природом. Све остало је шарлатанство, да самозаваравање. Здраву биљку можеш да добијеш само на здравом земљишту. Здраво месо такође само од здраве животиње.“ У овом отвореном писму је представљено гледиште пионира пермакултуре Сепа Холцера о одговорном природном животу и решењу проблема данашњице.

Моја представа о одговорном природном животу – проблеми данашњице и предлог за њихово решење

“Долазиш на свет у једној стерилној клиници где ти одмах буду подрезани природни корени. Вакцинисан си и задојен неприродним хемијским сплачинама.
Природно рођење у породичној топлини и природно одрастање би били исправан почетак будућег живота младог човека. Сваки „становник земље“ има право већ по рођењу на комад земље. Земљишна реформа која ово узима у обзир се морала десити одавно.

Изолованим одрастањем од наше природе и њених живих бића, губимо сваку природну везу са светом око себе. Одрастање у симбиози са биљем, животињама и људима омогућава искуство у заједници и изоштрава те да видиш предмет свог деловања као мислећа индивидуа, да будеш дорастао свом задатаку усмеравања, уместо борбе и сузбијања. Посматрањем бића око себе и суживотом са њима, утврдићеш да је пророда савршена и да је творац мислио на све; да се се све налази у повезаности да ту нема шта да се поправља. Твој је задатак, да то очуваш.

holzer

Нема „глупих“ и „паметних“ свако ће се снаћи ако му није одузета могућност. „ Глупе“ и „паметне“ смо ми људи сами направили да би искориштавали слабије. Ја сам у својим пројектима са свим људима (одрасли, деца, сирочад, деца са улице и са ђубришта) из целог света, имао само одлична искуства. Дакле, не треба им туторство, већ им понудити могућност да оживе своје способности. Осећај успеха, радост, признање је највиша награда, најбоља терапија и има такође и економског смисла. Практичан пример је мој пројекат БЕРТА у Штајерској који је први европски пројекат пермакултуре за инвалидска колица.

Генерацијски проблем- огроман јаз у нашем друштву

Наши родитељи и стари се на смрт досађују у старачким домовима. Деца и унуци се заглупљују компјутерским играма и телевизијом. Смисао творевине је у томе да стари људи пренесу деци своја искуства и мудрост. Деца имају право на то, много боље се могу припремити за животне задатке. Морамо постати свесни колико велику грешку правимо. Кућа за више генерација и заједнички пројекти би омогућили да се затвори тај генерацијски јаз. Настава би морала бити подељена на 50:50, праксе и теорије. Сваком вртићу припада засад, свакој школи башта и земљиште, сваком универзитету пољопривредно имање. То су практичне могућности за истраживање и места изградње наше деце, а тиме и будућности друштва.

Образовање – специјализација – напредак – заглупљеност

Преко данашњег модерног, такозваног прогресивног образовања, млади људи се отржу од природе и кидају им се корени. Ако међузависност, наизменично деловање и симбиозу у животном колу природе, ниси сам посматрао, не можеш је ни препознати, ни схватити. Не можеш чак ни да се укључиш у овај циклус савршенства свега створеног.

Шта су последице? Уместо да појмиш како функционишу природни токови, помислиш да ти можеш да их поправиш и ухватиш, да их победиш, уместо да их схватиш. Твој задатак интервенције у природи би био само усмеравајући. За то је потребан здрав разум и креативно мишљење.

Деца и унуци нам заглупљују у школи и на универзитету, делом и сасвим труну. Не зато што су учитељи и професори „глупави“, не, већ стога јер морају да предају само по школском програму иза кога често сами лично не стоје. Дозволили су да их употребљавају лобисти и политичари. Али где има воље наћи ће се и пут господине професоре! Уколико професор зависи од политичке партије, или је под утицајем лобиста, не може и неће ништа да мења. Наука се јако узвисила и удаљила од праксе да је теорија постала неразумљива широким масама и тиме неприхваћена. Недостаје пуно карика у овом ланцу.

Наука и политика су до данас пропустиле да одговарајуће реагују на стравично уништавање природе. Утицај новца и корупција очигледно спречава неопходне мере и реакције. Катастрофе ће досегнути толику меру да ће довести до колапса овог болесног система. Загађење ваздуха, тровање воде и земљишта употребом хемије и вештачког ђубрива у монокултурној пољопривреди, преотима нам здраву животну основу. Храна је твој лек.

Сељак, земљорадник мора узгајати животне продукте а не само пунити трбухе хемијски загађеним, маловредним, оптерећујућим средствима за прехрану. Он мора бити учитељ, који демонстрира људима једно опхођење препуно поштовања према живим створовима, биљкама и животињама наше мајке Земље.
Нажалост, реалност је посве другачија. Кроз ЕУ-прописе, стимулацију великих површина, пољопривредници су постали несамостални и зависни. Земљорадник, газда имања је деградиран на примаоца субвенција. Премије би требале да надокнаде ограничења и мањкавости. Оваква стимулација или тзв. накнада је тек делимично поравнање штете једне промашене аграрне политике, националних и ЕУ закона и прописа.

Расти или пропадни је девиза ЕУ. Специјализација, модернизација, масован узгој животиња. Животиње се третирају само као роба. Однос узајамности према живим створењима је изгубљен. Последица је масовно мучење животиња. Даље последице су сакаћење других бића сечом рогова, скраћењем кљуна, крила или репова, повређивање стоке струјним шоком, унакажење непотребно великим ушним маркирањем итд. На такав начин потлачено створење не може лиферовати здраве животне намирнице. Ако се животиње не осећају добро и производ је штетан.

Сељак је душа народа! Умре ли сељак, умире земља!

Кроз прописану аграрну привреду губимо неповратно све старе културе. Старе током столећа доказане методе оплемењивања и прераде, ЕУ прописима се спречавају и забрањују. Централна, огромна места за прераду као кланице, пекаре, дестилерије, млекаре… су задужени за прераду и још стимулисани. Да би они били што боље искоришћени, сељаци су лишени могућности да своје сопствене производе прерађују, дорађују или оплемењују. За преживеле задње остатаке органских произвођача смањене су надокнаде ЕУ а повећано је шиканирање. Све остало даље знамо, решиће се само од себе. Пољопривредник је роб на свом рођеном имању, најчешће презадужен кроз прекомерну механизацију и специјализовање на једну врсту, измалтретиран, обезглашен и преоптерећен административним захтевима и шиканирањем пренадуваног управног апарата, живот му је догнан у тоталну зависност. Ко би се онда чудио да деца не желе да наставе тај пут патње својих родитеља.

Решење свих проблема:

Неопходна је грађанска храброст и не забијање главе у песак да би се супротставили овом отуђеном, непрактичном управном апарату. Стави себе у ситуацију својих ближњих, у биљке, животиње, да и у људе и упутај се би ли се њиховом месту добро осећао. Ако се кишна глиста осећа добро, земљиште је здраво. Такође и биљка и животиња се осећа добро ако је у правом биотопу и на слободи.

Највећи успех и корист ћеш имати ако овим судбинама исправно управљаш. Користити земљу није исто као искориштавати. Разноврсност, а не једностраност одржавају систем. Твој задатак у творевини је да те судбинаме усмераваш, а не да да се бориш против њих. Природа је савршена. Нема ништа за поправљање. Ако ипак покушаваш, то је самозаваравање. Природа је савршена , грешке чинимо само ми људи. Страх је у тебе утеран – ослободи га се, јер страх је најгори пратилац у животу.

Опхођењем пуним поштовања са творевином и суживотом са свим створењима највише ћеш профитирати ти сам, а бити земљорадник биће најлепши позив.“ – Сеп Холцер

Јозеф Холцер, (1942) „Аграрни побуњеник“ и еколошки визионар из аустријских Алпи већ као дете је учио од природе. Са 19 година преузео је родитељско имање Краметерхоф и од суморне сточарске фармице, направио плодоносан природни рај са разноврсним дивљим културама. Као планински пољопривредник кроз прецизно посматрање природе и експериментисање, развио је сопствене методе да своје газдинство води без вештачког ђубрива и хемије на хладним, високим положајима», и да узгаја биљке које потребују топлоту.

Када су студенти бечког универзитета почели да проучавају његов начин рада, он је сазнао да за ту врсту земљорадње постоји назив: пермакултура, концепт који је развио аустралијски фармер Бил Молисон, дуготрајан и одржив кружни ток у узгоју. Своју методу назвао је Холцерова премакултура.
Пермакултура Сепа Холцера се заснива на сопственом искуству и делом се разликује од других. Са иновативним идејама, али и старим методама као градња тераса, брежуљака и високих леја, одржању угрожених корисних животиња и заштити алпског биља, ова метода показује запањујуће резултате у планинским условима.

У Холцеровој премакултури или агро-екологији, како је он назива, централно место има сакупљање и употреба воде специјално у сувим регијама са сезонским падавинама, који су угрожене ширењем пустиња. Холцер користи природну кишницу коју спроводи комлексним системом канала и језерца, што такође нуди и еколошку нишу за биљне и животињске врсте.

Пројектима у целом свету показао је да су његова сазнања применљива у различитим климатским и вегетацијским зонама. Искуство које га је изградило је дугогодишњи сукоб са различитим службама које су угрожавале његово газдинство. Многе идеје стекао је јасним противљењем властима и њиховим препорукама, водио је дугогодишње судске процесе о чему је писао у књизи Аграр-Ребелл.

Саветник је земљопоседницима, сељацима, професорима и еколошким насељима у Русији, УСА, јужној Европи итд. код ренатурирања земљишта и подизању јестивих предела.

**********************

Ево тог Сеповог имања на Алпима у Аустрији, базираног на његовој пермакултури и агроекологији која се помиње у чланку. Имање се простире на око 45 хехтара, и прелепо изгледа, као саставни део природе…

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Из раја којег је створио у природи, Сеп Холцер говори о својој визији живота у природи, не борећи се против ње (човек је увек крајњи и једини губитник у том рату), већ живећи саобразно с њом, са њеним законитостима, и у заједништву са свим живим бићима у природи.

Пустиња или рај – Пермакултура Сепа Холцера, сада

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Такође, ево и лепог примера једног нашег човека, који греје кућу без дрва и ложења, он само користи оно што нам природа нуди, и касније јој враћа то поново.

Живот је кружни ток, непрекидни.

Мирослав Павловић – Греје кућу на компост, биоотпадом

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драгица Митић – Произвођач првокласног органског ђубрива „Екосоил“


У оквиру емисије „Инфо-ратници против новог светског поретка“ коју на интернет радију „Снага Народа(Нови сајт: http://snaganaroda.net/ , нови канал на ЈуТубе: https://goo.gl/LWEktP ) води и уређује Биљана Ђоровић, у емисији од 22.08.2015. гост је била и Драгица Митић која се бави производњом органског ђубрива и органске хране, првенствено за своје потребе, а вишак подели пријатељима.

Драгица Митић - Произвођач првокласног органског ђубрива "Екосоил"

Драгица Митић – Произвођач првокласног органског ђубрива „Екосоил

Драгица је још 1997. почела да се бави производњом органске биодинамичке хране за своје потребе, а 2005. године је произвела и регистровала јединствено органско биодинамичко ђубривоЕкосоил“ на бази лековитог биља, за шта има највиши швајцарски сертификат, као и и пуно разних других награда за првокласни квалитет тог органског ђубрива. Екосоил Драгица производи користећи биодинамичке принципе, хомеопатију и служећи се космичким сетвеним календаром.

Поред тога што Драгица вишак хране подели пријатељима, понекад сарадња иде у том првацу тако што за неке веће засаде пријатељи дају паре унапрд, а касније када се добију органски биодинамички производи, она им уложене паре одбије од цене производа.

Драгица, са својом пријатељицом Маријом Бореновић (која је такође била гост у емисији, одмах после Драгице), има план како да се у Србији рашири мрежа произвођача органске хране по биодинамичким принципима. Драгица је спремна да сарађује са било киме ко жели да производи првокласну органску храну користећи њено органско ђубриво Екосоил, онако како договор буде постигнут, и ето прилике да заинтересовани контактирају Драгицу преко њеног фејсбук профила. То је прилика и за мог друга Зорана Станимировића (лиценцирани дизајнер пермакултуре) и еко-заједницу „Марков поток“ коју је засновао тик поред свог села Оснић (општина Бољевац – источна Србија, недалеко од мог Бора), и која је од 10. августа почела да се изграђује темпом који је могућ, да се контактира Драгица ради сарадње и размене искустава.

Народе, ако хоћеш да будеш здрав, почни да се враћаш на село… оживи их, опустошена су. Боље да их ми оживимо, него азиланти, јер ови азиланти на власти спремају нам нешто гадно и опако са њима. Једи органски биодинамичку храну коју производиш користећи органско ђубриво, и имаћеш бесплатно здравље. Бесплатно у смислиу живљења у саобразности са природним принципима живота, а за то нису потребне паре, већ знање и хтење. А кад се разболиш једући дуго година прскану храну пуну хемикалија и разних пестицида, тешко да ћеш СКУПИМ ФАРМАЦЕУТСКИМ ЛЕКОВИМА повратити оно истинско и право здравље, па био ти и милионер. Само ћеш лековима маскирати симтоме, а стара „нестала“ болест ће долазити под новим именом, па онда опет нови лекови, терапије… затворен круг. Можеш се и тада излечити, али уз помоћ природне медицине.

Да, не би дошло до тога, користи за производњу органске хране, органско ђубриво. Или, ако живиш у граду, купуј органске биодинамичке производе, од оних који их производе, и од којих ћеш спремати себи храну, разна јела.

Драгица Митић – Произвођач првокласног органског ђубрива „Екосоил“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Бисери Србије: Јелашница и Јелашничка клисура са околоном


За све љубитеље природе и живота у природи изванредно и прелепо подручје је подручје Јелашнице, то је село које се налази у подножју Суве планине код Ниша. Сува планина заузима површину од 250 км2, дуга је 35, а широка 12 км.

„Јелашница се налази 12 км југоисточно од Ниша и само 4 км од Нишке бање. Смештена је на надморској висини од 200-400 метара и има умерено-континенталну климу. Окружена је јединственим природним лепотама Суве планине, Сићевачке, и нарочито Јелашничке клисуре. Богатство флоре и фауне, као и разноврсност морфолошке орнаментике Јелашничке клисуре, привлаче првенствено излетнике, планинаре и алпинисте, али представља неисцрпну ризницу и за еколошка, биолошка и друга научна истраживања“.

Са овог линка скините публикацију:
Скини публикацију (57мб.)

А ко не зна да рукује Srcibd плејером са овог линка може погледати публикацију преко целог екрана.

Јелашница и Јелашничка клисура са околоном

Саопштење за јавност поводом државног тероризма над живим и мртвим мештанима Вреоца


Извор: Еколошки Поикрет Новог Сада

Свим Београђанима и осталим грађанима и организацијама, упућујемо позив на:

ЈАВНИ ПРОТЕСТ

Због непотребног задуживања Србије наводно у име екологије! Протест ће бити одржан у понедељак, 25. јула испред објекта Европске банке за развој и реконструкцију, бул. Др Зорана Ђинђића бр 64а са почетком у 10.00 часова.
Детаљније информације о разлозима можете наћи у прилогу. Протест организује Еколошки покрет Новог Сада у име Еколошког покрета Србије – Савеза еколошких организација Србије.

Саопштење за јавност поводом државног тероризма над живим и мртвим мештанима Вреоца

Преко гробља до угља

Република Србија, оличена у својим криминализованим државним органима и јавним предузећима, покушава да непосредно пред расписивање парламентарних избора обезбеди кредит од Европске банке за обнову и развој у висини од 140 милиона евра за пројекат Унапређења животне средине у колубарском угљеном басену
У захтеву за кредит Електропривреда Србије (за коју гарантује Влада Србије) се позива на два планска документа:

  •  Програмске основе за пресељење насеља Вреоци од 12.11.2007. и
  •  План генералне регулације за насеље Вреоци од 17.12.2008.

у којима су дефинисани принципи колективног пресељења насељеног места Вреоци и са којима су мештани Вреоца у великом делу сагласни.

Нажалост, у спровођењу наведених планских докумената дошло је до озбиљних кршења закона и Устава РС, кашњења целокупног процеса, корупције и ненаменског трошења средстава ЕПС-а намењених пресељењу насељеног места Вреоци што је озбиљно угрозило људска, уставна и законска права заинтересованих страна.
Због свега изнетог Заштитник грађана РС је својом Препоруком бр. 8260 од 21.04.2011. године утврдио да су притужбе од стране мештана Вреоца оправдане, те да се у процесу пресељења насељеног места Вреоци крше закони и Устав Републике Србије.

До сада никаква инфраструктурно опремљена локација за колективно пресељење Вреоца није обезбеђена, а селективне експропријације парцела указују да се спроводи план расељавања, а не пресељења Вреоца, те да не постоји могућност да у том процесу буду пресељени и објекти јавних функција од општег и посебног значаја (пошта, Дом културе, амбуланта, дечја установа, тржница, црква, гробље…итд)
По питању пресељења месног гробља ЕПС се понаша незаконито и насилнички, негира укупан број сахрањених на месном гробљу за више од 50% и склапа незаконите уговоре о тзв. ексхумацији са неовлашћеним лицима која нису искључиви носиоци права коришћења гробних места, без сагласности правих корисника.

Под таквим условима остваривања ,,планских докумената о пресељењу насељеног места Вреоци“, 4. јула 2011. године око 4 сата ујутру месно гробље је опкољено са око хиљаду полицајаца допремљених борним колима и оклопним транспортерима који нису ником дозвољавали приступ, чак и ради вршења верских обреда, јер се почело са насилним прекопавањем месног гробља.
Тиме су налогодавци и извршиоци, али и асистенти у борним колима, извршили кривично дело повреда гроба (чл. 354 КЗ).

Описаним терористичким чином скрнављења гробља у насељеном месту Вреоци руководи ресорно надлежни министар Оливер Дулић, који иако по струци лекар, издаје налог да се посмртни остаци сахрањених покојника раскопавају, комадају, крампом разбијају лобање покојника сахрањених тек пре две године, без обезбеђених санитарних услова и у непосредној близини центра насеља и основне школе, што ће деца мати прилике да виде, јер ће извођење акта тероризма овим темпом потрајати и до почетка следеће школске године.

Због свега тога, Савет МЗ Вреоци се обратио Европској банци за обнову и развој са захтевом да се терористима који на тако нехуман, терористички начин скрнаве месно гробље у Вреоцима, не одобри кредит за ,,Пројекат унапређења животне средине у колубарском угљеном басену“ у износу од 140 милиона евра.
Уколико им Европска банка за обнову и развој и поред испољеног тероризма одобри кредит за описано дивљаштво који би враћали наши праунуци, онда ће нам бити јасно ко подстиче домаће терористе против сопственог народа, али и шта нам ваља чинити, друге нам нема.

Директор
Никола Алексић, с.р.

Ново Корито – село на Кадибогазу


На реду је дошло да кажем и нешто о мом завичају, о мом селу, Новом Кориту, селу на Кадибогазу одакле потиче моја фамилија. Све податке о селу, како је настало и остало, можете пронаћи на прелепом сајту: Ново Корито којег је урадила наша Корићанка Нена.

Ново Корито – Село на Кадибогазу

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Новом Кориту, као и многим нашим селима,прети опасност да изумре, јер по неким мојим сазнањима, Корито данас броји мање од 200 житеља, са просеком старости од око 65-70 година. Ако држава што хитније не направи стратешки програм за оживљавање села и наше компаративне предности, пољопривреде, Ново Корито и слична села у одумирању ће нестати, претвориће се у археолошка налазишта.natpis
Просто је невероватно, да већ дужи низ година наши државници, и ови и они, и „бивши“ и „садашњи“, нису ништа урадили да субвенцијама привуку велики део популације да се врати на село, да се села освеже“младом крвљу“, јер пољопривреда може да буде наша стратешка грана која би нас брзо извукла из невоља, а поготово сада када је на сцени ступила тешка светска финансијска криза, а храна и вода су стратешке ствари које добијају све више на значају, па тако и Србија са својом још незагађеном земљом и 4,5 милиона хектара обрадиве земље, храну би могла увелико да извози…!

Сви наши сељаци, па и Новокорићани, воле, цене и поштују своју земљу, вредно је обрађују од јутра до мрака, а према стоци и живини се односе као према људским бићима, брину о њима више него о себи.

А погледајте наше политичаре како се односе према својој држави и људима који живе у њој.

  • Од Србије су направили банана државу,Америчку колонију.
  • Од државне привреде су направили своје партијско-феудалне мафијашке поседе, те државу немилосрдно пљачкају, ту се више ништа и не скрива, то је постало „нормално“.
  • Народ, и људе доживљавају као полумајмуне који им служе за дизање два прста на изборима и аплаудирање…

Што се тиче државе, највећа жртва су наша села, наш кључни фактор у брзом опоравку привреде, наша Нова Корита…!

Биће заиста штета и трагедија ако наша Нова Корита изумру и нестану у реалном животу, и „живе“ само у виртуелном свету интернета, на сајтовима… остаће само туга, сећања, сузе, чемер и јад…

Јелена, баба које нема


Аутор:Гордана

Јелена, моја баба.. Нечија жена. Прво ћерка, па мама и баба. Када сам била врло мала, имала сам баку са кикама уплетеним и овијеним око главе. Носила је мараму, на крајевима дивно ишарану. Понекад би је скинула да намести косу и опет повезала, са обавезним шпицем на челу. Никада нисам сазнала (а сада је прекасно), засто је то радила. А, Јелена, баба које више нема, је била лепа. Млада, са плавим очима и веома лепим осмехом. На моју велику жалост, није била научена да показује нежности, на начин који је мени био потребан. Али јесте она показивала, на свој диван и јединствен начин. ТО, тада нисам знала. Сећам се само детаља. Сећам се свог смеха, који је захваљујући, мојој баба Јелени тада остао недирнут, непрекинут. Због ње дуго одзвањао целом кућом. Дивном сеоском кућом. После је моја баба, полако али сигурно старила и даље је имала исто уплетене кике и исто обавијене око главе. И старила и разболела се. Лежала у кревету, али ја понесена животним обавезама, је нисам много обилазила. Чак ни тада нисам схватала колико ме је волела. Како је човек проклет, стално нешто тражи, стално тражи, тражи доказе љубави на све друге начине САМО НЕ онај прави. А тај буде управо тик уз њега. На дохват срца и руку.

Сећам се, када сам била предшколског узраста, моји су ме водили у село. Волела сам то село. Његов мирис, његове људе, њихове испуцале руке, изборану кожу, земљу, ваздух, животиње, чак и кишу… па вашаре (нешто најлепше на свету). Тада је био, један врло леп обичај, да старије целивамо у руку. Деду, бабу обавезно, али се уопште не сећам да сам целивала стрица и стрину. И замислите, моја мала главица се тога стидела. Да, да обожавала сам село и жела са њима и ишла за сено, на кладенац за воду…обожавала мирис штале (и данас такође), али се моја мала плава главица стидела што љуби деду и бабу у руку. Ни дан-данас не знам зашто. Можда, зато што се моја мама тога стидела. Јер, забога, већ је живела у граду…а можда и због тога што се нису баш добро односили према њој…Ко зна…Али нешто је мене подстакло на то. Тако сам одахнула, када више то нисам морала да радим.

Елем, била сам мезимица иако је у тој кући била још једна девојчица. Моја сестра од стрица. Баба и деда су имали два сина, а ја сам прво унуче, па још женско дете у породици. Каже се да сам “обрала милост”. И тако приликом једне посете, ја која сам обрала милост, искористим тренутак када су се моји нешто запричали у изи. И мој истраживачки дух ме одведе из изе у собу. Ту су спавали баба и деда и била је огромна. Ту су биле и намирнице и била је славска соба и све је било ту, у тој соби. Брачни кревет, брашно шећер, јаја, суве шљиве, суве воћкице нанизане на пртен конац, одела, хаљине, сукње, мараме… све на једном месту. Цео живот у соби. Слике са старим рамовима на зиду. Старе слике са старим рамовима. Даклем, у тој соби је била корпа са јајима. Лепа плетена корпа, која мирише на пруће од кога је исплетена. Која је навукла и онај специфичан мирис из сеоских соба. Пуна пунцијата. Права домаћа јаја. Од кокица које су виделе сунце и осетиле ветар …кроз перје и пасле и пиле водицу свежу ..И које су спавале ноћу. Које нису морале цео боговетни дан да кљуцају и носе јаја. Пуна корпа. И онда долазим ја. Узела сам једно јаје и вероватно случајно испустила. Кажу да нисам била агресивна, већ увек весела и насмејана. Значи, није то било намерно.. Кад је пало на земљани под, наравно јаје је пукло. Односно сломило се, шта пукло. Никада нећу сазнати, шта ме је заинтересовало. Комбинација беланца и жуманца, жутог као сунце. Или несто друго. Тек, ја сам онда намерно једно по једно јаје испуштала из ручице и код сваког разбијања се кикотала. И тако редом јаје, за јајетом. Како су се моји, сетили да ме нема у изи и пошли у собу, не знам. Тек када ме је моја мајчица видела шта радим, па још смо у гостима, а ја правим штету, устремила се на мене као кобац на пиле. Иначе је увек тукла као Илија Громовник. Али не замерам јој то уопште. Заборавила сам. Чак мислим, да ме је понекад тукла, више због строгости, јер и сама тако васпитана. А код свекрве је ипак морала да остави утисак. Међутим, на сцену ступа баба Јелена, баба које је тада било. Срећа моја. И наравно, баба ко баба, није дала, да ме мама туче, Не. Њену мезимицу, не, никако. Бака је у ствари схватила, да ја то нисам са лошом намером радила, већ онако клиначки, детиње. А и много ме је волела, казе мој тата. То је иначе његова мајчица. Кажу да је мој тата иста баба (тј његова мајчица), а ја исти он. И знате ја сам поносна на то. И срећна због тога, јер сам касније из другог угла, гледајући схватила да су то дивни људи.

Баба је још дуго, дуго после тога живела. Онда је због болести била неко време полупокретна, па чак и једва покретна. Нисам била уз њу кад је умрла и осећам се страшно, због тога. Она је увек била Јелена Баба које има, за разлику од мене која сам увек била Гордана, унука које је ретко било у њеном животу. Али ја је волим и даље и мислим на њу. Јелена је у ствари баба које има у мени. У Гордани. Живи она у мом срцу и мојим мислима.Понекад јој цујем и глас. А увек је видим насмејану. Моју лепу насмејану баба Јелену. Јелена је ипак баба, које има.

<span>%d</span> bloggers like this: