Повратак Лабуса: „убица“ се враћа на место злочина!


Аутор Драган Радовић, у Београду, 29.04.2016.

Мирољуб Лабус, идеолог уништавања банкарског сектора у Србији, враћа се поново на сцену по налогу Светске банке са задатком „да уради дубинску анализу Министарства финансија и његових управа“. Можда не знамо тачно шта добијени задатак значи, нагађамо да Лабус није довољно завршио уништавање српске економије на почетку 21. века, треба да истражи „критичне тачке“ и да доврши све започето.

Угледни економски консултант Милан Ковачевић, у изјави за Вести онлине», сматра да је ово добра вест и да јавност треба да добије на увид анализе које ће урадити Мирољуб Лабус зато што су, наше финансије у катастрофалном стању, лоше организоване, што се највише види у Пореској управи у којој влада потпуни хаос.

Баш тако!
Питамо се ко је одговоран за тренутно стање, које је врло прецизно описао Милан Ковачевић.
Управо Мирољуб Лабус!

Оно што је започео, долази да заврши, да угаси светло.

Мирољуб Лабус – Оно што је започео, долази да заврши, па да угаси светло.

После уништења банкарског сектора, уважени професор са правног факултета, је са својим штићеницима Динкићем и Милицом Бисић, наставио да ради „по задатку“, највише на урушавању пореског система и Пореске управе Србије. Не знамо како и зашто, по добијању власти 2012.г. нова коалиција СНС-СПС, иако није имала разлога, за трећег члана узела је Уједињене регионе Србије, још мање разлога било је да УРС-у припадне сектор финансија. Нови министар био је Млађан Динкић, а главни „реформатор“ пореског система Милица Бисић (највећи мрзитељ српских малих привредника и предузетника). И тада креће суноврат српских финансија, баш онако како је и описао Милан Ковачевић у својој изјави.

Да подсетимо шта су то ученици г. Лабуса урадили: повећали порез на добит са 10 на 15%, стопу ПДВ-а са 18 на 20%, порез на дивидене са 10 на 20%, касније нижу стопу са 8 на 10%, обећали нулту толеранцију сиве економије – у пракси све супротно урадили (заштитили велике неплатише и тајкуне, мале привреднике и предузетнике су блокирали за све неизмирене обавезе, често погрешне) што је довело до најмање наплате пореских прихода у периоду од 5. октобра. Буџет је био пред колапсом који је само одложен додатним задуживање од преко 9 милијарди евра, за само четири године владавине највећег економског реформатора, до сада незабележеног у историји нове ере. Тренд задуживања се наставља. Да поновимо, Светска банка је доделика задатак Мирољубу Лабусу да оцени катастрофално стање финансија у Србији ! (стање које су направили његови штићеници).

Каква год да буде анализа и закључци, сигурни смо да ће после тога Србија: још више узимати стране кредите, повећати порез на потрошњу (ПДВ), смањити пензије и плате јавном сектору, повећати цену струје, јавна предузећа дати у ЈПП (јавно приватно партнерство), Пореска управа Србије ће бити у још већем хаосу (са намером направљеном), ићи ће се на даљу продају свих предузећа у реструктурирању, Телекома, Аеродрома и ЕПС-а (као круне свега).

Спаса нам нема, тонемо брзином светлости!

Јозеф Штиглиц – нобеловац: ММФ-ов пут до проклетства!


Извор: Српска Аналитика
Аутор Уредништво 23. октобар 2011.

Јозеф Штиглиц, професор економије на америчком универзитету Станфорд, бивши саветник америчког председника Била Клинтона и некадашњи председник Светске банке за обнову и развој одлучио је да „проговори“ о томе како моћне западне банке и Међународни монетарни фонд у својим тајним документима планирају и хладнокрвно изазивају социјалне немире у многим сиромашним и транзиционим земљама широм света које наводно „помажу“. Текст је изворно објављен у лондонском „Обзерверу“ („The Observer“) још 2001. године, а ми га због његове актуелности преносимо читаоцима Српске аналитике.

Четири корака до проклетства

Прво што влада земље-жртве треба неодлжно да спроведе је приватизација , а посебно великих јавних и кључних индустријских
предузећа која чине кичму привреде једне земље.

Перфидно смишљени сценарио је следећи: Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака.

Први корак – Приватизација

Прво што влада земље-жртве треба неодлжно да спроведе је приватизација , а посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа која чине кичму привреде једне земље. Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних предузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив. Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка којји има тешке и далекосежне последице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој.

„Можете видети како им се разогаче очи на могућност добијањаа провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Штиглиц.

Други корак – Либерализација

Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље. Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“. Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана. Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80% како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.

„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Штиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу „земље-жртве“.

Трећи корак – Тржишно одређивање цена

Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.

Четврти кораК – ММФ-ов протест

Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена „на колена“ и „de facto“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон „цели котао не експлодира“. Тиме је отворено и само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.

У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи. Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у посљедњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим.

(текст у оригиналу на енглеском језику: Joseph Stiglitz: „IMF’s four
steps to damnation“, april 2001.)

*****************

Другим речима професор Штиглиц нам говори да су идеолози капитализма и његове ударне песнице фашизма смислили перфидније облике ратовања за уништење држава, нема више физичког облика ратовања, то је застарео метод, јер мораш да будеш ко Хитлер, а то ће народи одмах приметити и борити се против поробљавања и уништења. Али зато, ако у циљаним земљама нађеш интелектуалну издајничку багру и тзв. „елиту“, а на балкану и Србији има је на претек (!) онда си на добром путу да уз помоћу „приватизације“, „евро-атланских интеграција“, „уласка у ЕУ“, „ММФ-а и кредита“ у потпуности уз помоћу издајничке багре, уништиш и ставиш у тотално колонијално ропство одређену државу и народ, а да ниси испалио ни један метак!

Како се то уз помоћу домаћих издајника (економских издајица) ради у Републици Српској, лепо и кристално јасно објашњава часни и поштени доктор економских наука, Алекса Милојевић.

Др Професор економије Алекса Милојевић – Пулс, БН телевизија

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Детаљ око лажне статистике је веома битан да превара успе, и да се под паролом фраза и еуфемизама: „приватизација“, „слободно тржиште“, „интеграција“, „уласка у ЕУ“ народ не само преведе жедан преко воде, него да умре од жеђи, а да у лудило ништа није ни схватио, шта му се догађа, будући да му строго контролисани медији док он пропада у сиромаштву непрекидно приказују „позитиван привредни раст“, „раст индустријске производње“, “ раст БДП-а“… људи умиру од глади, а статистика говори да је „живитни стандард у благом порасту“ итд…

Полазиште за свеопшту лажну статистику економских и финансијских кретања је лажно приказивање Бруто Друштвеног Производа (БДП), односно његовог погрешног израчунавања, по препоруци из Брисела. Тако је за 2010 издајничка влада Републике Српске израчунала да је њихов БДП за 2010. 8,3 милијарди конвертибилних марака (км.) док је њихов реалан БДП по рачунима професора Милојевића за тај период 1,7 милијарди км.

Где је сад ту лажна рачуница издајничке владе РС у ових 8,3 милијарди БДП-а?

Они су рецимо 3,1 милијарду радничких дознака (то је кад наши људи који раде у иностранству уплаћују паре родбини да преживе) затим дуг владе, општина и фондова од 4,2 милијарде приказали као „друштвени производ“ (?!), а то уопште није њихово, то није њихов производ. Како може друштвени производ да буде кредит који је рецимо влада узела на име извршавања својих обавеза према грађанима РС?!
Или радничке дознаке које рођаци из иностранства уплаћују родбини у РС?!

То није њихово, то није „производ РС“ и најглупљем је то јасно.
Чиста, одвратна небулоза!

И сад на основу те основне лажне статистике у виду БДП-а фризира се и остала лажна пратећа статистика, па тако по Додиковој влади (статистици) србски народ у РС данас боље живи 2 ипо пута него пре рата 1991!??

У то не можеш ни идиота да убедиш, а камо ли трезвеног човека!

Исти систем лажне статистике ради се и у Србији, али треба нагласити оно најбитније што помиње др Милојевић, да не буде да народ пропадне, а да нико не буде крив!!!
Да не буде да исти људи који су СВЕСНО упропастили народ кажу:

„Па, добро, јбг.,… грешило се…“

И затим да исти људи потпуно некажњено наставе тзв. „реформе“.
НЕ!!

Мора се на суду одговарати за потпуно свесно упропашћавање свог народа!!!
Професор Милојевић даје и решења за излазак из кризе, послушајте, довољно је да га чујете пола сата-сат како прича и све ће вам бити јасно. И где је брутална превара, лаж, перфидна манипулација, а где је излаз.

Овакви људи, стручни савесни и поштени, треба да воде Србски народ!!!

Ево како се Еквадор решио дужничког ропства и окова ММФ-а, а када ћемо то да учинимо ми Срби? Сутра, или мало сутра?


ММФ разбија и економско-финансијски поробљава државе, он је само алат новом светском поретку у разбијању држава и пумпању крви главним вампирима капитализма у њиховим добро чуваним катакомбама, но ево како се Еквадор ратосиљао ММФ-а.

Како је Еквадор успео да реши потпуно исти проблем који ми имамо

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

А кад ћемо ми Срби да се решимо ММФ-а, сутра, или мало сутра?

Шаховским речником речено, ми треба да учинимо обрнуту рокаду, да се прво решимо ДОС окупатора који ПОТПУНО СВЕСНО сарађују са ММФ-ом и светским моћницима у разбијању Србије, и само по себи, решићемо се ММФ-а и дужничког ропства када доведемо часну елиту на власт, попут еквадораца.

Ево шта каже Џон Перкинс, бивши економски убица, који је радио за ММФ и светску банку илити за владаре Планете, монструме и вампире на Планети Земљи који сисају крв свим људима, ма у којој држави живели! Тамо где их локални вампири пусте да уђу. То је само једна метода, у безброј разрађених шема…

Џон Перкинс:

„Мој прави посао је био склапање послова, то је било давање зајмова другим земљама. Огромних зајмова, много већих него што су икако могли да отплате. И један од услова за зајам, рецимо милијарду долара, земљама као што је Индонезија, Еквадор. И… тада би та земља морала да даје 90% тог зајма назад компанијама Сједињених Држава да би она изградила инфраструктуру, Haliburton или Bechtel, то су неке од великих компанија. И те компаније би онда долазиле да граде енергетски систем, или луке, аутопутеве, и то је, у суштини, ишло у корист само неколико најбогатијих фамилија у тим земљама. Сиромашни људи у тим државама би на крају били остављени са невероватним дугом који никако нису могли да отплате.“

А кад ћемо ми Срби да се решимо ММФ-а, сутра, или мало сутра?

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ


Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију


Аутор превода: Пајо Илић
pajo.ilic@gmail.com

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметниуте Београду од стране спољних кредитора које почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда је постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.
У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намећу «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995. године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у ропству заблуда. Према раширеном гледишту, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитора и међународних финансијских институција. У представама глобалних медија, западне држава не сносе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе бациле су југословенску привреду на кољена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југославије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именован Високи представик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «i», у тексту споразума детаљно се објашњава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом IFOR-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН такође је поставио «специјалног опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. За њега је постављен ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци: «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције ковнице новца». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само под условом потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујући енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финансијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политичка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори ставили су своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са организацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.
Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се расветљава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалне индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославију» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прије прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да покорно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.

Опустошени «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.

До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници. До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је «сувишна». Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника савладао је етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције остали су у значајној мери неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република чине се мрачним. Спољни дуг Југославије био је брижљиво распоређен и «прикачен» републикама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југословенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа у нормалу. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије дарежљиво је обезбедила «финансијски мост», од 37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «хитног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељене Босне између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске стекла је нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана од САД, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне. Истраживања су настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле држали су у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација Југославије по етничком обележју замењује се са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са своје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светски медији брижњиво избегавају такве оцене и чак у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији брижљиво су заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.
Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенског јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест раширена је свуда, где је једино могућ свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.
Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» тамо је уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна и стан, недоступним за огроман број људи. Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или «национални» капитализам, убудуће неће имати право да постоје. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је пример за сличне економске програме «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разорног економског модела, доведеног до крајности.

Глобална империја зла: Финансијско – економско оружје


Наставак превода књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о финансијско-економском рату.

Аутор:Пајо Илић

Финансијско – економско оружје
Квалитативна промена у светском финансијском систему

У последњој деценији су се десиле значајне промене у светској привреди. Раније је банкарски капитал служио потребама материјалне производње и фактички је срастао с њом. Међутим већ средином 80-их година почиње одвајање чисто финансијског капитала од потреба материјалног развоја. У данашњем времену он је попримио отворено изопачену форму. По различитим оценама у светској привреди на сваки долар, који се обрће у производној сфери долази од 10 до 15 долара, повучено на чисто спекулативним финансијске операције. Пошто је долар постао светском валутом, и САД располаже његовим огромним залихама, то су они добили у руке моћно оружје, чијим кориштењем се може нанети велика штета практично свакој земљи. Заједно с тим, такво одвајање ствара ситуацију потенцијалне неодрживости привреде САД. Оцена неких страна створених ситуација је садржана у брошури В.И. Скрипкина /31/:

„Финансијски капиталистички систем се ослања на три пирамиде: ефективно тржиште, светске девизне резерве, форвардни уговори на испоруку валуте. Ефективно тржиште ствара фиктивне производне моћи, пропраћајући то снажним протоком информација и реклама, које пропагирају лажне вредности и приоритете. Раст или пад котирања на берзи (индекс Доу-Џонса) нема реалне физичке (производне) основе, али тиме није ништа мањи показатељ одређењу финансијског положаја компаније, банке или земље. То омогућава да се посебним субјектом извуку фиктивни приходи – основу за повећавање фиктивних производних снага. По оценама експерата, обим такозваног „сувишног“ новца, уложеног у акције само у САД, износи 9 трилиона долара.

Привреда заснована на високоразвијеном ефективном тржишту је талац објективног разорног спекулативног процеса. Милијарде долара могу бити у једном дану направљене на закупу ове или оне компаније или напротив повучене са тржиста, што је еквивалентно колапсу привреде. Закључак: Ефективно тржиште је апсолутно непријемчива институција инвестирања и губи по свим правцима, чак и таква институција, као Госплан СССР.

Чување уштеђевина већине људи света у доларима САД прави од долара и финансијског система САД највећу финансијску пирамиду у историји човечанства. У случају изношења, мада  би део акумулације долара као платежна цене на робама у доларима  нагло порастао,  десила би се  његова неконтролисана девалвација. Данас се у сваком моменту може десити истовремено рушење доларског света инвестирања. При таквом развоју догађаја долар САД престаје бити светска резервна валута, и у свету се успостављају  многополарни валутни узајамни односи (интеракције). Форвардни уговори на решење валута фактички лебде у ваздуху, који нису одражени у балансима и постају темпирана мина под сваком банком. Сама чињеница појаве форвардних уговора међу банкама сведочи о дубокој кризи савременог западног финансијског система“.

Финансијске махинације као извор економске моћи  САД

На крају 90-их година су се десиле значајне промене у економским интеракцијама САД са околним светом. Њихови моменти који их одређују се анализирају у чланку Р. Овчиникова /32/:

“Катастрофалне последице у тој невиђено растућој алавости магната капитала већ су очигледне. Оне су нашле свој израз, пре свега, у финансијском пљачкању на међународној арени, када су збивши редове финансијске ајкуле пљачкале целе земље и чак регионе. Азијска финансијска криза, која је избила 1997 године, затим аналогне кризе у Русији и Бразилу су очигледни примери таквог пиратства.

Главно оружје тог међународног разбојништва је кориштење колосалних сувишних прихода за подривање валутно-финансијског система других земаља, које су постале његовим жртвама. Али степен тог авантуризма превазилази већ све разумне оквире. Постало је јасно, да грдни новац, игра на све или ништа на рулету могу у корену поткопати привреду које такође засада зарађују  у САД. Сва ствар је у томе, да у трци за профитом амерички монополисти, губе главу, манипулишући већ чак не реалним средствима, него често и фиктивним, вештачки надуваним капиталом.

Као резултат тога у привреди САД – тог главног казина – надувавају се огромни мехурови, иза којих ништа не стоји, и могу пући у сваком моменту, али и повући за собом у општи крах, по примеру 1929 године, америчку ефекативну берзу.

Очигледним примером  разузданости америчких финансијских шпекуланата је понашање нових пирана бизниса – такозваних хеџингових фондова „Хеџингови фондови – то су номинално реосигуравајући фондови“ то јест такве финансијске институције, које треба да путем двојног подосигурања постану непотопљиви. Уствари, међутим, како признаје, један од најмодернијих економиста сада у САД – П. Кругман у својој  књизи „Повратак депресивене привреде“, ништа слично не постоји. Пре, обрнуто.

Дати фондови, подвлачи Кругман, се баве у вишем степену рискантном „финансијском игром“. Они грабе својим рукама огромне пакете туђих акција, који сто пута надмашује њихов сопствени прописани капитал. То значи, да повећање цене на датим акцијама, свега за 1%  удвостручава његов првобитни прописани капитал отуда и произилазе директно такве патолошке страсти „хеџингових фондова“ према игри за повишење курсева акција, које се налазе у њиховим рукама. Али управо због тога показани фондови могу праснути са необичном лакоћом. Тим више, игра са надуваним курсом акција у САД се продужава, и то како сматра Кругман, ствара „машину финансијског судњег дана““.

Монетаризам служи као спроводник интереса САД. Како се указује у раду /31/:

„У монетарној привреди се ствара велики обим фиктивних производних снага. Фиктивних због тога, што су оне позване да служе интересима гигантског сектора финансијско-спекулативне сфере. Монетарно привређивање намеће грађанима целог света сувишна и чак штетна по здравље материјална добра, која доприносе стварању субкултуре потрошње. Потрошња у таквом друштву се налази под колосалном пресом реклама, које диктирају стереотипи понашања, не остављајући времена ни снаге за духовни развој“.

У целини, финансијско-економски систем Запада је неодржив и може се обрушити, последице таквог обрушавања за САД се могу испасти неупоредиво мање разорне, него за земље осталог света. У самим САД плаћање се врши углавном помоћу електронских кредитних картица, то јест долари носе у одређеном смислу речи виртуелни карактери могу одржати унутрашње финансијске интеракције. У земљама трећег света долари се скупљају и виду папирне масе, а њихова лавина уништи стотине милиона људи. Примећен је раст штампаних фалсификованих долара. У листу „Комерсант“ наведена су сведочења затвореног у Тбилисију Чеченског житеља Махаурија лидера групе фалсификатора новца /33/ :

„На саслушању он је дао сензационалну изјаву о томе, да су његови саучесници у Ичеркији наштампали више од 10 милијарди долара, које ће у малим групама бити продати у Русији, Грузији и другим земљама ЗНД. Махауријева групација је буквално преплавила Грузију фалсификованом валутом. Његови учесници су израдили банкноте од сто долара веома високог квалитета, да чак ни детектори валута их нису могли разликовати од правих, и ситне новчанице су слободно примали у свим банкама и мењачницама“.

О еволуцији савременог финансијско – економског устројства света се говори у чланку И. Андрејева /34/:

„Узгред речено сама представа о вестерн-цивилизацији као оптималном блату друштвене организације, које наступају као „сијамски близанци“ западног устројства  света – тржиште и парламент као тобоже универзалне гаранције права човека, – све више се јавно савлађују. Та есхатолошка цивилизација је све више истрошила свој животни (укључујући ту и еколошки) ресурс. Њено више оваплоћење и економски нерв је светски валутно-финансијска хијерархија – ништа конкретно не производи иако њени профити расту наводно ни из чега, или, другим речима, „из ваздуха“. Она је паразитарна у самој својој данашњој суштини, а због тога подржава потребан економски „животни тонус“, може било у партнерском савезу са остатком света (што у принципу противуречи основним интересима банкарске елите), било у улози суровог валутно-финансијског вампира, које равномерним шуштањем  хартија од вредности, велеречивим разговорима о демократији, парламентаризму, екологији и правима човека отмено – учтиво мистификовање простодушних партнера“.

Методе контроле економског развоја

САД, поставши финансијско-економским лидером у свету, су ставиле под своју контролу основне међународне, и међувладине организације. Уз њихову помоћ САД ефикасно делује на претежну већину земаља света. Значајну улогу игра међународни монетарни фонд (ММФ), који је створен 1944 године као међувладина монетарно-кредитна организација, намењена да регулише валутне односе међу државама стављајући им на располагање кредите при валутним тешкоћама везаним са неуравнотеженошћу платежних баланса. Делатност ММФ фактички контролишу САД, усмеравајући је на потпомагање валуте развијених земаља и на потчињавање земаља у развоју.

Као што је познато, повећање каматних стопа на међународном тржисту зајмова капитала 80-их година и пада цена сировина изазвали су кризу инсолвентности земаља у развоју. Оне су већ показале да нису у стању враћати, амортизовати и исплаћивати кредитне камате. Круг таквих земаља и обим њиховог спољног дуга расте. О последицама тога говори се у књизи Е. Н. Ведути /35/:

„Што је већа задуженост земље, тим већу улогу у регулацији њене привреде и стављања на располагање зајмова игра ММФ и Светска банка. Њихови захтеви се своде на либерализацију националне привреде, приватизацију државне својине, обустављање субвенција нерентабилној индустрији и провођењу немилосрдне новчано-кредитне политике, која обезбеђује стабилност националних валута. Као резултат такве делатности, усмерене на борбу са инфлацијом, снижава се животни стандард у тим земљама, расте незапослености социјално раслојавање, а проблем задужености се репродукује. Самим тим се шири потражња за доларима, који служе као залог за издавање националне валуте. За његово задовољавање платежни баланс САД има дефицит и постаје извором инфлације, што потчињава развој светске привреде стратешким интересима САД, појачава нестабилност у светској привреди и у перспективи води ка глобалној светској кризи“.

У својим захтевима ММФ се ослања на теорију монетаризма, која приписује новчаној маси, која се налази у оптицају, улогу одлучујућег фактора у процесу формирања привредне коњуктуре. У догме те теорије спада такође немешање државе у регулацију економских процеса, пошто то спречава  деловање стихијских „изравнавајућих“ механизама конкуренције и слободног формирања цена. Буквално на свим нивоима се води информационо-психолошки напад у подршку деловању ММФ и других финансијских организација, које се налазе под контролом САД. Као резултат тога почиње катастрофално погоршање положаја у низ земаља, које су се подале рецептима ММФ. Веома јасна и очигледна карактеристика деловања ММФ наводи се у раду Линдона Ларуша /36/ :

„Сада ми систематски, са сваком годином све чешће, рачунамо, колико још људи убити. Како? Веома просто. Ликвидирамо те економске факторе, од којих зависи ослонац живота: ограничимо медицинске услуге, ограничимо помоћ пензинерима ограничимо помоћ онима, који се налазе у економски неповољним условима. У болницама се користи мање медицинских сестара, лекаре стављају под контролу компјутера, а не сопствене савести и квалификација. Тако се повећава смртност, слично ономе, што је изненадило Русију у току последњих пет година, где је због услова наметнутих од ММФ десио се лавински пад дужине животног века у целини. ММФ је највећи крвожедни непријатељ од оних, који су  било када провалили на територију Русију. Њиме је убијено више народа, него свим освајачима, заједно узетим“.

Џон Перкинс: Економске убице глобалне империје


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Утеривање земаља у дужничко ропство омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају „шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо. И, тек онда шаљемо војску. Војска је последње средство.

perkins
Џон Перкинс

Џон Перкинс је током много година био водећи светски економиста, односно „економски убица“ који је на креирању глобалне империје радио директно са челницима Светске банке, ММФ-а и другим светским финансијским институцијама. Његов посао састојао се у убеђивању шефова држава и влада земаља трећег света, да позајме довољно новца од глобалних финансијских институција како би се њихове земље нашле у дужничком ропству, после чега би се корумпирана елита у тој држави страховито обогатила а ресурси тих земаља, њихова привреда и економија, извори воде и минерални извори – препустили корпорацијама и геополитичким интересима САД. После рушења Светског трговачког центра у Њујорку, у највећој тајности, Џон Перкинс написао је књигу о својим искуствима: „Исповести економског убице“ („Confessions of an Economic Hit Men “, 2004). Одмах после објављивања и кратког представљања овог дела у емисији „Democracy Now “, у разговору са Ејми Гудман, књига је постала најпродаванија на интернет порталу amazon.com. Уследила су дела: „Тајна историја америчке империје: Економске убице, Шакали и истина о глобалној корупцији“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption “, 2007) и „Hoodwinked “ (2009).

Ви сте човек чије су књиге протресле свет. Један од ваших биографа описује вас као човека који је живео четири живота: као економски плаћени убица, управни директор веома успешне компаније за производњу алтернативне енергије, експерт за урођеничке културе и шаманизам, и као учитељ и писац који промовише екологију. И, када човек почне да дубље истражује ваш живот, поставља питање како је уопште било могуће начинити такав обрт.

Опис који сте изложили сумира веома добро мој живот. Мислим да је фер рећи да сам живео привилегованим животом у многим његовим аспектима, иако је поштено рећи и то да сам као економски плаћени убица сасвим сигурно радио ствари којима се не поносим, и које ми не могу служити на част. Свој живот сам, после тог периода, посветио стварању бољег света, како би мој трогодишњи унук и свако дете у САД могли да живе у одрживом, праведном и мирном свету, и да би свако дете, без обзира на то да ли одраста у Боцвани, Боливији или Србији, Израелу, Палестини, имало ту исту могућност. Ми данас живимо у високо интегрисаном свету, свету велике међусобне повезаности, и сви се морамо укључити у његово стварање. То је циљ коме сам после 1981. године, посветио свој живот.

У бројним интервјуима које сте дали након појављивања књиге „Исповест економског убице“, тврдите да су људи који су радили као економске убице створили прву истинску глобалну империју.

Да, управо тако. Прву глобалну империју која је створена без примарног ангажовања војске. Радили смо на много различитих начина. Најпре, када би била идентификована земља трећег света која је поседовала ресурсе који су круцијални, као што је то нафта, наступили би са амбицијом да се земља са таквим ресурсима задужи код ММФ-а и Светске банке, сестринске организације Фонда, при чему новац никада не би заправо одлазио тој земљи него великим корпорацијама, реализаторима инфраструктурних пројеката какви су електране, саобраћајнице, индустријска постројења. Новац којим се земља задужује, по правилу одлази са једне стране неколицини фамилија у тој земљи (којима доноси велико богатство) и иде корпорацијама, а никада не доноси добро већини људи који током тог процеса осиромаше у толикој мери да више не могу ни да плаћају трошкове за струју, или да купују бензин како би возили кола аутопутевима који се од тог новца направе. А, индустријски паркови, индустријска постројења, не запошљавају много људи. У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: „Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, изворе воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било какве законе о заштити природне средине. Ми не допуштамо да рад тих компанија условљавате било каквим еколошким законским ограничењима. Или: дозволите нам да направимо војну базу на вашем тлу“.

Како сте ви постали економски убица?

Нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса и панамског председника Омара Торихоса. И Ролдос и Торихос су били убијени. ЦИА је подржала „шакале“ да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, подмитити и уценити на било који начин

Када сам завршио Пословну школу на Бостонском универзитету, био сам регрутован од стране „National Security Agency “, агенције за националну безбедност, највеће националне агенције тог типа и, рекао бих, најтајновитије шпијунске организације. Премда људи мисле да је CIAА већа, NSA је много, много већа или је барем била у време када сам ја радио за ову агенцију. И то је тајна организација, о којој нема података, они су скривени од јавности у смислу да знамо изузетно много чињеница о организацији каква је Централна информациона агенција али, са друге стране, сазнања о NSA почивају на гласинама. Тврди се да NSA ради само на криптографији: кодирању и декодирању порука, али, у ствари, сви знамо да су у овој агенцији људи који слушају наше телефонске разговоре. То је податак који се пре неколико година званично појавио. Али, без обзира на те податке, NSA остаје веома тајанствена организација.

Прошао сам кроз огроман низ тестова, веома обимних тестова, тестова детектора лажи, психолошких тестова, током последње године коју сам провео на колеџу. И поштено је рећи да су ме идентификовали као изузетно добар потенцијал за „економског убицу“. Они су такође идентификовали бројне слабости у мом карактеру, које су им омогућиле да ме релативно лако заврбују, да ме увуку у тај посао. Мислим да су те слабости универзалне, или барем доминантне и да представљају три најопасније дроге наше културе: новац, моћ и секс. Ретки су они који немају слабост према барем једној од њих, а ја сам у то време имао према све три.

Затим сам се придружио мировним снагама, за шта сам био охрабрен од стране Агенције за националну безбедност. Провео сам три године у Еквадору живећи са аутохтоним народима у Амазону и Андима, са људима који су у то време почињали да се боре са нафтним компанијама. У ствари, највеће еколошке законске тужбе у историји света поднели су ови народи у борби против нафтних компанија какве су Тексако, Шеврон.

Док сам још био у мировним јединицама, био сам доведен и регрутован у америчку приватну корпорацију „Час Т. Мејн“ („Chas. T. Main “), консултантску фирму из Бостона која је имала око 2.000 запослених. Ради се о веома слабо профилисаној фирми која је у ствари обављала огроман број послова, које сам ја дефинисао као послове плаћеног економског убице, и где сам се успео на сам врх – својим не малим заслугама и талентом за тај посао успео сам да постанем водећи економиста. Дакле, NSA ме је регрутовала, интервјуисала и препустила овој приватној корпорацији у чији се рад више није мешала, што представља, без сумње, веома паметан систем у којем се приватна компанија појављује на сцени како би корумпирала званичнике и високе политичаре у некој земљи. Уколико би било шта кренуло неповољно, у смислу разоткривања ових послова, сва кривица би пала на приватну индустрију, а не на владу САД.

Утеривање земаља у огромне дугове, у дужничко ропство, омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају они које називамо„шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо са амбицијом преузимања њихових природних ресурса и богатстава, преузимања привреде. Шакали такође долазе из приватне индустрије и нису кадар CIA-е. Захваљујући филмовима и причама, када се говори о оваквим стварима, сви имамо слику Џејмса Бонда, тајног владиног агента 007, унајмљеног од стране владе са дозволом да убија, али, по мојим сазнањима и из искуства могу рећи да ствари не стоје тако. Ове послове обављају приватни консултанти који су обучени да раде овај посао. Познавао сам и још увек познајем многе људе који се баве тим послом. Али у неким случајевима ни „шакали“ нису могли да обаве свој део посла. Такав је био случај са Садамом Хусеином у Ираку. И, тек онда шаљемо војску. Војска је, дакле, последње средство.

Путовали сте такорећи свуда: у Африку, Азију, Европу, Латинску Америку и на Средњи Исток. Да ли се посао економског убице на свим овим континентима, земљама, градовима одвијао по обрасцу који сте описали?

Да. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике. У ту сврху механизми задуживања код ММФ-а и Светске Банке, били су по правилу примењивани. И тек у неколико случајева нисам успео да убедим лидере земаља да ресурсе своје земље ставе на располагање. У својим књигама говорио сам о томе како нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса (Jaime Roldos) и панамског председника Омара Торихоса (Omar Efraín Torrijos). Њих нисам успео да убедим да ставе своје земље у позицију коју смо за њих предвидели. И Ролдос и Торихос су били убијени. CIA је подржала „шакале“ да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, подмитити и уценити на било који начин.

Мале земље попут Србије, морају да стану на своје ноге. Морају што више да зависе од саме себе и не смеју да улазе у велике дугове. Уколико је земља много задужена то показује да земљу воде корумпирани лидери и у том случају одбијте да враћате дугове

Реците нам нешто више о човеку са којим сте успоставили близак однос и постали пријатељ – Омару Торихосу. Да ли вас је његово убиство мотивисало да изнесете своја искуства економског убице?

Веома се дивим Омару Торихосу, председнику Панаме. Мој посао је био да га корумпирам. Да га наведем да ради у складу са нашим интересима: да промени политички курс који је заступао и да ради противно изборним обећањима која је дао народу Панаме. Оно што у таквим ситуацијама кажете јесте: „Видите: ако играте нашу игру, ја ћу се побринути да ви и ваша породица будете веома, веома богати“. Али Торихос се није дао корумпирати. Рекао ми је: „Није ми потребан ваш новац, Хуанито“. Звао ме је Хуанито и увек смо разговарали на шпанском. „Није ми потребан ваш новац: имам добру кућу, добра кола, довољно сребра.“ Онда сам му ја наговестио да га курс испуњавања предизборних обећања води путем којим су ишли Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали и Лумумба у Конгу.

Прочитај текст до краја →

%d bloggers like this: