Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине (фебрузар 1915.)


Овај Теслин чланак: „Како космичке силе утичу на наше судбине“ објављен је у америчким новима „New Yorker American“ 7. фебруара 1915. године. Тај чланак је преведен и објављен у књизи: „Никола Тесла – чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, 2006. године, 147 – 153.

 

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине

Скини текст»

Александар Живковић: Балканско-космички патриотизам Велимира Абрамовића и неодгонетнутост Николе Тесле


Извор: ФБРепортер
26. август 2014

Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.

Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)

Др Велимир Абрамовић

Др Велимир Абрамовић

„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.

Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.

За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).

Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.

У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.

Тесла или космос као питагорејска игра бројева


Извор: Кроз простор и време

Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

07.10.2014.

Велимир Абрамовић - "Тесла, еволуција свести и човечанства". Цена: 1.000 дин. - 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“.
Цена: 1.000 дин. – 9,00 €
Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com
Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

пише: Миша Васић

”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”

Pitagora
– питагорејска молитва упућена декади–

… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.

Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).

Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.

Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.

Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).

Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).

Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.

У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.

Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).

Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.

Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).

Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).

На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.

Веб сајт Велимира Абрамовића:
www.constantpresenttime.com

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање


Порфирије Корнејевич Иванов је заиста један редак генијални природњак и исцелитељ, човек који је самоуким здраворазумским размишљањем створио свој сопствени систем природног самоисцељивања, прво излечивши самог себе од за класичну медицину „неизлечивог“ рака, затим експериментисањем на самоме себи. Волећи Природу, препуштајући јој се онако беспомоћно, Придода је волела Иванова и помагала му, учила га је разним знањима, лечила га, није га оставила на цедилу ни у суровим хладноћама…

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање

Порфирије Иванов 

ivanov-3476518_large

Најдаље до почетка септембра, целу ову драгоцену књигу ћу да оћириличим. Оћириличавање латинице није тежак посао, постоје програми за то, но ова латиница на којој је писана књига у електронском облику најгоре je врсте, што задаје проблем програмима за оћириличавање латинице, јер за латинично „z“ и „ž“ писац књиге користи само „z“, тако да читаоц текста логиком самог текста разазнаје да ли је у питању слово „z“ или „ž“. Исти је однос и са пар осталих латиничних слова са карактером, рецимо за „č“ и „ć“, писак користи само писано латинично“c“, а програм за оћириличавање не зна да ли је то „č“, „ć“ или пак можда „c“, он га у ћирилици прертвара само и искључиво у „ц“, па после све мора ручно да се исправља у ћирилично „ч“ или „ћ“. Тако је и за остала проблематична слова.

Но, није ни то неко чудо урадити, проста је то ствар, али ради се о томе да је текст дугачак, а ја изузетно преморен дугогодишњим радом на свом блогу (сајту), интернету итд … итд… због чега ћу од 20. јуна 2014. на дужи период потпуно да затврорим блог за писање и коментаре. Очи су ми измучене… писање, објављивање чланака и овакви послови ми доста теже падају него раније, када сам био свеж, плус… када је човек преморем радом на компјутерту, блогу, сајту, како год то звали, све ради спорије него када је свеж, ум хоће, он све хоће да уради, али у оваквим случајевима тело неће…, и има још један плус који се зове: „живот“.

Зато, љубитељи ћирилице илити Србице, баците с времена на време погледе на овај текст, латиничну књигу ћу заменити ћириличном, тако да ћете је моћи имати у ћирилици.

Један мали део књиге сам већ оћириличио, не би ли вам приближио о каквом генијалном исцелитељу и природњаку се ради, а остало ћете сами прочитати, у тој исквареној латиници.

У припреми за овај текст, контактирао сам нашег чувеног преводиоца са руског на србски, и титловатеља видео клипова уједно: „Бебу-Мур“, односно на Ју Тјубу познате као „bebamur2„, па можда са оћириличеном књигом стигне и неки преведен филм о Иванову, а руси су их објавили прегршт», можда овај:

Порфирий Корнеевич Иванов

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А, сада…

Из личне белешке Иванова:

„Недавно сам напунио 85 година. Педесет сам посветио практичном тражењу путева за здрав живот. Зарад тога сам свакодневно откривао различите особености природе, а посебно њене сурове стране. Препун сам жеље да своје
искуство предам нашој омладини и свим људима. Ово је мој поклон њима.“

Увод

„Ова књига намењена је онима који верују, или су спремни да поверују у снагу оздрављења, онима који желе да се излече од болести и да ојачају своје здравље, али не знају како то да учине, и од чега да почну. Нажалост, многи, тек када им је здравље већ озбиљно нарушено, почињу да га процењују и да воде рационалан начин живота. Дубоко греше они који се надају да ће им лекови помоћи да поврате здравље, уништено још у младости злоупотребама и потцењивањем.

Народна пословица гласи:

Шта имамо, не чувамо, а кад изгубимо -плачемо„.

Док смо здрави, ми једноставно о здрављу не размишљамо и не бринемо, а када га изгубимо, трошимо много времена, снаге и средстава да би га повратили. То, на велику жалост, није увек могуће. Из овог произилази да свако ко жели да на време спречи низ озбиљних болести, мора добро да зна од којих фактора зависи здравље, како га је лако изгубити, и на који начин га можемо сачувати. 0 томе ће и бити речи у овој књизи“.

Биографија

„Порфирије Корнејевич Иванов родио се 20. фебруара 1898. године у Украјини, у руском селу Ореховка испод Луганска, у сиромашној рударшкој породици, у којој није било ничег другог, осим осморо деце. Учио је у црковно-парохијској школи, са 12 година радио као најамни слуга, а са 15 година ишао у рудник, радећи у веома тешким условима. Никакву професију није имао осим рударске, али је касније радио у многим местима најразличитије послове. Руководио је сечом шуме у радној задрузи, чистио парне локомотиве, радио у металуршкој фабрици, био месар, испоручилац шумске грађе. Женио се, имао двоје деце.

По карактеру је био, како се говорило, „усијана глава“, довитљив, оштроуман младић. У младости је био хулиган, бистрог ума, способног за изуме, а истовремено живео јако тешко. Његова, као и друге породице, веома су патиле због богаташа, које он због тога није волео, и светио се за такву неправду.

Тако је живео до 35. године, а затим се његов живот изменио. 0 себи пише следеће: „Детињство, младост и зреле године живота провео сам као и сви други. Једно време сам био разбојник, харао сам природом уништавајући животну радост, не обазирући се ни на шта – све зато да бих живео лагодно. Али, затим сам се удаљио од свега тога… и почео сам да се! приближавам идеји зближавања с природом…“

Шта је био окидач?

„Са Порфиријем Ивановим се нешто догодило када је имао нешто више од 30 година: добио је рак, који је напао његову руку. Нико није могао да му помогне, болест је узнапредовала до последњег стадијума, и дошло је време смрти. Тада је у очајању решио да убрза тај процес, да оболи од још неке болести. Изашао је наг на мраз, да би се прехладио и смрзнуо. Али жељени резултат није добио, па је то поновио, и још излио на себе ведро ледене воде. Али, опет без резултата. То је радио неколико дана, али уместо болести, почео је да стиче снагу, жељу за животом, животну радост. Болест је одједном почела да одступа. Тада је, приметивши то, наставио са својим експериментима, и на крају сасвим оздравио. Постепено је почео у себи да примећује особине које није сусретао код других људи. Раније је себи постављао питање (које свако од нас бар једном поставља себи): зашто је човек подложан болести и смрти, без обзира на удобности којима је окружен? Тада се у његовој глави појавила мисао: „Зашто је то тако? Оно, што човек у природи избегава, то му даје здравље! Открио је да су људи осудили себе на болести и смрт због нарушавања везе са Природом, Тако је почело његово трагање, с циљем да пронађе одговор на следеће питање: „Можда се у природи и у човеку крије нека тајна?“ Он је постепено почео да се челичи, зближава се са природом.

Почео је постепено да избегава све оно што човека одваја од ње. Прво је скинуо капу и тако излазио на јаке мразеве и ветрове. Хтео је да провери да лије на исправном путу, да ли тако, као и он, могу да раде и други људи, и постижу ли и они такав ефекат оздрављења. Почео је да предлаже људима који пате од разних невоља да ураде исто што и он. И, успевало је. Они су се исцељивали. Значи, прекаљивање помаже. Али, немају сви такву смелост и вољу да сами са тим започну. Тада је одлучио да покуша да ли може да исцељује људе истим силама које је он задобио од природе, као резултат свог личног челичења.

Све време је тражио у природи потврду правилности својих поступака, питајући је о свему. И, успео је да исцели жену која седамнаест година није ходала… Тада је био запослен у руднику, и тамо је стално покушавао да спашава људе приликом разних несрећа и болести. Одлучио је да провери своју моћ тако што је пошао да помогне жени којаје 17 година била прикована за постељу због тешке болести – парализе. Кренуо је према болесници, с намером даје излечи. Међутим, при том је себи поставио један услов: уколико жена стане на ноге, он ће ходати по снегу без обуће. Његова моћ исцељења налазила се само у његовом уму, зато је била тако необична. Решио да је искуша ту моћ. Када је рано ујутро жена стала на ноге и начинила неколико корака, изашао је напоље и рекао себи: моја моћ није у томе да штитим тело од природе, већ да своју обућу заувек оставим, и изложим своје тело природним елементима: ваздуху, води, ходајући босим ногама по земљи, која ми је и дала то тело.

„Прво је скинио капу, затим чизме, капут, кошуљу и панталоне, све до шорца.“ Све је то радио постепено, опрезно и пажљиво, водећи при том рачуна о храни коју је јео, како би његово дело било исправно, и како би, на крају, могао да живи само од природе, од ваздуха, земље и воде. На тај начин, као какав истраживач, решавао је један за другим задатке који су се такође налазили пред сваким човеком, а у суштини је решавао вечни задатак живота намењен свакој индивидуи највишег реда, откривао путеве бесмртности човека на Земљи. Живот Порфирија Иванова је на тај начин задобио свој смисао, а резултати експериментисања над самим собом били су од непроцењиве вредности, „далековид“ систем оздрављења. Свих тих година искушавања животних сила, муњевито је проналазио начине заштите пред природом, у свим њеним условима, сам се налазећи као у каквој светлећој љуштури. Људи су видели његову величину, и нису могли да схвате то његово светлеће тело, штаје то заправо?

А он је га формирао упорним радом, почињући простим корацима: снег, хладна вода, хладноћа. Затим је постепено јачао своју снагу тако што се излагао природи незаштићен, без оклопа одеће којом се обично штитимо. За све је то било потребно стрпљење какво се до тада још није срело. Он је рођен заједничком промишљу Васионе и Мајке Земље, и немогуће је другачије схватити тог великог генија. Једноставност живота, и рад за добробит целог човечанства, учинили су да стекне небројене поклонике. Тако је прорицао његов експеримент: а он се трудио да; буде што ближе природи. Његово здравље је јачало, ишао је у сусрет свим природним елементима са којима се сусретао, ни од чега се није скривао. Прилазио је природи са поверењем и љубављу, без страха. Она, као разумно и живо биће, давала му је снагу и као да га је учила, проверавала његову искреност и указивала му на грешке.

Говорио је: „Истражујући све оно што је у човеку и у природи подложно слабљењу, разарању, и све оно што јача и развија, нашао сам поступак, знање, метод који ћу развијати, чиме ћу се руководити и сам, да бих могао на исти начин помоћи и другим људима“ На тај начин успео је да недељама остане у степи на мразу, обнажен и без обуће, а да се при том не разболи. Научио је да управља помоћу свести и воље својим телом и психом, не пуштајући у себе болести, слабости, лењост… Научио је да остане без хране и воде без икаквих последица дуго времена (најдужи његов овакав експеримент био је -108 дана, али то, по његовим речима, није била граница његових могућности). У исто време је почео да пропагира свој метод оздрављења и прекаљивања свима које је сусретао, и помагао је болеснима и немоћнима да победе своје болести и да их подиже из постеље. Он је на онима који су то желели, испробавао пронађене корисне квалитете природе, при том будно мотрећи на те људе и контролишући цео процес. Како је говорио, „то није само обично челичење организма против хладноће и прехладе, већ пробуђење, развијање свесног управљања унутрашњим моћима и способостима нервног система“ – то је исечак из документа: „Историја и метод мог система прекаљивања“, који је био послан научницима методичарима и властима 1951. године. Постепено, Порфирије Иванов је развио и формулисао кодекс правила свог челичења и условно га назвао „Чедо“(тако се обраћао сваком човеку, називајући га својим дететом). Тај кодекс је такође био послан и у Кремљ, Леониду Иљичу Брежњеву. До тада је Иванов предавао своје учење само усмено. Однос власти према њему, наравно, био је веома опрезан. Они су се на све начине трудили да га ометају. Током живота је провео укупно 12 година у затворима и психијатријским болницама, где су га мучили, доводећи га скоро до потпуног физичког исцрпљења, и слали га кући да умре, али је он тамо постепено успостављао своје снаге, поново излажући своје тело природи.

Најважније је то што је у тој комуникацији с природом учествовало не само његово тело, већ и свест. Она се скоро потпуно изменила. Он је освешћивао своје раније пороке и победио их, тј. потчинио их својој вољи. Ствар је у томе, што од природе, изгледа, скоро ништа нећеш добити, поготово не здравље, ако имаш неке пороке или бесмислене емоције, и не покушаваш са њима да се избориш. Природа као да их осећа, и човек не може у таквом стању (порочном) да се не смрзне или да остане без јела дуже времена. А човеку са позитивним, чистим осећањима и мислима се природа отвара, помаже му да много тога издржи и поверава му се, као да допушта да буде с њом у комуникацији.

Његова љубав и стрпљење према људима били су неизмерни. Он је од њих доживео веома много увреда, и до почетка свог педесетогодишњег експеримента, није према њима изменио свој однос. Трудио се да свакоме ко жели, ко му је дошао са молбом, пружи све што је могао. Болела гаје душа због сиромашних, болесних. Он је прозрео сваког човека већ на први поглед, одмах је знао због чега је неко дошао, као и шта од њега може да прими. Трудио се да у свакоме пробуди савест, да људе научи како да победе гордост и самољубље, страх и презрење, неповерење, да пробуди у њима љубав. свакоје од њега добијао правичност. Од људи ништа није скривао и о сваком свом експерименту у природи их је обавештавао, исто тако и власти. И, уколико му нису дозвољавали да уради замишљено, он се томе није противио, јер је један од његових главних животних принципа био: „Својим ставом другоме не сметај“. Као и: „Природа – то смо сви ми, људи, наше жеље“. Зато се и није трудио, како се каже, да „скочи више од главе“, да нечим притиска друге. „Револуцијом“- како је говорио – ништа нећеш постићи. Треба живети еволуционо“ постепено достизати промену, у зависности од нивоа свести људи и промена у природи. Јер његов циљ није био само да сваки човек буде здрав, да не буде болестан и да живи срећно већ, пре свега, да „измени ток свести људи“, њихов начин живота, однос према природи и према себи. Јер, наш начин живота и наш однос према природи води човечанство, и сваког човека појединачно, према ћорсокаку, ка самоуништењу.

То данас постаје све очигледније. Проблем човечанства је што се на нашој планети све више и више троши и нарушава еколошки баланс. Људска активност сада прети уништењем и Планете, и самих себе, заједно с њом. У том смислу човек је неразуман и не уме да гледа на све сто се дешава у планетарним и људским размерама, он живи у свом затвореном свету, са својим егоистичним интересима, све тумачи са тачке гледишта добијања личне користи, не размишљајући о последицама својих дела. Ускоро и све може да се заврши катастрофом. Људски род, са свим својим достигнућима, тај „чар природе“, престаће да постоји, без трага. А у човеку и природи је све хармонично, све је замишљено, све је саздано тако, да човек може да живи не доводећи окружење и себе до таквог жалосног стања. Човек не користи ни половину својих могућности; то сада постаје све очигледније и почиње све чешће да се помиње. Тј., он, по својој суштини, још није потпун човек, у потпуном смислу те речи, чак ни физички. А шта рећи о моралу?

Сва расуђивања углавном остају на папиру, а на делу човеку је потребан тирански напор да би превазишао своје егоистичне пороке, и то му никада потпуно не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Како човек, паразит на телу природе, „разбојник и убица“, како је говорио Порфирије Иванов, може да изгради у себи неку моралну чистоту, неку апсолутну духовност, уколико је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи?

То питање обично не пада никоме на памет. За штетне последице људских активности у природи проглашавају се одговорним начин производње, несавршена технологија, неки проблеми социјалног устројства… скоро да се ништа не говори о неморалности самог човека у том односу. Он сматра такав начин живота јединим могућим. Иванов открива своју тачку гледишта у вези тога. Некима се она може учинити неподесном, некоме као утопија, некоме фантазија. Али, то је лична ствар сваког човека. Са закључцима Иванова је неопходно упознати људе, јер је потребно тражити неки излаз из ове ситуације.

Иванов је умро 10.априла 1983.године, оставивши људима своје учење, записано у свескама (познато их је више од 250), у „Чеду“, писмима власти и научницима. Све је то тада остало без дужне пажње. Сада, овај систем оздрављења има хиљаде следбеника, који покушавају да растумаче наслеђе Иванова, зато што је то, безусловно и пре свега, посебан поглед на свет, специфично, ново гледиште на историју човека и природу, на судбину човечанства, а не само један у низу великог броја метода за савладавање болести и челичења организма. Он је оставио молбу људима:

„Ја молим, преклињем све људе: пронађите своје место у природи. Њега нико није заузео и оно се не може купити никаквим новцем. Достиже се само сопственим делима и радом за своју добробит, да би вама живот био лакши“.“

Јулија Казновскаја

Суштина Ивановог учења сажета је у 12 савета, познатих као “Чедо” како их је он назвао. Даћу их у сажетој краћој форми, а осталу разраду имате у књизи…

  1. Два пута на дан купај се у хладној природној води, за своју добробит. Купај се где год можеш: у језеру, реци, кади, туширај се или поливај. Постављам ти те услове. Купање у топлој води заврши хладном.
  2. Пре или после купања, а уколико је могуће и за време купања у природи, стани босим ногама на земљу, а зими на снег, бар 1-2 минута. Удахни кроз уста неколико пута и у мислима се помоли Природи за своје здравље и здравље свих људи.
  3. Не употребљавај алкохол и дуван.
  4. Потруди се да се бар једном недељно издржиш без хране и воде од петка увече (18-20 часова), до 12 сати у недељу. То су твоје заслуге и твој спокој. Уколико ти то је тешко, тада „издржи“ бар 24 часа.
  5. У 12 сати, у недељу, изађи у природу бос, и неколико пута диши и мисли како је горе описано, То је празник твог тела. После тога можеш јести све што ти се допада.
  6. Воли Природу која те окружује, не пљуј око себе и ништа не испљувавај. Навикни на то – то је твоје здравље.
  7. Поздрављајте се са свима увеки свуда, посебно са старијим људима. Ако хоћеш да будеш здрав – поздрави се са свима.
  8. Помази људима онолико колико можеш, посебно сиромашном, увређеном, ономе коме је то неопходно. Чини то с радошћу. Одазови се на његову потребу душом и срцем. У њему ћеш пронаћи пријатеља и допринећеш миру у свету!
  9. Победи у себи похлепу, самодовољност, грамзивост, страх, лицемерје, понос. Веруј људима и воли их. Не говори о њима лоше и не узимај к срцу лоша мишљења о себи.
  10. Ослободи се мисли о болестима, физичких слабости, смрти. То је твоја победа!
  11. Мисли не одвајај од својих дела. Прочитао си – добро. Али најважније је – чини! Систем Иванова може бити правилно схваћен само ако га човек практикује, када почне да усмерава своје болесно тело ка здрављу, ум – ка стваралаштву, срце  ка служењу доброти и миру. „Чините добра дела, и Природа вас неће нападати“.
  12. Причај и преноси искуство овог дела, али се не хвали и уздижи тиме. Буди скроман.

………….

„Порфирије Иванов је живео као једноставан човек, који је на генијалан начин изградио законе живота и стварања, спознавајући све његове загонетке. „Смрт је неизбежна само у уму, то човек може да промени не допуштајући да га обузму мисли о болестима, физичкој слабости, смрти“. Тако је веровао Иванов, и сам је у личном животу остварио то уверење, искушавајући себе у тешким условима живота.

Паршека, тако су Иванова звали у детињству, су виђали и сусретали многи људи у свим градовима и селима, и свако га је запамтио као великана, који у шорцу лута по пустим пољима, придржавајући се чврсто само својих принципа: беспомоћности пред Природом и вољом за животом. Доживео је све могуће несреће и покушао да их надигра, како би и убудуће и други људи могли да пронађу излаз из било које ситуације. Прошао је сва могућа људска искушења, лутао, тражио, и на крају показао човеку како може да се ослободи робовања материјалном животу.

Његова потрага је помогла хиљадама људи. Иванов је свима открио могућност како да утичу на развој Васионе. Открио је човеку тајнус вета“.

………….

„Систем Иванова је резултат његовог педесетогодишњег искуства у Природи. Он је јединствен и недељив, као и сама Природа. Зато га треба радити у целини, ништа у њему не мењајући ради своје удобности, и ништа не додавати“.

Генадиј Петрович Малахов: Гладовање


Генадиј Петрович Малахов: Гладовање


Генадиј Петрович Малахов:

„Многи од нас слушали су приче о томе да се неки људи лече гладовањем и да чак постоје специјалне клинике у којима лекари гладовањем лече болеснике. Има још много непознаница у тој краткој речи глад која нас истовремено и плаши и привлачи. Шта нас плаши, а шта привлачи у тој речи?

Када сам се практично сусрео с глађу, када сам почео да гладујем, временом сам схватио шта је у мом организму против глади, а шта је прижељкује. У свим упутствима о гладовању углавном се истиче утицај овог стања на физиологију и психу човека, али нико није јасно рекао како гладовање делује на човеков спољашњи изглед и на његову свест.

Гладовање нам омогућава да контролишемо своја осећања и ум, поготову ако су се она „разрасла“ и „укоренила“ у нашој свести, па им је потребно одређено задовољење. Човек се у суштини само тиме бави, удовољава својим прохтевима – има апетит, ужива у мирису јела, комфору и сексу. Ум којим се поносимо, служи осећањима, задовољава њихове најмање прохтеве, разрађује најсложеније комбинације како би заобишао природу, да умири савест, да се правда и оправдава. И вама је познато до чега то на крају доводи – до претеривања и презасићености који рађају болест.

Када почне добровољно да гладује човек се не бори с болешћу, већ с осећањима и спретношћу ума, који их је створио. Првог дана гладовања незадовољена осећања протествују преко свих њима доступних механизама. У нашем уму стално се изражавају незадовољство, раздраженост, жалост, сажаљење, страх и слична осећања. Али то желите ви, ваша душа којом „господари“ ум?

Медицина, која се бави телом, никада нас неће ослободити обољења чији се стварни узрок не налази у нашем физичком телу, већ у нашим спољашњим манифестацијама (свести). Гладовање се показало као погодно средство помоћу којег можемо самостално да управљамо патологијом свести и њеним последицама у физичком телу. Ако желимо да се излечимо од свих обољења, треба да се мењамо као личности.

Аутор се нада да ће ова књига много шта променити у вашој свести, у односу на властити организам и живот уопште. Ви ћете временом схватити и проценити смисао руске пословице:“

„Глад није тетка, већ рођена мајка“.

 

Драган Симовић: Велика Правасељенска Завојница


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику,
наћи ћете документарни филм у песничкој речи, наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.

Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02

У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак,
у овај тренутак, у вечно сада.

Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.

Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића,
како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.

Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит,
како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03

Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову,
али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.

Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Др Аркадије Петров: Светлост вечности – Регенерација, вечни живот, подмлађивање…


Извор: Тијанија
Наратор:

„… Крајем новембра 2000. године, у дворцу у Кремљу, одржао се други по реду светски информациони скуп са темом: „Информативни проблеми човечанства у 21. Веку“. На овом форуму, темељно је био приказан и текст Аркадија Петрова Наумова: „Системи развоја и способности човека„. Сви учесници форума, скупа, информисали су се о излечењу и регенерацији органа другачијим методама, путем неконтактних метода и информационих утицаја, који су постигнути у Московском центру „Ноосфера“ којим је тада руководио Аркадије Петров…“

Др Аркадије Петров: Светлост вечности – Регенерација, вечни живот, подмлађивање…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Аркадије Петров:

„Наш рад је у суштини заснован на раду информационих технологија, и то је у директној вези са темом овог форума. А можемо рећи да је ово информативна основа наредних 1000 година. Зато што се сада отворио процес рада у Ноосфери. У суштини, сада имамо приступ новим технологијама и развоја тела човека и разумевања овог основног фундаменталног процеса, како процеса изградње Универзума, тако и човековог места у овим процесима.

Наш метод има 3 основна нивоа. То је, пре свега, ефекат унутрашњег виђења, управљачка видовитост и енергија информационих матрица које нам омогућују да се бавимо најозбиљнијим патологијама у организму човека. Када ми радимо са енергијама енергетске матрице човека, могуће је излечење од болести које су се пре чиниле недостижним, и тек у експерименталној фази у свим медицинским знањима.

Овим техникама нестаје рак, нестаје дијабетис, шта више, на данашњи тренутак су се спровела и разна друга истраживања која су показала веома озбиљне резултате у регенерацији органа. Разумете, ми можемо 1000 пута да говоримо о томе, да планирамо ово да урадимо. Сви ће нас веома пажљиво слушати, али када то буде урађено, нико нам неће веровати. Код нас у центру постоје већ стотине људи који су се суочили са болестима које „нису излечиве“, и повратили су своје здравље. Ми имамо резултат, ми имамо шта да објавимо. Човек је имао неки живот, неку своју историју. Он има и историју болести. И постоје овакви феноменални случајеви када лекари кажу да они више не знају, односно не могу више да помогну.

Ти људи са овим дијагнозама долазе код нас и постижу излечење. Ја сматрам да ово и јесте најважније, коначан и конкретан резултат. Он ће све остале натерати да ово схвате озбиљно….“

………….

„А када говоримо о еволуцији, не говоримо само о глобалним процесима, као о великој количини биолошког матерјала Земље и сваког човека. И сваки човек пролази пут личне трансформације. Просто је, изгледа, дошло такво време, када је директно виђење, јасновидост, почела да се открива код многих људи. Ја могу рећи да је практично сваки човек способан да овлада овим својством. Данас се то дешава веома спонтано, и буквално сваки пети-шести човек влада способношћу јасновидости. После програма који су приказивани на вашој телевизији, управо из вашег града Новгорода, пристизали су у наш центар „Ноосфера“ интересантни телефонски позиви људи који су овладали способношћу виђења, али нису њом умели да управљају. Молили су нас да им помогнемо у томе.

У нашем центру постоје разрађени специјални тренинзи који омогућавају да одређени нови образац доведемо у стању контроле, у стање под управом коре великог мозга. Ми тренирамо своје неуроне да раде у сагласности. То су специјалне методе. И после овога људи имају способност да у тренутку мисли доведу до конкретних физичких резултата.

На пример, оваквим утицајем можемо да променимо здравље човека. Конкретно, у нашем центру се регенеришу органи који су пре тога отклоњени хируршким путем. Односно, довољно је да пошаљемо одређени импулс на оне делове хромозома који одговарају за овај орган који је одстрањен. Управо само мисаоно, само кроз своју свест, и кроз овај импулс иницирамо обнављање овог органа. Сада постоје већ стотине људи који имају нове органе, и ово је потврђено од стране стандардне медицинске дијагностике. Осим тога, жене код којих су одстрањени репродуктивни органи, не само да су обновиле органе, већ су успеле и децу да роде. То показује да обновљени органи веома успешно испуњавају своју функцију…“

%d bloggers like this: