Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине (фебрузар 1915.)


Овај Теслин чланак: „Како космичке силе утичу на наше судбине“ објављен је у америчким новима „New Yorker American“ 7. фебруара 1915. године. Тај чланак је преведен и објављен у књизи: „Никола Тесла – чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, 2006. године, 147 – 153.

 

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине

Скини текст»

Тесла или космос као питагорејска игра бројева


Извор: Кроз простор и време

Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

07.10.2014.

Велимир Абрамовић - "Тесла, еволуција свести и човечанства". Цена: 1.000 дин. - 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“.
Цена: 1.000 дин. – 9,00 €
Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com
Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

пише: Миша Васић

”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”

Pitagora
– питагорејска молитва упућена декади–

… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.

Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).

Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.

Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.

Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).

Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).

Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.

У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.

Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).

Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.

Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).

Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).

На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.

Веб сајт Велимира Абрамовића:
www.constantpresenttime.com

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање


Порфирије Корнејевич Иванов је заиста један редак генијални природњак и исцелитељ, човек који је самоуким здраворазумским размишљањем створио свој сопствени систем природног самоисцељивања, прво излечивши самог себе од за класичну медицину „неизлечивог“ рака, затим експериментисањем на самоме себи. Волећи Природу, препуштајући јој се онако беспомоћно, Придода је волела Иванова и помагала му, учила га је разним знањима, лечила га, није га оставила на цедилу ни у суровим хладноћама…

Порфирије Иванов: Прекаљивање, босоного ходање, гладовање

Порфирије Иванов 

ivanov-3476518_large

Најдаље до почетка септембра, целу ову драгоцену књигу ћу да оћириличим. Оћириличавање латинице није тежак посао, постоје програми за то, но ова латиница на којој је писана књига у електронском облику најгоре je врсте, што задаје проблем програмима за оћириличавање латинице, јер за латинично „z“ и „ž“ писац књиге користи само „z“, тако да читаоц текста логиком самог текста разазнаје да ли је у питању слово „z“ или „ž“. Исти је однос и са пар осталих латиничних слова са карактером, рецимо за „č“ и „ć“, писак користи само писано латинично“c“, а програм за оћириличавање не зна да ли је то „č“, „ć“ или пак можда „c“, он га у ћирилици прертвара само и искључиво у „ц“, па после све мора ручно да се исправља у ћирилично „ч“ или „ћ“. Тако је и за остала проблематична слова.

Но, није ни то неко чудо урадити, проста је то ствар, али ради се о томе да је текст дугачак, а ја изузетно преморен дугогодишњим радом на свом блогу (сајту), интернету итд … итд… због чега ћу од 20. јуна 2014. на дужи период потпуно да затврорим блог за писање и коментаре. Очи су ми измучене… писање, објављивање чланака и овакви послови ми доста теже падају него раније, када сам био свеж, плус… када је човек преморем радом на компјутерту, блогу, сајту, како год то звали, све ради спорије него када је свеж, ум хоће, он све хоће да уради, али у оваквим случајевима тело неће…, и има још један плус који се зове: „живот“.

Зато, љубитељи ћирилице илити Србице, баците с времена на време погледе на овај текст, латиничну књигу ћу заменити ћириличном, тако да ћете је моћи имати у ћирилици.

Један мали део књиге сам већ оћириличио, не би ли вам приближио о каквом генијалном исцелитељу и природњаку се ради, а остало ћете сами прочитати, у тој исквареној латиници.

У припреми за овај текст, контактирао сам нашег чувеног преводиоца са руског на србски, и титловатеља видео клипова уједно: „Бебу-Мур“, односно на Ју Тјубу познате као „bebamur2„, па можда са оћириличеном књигом стигне и неки преведен филм о Иванову, а руси су их објавили прегршт», можда овај:

Порфирий Корнеевич Иванов

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А, сада…

Из личне белешке Иванова:

„Недавно сам напунио 85 година. Педесет сам посветио практичном тражењу путева за здрав живот. Зарад тога сам свакодневно откривао различите особености природе, а посебно њене сурове стране. Препун сам жеље да своје
искуство предам нашој омладини и свим људима. Ово је мој поклон њима.“

Увод

„Ова књига намењена је онима који верују, или су спремни да поверују у снагу оздрављења, онима који желе да се излече од болести и да ојачају своје здравље, али не знају како то да учине, и од чега да почну. Нажалост, многи, тек када им је здравље већ озбиљно нарушено, почињу да га процењују и да воде рационалан начин живота. Дубоко греше они који се надају да ће им лекови помоћи да поврате здравље, уништено још у младости злоупотребама и потцењивањем.

Народна пословица гласи:

Шта имамо, не чувамо, а кад изгубимо -плачемо„.

Док смо здрави, ми једноставно о здрављу не размишљамо и не бринемо, а када га изгубимо, трошимо много времена, снаге и средстава да би га повратили. То, на велику жалост, није увек могуће. Из овог произилази да свако ко жели да на време спречи низ озбиљних болести, мора добро да зна од којих фактора зависи здравље, како га је лако изгубити, и на који начин га можемо сачувати. 0 томе ће и бити речи у овој књизи“.

Биографија

„Порфирије Корнејевич Иванов родио се 20. фебруара 1898. године у Украјини, у руском селу Ореховка испод Луганска, у сиромашној рударшкој породици, у којој није било ничег другог, осим осморо деце. Учио је у црковно-парохијској школи, са 12 година радио као најамни слуга, а са 15 година ишао у рудник, радећи у веома тешким условима. Никакву професију није имао осим рударске, али је касније радио у многим местима најразличитије послове. Руководио је сечом шуме у радној задрузи, чистио парне локомотиве, радио у металуршкој фабрици, био месар, испоручилац шумске грађе. Женио се, имао двоје деце.

По карактеру је био, како се говорило, „усијана глава“, довитљив, оштроуман младић. У младости је био хулиган, бистрог ума, способног за изуме, а истовремено живео јако тешко. Његова, као и друге породице, веома су патиле због богаташа, које он због тога није волео, и светио се за такву неправду.

Тако је живео до 35. године, а затим се његов живот изменио. 0 себи пише следеће: „Детињство, младост и зреле године живота провео сам као и сви други. Једно време сам био разбојник, харао сам природом уништавајући животну радост, не обазирући се ни на шта – све зато да бих живео лагодно. Али, затим сам се удаљио од свега тога… и почео сам да се! приближавам идеји зближавања с природом…“

Шта је био окидач?

„Са Порфиријем Ивановим се нешто догодило када је имао нешто више од 30 година: добио је рак, који је напао његову руку. Нико није могао да му помогне, болест је узнапредовала до последњег стадијума, и дошло је време смрти. Тада је у очајању решио да убрза тај процес, да оболи од још неке болести. Изашао је наг на мраз, да би се прехладио и смрзнуо. Али жељени резултат није добио, па је то поновио, и још излио на себе ведро ледене воде. Али, опет без резултата. То је радио неколико дана, али уместо болести, почео је да стиче снагу, жељу за животом, животну радост. Болест је одједном почела да одступа. Тада је, приметивши то, наставио са својим експериментима, и на крају сасвим оздравио. Постепено је почео у себи да примећује особине које није сусретао код других људи. Раније је себи постављао питање (које свако од нас бар једном поставља себи): зашто је човек подложан болести и смрти, без обзира на удобности којима је окружен? Тада се у његовој глави појавила мисао: „Зашто је то тако? Оно, што човек у природи избегава, то му даје здравље! Открио је да су људи осудили себе на болести и смрт због нарушавања везе са Природом, Тако је почело његово трагање, с циљем да пронађе одговор на следеће питање: „Можда се у природи и у човеку крије нека тајна?“ Он је постепено почео да се челичи, зближава се са природом.

Почео је постепено да избегава све оно што човека одваја од ње. Прво је скинуо капу и тако излазио на јаке мразеве и ветрове. Хтео је да провери да лије на исправном путу, да ли тако, као и он, могу да раде и други људи, и постижу ли и они такав ефекат оздрављења. Почео је да предлаже људима који пате од разних невоља да ураде исто што и он. И, успевало је. Они су се исцељивали. Значи, прекаљивање помаже. Али, немају сви такву смелост и вољу да сами са тим започну. Тада је одлучио да покуша да ли може да исцељује људе истим силама које је он задобио од природе, као резултат свог личног челичења.

Све време је тражио у природи потврду правилности својих поступака, питајући је о свему. И, успео је да исцели жену која седамнаест година није ходала… Тада је био запослен у руднику, и тамо је стално покушавао да спашава људе приликом разних несрећа и болести. Одлучио је да провери своју моћ тако што је пошао да помогне жени којаје 17 година била прикована за постељу због тешке болести – парализе. Кренуо је према болесници, с намером даје излечи. Међутим, при том је себи поставио један услов: уколико жена стане на ноге, он ће ходати по снегу без обуће. Његова моћ исцељења налазила се само у његовом уму, зато је била тако необична. Решио да је искуша ту моћ. Када је рано ујутро жена стала на ноге и начинила неколико корака, изашао је напоље и рекао себи: моја моћ није у томе да штитим тело од природе, већ да своју обућу заувек оставим, и изложим своје тело природним елементима: ваздуху, води, ходајући босим ногама по земљи, која ми је и дала то тело.

„Прво је скинио капу, затим чизме, капут, кошуљу и панталоне, све до шорца.“ Све је то радио постепено, опрезно и пажљиво, водећи при том рачуна о храни коју је јео, како би његово дело било исправно, и како би, на крају, могао да живи само од природе, од ваздуха, земље и воде. На тај начин, као какав истраживач, решавао је један за другим задатке који су се такође налазили пред сваким човеком, а у суштини је решавао вечни задатак живота намењен свакој индивидуи највишег реда, откривао путеве бесмртности човека на Земљи. Живот Порфирија Иванова је на тај начин задобио свој смисао, а резултати експериментисања над самим собом били су од непроцењиве вредности, „далековид“ систем оздрављења. Свих тих година искушавања животних сила, муњевито је проналазио начине заштите пред природом, у свим њеним условима, сам се налазећи као у каквој светлећој љуштури. Људи су видели његову величину, и нису могли да схвате то његово светлеће тело, штаје то заправо?

А он је га формирао упорним радом, почињући простим корацима: снег, хладна вода, хладноћа. Затим је постепено јачао своју снагу тако што се излагао природи незаштићен, без оклопа одеће којом се обично штитимо. За све је то било потребно стрпљење какво се до тада још није срело. Он је рођен заједничком промишљу Васионе и Мајке Земље, и немогуће је другачије схватити тог великог генија. Једноставност живота, и рад за добробит целог човечанства, учинили су да стекне небројене поклонике. Тако је прорицао његов експеримент: а он се трудио да; буде што ближе природи. Његово здравље је јачало, ишао је у сусрет свим природним елементима са којима се сусретао, ни од чега се није скривао. Прилазио је природи са поверењем и љубављу, без страха. Она, као разумно и живо биће, давала му је снагу и као да га је учила, проверавала његову искреност и указивала му на грешке.

Говорио је: „Истражујући све оно што је у човеку и у природи подложно слабљењу, разарању, и све оно што јача и развија, нашао сам поступак, знање, метод који ћу развијати, чиме ћу се руководити и сам, да бих могао на исти начин помоћи и другим људима“ На тај начин успео је да недељама остане у степи на мразу, обнажен и без обуће, а да се при том не разболи. Научио је да управља помоћу свести и воље својим телом и психом, не пуштајући у себе болести, слабости, лењост… Научио је да остане без хране и воде без икаквих последица дуго времена (најдужи његов овакав експеримент био је -108 дана, али то, по његовим речима, није била граница његових могућности). У исто време је почео да пропагира свој метод оздрављења и прекаљивања свима које је сусретао, и помагао је болеснима и немоћнима да победе своје болести и да их подиже из постеље. Он је на онима који су то желели, испробавао пронађене корисне квалитете природе, при том будно мотрећи на те људе и контролишући цео процес. Како је говорио, „то није само обично челичење организма против хладноће и прехладе, већ пробуђење, развијање свесног управљања унутрашњим моћима и способостима нервног система“ – то је исечак из документа: „Историја и метод мог система прекаљивања“, који је био послан научницима методичарима и властима 1951. године. Постепено, Порфирије Иванов је развио и формулисао кодекс правила свог челичења и условно га назвао „Чедо“(тако се обраћао сваком човеку, називајући га својим дететом). Тај кодекс је такође био послан и у Кремљ, Леониду Иљичу Брежњеву. До тада је Иванов предавао своје учење само усмено. Однос власти према њему, наравно, био је веома опрезан. Они су се на све начине трудили да га ометају. Током живота је провео укупно 12 година у затворима и психијатријским болницама, где су га мучили, доводећи га скоро до потпуног физичког исцрпљења, и слали га кући да умре, али је он тамо постепено успостављао своје снаге, поново излажући своје тело природи.

Најважније је то што је у тој комуникацији с природом учествовало не само његово тело, већ и свест. Она се скоро потпуно изменила. Он је освешћивао своје раније пороке и победио их, тј. потчинио их својој вољи. Ствар је у томе, што од природе, изгледа, скоро ништа нећеш добити, поготово не здравље, ако имаш неке пороке или бесмислене емоције, и не покушаваш са њима да се избориш. Природа као да их осећа, и човек не може у таквом стању (порочном) да се не смрзне или да остане без јела дуже времена. А човеку са позитивним, чистим осећањима и мислима се природа отвара, помаже му да много тога издржи и поверава му се, као да допушта да буде с њом у комуникацији.

Његова љубав и стрпљење према људима били су неизмерни. Он је од њих доживео веома много увреда, и до почетка свог педесетогодишњег експеримента, није према њима изменио свој однос. Трудио се да свакоме ко жели, ко му је дошао са молбом, пружи све што је могао. Болела гаје душа због сиромашних, болесних. Он је прозрео сваког човека већ на први поглед, одмах је знао због чега је неко дошао, као и шта од њега може да прими. Трудио се да у свакоме пробуди савест, да људе научи како да победе гордост и самољубље, страх и презрење, неповерење, да пробуди у њима љубав. свакоје од њега добијао правичност. Од људи ништа није скривао и о сваком свом експерименту у природи их је обавештавао, исто тако и власти. И, уколико му нису дозвољавали да уради замишљено, он се томе није противио, јер је један од његових главних животних принципа био: „Својим ставом другоме не сметај“. Као и: „Природа – то смо сви ми, људи, наше жеље“. Зато се и није трудио, како се каже, да „скочи више од главе“, да нечим притиска друге. „Револуцијом“- како је говорио – ништа нећеш постићи. Треба живети еволуционо“ постепено достизати промену, у зависности од нивоа свести људи и промена у природи. Јер његов циљ није био само да сваки човек буде здрав, да не буде болестан и да живи срећно већ, пре свега, да „измени ток свести људи“, њихов начин живота, однос према природи и према себи. Јер, наш начин живота и наш однос према природи води човечанство, и сваког човека појединачно, према ћорсокаку, ка самоуништењу.

То данас постаје све очигледније. Проблем човечанства је што се на нашој планети све више и више троши и нарушава еколошки баланс. Људска активност сада прети уништењем и Планете, и самих себе, заједно с њом. У том смислу човек је неразуман и не уме да гледа на све сто се дешава у планетарним и људским размерама, он живи у свом затвореном свету, са својим егоистичним интересима, све тумачи са тачке гледишта добијања личне користи, не размишљајући о последицама својих дела. Ускоро и све може да се заврши катастрофом. Људски род, са свим својим достигнућима, тај „чар природе“, престаће да постоји, без трага. А у човеку и природи је све хармонично, све је замишљено, све је саздано тако, да човек може да живи не доводећи окружење и себе до таквог жалосног стања. Човек не користи ни половину својих могућности; то сада постаје све очигледније и почиње све чешће да се помиње. Тј., он, по својој суштини, још није потпун човек, у потпуном смислу те речи, чак ни физички. А шта рећи о моралу?

Сва расуђивања углавном остају на папиру, а на делу човеку је потребан тирански напор да би превазишао своје егоистичне пороке, и то му никада потпуно не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Како човек, паразит на телу природе, „разбојник и убица“, како је говорио Порфирије Иванов, може да изгради у себи неку моралну чистоту, неку апсолутну духовност, уколико је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи?

То питање обично не пада никоме на памет. За штетне последице људских активности у природи проглашавају се одговорним начин производње, несавршена технологија, неки проблеми социјалног устројства… скоро да се ништа не говори о неморалности самог човека у том односу. Он сматра такав начин живота јединим могућим. Иванов открива своју тачку гледишта у вези тога. Некима се она може учинити неподесном, некоме као утопија, некоме фантазија. Али, то је лична ствар сваког човека. Са закључцима Иванова је неопходно упознати људе, јер је потребно тражити неки излаз из ове ситуације.

Иванов је умро 10.априла 1983.године, оставивши људима своје учење, записано у свескама (познато их је више од 250), у „Чеду“, писмима власти и научницима. Све је то тада остало без дужне пажње. Сада, овај систем оздрављења има хиљаде следбеника, који покушавају да растумаче наслеђе Иванова, зато што је то, безусловно и пре свега, посебан поглед на свет, специфично, ново гледиште на историју човека и природу, на судбину човечанства, а не само један у низу великог броја метода за савладавање болести и челичења организма. Он је оставио молбу људима:

„Ја молим, преклињем све људе: пронађите своје место у природи. Њега нико није заузео и оно се не може купити никаквим новцем. Достиже се само сопственим делима и радом за своју добробит, да би вама живот био лакши“.“

Јулија Казновскаја

Суштина Ивановог учења сажета је у 12 савета, познатих као “Чедо” како их је он назвао. Даћу их у сажетој краћој форми, а осталу разраду имате у књизи…

  1. Два пута на дан купај се у хладној природној води, за своју добробит. Купај се где год можеш: у језеру, реци, кади, туширај се или поливај. Постављам ти те услове. Купање у топлој води заврши хладном.
  2. Пре или после купања, а уколико је могуће и за време купања у природи, стани босим ногама на земљу, а зими на снег, бар 1-2 минута. Удахни кроз уста неколико пута и у мислима се помоли Природи за своје здравље и здравље свих људи.
  3. Не употребљавај алкохол и дуван.
  4. Потруди се да се бар једном недељно издржиш без хране и воде од петка увече (18-20 часова), до 12 сати у недељу. То су твоје заслуге и твој спокој. Уколико ти то је тешко, тада „издржи“ бар 24 часа.
  5. У 12 сати, у недељу, изађи у природу бос, и неколико пута диши и мисли како је горе описано, То је празник твог тела. После тога можеш јести све што ти се допада.
  6. Воли Природу која те окружује, не пљуј око себе и ништа не испљувавај. Навикни на то – то је твоје здравље.
  7. Поздрављајте се са свима увеки свуда, посебно са старијим људима. Ако хоћеш да будеш здрав – поздрави се са свима.
  8. Помази људима онолико колико можеш, посебно сиромашном, увређеном, ономе коме је то неопходно. Чини то с радошћу. Одазови се на његову потребу душом и срцем. У њему ћеш пронаћи пријатеља и допринећеш миру у свету!
  9. Победи у себи похлепу, самодовољност, грамзивост, страх, лицемерје, понос. Веруј људима и воли их. Не говори о њима лоше и не узимај к срцу лоша мишљења о себи.
  10. Ослободи се мисли о болестима, физичких слабости, смрти. То је твоја победа!
  11. Мисли не одвајај од својих дела. Прочитао си – добро. Али најважније је – чини! Систем Иванова може бити правилно схваћен само ако га човек практикује, када почне да усмерава своје болесно тело ка здрављу, ум – ка стваралаштву, срце  ка служењу доброти и миру. „Чините добра дела, и Природа вас неће нападати“.
  12. Причај и преноси искуство овог дела, али се не хвали и уздижи тиме. Буди скроман.

………….

„Порфирије Иванов је живео као једноставан човек, који је на генијалан начин изградио законе живота и стварања, спознавајући све његове загонетке. „Смрт је неизбежна само у уму, то човек може да промени не допуштајући да га обузму мисли о болестима, физичкој слабости, смрти“. Тако је веровао Иванов, и сам је у личном животу остварио то уверење, искушавајући себе у тешким условима живота.

Паршека, тако су Иванова звали у детињству, су виђали и сусретали многи људи у свим градовима и селима, и свако га је запамтио као великана, који у шорцу лута по пустим пољима, придржавајући се чврсто само својих принципа: беспомоћности пред Природом и вољом за животом. Доживео је све могуће несреће и покушао да их надигра, како би и убудуће и други људи могли да пронађу излаз из било које ситуације. Прошао је сва могућа људска искушења, лутао, тражио, и на крају показао човеку како може да се ослободи робовања материјалном животу.

Његова потрага је помогла хиљадама људи. Иванов је свима открио могућност како да утичу на развој Васионе. Открио је човеку тајнус вета“.

………….

„Систем Иванова је резултат његовог педесетогодишњег искуства у Природи. Он је јединствен и недељив, као и сама Природа. Зато га треба радити у целини, ништа у њему не мењајући ради своје удобности, и ништа не додавати“.

Драган Симовић: Моји Галактички Преци


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813

Лирски записи

01

Срби су много што-шта преживели у својој стотину векова дугој повесници, али ова понижења, овај јад, ову духовну беду,
овај стид и срам – неће преживети.
Ниједан народ у својој повесници није био тако понижен до скота, до последњег скота.
Оваква понижења могу да доживе, и преживе, само они који се више не рачунају у људе, не рачунају у словесне народе.

Са становишта духовне науке, са једног вишег ступња Свести, боље је да смо нестали, да смо заувек нестали са овога света, него што смо доживели сва та понижења.
Оно изабраних и одабраних Срба, оно расних и самосвесних Срба, знам, поуздано знам, неће преживети ова понижења Србства.
Одлазиће један по један, један за другим, или, пак, сви скупа, са овога света, а остаће само они Срби који у суштини, у бити, и нису Срби, већ само користе лажна србска имена, да би што више обрукали и понизили Србство.

Заиста, Србство је овога пута понижено и обрукано за сва времена.
После овога и неће више бити никаквога Србства на Земљи, већ ће опстати нешто што је ругање Србству,
нешто што је спрдња са Србством.

02

Враћам се својим коренима, својим боговима и прецима, враћам се првобитном бићу звездане расе, враћам се прецима Стриборјанима, Хиперборејцима и ПраАријевцима, враћам се вери својих посвећених предака, јер са овим Србима који се ругају свему Србском, уистини, немам ничег заједничког, нити то може бити мој род, нити, пак, то јесте мој народ.

Не желим да ови лажни, да ови вештачки створени Срби брукају моје богове и моје претке који су и живели и умирали, и, опет, и умирали и живели држећи се Сварожнице, држећи се Галактичке Вертикале.

03

Ми смо од ПраВасељене, од Духа Стварања, од Свести, од Створитеља добили многе дарове, а један од тајинствених дарова јесте и тај, да смо ми кадри не само да мењамо и стварамо своју судбину, већ можемо – у својој стваралачкој машти, у сновима својим – да бирамо, да стварамо, и да обликујемо како своје потомке тако и своје претке.

04

Нека се свако од нас изјашњава како год пожели – јер свако од нас ствара своје претке – али, што се мојега бића и суштаства тиче, ја сам Стриборјанин, Хиперборејац, ПраАријевац, потомак посвећених божанских предака, који и данас живе у Галактичком Језгру и, који ми, све време, припомажу у овоме свету привида, варки и опсена.

05

Ови лажни и вештачки створени Срби нису моји Срби, нису Срби орлови и соколи, нису Срби летачи, већ су то пузавци и гмизавци који су Србство понизили до скота, до последњег скота.
Неће ме више ништа ни везивати ни повезивати са њима, нити у овоме свету нити у иним световима.
Кретаћу се усамљен као носорог, као степски вук, повезан са својим Галактичким Прецима, повезан Бесмртним Боговима.

06

Нека у овоме свету скончам као последњи просјак – јер сам међу овим лажним и вештачки створеним Србима одувек и живео као просјак (будући да су ме све време, од када знам за себе, вазда прогањали и кажњавали за све оно што сам, као песник, чинио за Србство) – али ћу до свршетка свог земаљског животног тока остати веран Светоме Завету својих Галактичких Предака.

Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Велимир Абрамовић: Ртањ је временска машина. Геометрија Ртња као природна математика времена


Велимир Абрамовић: Ртањ је временска машина

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Центар за истраживање и екологију „Дух Ртња“ недавно је организовао научно истраживачки скуп чија је тема била Време. На овом линку: http://vimeo.com/72155777 можете видети шири извештај са овог скупа, док сам ја у овом видео прилогу издвојио мишљење професора Велимира Абрамовића о његовом проучавању времена, о круцијалниом значају откривања тајне времена као суштине продора у новој одуховљеној науци, Теслијанској науци, као и о Ртњу као пирамиди која је временск машина.

А сада следи једно предавање професора Абрамовића о геометрији Ртња…

Проф. др Велимир Абрамовић – Геометрија Ртња као природна математика времена – РТАЊ СОЛСТИЦИЈ 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Затварам блог (сајт) до даљњег, а можда и заувек…


Вода те Воли, Воли и ти Њу…

Вода те воли, воли и ти њу
плутај са њом,
не плаши се Љубави.

Вода је вечносни дар Богова теби,
вода је Бог, Бог је вода,
вода је живот, живот је вода.
вода је река живота,
Она вечносно тече у теби, тече, тече…

Река непрекидно тече,
а ти непомично стојиш у њој и чекаш, чекаш…
напето чекаш претходну и будућу воду да поново дође,
да те поново додирне, окваси и освежи,
али она ти више никада неће поново доћи,
јер једном је већ дошла, додирнула те, Овде и Сада
оквасила те, освежила и позвала да плуташ са њом,
јер река живота вечносно тече у теби,
Овде и Сада…!

Но ти не прихваташ њен позив, не увиђаш то,
јер пун си несвесности, страха и „знања“,
плашиш се Љубави, плашиш се Живота, плашиш се Себе
јер немаш свесности, поверења, храбрости и опуштености,
да плуташ са надошлом водом, са животом.

Не, не плаши се, опусти се и плутај са водом,
свесно и храбро, не, нећеш се удавити,
чак и ако не знаш да пливаш, јер вода зна
а с њом и ти, зато се опусти и плутај са Њом,
свесно, опуштено, поверљиво, без и једне мисли,
Љубав се догађа само у тишини,
Овде и Сада.

Живи живот који тече у теби, плутај…
јер ако чекаш претходну и будућу воду
да те поново додирне, окваси и освежи,
мртав си човек, чак и ако знаш да пливаш.

Вода те воли, воли и ти њу
плутај са њом,
не плаши се Љубави.

%d bloggers like this: