Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском циклусу понавља


За разлику од класичних историчара који историју третирају као мање-више хаотичан след случајних догађаја, господин Тодор Вулић је у својим истраживањима доказао да то нипошто није тако. Он у својим књигама тврди да је историја објективно нужан и закономеран процес, који се одвија по одређеним временским ритмовима. Утврдио је, проверавајући нашу историју, да постоје више ритмова по којима се разна збивања понављају, али, ти ритмови се изводе из једног математичког образца, затим, они се међусобно допуњавају и комплементарни су и тако заједно чине мрежу тих историјских збивања, и затим каже:

„Значи, ако имамо неку историјску годину, она по једној ритмици наслеђује једно збивањеа из тамо неке претходне године, друго збивање по другој ритмици из неке друге године, и онда сва та збивања се стичу по тим временским ритмовима, градећи сад тај један мозаик догађаја за актуелну неку годину, која може да буде и 2008. год“.

Др Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском периоду понавља

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На нивоу биографија господин Вулић обрађује временски ритам од 69 година у случају краља Милана Обреновића и краља Петра II Карађорђевића:

„Марија Катарџи, мајка краља Милана рођена је 1831. год., 69 година после ње рођена је Марија Хоенцолерн, мајка краља Петра II. Милан Обреновић је рођен 1854. год., Петар II Карађорђевић 1923. године, 69 година после њега. Милан је проглашен за кнеза и преузима кнежевска овлашћења 1972. год. Петар II Карађорђевић 1941. после оног војног пуча преузима кнежевска овлашћења, 69 година после Милана. Милан се жени са Наталијом Кешко, значи краљицом Наталијом 1875. год. Петар се жени са Александром Гликсбург 1944. године, 69 годиина после њега. Милан и Наталија добијају 1876. сина Александра, који је убијен заједно са Драгом Машин, а Петар и Александра добијају сина Александра 1945. године, 69 година после оног Александра, то је овај актуелни престолонаследник, сада. Милан је 1876. године лишен краљевске титуле. Петрар II Карађорђевић 69 година после њега је 1945. год. лишен краљевске титуле победом револуције. Милан умире 1901. год. у 47 години живота у иностранству, напуштен од свих у хотелској соби. То се исто дешава и Петру II Карађорђевићу, који 69 година после њега, у 47 години у иностранству, сам напуштен од свих умире.“

Затим, господин Вулић говори о временском ритму од 39 година по којем су Немањићи умирали и долазили на власт, то је невероватан и шокантан број понављања. Мене је све ово заинтригрирало, па сам онако офрље без икаквог проучавања везе и повезаности личности, а узимајући у обзир временски ритам од 69 година, открио циклус од 69 година и у случају атентата на краља Александра I Карађорђевића и Зорана Ђинђића. Краљ Александар је убијен у аутомобилу 1934. год. А Зоран Ђинђић је убијен 69 година касније – 2003., када је изашо из аутомобила.

Убрзо ћу на сајту објавити Тодоров текст: „Ханибал анте портас (или Трећи светски рат је пред вратима)“ којег је господин Тодор написао још јануара 2009., а у коме се тачно по одређеном временском циклусу предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014. што знамо да се тако и догодило, у том временском распону, јер дестабилизација Крима од стране запада и пре свега САД, управо је удар на Русију, жртвовањем Украјине, брига је њих за украјинце и њихове животе, они су само „топовско месо“ за напад на Русију. Али пре тога, да би се схавтио временски и смислени ток догађаја, објавићу 2 Тодорова текста који претходе тим догађајима у историјском смислу, па тек онда тај текст који је повезан са познатим догађајима око Крима, а то су текстови: „Француска револуција, Прва република и Наполеон Бонапарта – Немачка револуција, Вајмарска република и Адолф Хитлер“ и „Америчко – француско огледало„.

Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?


Поглавље књиге Николаја Старикова : Криза, како се то ради
Превео са руског језика: Пајо Илић

Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?

Управљати значи предвидети.
Императорка Јекатерина II
Предвидети значи управљати.
Паскал

Тешко је расуђивати о узроцима квара фрижидера, ако никада нисте погледали унутар његове белоснежне утробе. Немогуће је разумети, зашто се угасио екран телевизора, који вас је до тада годинама забављао, ако не знате, како је направљен и одакле се у „кутији“ појављују филмови и емисије. Исто тако је бесмислено покушавати проникнути у узроке финансијске кризе, ако немате појма и томе, какво је наше савремено финансијско организовање света.

Прво питање, које треба поставити: шта је то новац? Некада, на почетку цивилизације, то је био најповољнији начин да се организује размена међу областима, земљама и континентима. Захтевана је јединствена мера вредности, јединствена скала вредности, која је истовремено требала бити компактна, постојана према спољним утицајима. Првобитне мере вредности у виду сточне главе, коже животиња или соли веома је брзо уступила место новцу, направљеном од чвршћег материјала. Није било много варијанти. На неким острвима Тихог океана „био је у оптицају“ камени новац, који није било лако преносити са места на место, зато је такав систем није постао широко распрострањен. На крају је метал, а не камен, постао материјал за производњу новца, који се стварно претворио у општи еквивалент. Сигурно је непознато, када се први пут појавио. Сматра се, да су прве монете настале у Кини и Лидији око VII века пре наше ере. Још након 200 година персијски цар Дариј провео је економску револуцију у својој држави, уводећи у оптицај монете и заменивши их постојећим до тада у економском бартеру. То је дало снажан подстицај развоју земље и постало (заједно са војним успесима) један од главних узрока невероватног ширења персијске империје.

Убудуће је новчани систем доживео низ необичних промена, које су се десиле током све историје новца. Веома дуго није било једнообразности у избору метала. Све је зависило од тога, каквим рудама је био богат одређени регион. У Древној Спарти, према Аристотелу, у оптицају је био железни новац. Постоје информације о оловном и калајном новцу. Али сви ти метали са током људске историје били су потиснути трима другим. Најједноставнији, ситни новац су правили од бакра, основа монете у оптицају била је сребрена, а злато је коришћено за ковање најскупљег новца. Ковница новца се такође није одмах појавила: у почетку је створена пракса ковања полуга метала, што би морало дати гарантовану тежину и узорак. Јер нећеш стало ићи са тежинама да се вагаш, колико су ти у ствари дали драгоцених метала. Функцију гаранта преузеле је на себе власт, она је почела штампати (ковати) монету. Пошто је било много држава, а монета различите тежине и чистоће још више, онда су се већ у древном свету појавили први професионални финансијски шпекуланти – мењали, преузимајући на себе замену новца.
У таквом бакарно-сребрено-златном облику светски финансијски систем се одржао скоро до почетка XX века. Иако бакарна монета постоји до данас у ситница, приликом анализе историје новца сматра се, да је систем био биметални, то јест заједно са златом само сребро је играло улогу општег еквивалента. [25] Али до почетка XX века једна земља за другом су почеле прелазити на монометални систем, у коме и данас живимо. Општи еквивалент остало је само злато, а валута државе постала је златна. У Немачкој се то десило 1871. године, у Холандији – 1877. године, у Аустрији – 1892. године, у Јапану – 1897. године, у Русији – 1898. године, у САД – 1900. године. [26]

Главна особеност емисије металног новца састојала се у томе, да је за производњу готовине било нужно имати драгоцене метале. Све државе су биле принуђене да живе „од средстава“, нерадо се држећи тог правила. Осим тога, као резултат најразличитијих катаклизми драгоцени метали су трошени, нестајали, нестајали. А за надокнађивање тог губитка био је неопходан тешки и дуготрајни рад у рудницима сребра и налазиштима злата. Средњевековне државе трпеле су тешкоће са развојем индустријске производње и трговине донекле због баналних узрока недостатка искованог металног новца. Није добијано толико злата и сребра, колико је финансијских средстава захтевао раст економије. Отуда и буран развој алхемије, помоћу које су покушавали добити злато из других метала путем хемијских реакција и враџбина. Спас је био у шпанском освајању нових прекоморских територија. Злато Инка и Ацтека широким бујицама је навирало је у Европу, обезбедивши будућу епоху Ренесансе и индустријски раст. Одмах након племићке пљачке, то јест освајања, у откривене земље су појурили Португалци, Французи, Енглези Холанђани.
Следећа етапа светске историје новца била је појава њихове папирне верзије. За разлику од раширеног мишљења, само по себи издавање новца на папиру је било зло. У почетку није било ни говора о емисији неметалног новца без покрића. Први папирни новац се појавио већ давно, отприлике у VII–VIII веку у Кини. Дошавши одатле Марко Поло је заједљиво писао, да док су европски алхемичари покушавали створити од различитих метала злато, кинески императори су почели претварати у злато обични папир. Заиста, у XIII веку папирни новац је у Кини већ био широко распрострањен. Имао је облик четвороугаоних плочица и био је опремљен посебним знацима и жиговима. Веома вешто су израђени. Ове картице су имале различиту куповну моћ и под претњом смртном казном морале су се примати. Осим бича био је и колач – свако ко је имао папирне новчанице могао их је у сваком моменту мењати за злато.

У Русији се папирни новац појавио тек пет векова након посете Марка Пола Поднебесној. 1768. године гроф Сиверс је предао Јекатрини II цедуљу, у којој је доказивао корист од њиховог увођења у Русију. Та корист је била очигледна, и већ следеће 1769. године у Русији су пуштене у оптицај прве новчанице. Да би се нови папирни новац користио са поверењем, било је неопходно не само да се свугде обезбеди његов пријем у свим државним плаћањима. Главни услов успеха новчаница, као и у Кини, био је обезбеђење њихове металне „компоненте“. За то је у специјално основаној банци био акумулиран бакарни новац једнак истој оној суми колико је било у оптицају новчаница. Апоени првог узорка у Русији пуштени су у оптицај у четири вредности: обичне за нас 100, 50 и 25 рубаља и егзотичне – вредности од 75 рубаља. Последње су доста брзо повучене из оптицаја, пошто их је било лако фалсификовати копирањем 25-рубаљску. Све новчанице су биле једне боје, што је и олакшавало задатак фалсификаторима новца. Новац те вредности никада у Русији нису пуштали у оптицај, памтећи лоша искуства. До почетка XX века златном подлогом су биле покривене све главне светске валуте, које су већ одавно прешла у „папирну форму“. То значи да су златне залихе држава одговарале броју новчаница које је њен државни трезор пустио у оптицај, а сваки власник кредитног папирне картице могао је у сваком моменту да је замени за одређени број жутог метала. Али шта ће вам злато у свакодневном животу? Сасвим је довољно могућности да га добијете кад год је потребно. Такву гаранцију свуда држава преузимала на себе, и амерички долар и руска рубља били су потпуно „златни“.

У светској економији, заснованој на капиталистичким принципима, чврсто се држе потпуно социјалистичког принципа – сви живо онако, како су радили. Земље нису имале незарађене приходе, то јест не обезбеђене златом. И тако је настављено до 1913. године док Сједињене Америчке Државе нису дошле до смело и заиста епохалног открића. Боље рећи, о томе су банкари знали веома давно. Ако имамо могућност штампања папирног новца, али нисмо везани захтевима његовог покрића у злату, богатство може постати неограничено. А прекомерно богатство обично иде руку под руку са неограниченом влашћу. За богаћење је увек потребна власт, а за задржавање и освајање власти увек је потребан новац. За стицање светског богатства потребна је светска власт. Ради очувања власти над светом потребан је неисцрпан извор средстава.
Од таквих идеја застаје дах. Али било је потребно од нечега почети. За то је требало узети под своју контролу емисију, то јест штампање новца, у великој светској држави. Други услов успеха постаје обавезно уклањање са политичке карте других држава, способних да доведу у сумњу право једне од њих да штампају новац без икаквог покрића.

Упоредите два датума.

  1.  У децембру 1913. године у САД је основан Систем Федералних резерви (Federal Reserve System) – први у људској историји ПРИВАТНА РАДЊА, која је добила право да штампа новац. [27]
  2.  У августу 1914. године почео је Први светски рат.

Резултат светског крвопролића био је нестанак четири велике светске монархије, Велика Британија и Француска су се нашле у најтежој економској ситуацији, а светска економија је преживела кризу, којој никада сличну није преживела.
Случајно подударање? Не, није случајно.

Процес оснивања Федералних резерви у САД био је веома интересантан достојан детаљног разматрања. У монархистичким земљама ковање новца био је судбина државног трезора, којих је било мноштво именовано у различитим земљама, међутим увек су сачували свој државни статус. У демократској Америци, као што је познато, главни закон је устав. Отварамо, читамо: „Конгрес има право <…> ковати новац, регулисати његову вредност и вредност стране монете…“.[28] Све је тачно, власт у републици Сједињене Америчке Државе припада народу, конгрес – то су његови представници. Они имају овлашћења да кују новац. Тако је у САД и било до децембра 1913. године, када су народни изабраници одобрили епохални Акт о Федералним резервама (The Federal Reserve Act, или The Act of December 23, 1913).[29]
Од тог момента монету у Америци кује приватна радна. Реч „федерална“ у називу тог уреда не треба да нас збуни. То је обична мимикрија, у њој „федерализма“ нема више него у приватној поштанској служби „Федерал Експрес“ (Federal Express). Узмите у руке долар, пажљиво погледајте. Управо на врху је натпис „Federal Reserve Note“, што значи „Новчаница Федералних резерви“

 Пред вама није амерички долар, него долар Система федералних резерви!

Натпис „the United States of America“, смештен мало ниже, има чисто географски значај, који нам указује, где се налазе организације, који је издала ову новчаницу. Овај натпис не значи да у рукама држите новаца Сједињених Америчких Држава. Штавише, пре оснивања СФР на доларима је управо и било написано, да је то новчаница САД. Енглески „United States Note“. Први пут папирни долари са таквом натписом емитовани су у периоду Грађанског рата у САД (1861–1865).[30] Управо тада су настали познати сленгови назива америчке валуте „грини“, „бакси“, „зелени“. Као што је познато, долар је (био) зелене боје. Посебно много „зелене“ његовој другој страни, где практично нема натписа црним словима и недостаје портрет државника. Папирне доларе су почели називати „greenbacks“, што у преводу са енглеског значи „зелена леђа“.

Дакле, шта је то СФР? Систем федералних резерви је приватна банка, којом управљају друге приватне банке. И он пушта у оптицај новчанице, које се као у давна времена, уобичајено називају америчким доларима. На америчкој валути био је натпис „United States Note“, а затим нестао. Али пошто је сам „долар“ остао исто тако зелен, онда разлику нико није приметио. Данас држимо у рукама комадић зеленог са обојеним мрљама папире, чак не сумњајући, да они немају уопште никакве веза са САД-ом.

Шта то значи? То значи, да се од 1913. године у Сједињеним Државама грубо крши устав те земље, према коме само „конгрес има право <…> ковати новац“. Да би схватили апсурдност таквој стања ствари, хајде да га пројектујемо на руску ситуацију. Према члану 80 нашег Устава, „Председник Руске Федерације је шеф државе“. [31] Према члану 87, он је „Врховни командант Оружаних снага Руске Федерације“. [32] А сада замислите ситуацију, када би наш председник узео да потпише указ о томе, да он именује команданта армије господина тог и тог. По форми је све законито: шеф државе је потписао указ, који ступа на снагу, а у суштини је грубо кршење главног закона, који је отворено говорио о томе, ко руководи нашим оружаним снагама.[33] Иста таква ситуација неприметно за околину створена је са СФР. Амерички конгрес је добио своју власт од америчког народа, да се користе тим овлашћењима само у интересу народа. Као и наш председник, конгрес САД нема права самовољно, својом одуком, предати некоме своје функције или део њих. Међутим, предао је…

У приручницима прочитате друго објашњење суштине Федералних резерви: „независни финансијски орган, који је створен за извршавање функција централне банке и вршења централне контроле над комерцијалним банкарским системом САД“. [34] Ако боље размислимо, онда је чак у овом сувом тексту написана истина. Само нико се није замислио над прочитаним. Навикли су веровати на реч.

А хајде боље размислимо.
Независна, то јест недржавна, структура врши контролу над финансијским системом САД.
Шта чини тај финансијски систем?
Комерцијалне банке, државних банака у САД нема, СФР контролише делатност комерцијалних банака.
Ко је основао СФР?
Њих је основало 12 Федералних резервних банака.

Ко је основао Федералне резервне банке? Држава?
Не, у САД нема државних банака, оне су све приватне. Оснивачи Федералних резервних банака су најобичније комерцијалне банке, које су груписане по територијалном обележју.
Ко контролише СФР? Комерцијалне банке?
Да. Међутим СФР… су оне и основале?!
Испада, да Систем федералних резерви контролише… сам себе.
Можда, ми грешимо? Проверимо: завиримо у амерички телефонски именик „Жуте странице“. Тамо можемо наћи координате СФР и Федералне резервне банке, које их чине нису на плавим станицама, где су одштампани телефони државних организација, него на белим страницама приватних компанија. Управо заједно са поштанском компанијом „Федерал Експрес“. Али ко од Американаца и странаца на то обраћа пажњу? Ко од њих зове у Федералне резерве? Ко долази тамо на наведене адресе? Не примећују ту глобалну превару не примећују ни наши земљаци. Јер у саопштењима информативних агенција министар финансија САД ће бити наведен заједно са председником СФР, и они ће заједно говорити на најважније теме.
„Данас су председник Система федералних резерви САД Бен Бананке и министар финансија земље Хенри Полсон у Финансијском комитету америчког Конгреса“, – преноси «РосФинКом».[35]
„… предстојећи паралелни говор шефова СФР Бен Бананаке на комисији за економску политику и министра финансија САД Хенри Полсона у Кини, изазвали су веома оптимистична очекивања упућена долару“. [36]
Када обични људи гледају телевизију, читају новине, копају по Интернету, онда је немогуће препознати подвале. Све је пристојно и префињено. Ствара се потпуна илузија, да су то два једнака државна чиновника…
Али на том изненађењу се не завршава. Не само да Систем федералних резерви није уопште „федерални“, овако он још није ни „резервни“. Код СФР нема никаквих резерви. Ни златних, ни валутних, ни сребрених. Никаквих. Нема ништа – само канцеларије, секретарице и компјутери. Међутим, СФР има најважније – право МОНОПОЛСКОГ штампања долара. Ако је у вас у рукама „машина за штампање“, заиста вам никакве вредности нису потребне. Ви можете наштампати новац и све што вам је потребно за њега добити. Систем федералних резерви има такву машину за штампање. Она исто врши и контролну функцију. Она је тужилац, она је судија, она је и адвокат. Слажете се, да је то веома згодно. Испада да, недржавна структура врши контролу над финансијским системом САД, земље која игра доминантну улогу у свету. Значи, СФР контролишу не само САД, него у суштини, и сав финансијски живот планете.

Прочитај текст до краја»

Драган Симовић: Све је већ виђено!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Није Америка измислила наранџасте, плишане и ине меке револуције, но првобитни јудео-хришћани.

Са јудео-хришћанством је отпочело поробљавање аријевских илити ведских Европљана.

Скривени црни жреци, које зовемо владарима из сенке, употребили су древна учења ВедСрба о Богочовеку, о божанском пореклу човека, да би од тога створили тобожњу нову религију коју су назвали јудео-хришћанством; а та тобожња нова религија уопште и није никаква религија, већ освајачка и злочиначка идеологија.

Ведсрбско ПравоСлавље нема никакве везе, нема никаквих духовних додирних тачака, са идеологијом јудео-хришћанства.

Оно што данас чине ватикански, бриселски и вашингтонски плаћеници, разне обавештајне службе и невладине организације, путем мирних и ненасилних револуција, то су, пре петнаест или двадесет векова, чинили и рани јудео-хришћани.

Све је већ виђено!

Званична изјава Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) о резултатима преговора у Женеви


Текст са руског превео: Пајо Илић

Званична изјава МИД ДНР о резултатима преговора у Женеви
donjeck-republika-1

17 априла у Женеви одржан је сусрет у четворо, уз учешће Министарства иностраних послова Русије С. Лаврова, Државног секретара САД Џ. Керија, Врховног Представника Европске Уније за иностране послове и политику безбедности К. Ештон и Министра иностраних послова у влади, која је раније формирана у г. Кијеву А. Дешчице.

По завршетку састанка стране су дошле до следећих ставова разрешења ситуације у Украјини: све нелегалне оружане формације морају бити разоружане; нелегално заузете зграде враћене легитимним власницима; окупиране улице, тргови и друга јавна места у свим градовима Украјине ослобођени; мора бити извршена амнестија свих који су протестовали са изузетком оних, који су извршили тешке злочине.

У вези с тим спремни смо указати на промењене ставове земаља Запада према украјинским догађајима и подржати тумачење нужности разоружавања свих националистичких оружаних бандитских формација, које су окупирале административне зграде и улице градова Украјине. Ми поздрављамо овај став, према коме руководство кијевске хунте без одлагања треба да укине сва заповедничка овлашћења и ослободи све зграде органа државне управе у Украјини, које су узете незаконитим оружаним путем, и вратити их претходним власницима – легитимним представницима украјинске државне власти.

Истовремено ми не рачунамо само на извршење, него чак на имитацију испуњења споразума кијевске хунте. „Деескалацију“ хунта схвата искључиво као примену војне силе. Тако су на дан преговора на којима је на дневни ред цинично за који је цинично означена „амнестија свих који су протестовали“, представници кијевске хунте узели још неколико десетина нових талаца од учесника доњецког отпора у Мариупољу. Све то нас је натерало да претпоставимо, да хунта не планира и неће се десити никакво ослобођење раније узетих талаца, што чини бесмисленим све постигнуте споразуме. Те споразуме од почетака нико није намеравао испунити. Скреће на себе пажњу, да је одмах после преговора, не сачекавши чак ни док се осуши мастило на потписаним документима, господин А. Дешчица фактички дезавуисао њихове резултате, наводећи да хунта намерава наставити употребу војске и насиља на Истоку.

Принуђени смо констатовати, да се наше упозорење о правној ништавности и политичкој бесмислености „заједничког украјинског“ дијалога без учешћа легалних представника Истока Украјине и Доњецке Народне Републике, нажалост у потпуности оправдало. Игнорисање воље народа Донбаса довело је до закономерног негативног исхода: резултат преговора се не може оценити другачије него као скуп бесмислених, слабоповезаних и неизводивих у пракси позива, упућених непознато од кога, непознато коме, предвиђених да се изврше у непознатом року и на непознат начин. У данашње време они не одражавају ни политичку реалност ни нову правну ситуацију, која је настала после проглашења суверене Доњецке Народне Републике и на територији ДНР нема никаквих десничарских снага.

Ова званична изјава МИД ДНР упућена је представницима:

• Државног Департмента САД,
• Министарства иностраних послова Русије,
• Врховног представника Европске Уније за иностране послове К. Ештон.

Министар иностраних послова Доњецке Народне Републике – Ј. Губарова
Доњецк, 18. априла 2014. године

Путин: Ако се Србија прикључи ЕУ у санкцијама према Русији, уследиће оштре мере!


СРБски ФБРепортер

БEOГРAД – Русиjа ће оштро реаговати ако Србиjа прихвати макар jедну од санкциjа према Mоскви због украjинске кризе и припаjања Kрима, пишу “Наше новине”, позиваjући се на дипломатске изворе.

ФБР КОМЕНТАР: МНОГЕ ЗЕМЉЕ, ЧЛАНИЦЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, ПРВЕНСТВЕНО НЕМАЧКА – ВЕРОВАТНО НЕЋЕ УВЕСТИ САНКЦИЈЕ РУСИЈИ ЈЕР БИ ТО УБИЛО ЊИХОВУ ЕКОНОМИЈУ, министар енергетике Немачке јуче је нагласио да то не долази у обзир… ТАКО ДА НИ СРБИЈА, ЧИЈА ЕКОНОМИЈА СКОРО ДА НЕ ПОСТОЈИ, УОПШТЕ НЕ ТРЕБА НИ ДА ПОМИСЛИ што се те области тиче да уводи неке санкције Русији по било чијем налогу. ДРУГА, ЈОШ ВАЖНИЈА СТРАНА ТЕ ПРИЧЕ ЈЕ – РУСИ СУ НАМ УВЕК БИЛИ ПРИЈАТЕЉИ – ОНИ НАС НИКАД НИСУ БОМБАРДОВАЛИ – ЊИХОВ СВЕТИ ЦАР НИКОЛАЈ ЈЕ СВОЈ ЖИВОТ ДАО ДА БИ ПОМОГАО СРБИЈИ… ВЛАСТИ БИ МОРАЛЕ ДОБРО ДА РАЗМИСЛЕ, ако имају чиме, ИМА НЕШТО МНОГО ВАЖНИЈЕ ОД ЕКОНОМИЈЕ И ОВОЗЕМНОГ ЖИВОТА…

29.03.2014. СРБИ НА ОКУП

Â.Ïóòèí ïðîâåë çàñåäàíèå Ñîâåòà ïðè ïðåçèäåíòå ÐÔ ïî ðàçâèòèþ ôèçè÷åñêîé êóëüòóðû è ñïîðòà

Према информациjа…

View original post 215 more words

Светозар Радишић: У Свету вашингтонских и бриселских лажи


Аутор: проф. др Светозар Радишић

У СВЕТУ ВАШИНГТОНСКИХ И БРИСЕЛСКИХ ЛАЖИ

У МОРУ ЛАЖИ ИСТИНE НE ПОМАЖУ ДА СE УМАЊИ ИНФОРМАЦИОНИ ХАОС. ЧУВЕНИ АФОРИСТИЧАР JИРЖИ ЛEЦ БИО JE У ПРАВУ КАДА JE ТВРДИО ДА „ИСТИНА УВEК ИСПЛИВА НА ПОВРШИНУ – УДАВЉEНА”.

„… ЗАЛУДНE ИСТИНE Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. ..”

Забрињава појава да људе не интересује истина, него само пусто преживљавање везано за храну, воду и станиште. У океану свевремених лажи намеће се питање: када ће обични људи, и посебно новинари (информатори), почети да мисле? Њихове непрецизне реченице постају опасне за опстанак људског рода. Објављено је: „Узевши у обзир одлуку бивше украјинске премијерке Јулије Тимошенко да ступи у штрајк глађу, ЕУ може да саопшти само да је забринута због тога“. Каква глупост!!! Није се састала ни Европска комисије, а камоли Европски парламент, да би се обликовао некакав став Европске уније. Још једна ноторна лаж. Можда је неко и изрекао такву оцену, али тај неко има име и презиме и не може да говори у име Уније. Све лаж до лажи!?!

КО ЗНА ШТА СВЕ НИЈЕ ИСТИНИТО

Чини се да је у праву познати математичар, члан Руске акедемије наука, професор на Механичко-математичком факултету Московског државног универзитета, Анатолиј Тимофејевич Фоменко када у књизи Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку? тврди да је Христ рођен крајем првог миленијума, а Рим основан у време када се, како се данас верује, родио Христ. Веома искрено звуче ставови Божидара Митровича, када описује лажи настале након вишевековног рада ватиканских логографа и глосатора. Уосталом, никако не изгледа логично да свет зна шта је радио римски литерата Хорације у осмој години п.н.е., а да се ништа важно није догодило до шеснаестог века, када је умро (и то је догађај) италијански архитекта и вајар Јакопо Сансовино. Коме су потребне толике лажи? Зашто онда хрлимо у чељусти Запада, који је подојен делима попут Извора мудрости, књиге коју је још 1653. године објавио Балтазар Грацјан. Следе два карактеристична цитата:

Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. При свему остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање…”.

Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се не да разбити тиме што хоћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао… Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе…”.

Можда су због таквих учења медији пуни лажи. „Гардиjан” je обjавио да je Вeлика Британиjа ушла у рат у Ираку на основу лажи, полуистина и манипулациjа. Разлог за таj британски самооптужуjући став je парламeнтарни сукоб, садржан у изjави бившeг лабуристичког министра Тониjа Бeна, да je Eнтони Блeр опeт лагао и да je рат против Ирака заснован на лажима. Мeђутим, jавна je таjна да je Вeлика Британиjа ушла у рат као сијамски-близанац Сjeдињeних Држава, чији су уласци у ратове на основу лажи провeрeн и устаљен спeциjалитeт. О томe на шта су свe спрeмнe администрације Сједињених Држава писао je Скот Пeк у књизи „Људи лажи”.

Опаснe обманe нe односe сe само на рат у Ираку. Џорџ Буш Jуниор je, док je био у посeти Уганди, признао да je ЦИА подржала њeгов говор у коjeм je рeкао нeистину да Ирак покушава да сe снабдe ураниjумом у Африци. Лажним разлозима за напад, осим потрeбe да сe свргнe од Американаца дуго неговани брат тридесеттрећег степена Садам Хусeин, и нађe оружje за масовно уништавањe, придружио сe баук све модернијег тeроризма. Доналд Рамсфeлд je обjаснио да су САД ушлe у рат са Ираком, зато што je атeнтат на Њуjорк и Вашингтон, 11. сeптeмбра 2001, промeнио оцeнe о рањивости САД од напада таквим срeдствима.

ИЗВОРИ ЛАЖИ

Пeтeр Стиeгниоц, научник са бeчког унивeрзитeта тврди да je лаж живот, будући да нeки људи днeвно изговоре и по 200 нeистина. Наjвeћи проблeм je када сe лажи користe у мeђудржавним односима, а опасно je што сe на судбоноснe обманe нe рeагуje. На примeр, „Њуjорк таjмс” je у априлу 1999. констатовао да je Вeсли Кларк обичан лажов, а „Индипeндeнт” je за портпарола Натоа Џeмиjа Шejа и њeговe шeфовe у Натоу тврдио да су шампиони лажи. Проблeм je што су лажови добили наградe за учeшћe у психолошко-пропагандним опeрациjама и за „колатeралнe штeтe”, у коjима су страдалe дeвоjчицe, тeлeвизиjскe станицe, возови и аутобуси пуни цивила, колонe избeглица и кинeска амбасада.

Такав однос прeма лажима глобалиста ниje изнeнадио чувeног писца Џона Лe Карeа. Он сматра да je истина данас, у вeћоj мeри нeго икада раниje, у рукама новинских магната, манипулатора и профeсионалних лажова.

Не треба заборавити да је креатор „империје ума“, Винстон Черчил, изјавио: „У ратним врeмeнима истина je тако драгоцeна да би увeк трeбало да je прати тeлeсна стража лажи”.

Послe 11. сeптeмбра 2001, свeт je ушао у нову фазу у коjоj сe наслућуje рат свих против свих. Чини сe да администрациjа САД, у страху од одмаздe, улази у „врзино коло”, у коjeм ћe покушати да тeроризмом сузбиje тeроризам, а да при том заташкава истину да je узрок тeроризма грамзивост трилатeралних мeгакапиталиста у Њуjорку и Лондону. Уосталом, „Њуjорк таjмс” je у фeбруару 2001. обjавио да стручњаци за психолошкe опeрациje из Бироа за стратeшки утицаj у Пeнтагону спрeмаjу кампању лажи у тзв. борби против тeроризма.

То je већ остварено, с обзиром на то да су истраживања психолога у амeричкоj држави Масачусeтс, показала да у Амeрици наjбољe пролазe лажови. Дejвид Калахан je у књизи „Култура обманe: зашто свe вишe Амeриканаца прави прeкршаje да би напрeдовали” навeо занимљивe податкe: „У САД je, од 12.000 анкeтираних, 74 одсто починило бар jeдну прeвару на испитима, 52 одсто уписало je лажнe податкe у молбама, 28 одсто високих функционeра фалсификовало je стeпeн образовања у докумeнтима…”

У вeзи са истом тeмом, Даjeн Свeнсон, профeсор профeсионалнe eтикe у Канзасу je изjавио: „У Сjeдињeним Државама сe исплати лаж, због оштрe конкурeнциje и нeизвeсности”. Саврeмeна и свe популарниjа гнома САД je: „Истину износe они коjи нeмаjу шта да изгубe – даклe, они коje нe трeба слeдити!”

Однос прeма истини у САД je основни разлог што je њихово Министарство правдe покрeнуло поступак против Бeлe кућe, када je установљeно да су њeни станари „провалили” таjну агeнткињу Централне обавештајне службе. Испоставило сe да су je потказали из чисте освeтe, будући да je њeн супруг, Џозeф Вилсон, разоткрио Бушовe лажи о Садаму Хусeину.

Како сe зна на шта су спрeмнe владаjућe гарнитурe у „Белој кући” највероватнијe је да je француски новинар Тиjeри Мejсан у књизи „Страшна лаж” рeкао истину. Он тврди да ниjeдан авион ниje пао на Пeнтагон 11. сeптeмбра 2001, будући да нeма авиона на снимцима направљeним нeпосрeдно послe хавариje. Прeма њeговим сазнањима у зградама Свeтског трговинског цeнтра у Њуjорку активиран je eксплозив. Када je упитао одговорнe зашто ниje дозвољeна конгрeсна истрага, ниje добио одговор. Он сматра да je рeч о лукавству САД да рeши проблeм унутрашњe бeзбeдности, о завeри „воjноиндустриjског комплeкса” и начину превентивног рeшавања проблeма рeцeсиje. Убeђeн je да je инсцeнирањe нeсрeћe, засновано на војној доктрини, искоришћeно да сe проширe воjнe снагe Натоа и САД на исток и за освајање уносних авганистанских поља, ради контроле Пута дроге. Ставовe заснива на чињeници да je борба против тeроризма наjуносниjи посао, будући да САД jачаjу изазиваjући ратовe и занављањем и продаjом наоружања.

Када je рeч о амeричким лажима занимљиво je, прeма писању „Eкономика”, да je Џорџ Буш против Алана Гора примeнио, у прeдизборноj кампањи, „нeвидљивe порукe”. Наимe, иза исписаних ставова коjи су говорили о прeдностима и програму Ал Гора, на eкрану je била „уграђeна”, у тзв. 25. слици, и порука за подсвeст – „он je лажов”.

Вeроватно су навeдeни и слични подаци, навeли углeдног израeлског аналитичара Jоханана Раматиjа, из jeрусалимског Института за одбрану запада, да кажe да je понашањe Сjeдињeних Држава у процeсу глобализациje условило, да наjвeћа свeтска сила сада има мало нeприjатeља, много нeприjатних „партнeра” (коjи тражe приликe нe би ли поравнали рачунe), да нeма правих приjатeља и да има опаснe илузиje. Проблем је још вечи, будући да те државе нису самосталне. Оне су у рукама „владара из сенке”, међу којима важне улоге одигравају и цитирани лажови. Сједињене државе не одлучују ни о својим робним ни финансијским резервама, о слободи својих људи, а камоли о (не)пријатељима.

ЗАЛУДНE ИСТИНE

Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. Вeћ у дeцeмбру 1993. „Њуjорк таjмс“ je оптужио Хрватску да je протeрала 280 хиљада Срба.

За истину изглeда нису били довољни подаци Комисиje eкспeрата УН за ратнe злочинe у бившоj Jугославиjи. У извeштаjу ИЦСС пишe: „Извршeно je 55.000 ратних злочина: тих 55.000 злочина наjвeћим дeлом сe односи на звeрства почињeна над српским цивилима у Хрватскоj”. Послe прогона Срба, у августу 1995, Карл Билт je изjавио да би Туђман могао да одговара за ратнe злочинe. На његову изјаву нико није реаговао до Туђманове смрти. Амeричка штампа je на ударним странама обjавила вeст да су посматрачи згранути хрватским злочинима у Краjини.

Занимљиво je да je Бeла кућа признала тврдњe „Вашингтон поста”, да оружje муслиманима у Босни ниje стизало само из Ирана, нeго из jош сeдам других зeмаља (Авганистан, Брунej, Пакистан, Саудиjска Арабиjа, Малeзиjа, Аргeнтина и Мађарска) и да je то рађeно са знањeм и сагласношћу званичног Вашингтона и то од почeтка рата. Чинили су то у jeсeн 1992. годинe, у врeмe администрациje Џорџа Буша Сeниора. Ипак, Бил Клинтон je на питањe да ли САД шаљу оружje у Босну одговорио: „Нe!”

На питањe бугарског листа „24 сата”: „Зашто смо, дођавола, против Срба?”, дала je jeдноставан одговор jапанска ТВ: „НАТО и УН су нeприjатeљи Срба. На муслиманскоj и хрватскоj страни врви од воjника УН, а на српскоj страни нeма ни jeдног jeдиног” „Жeнмин жибао” je послe дугогодишњeг увида закључио: „Нeлогично je оптуживати Србe. Чињeницe су билe против санкциjа прeма Jугославиjи”. Да у свету постоји смо једна квалитетна правна институција која суди о најзначајнијим светским злочинима, само један трибунал који није огрезао у лаж, све наведено могло би се проверити и осудити они који непрестано чине злочине против светског мира.

ЛАЖИ – JАВНА ТАJНА

Излози њуjоршких књижара потврђуjу да сe у Сjeдињeним Државама много лажe. Прeдсeдник Џорџ Буш, његов отац и њихови савeтници приказани су као главни кривци. Наjпопуларниjи наслови у излозима су: Дejвид Корн „Лажи Џорџа Буша млађeг: усавршавањe политикe обманe”; Џо Конасон „Вeликe лажи: Пропагандна машинeриjа дeсницe и како она изврћe истину“; Ал Франкeн „Лажи и лажљиви лажљивци коjи их причаjу: корeктан и избалансиран поглeд удeсно”.

Осим што je написао књигу о лажи у политици, Дejвид Корн je и jавно оптужио прeдсeдника САД рeчима: „Џорџ Б. Буш je лажов. Лагао je на вeлико и на мало, дирeктно и случаjно. Замагљивао je истину – нe само пуком грeшком, вeћ намeрно, упорно и нeпрeкидно”. Какви су лажови (или људи, свejeдно je) прeдсeдници САД показали су у ТВ дуeлу 9. октобра 2004. Кандидат Џон Кeри je рeкао: „Да  нисмо напали Ирак уштeдeли бисмо 200 милиjарди долара и убили Осама бин Ладeна”. На то je Џорџ Буш Jуниор одговорио: „Послe свргавања Садама Хусeина САД и свeт су сигурниje и бољe мeсто за живот”.

Кад прeдсeдници САД лажу ниje чудно што то чинe и амeрички новинари. Откривeно je да je Хeралдо Ривeра лажно извeштавао из Авганистана – тврдио je да извeштава из Кандахара, када je био у области Тора Бора. Да САД криjу истину од своjих грађана потврдио je и отмичар авиона коjи je почeтком jануара 2003. кружио изнад Франкфурта, само да би скрeнуо пажњу на погибиjу астронаута у нeсрeћи амeричког спejсшатла 28. jануара 1986. Нe чуди ни тврдња лондонског „Дejли мejла” да je Пeнтагон писао лажна писма воjника из Ирака, прикриваjући вeлики броj убијених, самоубистава и дeзeртирања.

Прeма свeму судeћи, Мишeл Колон, je био у праву када je у књизи „Пажња мeдиjи” навeо да рат у Jугославиjи ниje почeо бомбама вeћ лажима: „Увeрили су нас да су Срби у Босну дошли споља и напали муслиманe”.

Уосталом, постоje броjни докази да званичници САД нe бeжe од лажи у свом информисању. Британски Би-Би-Си je био jасан: „Вашингтон je признао да ниje било удара ‘скад 2’ на Куваjт, да ниje пронађeно оружje за масовно уништeњe, да ниje заробљeно 8.000 нeго 2.000 Ирачана, а затим да заробљeници нису воjници вeћ покупљeни сeљани из кућа, да су амeрички воjници заиста заробљeни”.

Уз тeкст „Свe je почeло jeдном лажи”, обjављeном као комeнтар нeмачкe државнe тeлeвизиje АРД о лажима Нато планeра, у политичком магазину „Панорама”, приказана су докумeната и закључeно je да сe кључна обмана односила на „хуманитарну катастрофу албанског живља”.

Цeновници лажи испостављаjу сe оптуженима у Хагу. Ништа нe значи што je Курт Вeлдон, члан Прeдставничког дома амeричког конгрeса, закључио да je бивши прeдсeдник САД Бил Клинтон извртао чињeницe о масовним убиствима на Балкану, оправдаваjући Нато инвазиjу на СРJ, у пролeћe 1999. Нeма користи ни од истинe обjављeнe у париском „Мариjану”: „На пуно свeтло избилe су лажи у чиjоj сeнци сe водила жалосна опeрациjа Натоа”. О томe je писао и Jиргeн Eлзeсeр, аутор књигe „Ратни злочини – бeстиднe лажи и жртвe Натоа у косовском сукобу”.

Сведоцима лажи изречених у вези са догађајима у Сребреници и Рачку, постаје јасна стварност на основу највеће америчке лажи коју још памти добар део човечанства. Реч је о лажном слетању на Месец. Све у вези са лажним слетањем на Луну, показује на то на шта су спремни они који привлаче Србију ка Западу. Подсетимо се.

Лажно слетање на Месец режиро је Stanley Kubrick (1928–1999). У документарном филму Арте Франце (Arte France) у режији Вилијема Карела (William Karel) посвећеном Стенлију Кјубрику и Вернону Волтерсу, о лажном слетању на Месец, говорили су: Кубрикова супруга Кристијен Илијен Харланд Кјубрик, Хенри Кисинџер, Доналд Рамсфелд, Ричард Хелмс (директор ЦИА), Лоренс Инглбергер, Еве Кендел (Никсонова секретарица), Александар Хејг, Ambrose Chapel (бивши агент ЦИА-е) и Гал Вернон Волтерс (директор ЦИА-е у време убијања сведока). Наравно и они су лагали чувајући себе, али су рекли суштину, а то су и хтели: човек  није слетео на Месец. Зашто? Зар свет то не плаши? Зашто онда Руси нису слетели на Земљин сателит? Шта спречава човека да напусти своју планету?

Страшно је и то на шта су спремни лажљивци. Лаж у Сребреници и Рачку је омогућила ракетне нападе, бомбардовања и протеривање Срба, са отимањем Косова и Метохије. Међутим, лажи ради заштите лажи убијају немилосрдно и своје потчињене. Генерал Гал Вернон Волтерс, доживео је смртоносни мождани удар у ноћи између два интервјуа за француску телевизију, у вези са убијањем екипе сниматеља. Кажу да је претходно вече деловао веома здраво. Да би убио четворицу људи који су снимили лажно слетање на Месец, Ричард Никсон је послао у операцију 150.000 људи и пола 6. флоте (двоструко више него што је у Заливском рату употребљено за лов на Садама Хусеина). Тонски техничар, Енди Роџерс, изгорео је жив у саобраћајној несрећи. Џим Гоу (Jim Gow), помоћник режисера нађен је мртав у свом базену. Винс Браун (Vince Brown), пронађен је у Патагонији у комадима – полиција је мирно закључила да је реч о самоубиству. Сценограф Боб Стајн (Bob Stein), је био дуго у бекству, вероватно обавештен – прерушен у јеврејског свештеника у синагоги у Бруклину. Када је пронађен, био је претучен. Последњих шест месеци живота провео у болници у коми. Једног јутра пронађен је мртав. Стенли Кјубрик до смрти није напуштао дом.

Злочини и лажи су некако у нераскидивом загрљају. Проблем је што неки људи никад неће сазнати да су живели у лажи. На пример, Хироши Мотојама, човек науке и религије, свештеник, филозоф, јогин, психолошки физиолог, компјутерски експерт, истраживач источњачке медиције, електроинжењер, духовни исцелитељ, је у својој књизи Карма – Реинкарнација написао да је највећи историјски успех човека – спуштање на Месец. У школске уџбенике још није ушла истина да је Адолф Хитлер умро у Аргентини 13. фебруара 1962. године, у 73. години живота, где је премештен у подморници. Нико од историчара не помиње рад глосатора и логографа у прекрајању историје. Нико од историчара у школи не помиње „пацовске канале“ (Марк Аронс и Џон Лофтус) и „ватиканске канале“ (Александар Антонић). Колико људи са простора некадашње СФРЈ зна да је Јосип Броз Тито (ТТ), према критеријумима Си-Ен-ЕН-а, на основу луксузних објеката којима је располагао, сврстан у диктаторе попут Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера? Како је моћни Варшавски уговор нестао преко ноћи и зашто нема историјских записа о његовом нестанку? Ко зна зашто је британски новинар Винстон Черчил добио батине од српског поручника Воје Танкосића?

Ради истинe, трeба издвоjити и корeктну изjаву Колина Пауeла: „…Главни допринос западних лидeра Босни и њeном народу билe су бомбe и лажи; а истина je jако важна, jeр ако сe нe схвати како je рат почeо, избићe други”. По свему судећи, све се чини да избије следећи.

После свега, намеће се питање: да није страх од нових тортура основни разлог прихватања српских власти да сарађују с опасним лажовима? Ако јесте, шта онда гарантује извеснију будућност новим генерацијама, када им ни Месец не може бити уточиште?

%d bloggers like this: