Роман „Мач мртвих“ Марије Семјонове и Андреја Константинова, превела Сава Росић


Аутор: Сава Росић

„Мач Мртвих“ – корице књиге

MacMrtvihKorica-1

Из пера двоје познатих писаца – Марије Семјонове („Вукодав“, „Валкира“) и Андреја Константинова управо објављен роман „Мач мртвих“, у коме је ретка историјска веродостојност приповедања уклопљена у напет и готово филмски детективски сиже. У књизи је и карта дела Европе из тог доба. Цена: 700 динара.

Далеки IX век. У Ладоги, првој престоници Северне Руске, не могу се саживети двојица књажева, домаћи Вадим и Рјурик, позван из заморја. Хоће ли двојица гордих вождова успети да се помире?.. У жижу колоплета збивања игром судбине доспевају млади јунаци приповедања, и главни међу њима је усамљени Венд Ингар, неустрашиви и немилосрдни ратник у потрази за светом реликвијом свог истребљеног племена Глињана – модрооким Перуновим мачем.

Подсећамо на недавно објављену поучну приповест Јулије ВознесенскеМоје посмртне пустоловине“ која сликовито описује шта нас чека после смрти (500 динара).

Романе можете потражити на београдском сајму књига који ће се одржати од 20 до 27 октобра 2013., или на следећим адресама:
oglaszanarucivanje

*************

Накнадно, Сава Росић ми је послала карту дела Европе из 9 века која се појављује у књизи, на којој се јасно виде све сами словенски топоними, погледајте:

Карта дела Европе из 9 века

Кликните на карту да је видите у пуној величини

Кликните на карту да је видите у пуној величини

Будући да сам ја обрисао свој профил са фејсбука, замолио бих све оне који сматрају да је то потребно, ради ширења словенске културе, да изрекламирају ову књигу на својим личним и групним фејсбук страницама.

Ј.Н. Вознесенска, роман – „Моје посмртне пустоловине“, превела Сава Росић


Преводилац са руског језика, Сава Росић, превела је још једно корисно штиво…

Ј.Н. Вознесенска: „Моје посмртне пустоловине“

125

Сава Росић,преводилац

У необичним и каткад страшним пустоловинама главне јунакиње у загробном свету читаоцу се откривају духовне истине које Православна Црква чува. Поучна приповест „Моје посмртне пустоловине“ – сабрана зрнца духовног искуства многих људи – сликовито описује шта су то митарства душе, шта нас чека после смрти, каква искушења нас вребају. Леп поклон за своје најмилије по цени од 500 динара можете купити у књижараМирослав“, Гоце Делчева 15 (16-18 часова), 011/267-44-66,1123

Затим, роман можете купити у књижари: „Традиционална књига“, Крушедолска 1Б, недалеко од Храма Светог Саве, 011/3440-779 и 062/335-085, E-mail: tradicionalnaknjiga@gmail.com

Књижара – Традиционална књига
Tradicionalna knjiga

Такође, књигу можете купити и код сина Саве Росић, код Петра Росића, а ово су његови контакти око поручивања романа: Мобилни телефон: 064/92-58-932, E-mail: rosicci@open.telekom.rs

Такође, код Петра Росића можете наручити следеће књиге које је превела Сава Росић: „Геополитика постмодерне“ (Доба нових империја. Осврти на геополитику XXI века) Александра Дугина (600 динара) и „Манипулација свешћуСергеја Кара-Мурзе (950 динара) – они који већ имају први део могу купити и други (600 динара).

Објављено у Књиге - препорука. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Ј.Н. Вознесенска, роман – „Моје посмртне пустоловине“, превела Сава Росић

Сава Росић: Нови преводи двеју руских књига – „Четврта политичка теорија“ Александра Дугина и „Демонтажа народа“ Сергеја Кара-Мурзе


Ускоро треба да изађу из штампе две преведене књиге са руског језика од наше предане преводитељке Саве Росић. Једна од тих преведених књига је књига Александра Дугина: „Четврта политичка теорија„, а друга од Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе: „Демонтажа народа„.

**********

Аутор: Сава Росић

Зашто „Четврта политичка теорија“? Cetvrta dimenzija


Александар Дугин каже да су у двадесетом веку пропале три велике политичке теорије: фашизам, комунизам и либерализам, те је време да се срочи четврта. Ова књига предлаже основне поставке, гледано из евроазијског угла, позивајући и друге да дају свој допринос њеном сачињавању.

Зашто „Демонтажа народа“?
Demontaza-naroda

Сергеј Кара-Мурза у овој књизи показује како се вештачки склапају и расклапају народи… што су Срби већ не једном искусили…

**********

Сава Росић,преводилац, врховни саборник Српског Славјанског Саборја

Како ми је рекла Сава Росић, издавач њених превода је најавио да ће оба руска аутора доћи у Србију на представљање својих књига, а о томе када ће се то догодити обавестиће нас Сава Росић. А дотле, они који желе да купе Савину већ преведенукњигу „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе (718 страна, 950 динара) и „Геополитика постмодерне. Доба нових империја. Осврти на геополитику XXI века“ Александра Дугина (302 стране, 600 динара) и даље могу да их наруче код њеног сина Петра Росића, телефон: 064/92-58-932 или на:rosicci@open.telekom.rs

Објављено у Књиге - препорука. Ознаке: , , , , , , , , , , . Коментари су искључени на Сава Росић: Нови преводи двеју руских књига – „Четврта политичка теорија“ Александра Дугина и „Демонтажа народа“ Сергеја Кара-Мурзе

Посетите језичку трибину у Удружењу књижевника Србије – Београд, среда, 12. децембар, 19.00


Сутра ће се у Београду са почетком у 19 часова у Удружењу књижевника Србије (УКС) које се налази у Француској 7, одржати трибина под следећим називом:

ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
ЖЕДНА ПРЕКО ВОДЕ
(верујемо ли преводиоцу)

Учествују: Сава Росић, Александар Павић, ученици Филолошке гимназије, Милан Ковачевић, Лабуд Драгић и Оливера Дуњић.
Уредник: Миле Медић.

Оно што знам је да ће на тој трибини наш врсни преводиоц са руског госпођа Сава Росић говорити о књигама које је превела.

Сви који још нису стигли да купе изванредно дело које је Сава превела: „Сергеј Кара-Мурза – Манипулација свешћу (950 динара) и „Геополитику постмодерне“ Александра Дугина (600 динара) моћи ће те књиге да купи од Савиног сина Петра Росића који ће бити тамо са књигама. За случај потребе, Петров број мобилниог телефона је следећи: 064/92-58-932

Објављено у Друштво. Ознаке: , , , , , , . Коментари су искључени на Посетите језичку трибину у Удружењу књижевника Србије – Београд, среда, 12. децембар, 19.00

Речено и прећутано: Сергеј Кара-Мурза – Манипулација свешћу


Прошле године у новембру, емитована је на радио Београду 2 емисија „Речено и прећутано“ коју је водила госпођа Биљана Ђоровић. Тема емисије била је „Манипулација свешћу“, другим речима, говорило се о другом издању књиге Сергеја Кара-Мурзе: „Манипулација свешћу“ коју је на србски језик превела госпођа Сава Росић.

Речено и прећурано: Сергеј Кара-Мурза – Манипуилација свешћу

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Поред преводиоца Саве Ресић, гости емисије били су Слободан Качаревић, главни уредник „Балкан магазина“ и Жељко Цвијановић, главни уредник „Новог Стандарда“. Као пример како се манипулише са људима, са читавим народима, у емисији је једним делом говорено о претешкој финансијској кризи у Грчкој, на којој се лепо може видети већ утабана шема лагања и варања једног народе (код нас поготово), где се Грчка ставља пред свршен чин „узми или остави“. Ако узме траншу кредита и све што иде уз то, цена је губитак историје, друштвених добара, острва, али тиме се проблем не решава, већ само продубљује, у недоглед… Истовремено, гости су сасвим лепо објаснили модел финансијске преваре мешетара са Вол Стрита, путем папира без покрића такозваних „деривата“ који су практично лажни новац у хартијама од вредности. Те хартије од вредености „деривати“, безвредне су зато што су без покрића, држе се у „зомби“ банкама које само служе да покрију губитке Америке и неких европских земаља. Кратко и јасно речено, вредност тих безвредних папира „деривати“ у хартијама од вредности, а зову их још и „труле“, је 75 пута већа него што је годишњи бруто производ целе Планете!!

Сам Сергеј Кара-Мурза за своју књигу говори да је својеврстан приручник који може да послужи свакоме како да препозна манипулацију, али и како да јој се одупре, и тиме да самањи своју нервозу. Од мноштво њих, навешћу две. Када вам политичари говоре да неки њихов политички програм „нема алтернативе“, будите сигурни да је превара у току, јер сам живот је тако динамичан и кривудав да за све у животу има више алтернатива, или како то госпођа Росић пластично помиње, објашњавајући народну мудрост:“само смрт нема алтернативу“.

Још суптилнији облик манипулације је увођење туђица у неком језику, које имају сврху да створе конфузију код човека. Туђице се уводе код појмова који су „инструмент“ мишљења и размишљана, и када их човек магловито или напола схвати, он нема потпуно разумевања о ономе кад нешто чита или слуша, поготову кад политичари говоре тим новоговором са пуно туђица. Све се то свесно ради, да би се манипулисало појединцем, народом, да са прикрије истина, права позадина догађаја.

Ми у Србији, пре Грчке, савременицо смо најбруталније манипулације и историјске преваре од када је издајнички ДОС дошао на власт! Ради „боље будућности“, продали су нам све: садашњост, прошлост, историју, привреду, животе, културно-духовни идентитет, душе, мртве, живе, сада и територију, пуштајући КиМ низ воду, процедуралним признавањем независности самозване „Републике Косово“ које је у завршној фази!

Осим, осим… ако се Србски народ не пробуди, крајње је време!

Да би купили ову обимну књигу: „Манипулација Свешћу“ по цени од 950 динара, потребно је само да позовете сина госпође Росић, Петра Расића на: 064/92-58-932 и да поручите књигу.

Руски Дом у Београду 09. децембар 2011: Предавање проф. др Радомира Ђорђевића „Перспективе наше цивилизације“ поводом књиге Сергеја Кара-Мурзе „Манипулација Свешћу“


Сутра у петак 09. децембра 2011. с почетком у 19:00 у великој сали Руског дома у Београду, Краљице Наталије (Народног фронта) 33, у научном циклусу под називом:“ Руска филозофска мисао и проблеми савременог света“, одржаће се предавање проф. др Радомира Ђорђевића: „Перспективе наше цивилизације“ поводом књиге Сергеја Кара-Мурзе.

„Манипшулација свешћу„.

Књигу је као што знате са руског превела госпођа Сава Росић, која ће такође имати своје излагање на овом предавању.

Надам се да ће београђани због значаја Карамурзине књиге ово предавање посетити у што већем броју.

Интервју са Савом Росић: Прецима сви полажемо рачуне!


Извор:  Српско Славјанско Саборје

********

Сава Росић,преводилац, врховни саборник Српског Славјанског Саборја

Временима када су људи много више умели да воле, поштују, да знају шта је оданост, достојанство, одговорност према прецима, роду, будућим поколењима. Крочили смо, дакле, у далеки свет предачких легенди, недокучиву божанску истину саткану од лепоте, од златног царства природе. У свет части и морала! У орбиту наде! Овде природа дарује, памти, штити, пресуђује, опомиње проклиње и сурово кажњава. Словенска митологија је нажалост у Србији скоро непозната. Тако су изгубљена бројна сазнања, драгоцене легенде, тајанствена казивања. Иво Андрић је писао и говорио да народ без легенди – и није народ! Понекад, баш те легенде човека терају да трага за истином. И сам Андрић је стваралачки танано, маестрално ходао стазама легенди, историје… И никада није било узалуд!

Романескно казивање о великом мирољубивом словенском народу које је верно узвраћало поштовањем, страхопоштовањем према предачком завету је врло драгоцено… Бог или природа су ЈЕДНО и нераскидиво! ОНИ – наши словенски преци то су добро знали. Књига је за наук и можда је стигла у последњем тренутку да код млађе читалачке публике пробуди жељу за трагањем према нашим дубоким словенским коренима. А они су далеки, много дубљи, и за човечанство значајнији, него што смо у стању да замислимо, наслутимо.

Преводилац Сава Росић – „ Валкиру”, руски роман о словенској јунакињи, женском витезу стилски је вешто извајала и натерала нас на дубља размишљања.

Савремене руске књижевности у Србији не би било без, наших преводиоца који у сенци – месецима, годинама упорно раде. И морају увек да нађу праву РЕЧ. To је тешко. Посао преводиоцa је рударски, исцрпљујући, посебно код нас у Србији – је и у запећку. Сави Росић „Валкира” је једна од десетак преведених књига.

– Шта вреди нешто знати а не пренети другоме? Кад се већ тако десило да сам добро научила руски и захваљујући томе прочитала значајне књиге, осетила сам потребу да то омогућим и онима који не знају руски. Поготово у ова времена када су све але и вране, теоретски добро потковане, са свих страна спопале наш несрећни народ – изузетно је важно да свако учини оно што зна и уме. Јер, живот није само: у се, на се и пода се… Његош рече „су чим ћу пред Милоша изаћи“? Толикој части се не надам, али знам да ћу полагати рачуне својим прецима: на шта сам употребила тако скупо плаћен живот? Пошто сам преводилац, а сматрам да свако треба да ради само оно што уме – то значи да, док могу, треба да преводим.

Чињеница је да преводилац мора одлично да осети, разуме књигу, познаје књижевност, правопис, граматику, руску, сем српске, али и много више од тога. Од тренутка када се латите посла, Ви почињете да „живите“ књигу и на матерњем језику. Кроз каква искушења пролазите и колико је то сваки пут за Вас изазов?

– Велика је то борба са сваком књигом! Када сам урадила „прву руку“ превода прве књиге, доживела сам разочарање. Превод се скљокао попут беживотне крпе. Помислила сам како српски није у стању да се „носи“ са руским. Али је у мени одмах прорадио наш инат па сам се латила учења српског! И открила да српски итекако може пренети све танчине руског. Кад бисте само знали колико ми је задовољство то откриће донело! Уопште, свима препоручујем да чувају језик који су поколења наших предака толико помно и с љубављу развијала и усавршавала. Погледајте у било којем речнику страних речи: свака туђица има више значења. Шта то значи? То значи да нам језик скраћују, богаље. Чему „имплементација“ кад имамо „спровођење“, „примена“. Или „процесуирање“, које бих и могла прихватити, али примењиво на Србе у хашком трибуналу: чим уђу у процес – исход се зна. А врхунац бесмисла представља „БХС“ језик, док се исто начело не примењује на „ЕАА“ који је задржао назив „енглески“. Или оно „вау!“ које је на енглеском узвик одушевљења или чуђења, док се код нас тако означава лајање паса. Најзад, језик нам кваре и непримереном употребом српских речи. Сваки пут се најежим када чујем: „ова земља“ или „овај народ“. Тако нешто могу говорити једино „експерти опште праксе“ који су само на гостовању из земље у земљу. Нико нема право да тако вређа сопствену земљу, језик или народ.

Какав је Ваш „сусрет“ са Валкиром?

–Све је почело тиме што сам сестри Ружици, пошто воли научну фантастику, из Русије донела роман „Вукодав“ Марије Семјонове. Она је годинама преводила с енглеског „Конана“, па јој је на крају додијало колико је све то упрошћено и далеко од Руса те је написала „одговор“ на „Конана“ – роман епске фантастике о митској прошлости Словена. Сестра је одлучила да га преведе на српски. Пошто је историчар уметности, а руски је сама научила, ја сам јој прегледала превод и препевала песме, којих у роману има доста. После „Вукодава“ је природно уследила „Валкира“, пошто ми се свидело како Марија Семјонова пише – њој радња представља тек повод за шире разматрање. Зато ће можда бити разочарани они који очекују невероватан след пустоловина, али ако неко жели да доживи прошлост, у романима Марије Семјонове ће пронаћи оно што тражи. А историја је учитељица живота – можда зато и траже да „раскрстимо са својом мрачном прошлошћу“… А Пушкин тако лепо рече:

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Кроз које сте фазе пролазили док сте преводили „Валкиру“, у које сте све светове упловили и шта сте научили?

–Увек изнова кроз исту фазу „како су Срби звали…“ На пример, „чизме“ смо преузели од Турака, и реч „панталоне“ је туђица, али још увек нисам открила стари назив за њих, тако да је у роману остало „чакшире“… Морала сам узети „Речник српскохрватског књижевног и народног језика“ који САНУ издаје од 1959. године, а досад је у 17 томова стигао тек до речи „Опово“, па га реч по реч прочитати. Преостали део сам прочитала у речнику „Матице српске“ у 6 књига. Узгред, открила сам много лепих српских речи неправедно замењених туђицама. Не чуди ме, јер томе је Сергеј Кара-Мурза у својој „Манипулацији свешћу“ посветио читаво поглавље. Најкраће речено, сваки занат има свој алат, а алат мишљења су појмови. Ако су нам они нејасни, или их погрешно схватамо, како ћемо онда, чак не исправно већ уопште, и мислити! Тада нам не преостаје ништа друго до да прихватамо оно што нам натурају свакојаки гуруи (знате оно „мора да је млого паметан, ништа га нисам разумео“). А научила сам, између осталог, да „прогрес“ заправо значи „срљање у пропаст“. Јер, више нема оне озбиљности која је била својствена нашим прецима, толико тога чинимо не питајући се „чему то“, напросто зато што „сви тако раде“. Наши преци су осећали одговорност – према вишњим силама, природи, прецима… за разлику од савременог нараштаја који већином на све стране говори само о „правима“.

Шта је у свему најлепше, а шта најдирљивије?

–Најлепше је то што сам осетила тај тајанствени свет, додир са нашим далеким прецима. На крају – шта значи православна саборност? Наш народ не чине само они који сада живе, већ и наши преци и потомци. Када бисмо тога били свесни, штошта бисмо у свом животу преиспитали. Потрудили бисмо се да живимо тако да нас се преци не постиде, а потомци да се нама поносе. За мене као жену најдирљивије је било оно у чему сам себе препознала – поднаслов романа гласи „Онај кога увек чекам“. Радује ме што је макар Зима Жељеновна (Валкира) свога човека дочекала. Нека ми будући читаоци „Валкире“ опросте што откривам крај романа.

Колико сте везани за Русију, руски народ и књижевност?

– Неко би рекао да сам „русофил“, али не мислим тако. Ја сам родољуб (ту реч сада замењују туђицом „патриота“, како се зове и ракета за „хуманитарно бомбардовање“), волим свој народ, а мој и руски народ имају исте претке, тако да је то једно те исто. Сем тога, руски језик за нас представља најлакши улаз у ризницу светских знања, пошто су Руси позамашан део сами створили, а оно што нису – све су превели. А свако од нас у својој струци може користити руски, чак и ако га не зна! На пример, ако не знате енглески, ништа вам не вреде њихове књиге. Зато у руским – одовуд, одонуд, уз помоћ речника, препознавања сличних речи, разумевања основних термина – ипак можете докучити смисао. Историја нас учи да Руси и ми имамо заједничку судбину – кад год је њима било тешко, и ми бисмо награјисали! А на све оне надобудне (помно смишљене) замерке – „тешко оном кога Руси бране“ – узвраћам: хвала им и на томе што нас никада нису напали ни бомбардовали!

Коју је књигу било најтеже превести?

– Знате, преводилац је једина струка у којој (засад) нема специјализације. Обућар је „надлежан“ за обућу, кројач за одела, и само преводиоцу дају текст и кажу – преведи. Текст може бити о свему и свачему, почев од упутства за коришћење неког уређаја па све до лепе књижевности. Пошто осећам велику одговорност како према свом имену тако и презимену, трудим се да сваки превод буде оно најбоље што могу постићи. Тако да се у сваку област прво морам „удубити“ како бих смело могла свој превод потписати. У томе ми прилично помаже и недавно научно достигнуће – интернет. Пошто су сви речници прилично стари (и не увек тачни), а живот се убрзано мења, без руског претраживача тешко да бих решила многе проблеме на које наилазим.

Да ли сте икада добили неко званично признање?

– За превод „Вукодава“ Марије Семјонове са сестром Ружицом добила награду Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда, што ме је одушевило. Доказује да и у садашње време, када смо често у прилици да видимо оно „ја теби – ти мени“, има људи који суде „ни по бабу, ни по стричевима“. Награђена сам и Граматом Бојног удружења „Стег“ при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-српског пријатељства. То сам добила због превода за сајт http://www.srpska.ru са којим сарађујем. Тај сајт држи Александар Кравченко, РВИ Војске Републике Српске. Игром случаја сам дошла у додир са њиме, и када ме је замолио да преводим за сајт – зар сам могла одбити младића који је са 20 година потегао чак из Казахстана да брани мој народ! Тако је настао српски одељак на сајту, који топло препоручујем свима који желе да сазнају нешто о Русији и Русима, чега у нашим „слободним и независним медијима“ нема. Код нас углавном објаве само кад се – не дај Боже! – деси нека експлозија или сруши авион. Па и онда је то већином преведена вест „ЦНН“ или неког сличног гласила.

Шта сада преводите?

– Сада „глачам“ превод романа „Моје посмртне пустоловине“ Јулије Николајевне Вознесенске, поучне приповести која сликовито описује шта нас чека после смрти. Жао ми је што нешто слично нисам била у прилици да прочитам у младости – колике бих само замке избегла! Истовремено радим на књизи С.Г. Кара-Мурзе „Демонтажа народа“ (аутор је сматра најважнијом у свом стваралаштву). А то је управо оно што нам се сада дешава! После тога је на реду роман „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске, наставак романа „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ који је, како чујем, добро примљен код наших читалаца. Као што видите, преводим само оно што сматрам важним – све сам књиге (сем једне) прво превела, па тек онда тражила могућност објављивања. Додуше, последњих година је све теже и теже објавити оно што преведем, тако да сам захваљујући сусрету са дивним људима и сама морала запловити у издавачке воде. Прво ми је једна храбра жена која се двадесетак година истрајно борила за књижару „Никола Пашић“ , реч је о великом прегаоцу, изузетној жени покојној Љиљани Танић , која је понудила сарадњу, у жељи да „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе ипак изађе на српском. Поменуту књигу сам три године преводила, а потом током четири године нико није испољио занимање за њу. Касније је чак неко скенирао први део књиге и поставио на интернет. Затим сам, одушевљена сазнањем да постоје, „Дверима српским“ понудила сарадњу око издавања романа „Валкира“ и „Касандрин пут“. Знате, велику наду ми улива таква омладина која, упркос томе што је све сада срачунато на то да се млади залуђују прекраћивањем времена по сплавовима, кафићима и сличним местима, или гледањем и читањем разноразних страва и ужаса (више ни цртане филмове не могу да гледам, а ни то није случајно тако), ипак није подлегла вештом навођењу на погрешан пут. И на крају, тако ми је успело да после две године чекања „Валкира“ ипак изађе на ћирилици Било је и покушаја, притисака да подлегнем наговору и пребацим превод у латиницу како би роман „уопште” био објављен.

У превођењу Вам помаже понекад и син?

– Петар је историчар, и он је завршио Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“, тако да ми доста помаже у оним областима у којима сам „тања“ (поготово војној). Сем тога, извештио се и у откривању словних грешака . А лично је превео на руски књигу „За шта су оптужени“ (одговор генерала Душана Вилића и Душка Тодоровића на хашку оптужницу), што је у Русији објављено заједно са „Оптужујем“ (уводним делом одбране Слободана Милошевића) у мом преводу. Узгред, у Русији је изашла и књига „Говоре сведоци одбране; Суђење Слободану Милошевићу“ у којој сам превела сведочења академика Косте Михајловића и Михајла Марковића. То смо учинили бесплатно, сматрајући то својим доприносом борби за истину о српском народу.
Разговарала Биљана Живковић

Досад објављени преводи књига:
“Споменик” Владимира Турбина,
“Слом руског комунизма” Александра Зиновјева,
„Бајке о речним вилама и сврачје бајке” А.Н. Толстоја,
“Основи геополитике” Александра Дугина,
“Корени зла” Генадија Темњикова,
“Вукодав” (препеви песама) Марије Семјонове (књиге 1, 2 и 3),
“Азбука Хермеса Трисмегистоса или Молекуларни тајнопис мишљења” Генадија Дљасина,
„Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе,
„Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина,
„Валкира (Онај кога увек чекам)“ Марије Семјонове,
„Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ Јулије Вознесенске.

********

У праву је госпођа Сава Росић, имамо доста туђица, и мислим да би неко требао да направи посебан речник туђица и адекватних одговарајућих наших речи које смо заборавили, за сваку туђицу. Биће Језика је Биће Човека, и Биће Народа који га је створио, који га мисли и изговара. Није џабе речено:
„На почетку беше реч…“

Кварећи нашу срБску реч, Језик, кваримо Биће Језика, а сами тим и себе, свој суштински идентитет, своју основну архетипску и светлосну вибрацију.

Намерно сам написао „срБску“, а не „срПску“, зато што сматрам да је правилније рећи придев „срБски“, него „срПски“. Објавићу око ових придева „срБски-срПски“ посебан један чланак на сајту, са насловом:

„Да ли је правилније рећи „срПски“ или „срБски“?

На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао:

„Хотел Српска круна“

Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини

 

На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике „srebrnastopaperje“ како је Буки објаснио.

Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“.

Шта то све значи?

То значи да је столећима уназад и у периоду настанка ове фотографије, у срБском језику коришћен придев „срБски“, а не „срПски“, као данас. Започео сам на Букијевом блогу дискусију око тога, али је нисам довршио, јер због превеликог рада на блогу нисам имао времена, но кад будем имао времена да започнем дискусију око тога на свом блогу, започећу полемику и на Букијевом, а овде дајем један мали допринос.

Одушевљен што сам нашо фотографију гостионе чији натпис потврђује моја размишљања, ја сам прокоментарисао овако:

#1 od strane небојша oktobar 29, 2011 – 4:40 pm

„На овој задњој слици: „hotel srpska kruna“, имам једну потврду, да је правилније написати или рећи придев „срБски“, него „срПски“, јер на тој хотел-згради пише:“Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“. Полемисао сам око тога са једним другаром, ја сам му говорио да ми све више губимо свој језик, одавно…. да је правилније да се изговори придев „срБски“ него „срПски“, јер наш основни назив и реч корен је: „срБи“, а по придеву „срПски“, који је тек касније дошао у употреби, испада да смо ми срПи, а не оно што јесмо, срБи.

Buki,

Да ли можеш да ми кажеш из које је тачно године ова слика 1800…и, која?
Mожда то jelena зна прецизније?

Браво за све људе који су ти помогли да поделиш са нама ове изузетно вредне фотографије, за гледање, посматрање, размишљање и уживање, а посебно за Jelenu, која ти је дала и објашњења.

Поздрав!“

Kасније ми је „srebrnastopaperje“ овако одговорила…

„#4 od strane srebrnastopaperje oktobar 29, 2011 – 10:39 pm

„Nebojša, fotografija je nastala između 1876-1878 godine. Na njoj piše gostionica, ako gubimo jezik najpre treba razumeti da je jezik živa tvar i da se vremenom menja. Nisam primetila da se današnje kafane nazivaju gostionicama.
Jeziku treba pustiti da diše da se razvija.

Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.

Jednаčenje suglаsnikа po zvučnosti je glаsovnа promenа u srpskom jeziku u kojoj se šumni suglаsnici, koji se rаzlikuju po zvučnosti, jednаče tаko što se prvi suglаsnik iz pаrа zаmenjuje svojim pаrnjаkom koji je po zvučnosti jednаk drugom suglаsniku iz pаrа.

U srpskom jeziku, suglаsnici se premа zvučnosti dele nа:
zvučne suglаsnike (b, g, d, z, ž, đ, dž),
bezvučne suglаsnike (p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c).“

Да, ово је тачно лингвистичко објашњењ, оно тренутно и важи, међутим, све се ово може лингвистички и побити, али и дубље, јер дрво расте из семена („срБ“), а не из гране („срПски“). Сваки придев који за основу има реч-корен „срБ“ не може да негира семе из којег је нико и „родио се“. Не може грана на дрвету да негира семе из којег се родила, то је немогуће.

Реч корен из које је настало име за наш народ је „срБ“, а не „срП“. По корену те ПРАречи, ми смо се назвали као народ „срБи“, а не „срПи“.

Започео бих сад нека своја размишљања, која сам написао једном мом пријатељу, јер „srebrnastopaperje“ на важеће лингвистичко тумачење уводи као критеријум ПРАВИЛНОСТИ или СТРУЧНОСТИ „једноставност за изговор“. Наиме, из овог доле она каже да је у језичком смислу нешто правилније, или стручније, оно што је једноставније за изговор:

„Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.“

Па, да кренемо…

Уреду је лингвистичко објашњење, међутим, ако се у том лингвистичном објашњењу за критеријум ПРАВЛНОСТИ илити СТРУЧНОСТИ, узима за баш све живо „једноставност за изговор“, онда ћемо изгубити свој оригинални језик, његову суштину, јер једноставније је да причамо колоквијалним језиком, језиком улице или „сленгом“ како људи то воле да кажу. Зашто да се ломатамо књижевним језиком, кад је лакше да писци пишу књиге колоквијалним језиком, језиком улице, да то свако разуме, јер, како се воли да се каже:

„Једноставније је за изговор“, зар не?
„Језик је жив, зар не?“

Да, језик је жив, мења се, међутим, стручни људи су дужни да сачувају основну СУШТАСТВЕНОСТ неког ЈЕЗИКА, у овом случају, нашег, СРБСКОГ, а не да му под разним лингвистичким и научним „изговорима“, свесно или несвесно мењају бит, суштину.

Желим да кажем следеће, уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао неким придевом, атрибутом, не мења. Али, ако се тај СУШТАСТВЕНИ смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс, који превазилази сваку стручност, а тај апсурд добијамо при изговарању и писању придева „срПски“, јер самим тим поништавамо и негирамо реч-корен: „срБ“… „срБи“ из које се тај придев развија, и не може било које „стручно“ објашњење за правилност да негира реч корен, то је чист бесмисао, тиме се уводи простота и квази наука!

Из корена речи „срБ“ произилази назив за наш народ „срБи“. И, сад, имамо следеће, само зато што је неком једноставније и лакше да каже „срПски“, а не „срБски“, да не би ломатао СВОЈ ЈЕЗИК У ГРЛУ, он придевом „срПски“ суштински и смислено ломи, кида, крши и поништава БИЋЕ САМОГ ЈЕЗИКА, КОЈЕ ЈЕ ЖИВО, ту основну реч-корен „срБ“, и самим тим основни назив нашег народа који гласи „срБи“, а не „срПи“!

Дакле, ако изговоримо придев „срПски“, ми негирамо корен-реч из кога је тај придев и настао: „срБ“, „срБи“, а то је апсурд. Самим тим, ми тако негирамо назив нашег народа „срБи“, што је такође апсурд, губи се сваки смисао семена и корена из кога је све касаније произашло, нема дубине, јер језик и речи имају много већу дубину него за обичну комуникацију.

Један битан доказ у прилоги правилнијег придева „срБски“…

Ако би се самостално из неправилног придева „срПски“ извуко закључак о ком се народу ради, закључак би био да се ради о „срПима“, што није тачно, ми смо СрБи а не „СрПи“.

Међутим, ако би се самостално из правилног придева „срБски“ извуко закључак о којем је народу реч, јасно и недвосмислено произилази да се ради о СрБима, а не „срПима“.

Дакле, правилан придев „срБски“ у лингвистичком смислу поштује своју реч корен из које је настао, „срБ“, кретња је заокружена и пуна, ништа није противречно, већ целовито, пуно и јасно. Део је у целини, целина је у делу. Свега тога нема када је у питању неправилан придев „срПски“.

Ако се подилази „критеријуму“, „једноставности“, „једноставности за изговор“ који помиње „srebrnastopaperje“ правдајући своје фаворизовање да је правилније рећи „срПски“, онда не знам зашто је једноставније изрећи сугласник „п“ од „б“, када су оба уснена?

И један и други сугласник, без обзира што је „п“ безвучни, а „б“ звучни, артикулишу се и изговарају тако што се и горња и доња усна прибијају једна уз другу, стварајући потпуну преграду ваздуху, затим, када се усне раставе, отклања се та преграда и ваздух излази уз прасак, и као „п“ и као „б“.

И шта је сад ту једноставније, није ми јасно?
Када се на исти начин изговарају оба сугласника.

Чак шта више, сугласник „б“ пошто је звучан, може бити и МЕЛОДИЈА при дуготрајном отпуштању ваздуха, док „п“ то не може, безвучан је.

Како се уопште може критеријум за стручност, а то је нека врста правилности где треба да се поштује основна реч-корен „срб“, из које је све настало, може узети једноставност у изговарању, када се оба придева једнако правилно, у свом изговору, могу изговорити без тешкоћа?

Можда је неком лакше да каже „срПски“, али са истом лакоћом се може рећи и „срБски“. Покушајте и видећете.

Како је онда са страним језиком када га учимо?

Није баш једноставно да стране речи изговарамо, теже их изговарамо него наше, ломатамо језик са њима, али их ипак после труда и вежбе изговарамо на правилан начин.

Јел тако?

Тако је.

Ако то можемо да чинимо са речима из страног језика, како то исто не можемо са речима из рођеног?!

Једноставније је „срПски“, а?
Лакше је за изговор, а?

Е лингвисти моји, кад неко нешто наручи, све ћете ви научно да докажете, доказаћете да је грана старија од семена, да од гране настаје семе, а не обрнуто.

Кад су лингвисти све дотерали како треба, гостиона је променила назив, бише се није звала :“Гостиона код СрБске Круне“ већ:

Гостиона код СрПске круне:

Исти хотел са промењеним називом. Кликните на слику да је видите у правој величини

Суштински, да поновим….

Уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао речи из које произилазе не мења. Али, ако се тај суштаствени смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс који превазилази сваку стручност.

Хипотетички… ако идемо линијом једноставности и лакшег изговора, ако је то критеријум ПРАВИЛНОСТИ и СТРУЧНОСТИ, и ако је с тога по том критеријуму стручности некоме лакше да изговори „срПски“ него „срБски, онда је логички закључак да му је лакше да изговори име за народ „срПи“, а не „срБи“, затим име за државу „срПија“, а не „срБија“, али, ипак, изговара онако како јесте „срБи“ и „срБија“.

Наравно, наши лингвисти нису могли да иду баш толико далеко, јер када би се због једноставности изговора писало и изговарало „срПи“ и „срПија“, а не како из речи-корен „срБ“ произилази: „срБи“, „срБија“… то би значило потпуно и тотално брисање нашег народа у историјском смислу!

У том случају то би био културно-духовни злочин, али, на скривенији начин, то се исто чини придевом „срПски“!

И сви би могли да кажу:

„Какви сад срБи, ко сте сад па ви?!
Ви не постојите, постоје само „срПи“.

Надам се да сам успео да вам дочарам суштину мог размишљања, да би они које ово интересује размишљали о свему овоме…

П.С. Док сам писао овај коментар, једена пријатељица ми је помогла да да тачно сазнам настанак горње фотографије „Гостиона код СрБске Круне“, то је нашла на овом форуму где пише следеће:

„Хотел Српска круна изграђен је давне 1869. године, век касније откривено је да је заправо саграђен на остацима југоистоцног бедема римског Castruma (Каструм»), а прву фотографију ове зграде, данашње Градске библиотеке, снимио је Иван Громан 1876. године“

Из овога се може закључити, да је стари назив за гостиону „Гостиона код СрБске Круне“ стојао једно десетак година, док лингвисти нису интервенисали и искривили чистоту СрБског језика!

На стручан начин, наравно, а то што грана „сече“ корен из ког је изникла…?!
Ма нема везе, незнаш ти бре, ниси ишо у школу званичне договорне „истине“…

Књиге „Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе и „Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина, можете наручивати преко телефона сина госпође Росић, Петра Росића 064/92-58-932

%d bloggers like this: