Драган Симовић: МИ СМО ОНИ КОЈИ СУ ДОШЛИ ИЗ ЗВЕЗДАНЕ БУДУЋНОСТИ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Да бисте, пре свега, опстали у (овоме) свету, и живели као духовно и стваралачко биће,
ви морате посвећенички да радите на властитом свестраном образовању.
На темељном и темељитом, дубинском и висинском, суштинском и суштаственом образовању,
упоредо са освешћивањем и самоосвешћивањем!
Образовање, долази од речи образ, а што, на изворном србском, значи – личност!
Освешћивање и самоосвешћивање происходи из образовања и знања; када се,
на поткама знања и образовања, открива (у Бићу и Духу отркива!) самосвојан и самобитан властити Пут.
Не само што човек не може бити потпун човек, без знања и образовања,
него што је, без знања и образовања, немогуће уопште бити
(било какав) човек!

02

Морате сами да се образујете, и сами посвећенички да дејствујете на стицању знања и сазнања,
да бисте, доцније, могли да се испољите и потврдите (у Духу Стварања потврдите)
као самосвојна и самобитна стваралачка личност.
Зашто кажем, и наглашавам, да морате сами да се потрудите у образовању и стицању нових знања и сазнања?
Зато што нико из вашег окружења не жели (заиста, не жели!), да вас види као образовану,
самосвојну и самобитну, стваралачку личност!
Сви желе да вас имају као роба, зато вам и ускраћују образовање,
зато вам и ускраћују приступ суштаственим духовним знањима и сазнањима.
Јер, ако нисте образовани, и ако не поседујете суштаствена животна и духовна знања, ви сте онда богомдани за роба!
Бићете роб, не само једног, већ на стостине и тисуће робовласника, који ће гледати да вас понизе до скота!

03

Немојте се заваравати! – нико се у спољноме свету не радује вашем умном и духовном узрастању.
Нико у спољноме свету не жели да вас види као паметне, образоване, продуховљене и стваралачке личности; штавише, свако ће се, на овај или онај начин, потрудити да вас осујети у томе,
да бисте ви до свршетка свог земаљског живота, остали слуга и роб злих господара.
Човечанско је друштво, од пре двадесет и седам векова, остало без вођства Ведских Богова, запавши у робство Рептилије – ниже под-расе човеколиких мајмуна.
(Језичка опаска: правилно је рећи робство, подједнако као и ропство!)

04

Планетарно човечанско друштво више не предводе Бели Ведски Богови, већ човеколика мајмунска подраса.
Све владе су мајмунске, све званичне и јавне установе су мајмунске, и све је у овоме спољноме свету – мајмунско!
Све чега се год такнете у овоме спољноме свету, од најмањег до највећег, јесте под шапом Рептилије.
Од првог разреда основне школе, до доктората на неком свеучилишту – над свиме будно мотри Рептилија!
Вама ће Рептилија предати само она знања која потребују Рептилији.
Добићете само она знања (техничка и технолошка) која ће вас чинити добрим и самопрегорним слугом Рептилије!
Зато је Рептилија и смислила Болоњу.
Болоња је за то најбољи пример!

Ви само имате илузију, илити опсену, да сте завршили овај или онај природни илити друштвени факултет,
а у суштини сте једно мало (или велико) ништа!
Ништа сте, зато што се нисте развили у самосвојну и самобитну стваралачку личност!
Ништа сте, зато што нисте развили свест и самосвест, да се побуните против задатог живота,
да се побуните против робства, да се побуните против Рептилије!

05

Рептилија је свуда.
Та човеколика мајмунска подраса господари овим светом.
Од влада до надвлада; од војске до полиције; од банкарства до индустрије; од школства до судства;
од медија до уметности; од философије до религије – свуда је Рептилија и само Рептилија!
Погледајте им лица, ослушните им имена, загледајте им се у очи –
и, шта видите, чујете и осећате? – видите, чујете и осећате Рептилију!
Осећате метафизичку језу и студен космичких црних рупа.
Осећате страх и ужас.
Осећате дах најгрозније смрти.
Ето, то вам је Рептилија!

06

Како се заштити, сачувати и спасити од Рептилије?
То сам већ рекао на самом почетку – само посвећеничким радом на себи!
Што више знате (а мислим на суштаствена божанска знања!) – све сте слободнији!
Што више знате – све сте билижи Богу;
ближи томе да и сами постанете Бог –
у Богу Створитељу!

07

Има оних (а такви су у власти Рептилије!) који сматрају да сам ја докон поп који јариће крштава; оних који су уверени да сам ја залудник и згубидан, те све ово из пуке досаде шврљам.
Немам, веле они, паметнија посла, па пишем писања и таштине ради за разне и различне сајтове!
Такви ме већ и јавно прозивају на неким сајтовима, називајући ме разним (увредљивим) именима.
Али ја знам одакле све то долази; које господаре служе, и по чијем наређењу све то раде.
Они би желели да ушуткају мене, да вам не предајем ова суштаствена знања и искуства.
Да ушуткају мене, да би имали што више робља!
Они су наумили да Србе (ВедСрбе Аријевце!) ушуткају за сва времена, за све будуће векове!

Ви им не требате, ви им уопште не требате, као самосвојне личности; ви им требате искључиво као покорно,
ушуткано (заувек ушуткано) робље и стадо.
Јер знају они, они добро знају, да ова знања буде и освешћују, освешћују и ослобађају робства.
Ко само једном дође у сусрет са овим знањима Древних, са овим знањима Звездане Расе,
тај никада и нипошто више неће пристати на њихово робство!
Но, не брините!

Знам ја њих одавно, а знате их и ви!
Они су само ходајући мртваци – сенке и утваре.
Њихово време пролази, и већ је прошло!
Ми идемо даље – напред и навише.
Ми смо већ победили – Духом победили!
Ми смо они који су дошли из Звездане Будућности.

Поробљавање Србије у форми позападњавања


Аутор: Ратко Крсмановић

Професор Ратко Крсмановић

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви, одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и вредносног система који не сме бити сезонског карактера.

Овдашњи ослонци поробљавања, политички аматери, дресирани по разним „напредним“ курсевима и НАТО камповима, „љупког“, „умиљатог“ и до зуба наоружаног Запада, покушавају да своју слугерањску пролазност и незнање надоместе заглушујућом буком и наметањем таквог вредносног система, којим се деструктивност и пороци намећу као врлине, као достигнућа демократије и слобода личности. Данас су ови „семинарци“ постали самопроглашена „демократска“ квази-елита са својим привилегованим слојевима и групама, са поткупљеним делом интелекталаца, са својим „опозиционим“ саучесницима, НВО трабантима и медијским инструментаријумом . Сви су консолидовани на акцији позападњивања Србије и анестезирања свести грађана услед чега, не само што промиче чињеница да смо поробљени, већ нам се чини да смо тек са доласком окупатора постали “слободни“.

Не сме се изгубити из вида чињеница да је та „елита“ на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина када је прибегла методама насиља, како би оправдала и надоместила улогу услужног сервиса НАТО-а на терену. Пошло им је за руком да у значајној мери са позиција власти и силе, рециклирају последице опаких НАТО послова у Србији.

Њихова мисија и „визија“ жртвује Србију и истинске вредности људских права и слобода. Место њиховог Бога заузео је „прагматични реализам“ глобалног тутора. Презире се и руга властитом пореклу и свим темељним вредностима државе и друштва. Бришу се сећања на сва она страдања у отимању слободе и борбама за мир, подривају стубови на којима почива култура, економија, безбедност, истина и онај неунишиви народни геније који је надживео многа насиља и неправде. Врши се ревизија историје где се издаја земље и колаборација релативизује и приказује оправданом, изнуђеном, и морално прихватљивом.

Основни појавни облици „демократског“ позападњавања Србије:

  1. Одбрана слободе, националног идентитета, културе и постојаности, представљени су као анатемисана, „мрачна страна српске историје“, баш како су говорили и говоре осведочени непријатељи Србије;
  2. Ствара се илузија о западњачком изобиљу које је са њима лако достижно, што подразумева прихватање њихових, односно пројектованих западних образаца понашања где су идеали слободе изврнути наглавачке;
  3. Поделе и цепање становништва на супротстављене социјалне групе и продубљивање старих подела ради одржавања међусобних противуречности и успостављања нових;
  4. Дискредитовање традиције, културе, друштвеног уређења, система одбране земље и свих сегмената који би могли представљати потенцијалну и стварну баријеру поробљавању;
  5. Цепање државне територије на вештачке регионе и међусобно супротстављање новонасталих делова;
  6. Пропагирање порока западног друштва и њихово правдање као својеврсних врлина и демократских достигнућа;
  7. Подривање економског и финансијског система земље успостављањем центара еконономије под контролом западних банака и концерна, ради довођења у стање потпуне зависности од западних поверилаца и инвеститора;
  8. Кидање претходних и традиционалних међународних веза и партнерства уз ослонац на западне алијансе и савезе;
  9. Ширење псеудокултуре уз маргинализовање стваралаштва и науке;
  10. Профилисање и фаворизовање слоја техноменаџера са енормно високим зарадама и животним стандардом вишеструко већим од већине становништва, што представља основни инструмент за ослонац мултинационалног капитала и експлоатацију земље у интересу Запада.

Целина ових мера се одвија привидно добровољно и принудно мирним путем. Лакоћа српског позападњавања има и дозирану подршку Запада, сразмерно учинку на разарању државе и друштва и довођења у стање зависности и ропства. Анемичност у пружању отпора таквом стању, постала је је део трагичне биографије овдашњег човека.

Запад управо тежи томе да му зацртана жртва сама падне у чељусти и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем манипулације и идеолошке обраде. Иза такве, активне операције поробљавања, постоји моћан инструментаријум насиља, којим и Запад и њихови намесници повремено припрете, илуструјући могуће последице „љутње“ и одмазде Запада.

Ипак, ни најсавреманија манипулативна психологија и идеолошка обрада, није у стању да бескрајно дуго и до краја разори свест народа, склоног да чује и оно што манипулатори не говоре али раде.

Склоност Запада да инсталира своје, идентичне моделе „демократије“ у различитим земљама и културама, попут некаквог рачунарског програма прикладног за све конфигурације, већ има страобалне последице по мир и безбедност у свету. Колонијални статус није природно стање већ наметнуто споља супротно интересима и потребама поробљеног становништва.

Љубодраг Симоновић – Дуци: Космичка димензија човека


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Љубодраг Симоновић - Дуци

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У капиталистичкој визији будућности, земља је сведена на сировински и енергетски извор, а однос према земљи заснива се на експлоататорско-профитабилном принципу. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и као таква предмет експлоатације. Космос постаје простор капиталистичке експанзије у коме се води борба за овладавање сировинским изворима и из кога непрестано вреба опасност (у виду крволочних „ванземаљаца“ који добијају статус космичких „терориста“), што неминовно условљава и оправдава развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, бити употребљена за уништавање „прекобројних“ и „неподобних“ на земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале овоземаљским изворима сировина и енергије. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. У овом контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара данашњице Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонизовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на земљи и они којима успе се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Другим речима, бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање – јер све уништава.

На основу катаклизмичких сценарија развија се идеја о „застарелости  традиционалног човечанства“, које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у космос. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Савремена наука усмерава човека ка механицистичком поимању себе и космоса. Брише се природна и хумана историја друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано природно и хумано биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја будућег (хуманог) света. Слободарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Путем холивудске филмске индустрије ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара холивудска филмска индустрија. Истовремено, историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према космичком пространству који индустрија забаве нуди човеку као виртуелни свет. Сазнање чињеница о космичком положају земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења – јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека за човеком, што значи на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе слободе и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића који ствара свој – хумани космос.

Холивудска филмска индустрија залуђују младе космичким визијама истовремено док капитализам систематски уништава живот на земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне, показује и то што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на земљи. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма! У есенцијалној и егзистенцијалној пројекцији будућности, развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. У том контексту, „продор“ човека у космос треба да буде усмерен на развој техничких средстава са којима може бити спречена евентуална опасност по земљу која долази из космоса, као што је то удар неког космичког тела, или претерано зрачење које може да наступи као последица експлозија на сунцу, или неких далеких небеских тела и тсл. Истовремено, „продор“ у космос треба да допринесе не само повећавању извесности опстанка човечанства, већ и његовом уједињавању ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнија непосредна последица „продора“ у космос треба да буде стварање хуманог света.

Прочитај текст до краја»

Светозар Радишић: Нестанак великог брата, 2012-та


Кратко подсећање…
Доктор Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак је и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије.

Светозар Радишић: Нестанак великог брата, 21012-та

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овом предавању из 2007-ме године, господин Радишић је говорио о две комплементарне теме, о великом брату (владарима Планете) и 2012-ој години. Прво, треба рећи да се погрешно тумачи наслов Радишићеве књиге: „Нестанак великог брата 2012.“ у смисли да ће велики брат нестати баш 2012-те. Не, то су две одвојене теме, тачније тумачење наслова књиге било би ово: „Нестанак великог брата, 2012-та“. Професор Радишић нас полако, корак по корак, упознаје са системом владавине великог брата, са његовом пирамидалном структуром владавине.

Велики брат је глуп. Али, пошто има много пара њима надомешћује своју глупост купујући најбриљантније умове да раде, размишљају и кроје планове за свет уместо њега. Два таква најистакнутија ума које је он купио су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежињски. Велики брат има своје слуге и службенике.

Ко је велики брат, како и на кој начин влада светом, како контролише и креира оно што ће нам се, по његовом плану догађати, чућете у предавању са доста детаља. Отпор великом брату је наравно могућ. Говори се и о 2012-ој години као години великих промена услед дејства космичких кретања и циклуса који утичу на цео Универзум, не само на нашу Планету. То се циклусно догађа у одређеним временским интервалима. Наравно, 2012-те неће бит смак света, већ почетак великих промена, једне потпуно нове Ере, у позитивном смислу.

Моје лично виђење је да ће багра и скотови нестати, али гледаће да повуку за собом што више људи. Наравно да има одбране од тога, за све оне који се окрену себи, истини у свим њеним модалитетима и испољавању, како на индивидуалном тако и на групно-колективном плану, затим: у породици, на моралном плану, у духовности, у науци ( Теслијанска наука, наука нове Епохе у којој улазимо… ) у здравом животу и очувању природе, наше прелепе Планете Земље. Треба се окренути исхрани органском храном. Мој савет свим људима је да треба да науче преживљавање и живот у природи, да почну са оснивањем еко комуна, еко насеља, еко села, да уче како да производе здраву органску храну без икаквих хемикалија и пестицида, јер владари планете се обрушују на наше здравље и животе путем ГМО хране и Codexa Alimentarijusa.

У овом предавању господин Радишић је обухватио и наш српски контекст, нашу судбину, нашу прошлост, садашњост и будућност, све је то ЈЕДНО и повезано. Шта нам је чинити? Прво што нам следи да би изградили бољу будућност за своју нацију је самоосвешћивање, то је у току и биће га све више и више. Професор Радишић изражава оптимизам у нашу бољу будућност, у нашу обнову. Кад, тад, десиће се, то је сигурно…!

Банкари иза паравана владају Америком и светом


Ово је извучен део текста из титла на хрватском (дотеран за екавицу) за изванредан филм „Zeitgeist“ – „Дух времена.“ Филм је у Америчкој продукцији и поставићу га са титлом на Српски за једно 2 недеље на блогу. Овај извучени текст говори о триковима и ординарним преварама и безакоњу водећих светских банкара који владају Америком и светом.

Све је лепо објашњено, тако да ће се без проблема и најрасејанији људи схватити сву мистеррију и манипулацију с’ новцем, оно што је дуго било ван пажње јавности, јер ни једни ТВ медији то не објављују, јер су наравно контролисани од моћног капитала мега банкара.

Ово је све текст документарног приповедача који се обраћа Америчкој јавности, као и неких Амера из високих кругова, тако да то имате на уму…

……

1775. година Почетак Америчке револуције.

Америчке колоније траже одвајање од Енглеске и њене угњетавачке монархије.  Иако је наведено мноштво разлога за револуцију, један се посебно издваја као примарни узрок -проглас енглескога краља Georgea III о ништавности независне и бескаматне валуте која се производила и користила у колонијама.

Присиљене да позајмљују новац од Централне банке Енглеске, уз камату, колоније су се аутоматски нашле у дуговима. И, као што је Benjamin Franklin касније написао:

„Одбијање Краља Георгеа ИИИ да допусти колонијама употребу властитог монетарног система,који би ослободио обичног човека из канџи манипулатора,био је веројатно примарни узрок револуције.“

1783-ће. Америка је добила независност од Енглеске.

Међутим, њена борба против концепта Централне банке и корумпираних, грамзивих људи као саставног дела тог концепта тек је започео.

Шта је, у ствари, централна банка?

Централна банка је установа која производи монету једне читаве нације. Утемељену на историјском преседану,централно-банковну праксу чине две специфичне силе:

  1. контрола каматних стопа
  2. и контрола количине новца у оптицају, или – инфлације.

Централна банка се не бави само снабдевањем новцем владиних економија, она им тај новац позајмљује, уз камату. А онда кроз повећавање и смањивање количине новца у оптицају Централна банка регулше вредност валуте на тржишту. Врло је важно разумети да структура читавог овог система може у догледном времену остварити само једну ствар – дуг!

Не треба пуно памети да би се прозрела превара. Јер, сваки одштампани долар од стране Централне банке је у ствари позајмица уз камату. То значи да сваки одштампани долар представља, у ствари, тај долар плус одређени постотак дуга на основи тог долара. А обзиром да Централна банка има монопол на производњу валуте читаве државе и да је уз сваки позајмљени долар придодан и дуг који уз њега иде,одакле онда долази новац којим треба платити тај дуг?

Може доћи једино из те исте Централне банке.

Што значи да Централна банка мора стално повећавати своје новчане залихе како би привремено покрила створени заостали дуг услед чега се, обзиром да је и тај свежи новац позајмљен уз камату,ствара још већи дуг. Крајњи исход овог система је, неумитно, ропство јер је немогуће да влада, а самим тим и друштво у целини,икада изађу из овог само-стварајућег дуга. Утемељивачи SAD–а су били веома свесни овога.

„Уверен сам да су банкарске институције опасније од наоружаних армија… Уколико амерички народ икада дозволи приватним банкама да контролишу питање валуте… те банке ће, заједно с корпорацијама окупљеним око њих, лишити народ његове својине до те мере, док им деца једнога дана не постану бескућници на континенту којег су освојили њихови очеви.“

Thomas Jefferson (1743-1826)

„Уколико желите остати робови банака и плаћати цену свог властитог ропства, онда их оставите да и даље на миру стварају новац и контролшу кредите.“

Sir Josiah Stamp (1880-1941)

SAD су имплементирале и укинуле већ неколико централно-банкарских система,којима су управљали немилосрдни банкарски интереси. Доминантне породице банкарског

и пословног света тога времена биле су: Rokefelleri, Morganovi, Warburgzi, Rotschildi.И почетком 1900-их још једном су тражили како прогурати закон о оснивању још једне Централне банке.

Међутим, знали су, да су влада и јавност веома опрезни у односу на такве институције. Требао им је инцидент којим ће утицати на јавност. J.P.Morgan, јавно сматран финансијским прваком тога доба, искористио је свој велики утицај и проширио гласине о томе како једна угледна неwyоршка банка постаје несолвентна или да банкротира. Морган је знао да ће то изазвати масовну хистерију,што ће утицати и на остале банке. А то се и догодило. У страху да ће изгубити своје улоге,људи су их аутоматски почели повлачити.

Банке су последично биле присиљене затражити исплату свих позајмица присиљавајући на тај начин своју клијентелу на продају имовине. И тако се појавила спирала банкротства, запљењивања и општег метежа. Сређујући утиске неколико година после, Фредерицк Аллен из „Life Magazina“ је написао:

„Нагло је стварајући, а онда и лукаво усмјеравајући, Морган се окористио паником (из 1907.)“

Не схватајући превару, Конгрес је наложио истрагу о паници 1907.предвођену сенатором Nelsonom Aldrichomм, који је био интимно повезан с банкарским картелима и који је касније, оженивши се, постао чланом Rokefellerove обитељи. Комисија коју је предводио Aldrich препоручила је примену централно-банкарског система како се паника из 1907. не би више никада поновила. То је била искра коју је међународно банкарство требало да би започело свој план.1910. године одржан је тајни састанак на Моргановом имању, на острву Jekyll, недалеко од обале Георгије. Тамо је написан документ о централном банкарству,познат као „Декрет о федералним резервама“. Овај законски пропис су написали банкари,а не законодавци. Тај је састанак био тако тајан, тако скривен од Владе и јавности, да су тих 10-ак људи који су присуствовали прикрили своја имена док су путовали на острво. Након што су саставили документ, предали су га свом политичком представнику, сенатору Nelsonu Aldrichu, да га прогура кроз Конгрес. 1913. године, уз помоћ јаког политичког покровитељства од стране банкара, Woodrow Wilson је постао председник САД-а, претходно се сложивши да потпише Декрет о федералним резервама враћајући услугу за подршку у изборној кампањи. И тако је, два дана пре Божића, док је већина Конгреса била код куће са својим породицама, изгласан Закон о федералним резервама, којег је Wilson касније коначно и опуномоћио. Годинама касније Woodrow Wilson је написао, кајући се:

(Наша) велика индустријска нација се контролише кредитним системом.

Наш кредитни систем се налази у приватним рукама, и на тај начин се развој наше нације, као и све наше активности налазе у рукама неколицине људи,који неизоставно, из разлога својих властитих недостатака,застрашују, контролишу и уништавају истинску економску слободу.

Постали смо једна од најгоре руковођених, најсвеобухватније контролисаних и најлакше доминираних власти цивилизираног света -власти која не произлази из слободе мишљења и која више није подложна суду и гласу већине,већ власти измишљеној и наметнутој од стране мале групе доминантних људи.

Конгресмен Louis McFaden је такође рекао шта мисли након изгласавања документа:

„Успоставља се светски банкарски систем… супердржава, под контролом међународних банкара… који раде удружено на поробљавању света ради властитог задовољства. Овај закон представља узурпацију власти.“

Јавности је речено да је Систем Федералних Резерви стабилизатор економије и да су инфлација и економске кризе ствари прошлости.Али, као што је историја демонстрирала, ништа није било даље од истине.Управо супротно, међународни банкари су сада имали једну снажну машинерију усмерену у циљу проширења властитих амбиција.Примера ради, између 1914. и 1919. Федералне резерве су повећале количину новца у оптицају за скоро 100%, што је довело до великих позајмица малим банкама и грађанству. А онда су 1920. повукле из оптицаја један велики део новца, што је присилило банке да затраже исплату многих зајмова. И, баш као и 1907., дошло је до масовних навала на банке, банкротстава и пропадања. Пропало је преко 5.400 конкурентских банака,оних ван Система Федералних Резерви, што је још више консолидовало монополизам уске групе међународних банкара.Осврћући се на овај злочин, конгресмен Lindberg је 1921 рекао:

„Закон о Федералним Резервама ствара вештачко изазване панике. Прва вештачко изазвана паника икад, је ова коју имамо данас, и може се израчунати као по математичкој једначини.“

Међутим, паника из 1920. била је само загревање. Измедју 1921. и 1929., Федералне резерве су поновно повећале количину новца у оптицају, што је још једном резултирало екстензивним зајмовима грађанству и другим банкама.Појавио се и један нови тип зајма,на берзама познат под именом : „рубни зајам“.

Једноставно, рубни зајам је омогућавао инвеститору да положи само 10% цене неке некретнине док му је осталих 90% позајмљивао брокер. Другим речима, некретнина вредна 1000 долара могла се купити за само 100 долара.Ова метода је била врло популарна у узаврелим 1920-им, чинило се да се на берзи не може изгубити, већ само зарадити. Међутим, постојао је трик у овом зајму.

Зајам се могао опозвати било када, а новац је морао бити враћен у року од 24 сата. Ово се звало „рубни опозив“, а његов најчешћи исход био је продаја некретнине претходно купљене истим зајмом. Неколико месеци пре Октобра 1929., J.D.Rockefeller, Bernard Barac и остали инсајдери тихо излазе са берзе.

24. Октобра 1929., сви они неwyоршки финансијери који су издавали рубне зајамове почели су их масовно опозивати. Ово је истог тренутка започело масовну распродају на берзи свих оних који су морали покрити рубне зајмове. Из истог разлога почеле су масовне навале на банке,што је као резултат изазвало колапс 16.000 банака, а што је конспиративним међународним банкарима омогућило не само откуп супарничких банака испод цене, већ и куповину читавих корпорација за ситне паре. Била је то највећа пљачка у америчкој историји.Али, то није био крај.Уместо да новцем који је преостао након овог економског краха повећају количине у оптицају,они су те количине управо супротно – смањили, стварајући једну од највећих криза у историјии. Побеснели конгресмен Louis McFaden дугогодишњи противник банкарских картела, започео је с подношењем захтева за опозив управног одбора Федералних резерви. Говорио је о паду берзе и о кризи ово:

„То је био пажљиво осмишљен догађај. Међународно банкарство је проузрочило стање општег безнађа што покушавају искористити да постану владари наших живота.“

Стога не чуди што је, након два претходна покушаја атентата, McFaden коначно отрован на једном банкету пре него што је успео да издејствује опозив.Након што су из јавности уклонили овог бунтовника,банкари Федералних резерви су одлучили уклонити и златно покриће новца.Да би то учинили, било је потребно прибавити сво преостало злато у држави. И тако је, под изговором „да ће то помоћи да се изађе из кризе“, 1933. дошла на ред заплена злата. Под претњом 10-годишње затворске казне,од свакога у Америци се тражило да преда све златне полуге Државној благајни,отимајући тако од народа оно мало богатства што му је било остало. А онда, крајем 1933. године,златни стандард бива укинут.

Ако погледате доларску новчаницу одштампану пре 1933.виде ћете да пише да је била замењива у злату.Ако погледате данашњу новчаницу, на њој само пише да је легално средство плаћања, што значи да има покриће у апсолутно ничему!Безвредни комад папира. Једина ствар која нашем новцу даје вредност јесте, колико га има у оптицају. Према томе, моћ регулације количине новца у оптицају је истовремено и моћ регулације његове вредности, што је такође и моћ бацања на колена читавих економија и читавих друштава!

„Ако ми дате контролу над националном валутом, неће ми бити важно ко ће писати законе.“

Meyer Amstchel Rothschild, оснивач банкарске династије Rothschildovih

Важно је имати на уму, да су Федералне резерве приватна корпорација. У њима има федералног колико и у „Federal Expressu“. Сами себи пишу законе и практично не подлежу регулативама Владе SAD-а. То је приватна банка која Влади издаје валуту на зајам, уз камату,што је у потпуној сагласности с оним истим преварантским моделом централног банкарства од којега је Америка желела побећи када је прогласила независност у америчком револуционарном рату. Да се вратимо у 1913.Закон о Федералним резервама није био једини неуставни документ који је прошао кроз Конгрес. Такав је био и Савезни порез на приход. Вреди указати на то, да је незнање Америчке јавности,у односу на Савезни порез на приход, доказ о томе колико је у ствари америчка популација заглупљена и заборавна.Као прво, Савезни порез на приход је у потпуности неуставан, обзиром да је нерасподељен.Амерички Устав каже, да сваки порез мора бити расподјељен, како би био легалан.Као друго, недовољан број савезних држава је потписао амандман којим се допушта увођење Пореза на приход.И на ту чињеницу се чак и позивало у парницама на судовима.

„Да сте пажљиво проучили 16-ти Амандман,видели бисте да није потписан од стране довољног броја држава.“

– Судија окружног суда James Fox ,, 2003. године

Као треће, данас се свим запосленима узима просечно око 35% плате путем овог пореза. То значи да људи раде 4 месеца годишње само да би испунили ову порезну обавезу. А погодите где сав тај новац одлази?

Одлази на плаћање камата на валуту коју штампа преварантска Банка федералних резерви,систем који уопште не би требао постојати.Новац који се заради четверомесечним радом одлази готово дословно у џепове међународних банкара који поседују Банку федералних резерви.И, као четврто, чак и ако Влада лажно тврди да је Порез на приход легална ствар,не постоји дословце нити један статут, или закон који би изискивао плаћање овог пореза. И тачка!

„Наравно, да сам очекивао да постоји закон који стоји негде у законодавству, неки пропис који захтева плаћање овог пореза. Мислио сам, „наравно да постоји!“

И онда сам се нашао у положају да нисам могао пронаћи тај статут који мој посао чини легалним, нису га пронашли ни остали које познајем, тако да нисам имао другог избора него дати оставку!“

Joe Turner ( Former Irs Agent)

„На основу истраживања које сам провеа током 2000-те године, и којега и даље спроводим, такав закон нисам успела наћи. Распитивала сам се и у Конгресу, и код многих других људи, у Порезној управи, код порезних заступника,нису могли дати одговор.Јер, ако одговоре, америчка јавност ће сазнати да је цела та ствар превара!“

Sherry Jackson (Former Irs Agent)

„Откад сам дао оставку, више не плаћам овај порез.“

Joe Turner ( Former Irs Agent)

„Нисам уплатила Порез на приход од 1999. године.“

Sherry Jackson (Former Irs Agent)

Порез на приход није ништа друго него поробљавање читаве државе. Контролисање економије и непрекидна пљачка имовине представљају само једну страну Рубикове коцке у рукама банкара…!

Има још један инструмент за стварање профита и контролу, а то је – рат!

Од почетка постојања Федералних резерви 1913. Године догодили су се бројни велики и мали ратови, од којих су три најзначајнија -Први светски рат, Други светски рат и Вијетнамски рат.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

1914. године избио је рат у Европи концентрисан око Енглеске и Немачке.Америчка јавност није желела имати ништа с тим ратом. Као резултат тога, председникWoodrow Wilson јавно проглашава неутралност. Међутим, иза затворених врата, америчке власти су тајно тражиле било какав изговор да уђу у рат. А из разлога којег је у свом запажању изнио амерички државни секретар William Jennings:

„У банкарству постоји дубок интерес за Светски рат ради могућности доласка до огромних профита.“

Важно је разумети, да је за међународно банкарство рат најисплативија ствар која постоји. Јер је држава у рату присиљена од Банке федералних резерви узимати још више новца, уз камату.Главни саветник и ментор Woodrowa Wilsona био је пуковникEdward Mandell House, човек с веома блиским везама у међународном банкарству,који је желео да се уђе у рат. У забелженом разговору између пуковника Housea, Wilsonovog саветникаи Sir Edwarda Greya енглеског министра иностраних послова,о томе како увести Америку у рат, Greyе упитао:

„Како би реаговали Американци, уколико би се догодило да Немци потопе прекоокеански брод с америчким путницима?“

House jе одговорио:

„Верујем да би Америку преплавио талас беса, а то би само по себи било довољно да нас уведе у рат.“

И тако је 7. Маја 1915., практично на предлог Sir Edwarda Greya, брод Lusitanija намерно упућен у воде под Немачком контролом, где се знало да се налазе Немачки војни бродови. И, као што се и очекивало, Немачке подморнице торпедирају брод, изазивају експлозију ускладиштене муниције и убијају 1.200 људи. Да би се боље схватила хотимична природа овог догађаја:Немачка амбасада је објавила проглас у „New York Timesu“ путем којег упозоравају људе да, ако се укрцају на Луситанију, то раде на властити ризик, јер ће сваки брод који путује између Америке и Енглеске,пролазећи кроз ратну зону, бити подложан уништењу. Као резултат свега, и као што је и очекивано, потапање Луситаније покреће талас бесау америчкој популацији и Америка недуго потом, улази у рат. Први светски рат је коштао Америку 323.000 живота. J.D.Rockefelleru је донео зараду од 200 милиона долара! То је око 1.9 милијарди по данашњим мерилима. Да не спомињемо да је у новцу рат Америку коштао 30 милијарди долара од чега је већина позајмљена од Банке федералних резерви, уз камату, повећавајући профит међународних банкара!

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

7. децембра 1941. године, Јапан напада америчку флоту у Pearl Harbouru што је био повод америчког уласка у рат. Председник Franklin D. Roosevelt прогласио је напад „даном који ће се заувек памтити по нечастивости“. Заиста нечастан дан,али не због наводно изненађујућег напада на Pearl Harbour.

Након 60 година обелодањивања чињеница, данас је постало јасно да не само да се за напад на Pearl Harbour  знало недељама унапред, већ да је исти био отворено тражен и испровоциран. Roosevelt, из породице неwyоршких банкара, још од 18. века, и чији је ујак Фредерицк, био у првобитном управном одбору Федералних резерви, био је врло наклоњен интересу међународног банкарства, а интерес је био да се уђе у рат јер, као што смо видели, за међународне банкаре ништа није уносније од рата. Rooseveltov министар ратних операција, Henry Stimson jе 25. Новембра 1941.забележио у свој дневник разговор који је водио с Rooseveltom.

„Проблем је био како да их наведемо да они испале први хитац… Било је пожељно да Јапанци нападну нас први, како би свима било јасно ко је, у ствари, агресор.“

У месецима који су претходили нападу на Пеарл Харбоур, Роосевелт је учинио готово све што је било у његовој моћи да разљути Јапанце, изражавајући свој агресиван став, иако је јавно тврдио неутралност, Roosevelt је блокирао сав јапански увоз у америчку нафтну индустрију, замрзнуо је сву јапанску имовину у Сједињеним Државама,  јавно је делио зајмове националистичкој Кини и војно помагао Британце, обе земље ратне непријатеље Јапана, што је, успут буди речено, потпуно кршење међународних правила ратовања.4. Децембра, три дана пре напада, Аустралијска обавјештајна служба јавља Rooseveltu да се јапанска војна групација креће према Pearl Harbouru. Roosevelt то игнорира!

И тако, као што се надало и допустило, 7. Децембра 1941.Јапан напада Pearl Harbour побивши 2.400 војника!

Пре Pearl Harboura, 83% Америчке јавности није желело ићи у рат. Након Pearl Harboura – милион људи се добровољно пријавило да иде у рат!Важно је знати да су ратна настојања нацистичке Немачке обилато подржавана од стране две организације:једна од њих се звала „I.G. Farben“. “I.G. Farben“ је производила 84% Немачког експлозивау, кључујући и Циклон Б који је убијао милионе у концентрационим логорима.Један од неспомињаних партнера I.G. Farben“-а била је америчка компанија, Rockefellerov „Standard Oil“. У ствари, Немачка авијација не би могла ни функционисати без једног специјалног додатка патентираног у Rockefellerovom „Standard Oil“-u. Сурово бомбардовање Лондона од стране нацистичке Немачке било је омогућено продајом 20 милиона долара вредног горива којег је „I.G. Farben“ куио од  Rockefellerovog  „Standard Oil“-a.

Ово је само једна мала илустрација тога како су америчка предузећа финансирала обе стране у Првом светском рату. Још једна издајничка организација вредна спомена је „Union Banking“ корпорација из New Yorka.  Она не само да је финансирала бројне аспекте Хитлеровог успона на власт, као и сам војни материјал током рата, већ је служила и као банка за прање нацистичког новца што се коначно открило када су им у сефовима пронађени милиони долара нацистичког порекла.„Union Banking“ корпорација из New Yorka је на крају затворена услед кршења Декрета о трговању с непријатељем.

Погодите ко је био директор и потпредседник „Union Banke“?

Prescott Bush,  деда нашег садашњег председника и, наравно, отац нашег бившег председника. Имајте ово на уму када процењујете морални и политички карактер породице Bush.

ВИЈЕТНАМСКИ РАТ

Сједињене Државе су службено објавиле рат Вијетнаму 1964. године, до чега је довео наводни инцидент у којем су 2 Америчка разарача нападнута од стране Северновијетнамских торпедних чамаца у Tonkinskom  заливу. Ово је постало познато као „Инцидент u Заливу Tonkin“. Овај догађај је сам по себи послужио као изговор за опсежан размештај трупа и пуно ратно стање. Али, постојао је један проблем. Напад Вијетнамских торпедних чамаца на Америчке разараче се никада није догодио! Догађај је био потпуно инсцениран да би послужио као изговор за улазак у рат. Бивши Министар обране Robert McNamara је годинама касније изјавио да је инцидент у Заливу Tonkin била грешка, док је мноштво других упућених особа и официра иступило са ставом да је све била смишљена фарса, потпуна лаж! Чим се ушло у рат, посао је кренуо по обичају.У Октобру 1966. председник Lyndon Johnson укида трговачка ограничења са Совјетским блоком, знајући врло добро да су Совјети снабдевали и до 80% Северновијетнамских ратних потреба. Сходно томе, Rockefelleri финансирају фабрике у Совјетском Савезу које Совјети користе за производњу војне опреме, коју потом шаљу у Северни Вијетнам. Међутим,  финансирање обе стране у сукобу је само једна страна новчића.1985. године, Вијетнамска правила службе су постала јавно доступна.Овај правилник је садржавао све оно што је Америчким трупама било, и није било допуштено у рату. Ту су биле и неке врло апсурдне ствари: Северновијетнамски системи противавионске обране се не смеју бомбардовати уколико немају оперативни значај!? Непријатељ, који пређе границу Лаоса или Камбоџе, не сме се прогонити. И, најочигледнија од свих – кључни стратешки циљеви, се не смеју нападати уколико нису иницирани од стране високих војних представника!?

Није било довољно наметање ових идиотских ограничења, већ је Северни Вијетнам још био и обавештен о њима, могавши тако утемељити своју читаву стратегију у односу на овакву спутаност америчких снага. Управо зато је рат трајао толико дуго. Крајњи закључак је ово: Вијетнамски рат није требао бити добивен. Само се требао одржавати.Овај рат за профит, завршио се са 58.000 погинулих Американаца и 3 милиона погинулих Вијетнамаца!

И, где смо сада?

11.Септембар је био одскочна даска за оно што тренутно убрзава испуњавање циља немилосрдне елите. То је био инсценирани изговор за рат, нимало друкчији од лажи у вези потапања Луситаније, изазивања Pearl Harboura и Залива Tonkin. У ствари, уколико 11. Септембар није био планирани изговор за рат, онда је изузетак који потврђује правило. Искориштен је да би се лансирала два неиспровоцирана противзаконита рата, један против Ирака, а други против Афганистана. Било како било, 11. Септембар је био изговор за још један рат. Рат против вас.  Декрет о патриотизму, сигурност домовине, Декрети о војним судовима и остали законски прописи,написани су с јединим циљем уништавања ваших грађанских слобода и ограничавања могућности отпора ономе што долази.

Данас се у Сједињеним Државама, необавештеним Американцима испраних мозгова, врше претреси домова, без судског налога, без присуства власника, врше се хапшења без објављивања оптужнице, грађани се могу држати у притвору на неодређено време, без права на адвоката и бити правно злостављани,а све под сумњом да су можда терористи…!

………..

Али ни то није све…

2005. године, склопљен је споразум између Канаде, Мексика и Сједињених Држава.Овај споразум, необјављен у јавности, нерегулисан у Конгресу, спаја Сједињене Државе, Мексико и Канаду у једну целину, бришући све границе.Зове се Северноамеричка Унија. Можда сте се запитали, зашто никада нисте чули за ово?

У ствари, постоји само један „mainstream“ репортер који је уопште И чуо, а онда имао и храбрости да обради ову тему.

Политика отворених граница Bush-ове администрације,и њена одлука да игнорише спровођење имиграцијских закона ове земље, јесте само део једног већег плана. Председник Bush је потписао формални споразум којим ће Сједињене Државе престати бити оно што су до сада биле. И то је урадио без одобрења било Конгреса или народа Сједињених Држава!

Мало људи је уопште чуло за овај договор. Овакве ствари се поново раде, од стране уског круга људи на самом врху, у интересу инвестицијске класе. А људи из радничке класе, политички службеници широм наше земље, од малих средишта до великих градова итд., сви они не знају ништа о овоме! Ово није никакав трговачки споразум. Ово је потпуно укидање суверенитета ових држава што ће се такође одразити и увођењем потпуно нове валуте под именом „Амеро“.… осим тога, мислим да главна ствар, на коју се требају фокусирати људи који данас баратају доларима, јесте, – Амеро. То је нешто о чему данас нико не говори, а то ће, уверен сам, имати великог утицаја на свачији живот у Канади, SAD-у и Мексику!

Амеро је предложен као будућа валута Северноамеричке Уније која се тренутно гради између Канаде, SAD-а и Мексика,у циљу стварања једне заједнице без граница, слично Европској Унији,а долар, канадски долар, амерички долар, као и мексички пезос, требају бити замјењени Амером. Самим постојањем ове нагодбе, Амерички устав ће временом постати излишан. Помислили бисте да би овако нешто требало бити на насловним странама свих великих новина.

Али само док не схватите да су људи који проводе овакве ствари у дело, исти они људи који стоје иза маин-стреам медија и да вам се не говори оно што не требате знати, Северноамеричка Унија је концептуално исто што и Европска Унија, Афричка Унија и што ће бити Азијска Унија. И иза свих њих стоје исти људи. И када буде вриеме за то,Северноамеричка Унија, Европска Унија,Афричка Унија и Азијска Унија, спојиће се у једно, завршавајући последњу етапу плана на којем су ови људи радили у протеклих 60 година –

СВЕТСКА ВЛАДА

“ Светска влада ће постојати, свидело се то нама или не. Једино је питање да ли ће се до ње доћи путем освајања, или слагања“

Paul Warburg, Одбор за односе с иностранством/архитекта система Федералних резерви’

„Захвални смо‘Washington Postu’, ‘New York Timesu’, ‘Time Magazinu’’ и  осталим великим публикацијама чији су уредници присуствовали нашим састанцима и испоштовали своја обећања о дискрецији током готово 40 година. Било би нам немогуће остварити план за свет, да смо били изложени оку јавности свих ових година. Али, свет је сада профињенији и спремнији кренути ка стварању Светске владе. Наднационални суверенитет интелектуалне елите и светских банкара, је засигурно пожељнији од националног самоопредјељења практикованог у протеклим вековима.“

David Rockefeller, Одбор за односе с иностранством

Једна банка, једна армија, један центар моћи. И ако нас је историја ичему научила, то је да моћ квари људе. А да апсолутна моћ квари људе апсолутно!

%d bloggers like this: