Да ли ће Србија доживети потпуни економски и финансијски фатални слом?


У ова два ТВ гостовања, Драган Радовић, економиста и стручњак за сиву економију и порезе, говори нам на врло јасан и убедљив начин како нас пљачкају најутицајнији државни чиновници на власти, кроз институције система, са својим „оперативним“ тимом у виду једног дела криминализоване бирократије. Ту се свако омрси колико треба. Наравно, Драган Радовић даје и решење, програм за економски спас и препород Србије, где би се сива економија (високог ранга) сузбила за само годину дана. То је кључ успеха.

Има ту једне битне ствари, а Драган је потенцира, а то је кад сви привредници, и приватне и државне фирме, плаћају порезе и послују 100% легално, тада сви имају пара, и народ и људи на власти, и државни чиновници, и јавни сектор итд… јер је тада буџет пун ко брод, из реалних извора!

Ко не дозвољава да се сива економија сузбије? Драган Радовић: "Значи, огромна сива економија постоји као што смо рекли за богаћење привредника, и оних који треба да је сузбијају, а управо то не раде, а то су криминализовани државни службеници. Део бирократије који у ствари не дозвољава да се сива економија сузбије. Значи, она искључиво постоји због бирократије, због богаћења службеника, а то што ће неки привредник да утаји тамо нешто, он је малте не, да кажем, он је нека колатерална корист или штета..."

Ко не дозвољава да се сива економија сузбије? Драган Радовић: Значи, огромна сива економија постоји као што смо рекли за богаћење привредника, и оних који треба да је сузбијају, а управо то не раде, а то су криминализовани државни службеници. Део бирократије који у ствари не дозвољава да се сива економија сузбије. Значи, она искључиво постоји због бирократије, због богаћења службеника, а то што ће неки привредник да утаји тамо нешто, он је малте не, да кажем, он је нека колатерална корист или штета…

Зато запад и опстаје економски говори Драган, јер тамо сви плаћају порезе и платни промет се одвија у оквиру њихових земаља и њихових територија, они не износе новац изван ПЛАТНОГ ПРОМЕТА своје земље, попут наших „бизнисмена“ и државе». Не, све паре круже у њиховим државама. А и познато је, да се на западу и привредници и обичан човек највише плаше утаје пореза, јер тамо су казне астрономске за тако нешто, због тога је тамо око утаје пореза присутан страх од утаје пореза, јер су пре свега контроле привредника ригорозне, док у Србији готово и да нема никакве контроле привредника, осим симболичне да би статистичари имали шта да раде.

„Наша прича о економији“ – Гост Драган Радовић економиста – 15.01.2015

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Водитељ 00:01:48:

„Поштовани гледаоци добро вече. Сивом економијом у Србији се баве најбогатији људи. Држава би ако крене у одлучну борбу против ње, годишње могла да врати у буџет утајених 3 милијарде евра, порука је вечерашњег госта „Наше приче“ о економији. У питању је господин Драган Радовић економиста, директор и власник књиговодствене агенције „Кватро“ из Београда са дугогодишњим искуством…. Којих је то 20-ак бранши у којима се кроз сиву економију годишње губе десетине, па и стотине милиона евра. Зашто имамо заблуду да сиву економију представљају људи који стоје за картонским кутијама на улицама … Али, с обзиром да вас доживљавају као специјалисту за сиву економију, ја бих да нам то ипак буде основна тема којом ћемо се вечерас бавити, ако се слажете?

Драган Радовић:
„Слажем се. Да кренемо прво од тих 3 милијарде евра. Пазите, 3 милијарде евра су огромна средства која се утаје годишње. И, сад, многи кажу: „То није тачно, нема тога“. А прво да појаснимо шта је сива економија. Ви сте баш рекли праву дефиницију. Значи, сива економија у Србији уопште није онај социјални вентил, да они који су остали без посла, да се запосле, односно да раде без пријаве, да раде на црно. И, што је најгоре, када причамо о тој материји, одмах сви приказују уличне картонске тезге и пијачне тезге, и испада да је у Србији једина сива економија на пијацама. Значи, то је перфидна превара, да не кажем перфидна лаж, касније ћемо доћи до тога ко је уопште пласирао, са намером ту дефиницију сиве економије. Јер, ако кажемо да се ван легалних токова окреће преко 10 милијарди евра промета робе и услуге. Па да ли најсирмашнији људи на пијаци баратају са робом и услугама које вреде 10 милијарди евра?!

Наравно да не!

Ако кажемо да су утаје преко 3 милијарде евра, па опет, да ли ти најсиромашнији…?
Па они да имају 3 милијарде евра, сигурно не би били најсиромашнији, него би били изузетно богати.

Е, сада, да видимо где се налазе 3 милијарде евра. Највеће утаје су на порезе и доприносе на раду. У Србији имамо 700 000 радника на црно. И, буџет, на годишњем нивоу, губи 1,5 милијарди пореза и доприноса.

Па зашто нам је здравство на последњем месту у Европи?
Зашто је ПИО фонд празан?

Зашто се пензије смањују?
Зато што имамо 700 000 радника на црно!

Други вид утаја, је утаја промета робе и услуга. Само на ПДВ-у се утаји преко 1 милијарде евра пореза! Како је то могуће?! Како је могуће да се у Србији продаје 10 милијарди евра робе и услуга, а да то нико не примети (мисли се да нико не примети толику огромну утају пореза због трговине на црно, на високом нивоу)?!
Па, то није могуће…“

О аутобуском превозу путника и нелегалном пословању легалних фирми за превоз путника.

Драган Радовић 00:06:35:
„Ја имам, рецимо, најупечатљивије истраживање у аутобуском превозу путника. Једна екипа људи је, стручњака, је анализирала ту браншу, и ми смо дошли до закључка, да се рецимо у аутобуском превозу путника, да се 50% ЛЕГАЛНИХ ФИРМИ БАВИ НЕЛЕГАЛНИМ ПРОМЕТОМ…! Пазите, 50%… и ту су утаје 80 милина евра!“

Па после тога Драган наводи конкретне примере и детаље. Рецимо, једна аутобуска фирма имала је пријављених 44 возача, а када се анализира километража свих њихових линија, дакле цео обим посла, дође се до закључка ПРОСТОМ МАТЕМАТИКОМ, да се тај посао ФИЗИЧКИ може урадити само ако та форма има минимум 80 возача, а не 44. Дакле, скоро 50% возача у тој фирми није пријављене, нити тај „легални“ бизнисмен плаћа порезе и доприносе на те раднике. Има ту још горих примера о којима говорти Драган.

О пореској управи

Драган Радовић 00.11.49:
„Е, сад, пошто је пореска управа највећи кривац (за сиву економију, утају пореза), морам мало да разјасним. Пореска управа има изузетно стручан кадар, најнекорумпиранији. И то ћемо после да образложимо. Међутим, годинама, обично руководство пореске управе је политичко руководство. Нису добри зналци. Зачи, лош је рад. Да би се нешто променило, значи, прво мора да иде реформа пореске управе. Ја пуне 3,5 године доказујем, да је пореска управа највећи кривац за катастрофално стање!

Свака реформа пореске политике, пореских прописа, без реформе пореске управе је осуђена на пропаст!

Да би се извршила реформа пореске управе, сви експерти, зналци, политичари, кажу: „Ту треба огромно време“. Реформа се врши за 5 дана! Само 5 кључних руководиоца се поставе, који тачно знају шта треба да се ради. И… не постоји. Сива економија у Србији може да се сузбије за само годину дана! Само треба добар организован рад…“

О ЕПСУ

Драган Радовић 00:38:16:
„ЕПС је једна посебна прича. У ЕПС-у, сад је тренутно ЕПС, дал је губиташ, дал је позитиван, то нико живи не зна, али нон-стоп узима неке кредите. У претходне 2 године…, још увек нема званичан податак за 2014., па мислим на 2012. и 2013. За 2 године, у Србији, веровали или не, украдено је струје за 1,2 милијарде евра. То је оно што је премијер у августу изјавио, на бази истраживања тима у коме сам и ја. Премијер је реко: „Немојте да тражите повећање цене струје, док не утврдимо ко краде 18% струје.“ …. … „Ми имамо званичне податке. Кад кажемо крађа струје, мислимо на званичан податак ЕПС-а колико је испоручио струје, а колико је фактурисао. Значи, кад кажемо крађа, не мислимо на струју која је фактурисана где грађани који немају новца, не плаћају.

Ево званичан податак за 2012. годину. Три милијарди kwh (киловат часова) је украдено, то је скоро 500 милиона евра! … … Невероватно је да је су следећој 2013. години 55% повећан „нестанак“ струје, односно крађа. у Србији је украдено 4,6 милијарди kwh!! … … зашто уопште ја, или тим у коме сам и ја, помињемо крађу струје. Зато што постоји патентирано светско решење наших стручњака, професора са неколико факултета. Патент се зове: „Систем за елиминацију нетехничких губитака“. Тај патент се преко 2 године нуди влади и ЕПС-у. Значи, открива сваки киловат струје која нестане. Не! Нико не жели тај патент! Значи, у Србији испада да нико не жели да спречи такве крађе струје!…“
… … … Значи, малопре кад сам реко 4,6 милијарди kwh се украло 2013. године, знате колико је то, то значи да милион домаћинстава у Србији сваки месец џабе добија по 383 киловата струје!…“

Ко не дозвољава да се сива економија сузбије?

Драган Радовић 00:49:22:
„Значи, огромна сива економија постоји као што смо рекли за богаћење привредника, и оних који треба да је сузбијају, а управо то не раде, а то су криминализовани државни службеници. Део бирократије који у ствари не дозвољава да се сива економија сузбије. Значи, она искључиво постоји због бирократије, због богаћења службеника, а то што ће неки привредник да утаји тамо нешто, он је малте не, да кажем, он је нека колатерална корист или штета…“

Наравно, јасно је ко дан, да су главни криминалци у државним институцијама, и некажњено пролазе, јер и када се „ухвате на делу“, тада дају оставке, а паре које су мазнули остаје им у џепу. Али, кад неки ситни криминалац опљачка неку радњу, он иде у затвор, а не каже му се: „Слушај, мораш да даш оставку на бављење криминалом, или идеш у затвор“.
Тако се само утерује страх обичном свету да је само за њих кажњив криминал, док су криминалци високог новоа, разни „бизнисмени“ заштићени ко бели меедведи.

РТК2 Емисија Разговор – Гост економиста Драган Радовић – 01.10.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Водитељ 00:01:58:
„Сива економија, и у данашње време, је одувек била део организованог криминала, да ли делите то мишљење?“

Драган Радовић:
„Перфидна лаж је пласирана свуда у свету, поготову у државама које имају слабији правосудни систем, да је сива економија борба за голи живот, за опстанак. И увек се баца акценат, кад се прича о тој теми, на оне уличне картонске и пијачне картонске тезге. Параметри који говоре о пласману рецимо робе на улицу, на пијаце, то је роба која пролази царину без царињења! Значи, на црно. И царина, свуда у овим земљама са израженом сивом економијом, можемо да кажемо да наш регион предњачи у Европи. Значи, царина је главни узрок! На царини не раде сиромашни грађани, не ради сиромашно становништво које се сналази на тим картонским тезгама. Ту раде државни службеници. Значи, они су извор свих проблема.

Зашто?
Па висок је степен корупције!

Јер једна роба ако прође на црно:

То је утаја царине!
Утаја ПДВ-а!
Затим пореза на добит!

И што је најгоре, државни службеници који треба да сузбијају, не… они то подржавају. Они не желе да сузбијају! Значи, перфидно пласирана лаж је да се сивом економијом баве сиромашни. Сиромашни немају пар милијарди евра робе која се пласира на црно, па да имају не би били сиромашни. Сиромашни не раде утаје порезе од више стотина милиона евра на годишњем нивоу….“

Другим речима, један део неоцарињене робе одлази на бувљаке (наравно и у разне бутике, радње… у „легалан“ бизнис) одакле је узима обичан смртник, не би ли ситним шферцом зарадио за голи живот, да прехрани своју породицу, децу. А на ту исту робу на црно, група цариника не радећи ништа, сем што прима мито да не оцарини ту робу, зараде више него обични смртници ситним шверцом те исте робе, и разне друге, за 50 година…

Водитељ:
„Они су последња карика у том ланцу, јер се може тако рећи“?

Драган Радовић:
„Баш тако. И шта је у ствари срж сиве економије?
Закључци са којима сам ја оборио све досадашње пласиране теорије. Значи, апосолутно сви који раде у сивој зони, осуђени су на пропаст. А пласира се теза да само радом у сивој зони опстајете. То није тачно! Значи, ја имам много параметра са којима то доказујем. Кад радите у сивој зони остварујете екстра профит због утаје пореза. Чим остварујете веће зараде, ви сте онда велики „бизнисмен“. Журите да потрошите тај новац. То трошење мора да види окружење. Окружење мора да схвати да сте велики бизнисмен. А да бисте то показали, морате да купите џип. БМВ икс 3 или 5 који је 70.00 евра, или неки Мерцедес од 50 до 100 хиљада евра, јер без тога ви нисте велики бизнисмен.

Што је најгоре, највећи проблем сиве економије је што тај утајени новац се износи ван земље. Значи, срж проблема у нашем региону је сива економија која остварује готов новац, који се износи ван земље. Да тај новац остаје овде, а може једино легалним радом. Зашто приватницима, послодавцима пада посо. Значи, ти послодавци који раде на црно, сами секу грану на којој седе. Радом на црно износе новац, и онда се питају зашто грађани немају тај новац, за нову куповину хране, или нечега!?“

Па од чега да имају!

Не пуните пензиони фонд. Данас, сутра…, тек неће бити пензионера. Значи, вама ће бити још теже. Народ је научио да живи тешко. И народу да ли је теже 5%, то је исто. Али један тај, који је научио да отима, да краде порез…, он стравично подноси немаштину. Што је најгоре, та немаштина се рефлектује после на целу породицу, и читав низ проблема. Значи, решење је сузбијање сиве економије, али те високе сиве економије…!!

Драган Радовић 00:09:51:
„А за та 3 месеца (превентивних контроли привредника и упозорења да пређу у легалне сфере пословања).. Министарство финансија све стопе да провери. Где год има услова да се спусти. И, увек је правило у економији: нижа цена – већи обрт. Значи, ниже пореске стопе, али сви морају да уђу у систем! Па зашто један запад опстаје, па управо због тога, што сви плаћају пореске обавезе! Значи њима новац остаје у оквиру теритрорије своје. Е, значи то је срж…!“

Овде једним делом Драган говори о нашим чувеним „ученим“ „експертима“ и „стручњацима“ за економију, финансије… а да немају никакве потврде тога у пракси, на тржишту, на економском тржишту…

Драган Радовић 00:23:05:
„… Све се покреће, покреће се привреда. кад се привреда покреће расте потреба за радном снагом. како расте потреба, скачу наднице, скачу дневнице. Значи, рецепт је врло једноставан, само треба кренути корак-по корак. Најбитнији је програм, и где се свака тачка, сваки корак прецизира. На жалост, сви „експери“ економисти, једно исто причају. Мене не чуди, јер ти стари експерти су учени на бази књиге „Капитала“, од пре 150 година писане која апсолутно нема везе са некон тржишном привредом. Или из доба социјалистичке привреде, „експерти“ нас уче шта и како треба да радимо. Па не можете, треба да знате 25 година развој приватног сектора…“

 

Како је „побего“ банкар Језда

Слушајући све ово око царина и нецарињења робе ради мита, сетих се како сам давне 1993. године враћајући се из иностранства за тадашњу СФРЈ, из прве руке чуо како је „побего“ банкар Језда, тако да сам из прве руке сазнао шта се све ради на царини.

Десило се то баш на данашњи датум. Дошао сам тог 07. марта 1993. године на Будимпештански аеродром, где сам купио карту за Београд, а ту линију је одржавао један приватник, аутобус је био луксузан, карта Будимпешта – Београд коштала је 50 марака. Док сам више сати чекао да аутобус са аеродрома крене ка Београду, дођоше ту и неке чувене естрадне фаце: Бајага, певачица Снежана Бабић са менаџером и још неки. И, кренусмо ми…

Када смо дошли до наше царине, не сећам се сада који је то прелаз био, цариник је отворио врата аутобуса и видевши позната лица рекао је:

„Кажите драгичка.“

Неко рече „драгичка“, а затим цариник рече:

„Побего Језда…!“

Затим је једно 2 секунде био мукли тајац, и одједном је овај менаџер Снежане Бабић почео да урличе, да псује дерући се: „Лопови! Криминалци! Пи**а вам материна!!

Једва су га смирили, ко зна колико је тип имао пара код Језде…

И после је цариник тим познатим фацама лично причао како је „побего“ Језда, јер је све то гледао. Ја сам ту поред њих мирно стајао и слушао. Ради се о томе да је тога дана, тој групи цариника стигло наређење „одозго“ (тада је директор царине мислим био Михаљ Кертес ако се не варам) да ће ускоро на том прелазу доћи нека група „неких техничара“, и да када они дођу, ови што раде, треба да се дислоцирају у некој другој просторији (била је то нека друга зградица), док ови „техничари“ у тој главној просторији „то нешто не ураде“. И.., дошла је колона возила са 5-6 мерцедеса, по речима тог цариника, а у једном мерцедесу био је и чика Језда. Наравно, ови цариници су морали да слушају наређења „одозго“ да би сачували посо, дислоцирали су се у другој згради, док су ови „техничари ту нешто радили, радили…“, а Језда је мирно шетуцкао, да протегне мало ноге и разгледа околину, „док екипа“ „то нешто не одради“ са папирологијом и тадашњим једноставнијим компјутерима.

Трајало је то сат-сат ипо, по речима цариника, и  мерцедеси су са чика Јездом мирно „отпловили“ ка Будимпешти када су „техничари“одрадили посао, а дислоцирани цариници су се вратили на посо.

Ето, тако је „побего“ чика Језда.

Причао сам то другарима у Бору, и упозоравао сам их када се појавила „мајка нације“ Дафина, да не улажу паре у њену банку, јер ће се десити иста превара као са Јездом, што се и десило.

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ


Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију


Аутор превода: Пајо Илић
pajo.ilic@gmail.com

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметниуте Београду од стране спољних кредитора које почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда је постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.
У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намећу «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995. године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у ропству заблуда. Према раширеном гледишту, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитора и међународних финансијских институција. У представама глобалних медија, западне држава не сносе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе бациле су југословенску привреду на кољена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југославије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именован Високи представик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «i», у тексту споразума детаљно се објашњава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом IFOR-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН такође је поставио «специјалног опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. За њега је постављен ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци: «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције ковнице новца». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само под условом потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујући енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финансијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политичка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори ставили су своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са организацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.
Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се расветљава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалне индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославију» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прије прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да покорно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.

Опустошени «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.

До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници. До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је «сувишна». Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника савладао је етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције остали су у значајној мери неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република чине се мрачним. Спољни дуг Југославије био је брижљиво распоређен и «прикачен» републикама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југословенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа у нормалу. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије дарежљиво је обезбедила «финансијски мост», од 37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «хитног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељене Босне између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске стекла је нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана од САД, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне. Истраживања су настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле држали су у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација Југославије по етничком обележју замењује се са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са своје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светски медији брижњиво избегавају такве оцене и чак у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији брижљиво су заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.
Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенског јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест раширена је свуда, где је једино могућ свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.
Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» тамо је уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна и стан, недоступним за огроман број људи. Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или «национални» капитализам, убудуће неће имати право да постоје. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је пример за сличне економске програме «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разорног економског модела, доведеног до крајности.

Опомена лудости


Драгаш анализира и скенира нашу сурову стварност…
…….
Аутор Бранко Драгаш
Уторак, 29 Мај 2008

Након одржаних демократских избора у Србији изговорено је толико глупости, небулоза и подлости да се нормалном човеку, који размишља сопственом главом и који живи од своје плате, смучило да слуша све те политичке лажи, обмане, претње и уцене. У поплави свих тих наручених аналитичких коментара, који увек тенденциозно навијају за неку страну, нико од вечитих естрадних полемичара није изнео саму суштину насталих проблема. Права истина и кључни проблеми остали су, заправо, потпуно скривени у сенци јалових расправа и различитих партијских комбинаторика. Грађани Србије су непрекидно изложени агресивној политичкој манипулацији, док им нико отворено не говори у каквој се данас невољи налазимо и шта све још може да нам се деси. А невоља је огромна и догађаји који су пред нама ће бити драматично тешки како за саму државу, тако и за све сиромашније и задуженије грађане.

Због свега тога, пре него што направим политичку анализу изборних резултата и предложим оперативна решења која треба хитно да се предузму, стратешке потезе којима се, колико толико, може да избегне нарастајућа невоља, изнећу кључне чињенице о којима грађани ништа не знају. Мислим да ће такав приступ на најбољи начин разјаснити све проблеме. А све, господо грађани, почиње и завршава у – економији. Завршни рачун је најбољи показатељ успеха власти. Политичка наклапања и блебетања о реформама и европским инеграцијама или о одбрани Косова једино може да прекине тачно математичко извођење државног рачуна. Додуше, не треба нам неко посебно знање више математике, него је довољно да добро познајемо четри основне трговачке операције. Како већ годинама пишем и говорим о тој теми, на овом месту ћу најкраће изнети само основне тезе. Многима који читају моје текстове је то све већ познато.

Дакле, Србија се налази пред економским колапсом. То је поразна истина коју данас политичари и њихови аналитичари скривају од грађана. Неки скривају из незнања, али многи из личних и партијских интереса. Након петооктобарске контрареволуције, потпуно је јасно да су реформе у Србији пропале и да смо се вратили на сам почетак. Наравно, данас је полазна позиција много тежа него тада. Рачуница данас показује да је спољни дуг државе прешао 27 милијарди долара, да је прошле године дефицит текућег рачуна износио 5 милијади евра и да се он покрио са 2 милијарде евра из распродаје државне имовине и новим задуживањем од 3 милијарде евра. Рачуница даље каже да ће ове године дефицит текућег рачуна бити 5,5 милијарди евра и да ће се он покривати новим задуживањем од 7 милијарди евра. Враћамо дугове тако што узимамо нове кредите. Ове године доспева за наплату 5,3 милијарде долара, од чега 4,2 милијарде долара главница и 1,1 милијарде камата. Како ћемо вратити те дугове? Поновоновим задуживањем.

Следеће године се дугови за враћање увећавају. То значи да ће расти и наше задуживање. Истовремено, увећава се спољнотрговински дефицит, тако да је прошле године достигао рекорд од 9,6 милијарди долара. Ако је у време деспота наш трговински дефицит месечно износио 100 милиона долара, у прва три месеца 2008. он се попео на невероватних 1 милијарду долара месечно. То значи да се убрзава пљачкање грађана и привреде. И убрзава се и увећава износ новца који одлази из земље. Тај процес сталног, све већег задуживања и раста одлива капитала из државе има свој крај. Такав концепт није могуће бранити на дужи рок. Односно, конкретно речено, тај концепт је приведен крају. Може да опстане још свега две године, док се све стратешке гране, ресурси и привредна добра не распродају. Шта после тога?

Нико о томе не говори. Нико не размишља шта ћемо радити када све распродамо? Незапослено је милион људи, док је запосленост, по први пут, пала испод два милиона радника. Инфлација се отргла контроли и креће се нешто преко 30%, док се динар брани лажном макроекономском стабилношћу у којој екстремно профитирају само банке, тако да су оне прошле године забележиле профит од 296 милиона евра. Више од 1,5 милиона пензионера једва преживљава, а у истој позицији су 2,5 милиона радно способних људи. Средњу класу чине 800.000 сретника који зарађују исто онолико новца колико износи социјална помоћ у развијеним земљама, док је свега 50.000 људи толико богато да не примећују 300.000 деце која немају хране или су неухрањена. Ако овој поразној статистици додамо да 30.000 људи сваке године више умре него што се роди и да 25.000 људи годишње оболи од тешких болести, онда је то доказ да смо у великој невољи. Истраживања младе генерације показују да 72% младежи размишља да напусти земљу. Међу првима стручна и образована радна снага. То је пресек нашег стања.

Зашто је то све тако? То је због тога што немамо никакве државотворне визије, нити било какве националне стратегије. Ко треба да створи визију и стратегију? Елита. Имамо ли елиту? Немамо. Ко је крив? Политичка олигархија која је, из своје похлепе и сујете, обесмислила политику. Данас је политика постала профитабилан бизнис за хуље и олош. Уместо да добијемо најбоље људе на власти, окупирали су нас најгори дилетанти. Најбољи доказ су лажни реформатори који су директно са улице, из асистентских клупа, института, са теткиних кауча или ујакових донација, преко ноћи, постали капиталисти. Реформе су пропале на самом почетку. Грађани то тек данас осећају. Пропале су реформе јер је примењен погрешан неолиберални концепт и погрешни су се људи нашли у таквом концепту. Богати су постали још богатији, док су сиромашнији постали све сиромашнији. Све већи и тежи социјални криминал доказ је тешке болести нашег друштва. Очај је потиснуо наду. Страх је победио веру. Грађани су слуђени и избезумљени. Грађани очекују да се нешто деси, али се ништа не дешава.

Политичари манипулишу и шпекулишу незадовољством очајника. То се најбоље показало у овим изборима. Генерално гледано, сукобила су се два искључива блока. Једни су нам обећавали неизвесну будућност, док су други бранили изгубљену прошлост. Нико није говорио о садашњости. Нико није ни приметио да је уље поскупело на 146 динара. Грађани су плаћли данак својој политичкој наивности и непромишљености. Рачуница је била немилосрдна. Друштвени губици су се гомилали. Екстремно су профитирали само уске привилеговане касте политичке олигархије и њихови тајкуни. Када све ово знамо, онда је много лакше да пређемо на политичку анализу претходних избора.

Дакле, политички блок окупљен око ДС и њеног председника, који је истовремено и председник свих грађана, показао је да макијавелистички не бира средства да утера страх у бирачко тело како би по сваку цену остали на власти. Флоскуле о ЕУ и европским инеграцијама су мантра која је слична комунистичкој пропаганди о власти радничке класе или деспотовој националистичкој превари о крви и тлу. Резултате тих обмана добро знамо. Проблем Тадића и политиче олигархије из ДС, не говорим о великом броју незадовољних чланова странке, је што не схватају да се на разореној привреди, бирократизованој и партијској држави и криминалу не може ући у ЕУ. Није спорно да смо ми европска земља и да треба да постанемо чланица ЕУ, али је споран начин на који се то жели постићи. Не могу нас криминалци из врха власти и њихови тајкуни да уведу у ЕУ. Председник државе је у кампањи плашио грађане пропагандом о повратку у мрачне деведесете. Призивао је ратове, санкције, хиперинфлацију и бомбардовање. То је било прљаво и подло. Многи грађани су се уплашили и гласали. Тако је председник државе злоупотребио своју функцију и није био гарант фер тржишног надметања. Председник државе је у низ наврата кршио и Устав и показивао је сву своју политичку острашћеност и примитивизам. О његовом дилетантизму и фолирању најбоље је говорила изборна ноћ када је прославио победу. Мада је добио свега 39% гласова, он се сам прогласио као да има изборну вољу већине грађана. Како је могуће да у збиру мањина даје већину, остало је да председник објасни. Маркетиншким триком се то хтело надоместити. Али такво понашање не доликује председнику државе. Ниједан председник државе чланице ЕУ се не понашана такав начин. Прави председник државе би мирно чекао да види која ће политичка коалиција прва скупити парламентарну већину.

Све што је после тога уследило је – СТРАХ! Страх да се не изгуби власт. Тако су они који су ширили страх у изборној кампањи, постали жртве сопственог страха. Откуд толики паничан страх у врху председникове странке? Чега се плаше? Ако су поштено и стручно радили свој државни посао, зашто се онда плаше? Зашто мирно не оду у опозицију? Зашто призивају грађанске немире и обрачуне? Објашњење је врло једноставно, председник и његови пајташи су свесни да се морају испитати све афере у последњих осам година и да неколико његових најближих сарадника и коалиционих партнера морају да заврше у затвору због организованог криминала. Једини начин да се то не догоди и да не заврше на сметишту историје је да остану на власти. Остати на власти по сваку цену је њихов једини политички програм. Како желе да опстану на власти и сачувају украдени капитал, избегну хапшења и затворе, они су спремни на сардњу и са, некада озлоглашеним, припадницима СПС, јер , каква подлост, деле, како тврде европејци, исту социјалну идеологију. Уколико председник државе и његови коалициони партнери, ипак, успеју некако да убеде врх коалиције СПС да формирају нову владу, то ће довесто до тога да ће се наставити неолиберална политика распродаје државе и узимање провизије. Таква коалиција може да влада свега годину дана, док не распродају све што ваља, а онда ће уследити економски колапс. У том сценарију СПС нестаје са политичке сцене и настаје нека нова левица.

Други могући сценарио, који је извеснији и ближи реалности, да већину у парламенту направе радикали, народњаци и социјалисти. О њиховом покушају да одбране изгубљену прошлост већ сам довољно писао. Манипулишући националним осећањима покушавали су, такође, да сакрију истину од грађана. А истина је да смо у економском колапсу. Кривац за тај економски колапс је и Коштуница који данас показује невероватну жилавост да се поново устоличи за премијера. Сви ми знамо да је Коштуница неспособан да буде премијер и да он може да буде или предесник Народне скупштине или председник Уставног суда. Али, политиче игре довеле су овог идеолога вербалног легализма у позицију да буде поново премијер. Грађани и његови будући коалициони партнери добро треба да знају да су дугови у време владавине Коштунице рекордо нарасли за више од 13 милијарди долара. Коштуница је све време спроводио неолиберални концепт и затварао очи пред крађама реформатора. Коштуница је на кључна места у влади и држави ставио корумпиране и неспособне партијске бирократе који су бранили само уске партијске интересе. Не заборавимо, да је у Коштуничином кабинету тајкунима продаван Ц маркет. Дакле, основно питања које се поставља и пред ову нову коалицију је – који је, господо, ваш концепт? Као што знамо радикали нити имају некакав концепт државног и привредног развоја, нити имају стручне и искусне људе који би могли да носе тај концепт. Социјалисте смо већ имали на власти. Односно, сви они су се већ обрукали на власти. Зачарани круг владавине истих се наставља.

Све у свему, било како било, држава се налази пред економским колапсом. Коалицију која би требала да спречи економски колапс предводи бивши премијер који је примењивао погубни неолиберални концепт, радикали који немају ни концепт ни кадрове и социјалисти који не знају шта их је снашло. Ово је трагична истина наше политичке збиље. Истина коју већина грађана зна. .Шта ће се онда десити, питају ме забринути грађани.

Моје мишљење је да морају на власт да дођу радикали и ова народњачко – социјалистичка коалиција. Ту комбинацију нисмо још опробали. Не могу више радикали да се крију у опозицији и да буду вечито антипротивни, него морају да преузму свој део историјске одговорности. Што пре тим боље по демократију у Србији. То тврдим већ годинама. Што пре дођу на власт радикали, то ће пре показати да ли су способни или нису способни да управљају државом. Значи, све је врло једноставно. Грађани заиста траже промене. Промене ин нуди нова коалиција. Ако то буду козметичке промене, тврдим да та коалиција неће трајати дуже од девет месеци. Не само што је крха сама коалиција, мала је разлика за сигурну већину у парламенту, него зато што ће економске невоље довести до великих социјалних немира у држави. Понављам, ако нова коалиција не промени неолиберални концепт имаћемо нове избор или до краја године или почетком наредне. Ни одуговлачење око састављања владе не иде у прилог новој коалицији, јер их економске невоље већ увелико сустижу.

Многи ме питају, шта треба та нова влада да уради. Можда би било мудрије да ћутим и да чекам њихове прве потезе. Можда је било паметније да нисам ни пристао да Ђинђића саветујем, пристао сам тек на његово свакодневно наговарање и уз притисак пријатеља, него сам требао спокојно да чекам крах једне погрешне концепције. Међутим, сматрам да ангажовани интелектуалц не сме да ћути и мора да крикне гласом праведника. Из тог разлога, ипак, ради јавности, изнећу моје стручно мишљење шта треба да уради нова влада.

Није битно које је боје мачка, каже мудри Конфучије, важно је да мачка лови мишеве. Кина у пракси примењује ову древну мудрост.

Дакле, није битно ко ће седети у влади, важно је да та влада прво примени следећих неколико потеза:

  1. Пресек финансијског и материјалног стања у држави и привреди – рок 15 дана
  2. Обавештавање грађана о правом стању у држави и привреди – рок 7 дана
  3. Кривичне пријаве против политичара, тајкуна и криминалаца – рок 7 дана
  4. Хапшење политичара, тајкуна и криминалаца који су оптужени по закону – рок 30 дана
  5. Доношење Закона о национализацији имовине стечене на привилегијама, корупцији и криминалу – рок 15 дана
  6. Окупљање стручњака из земље и расејања без обзира на страначку припадност – рок 10 дана
  7. Израда државотворног и националног Програма за спас Србије – рок 21 дан
  8. Формирање 2.000 менаџера за управљање привредом – рок 10 дана
  9. Ангажовање 1.000 страних менаџера на проценат – рок 30 дана
  10. Усвајање 200 системских закона усаглашених са ЕУ – рок 30 дана
  11. Професионално ангажовање 200 страних стручњака у судству, тужилаштву и полицији
  12. Израда Новоег економског програма – рок 21 дан
  13. Програм смањивања јавне потрошње – рок 7 дана
  14. Програм смањивања пореза и доприноса – рок 7 дана
  15. Програм покретања привреде – рок 7 дана
  16. Програм супституције увоза – рок 7 дана
  17. Формирање четри јаке банке са већинским државним капиталом – рок 90 дана
  18. Формирање Банке за развој – рок 30 дана
  19. Ослобађање државних медија партијских утицаја – рок 7 дана
  20. Презентација новог концепта страним државама, банкарима, инвеститорима и компанијама – рок 90 дана.

Напомена: Сви ови рокови почињу од дана формирања нове владе и све активности се упоредно обављају.

Мишљења сам да је ово једини пут истинских и коренитих промена. Уколико се то не деси, следе убрзо нови избори. Све што сам овде предложио неко мора да спроведе. Ко то буде први урадио биће успешан и народ ће га бирати. Све ово што сам овде изнео остаје као опомена политичкој лудости оних који нису схватили своје место у историји. Да ли ће се ово спровести? Да ли ће се истински препород догодити? Морам да признам, да нисам сигуран. Политичари су кварљива роба. Врло лоша искуства имам са политичарима. Њихове партијске бирократије и њихова похлепа и сујета могу да поново пресуде. .Зато сам прилично опрезан. Али оно што могу да обећам грађанима, уколико ови нови не буду спроводлили нови економски програм и не промене погрешан концепт, наставићу оштру критику њихове власти. До када? Док се не појаве неки нормални политичари који ће објединити све вредне, поштене и стручне људе и који ће нас извести из ове агоније. Излаз постоји. Грађани треба само да препознају куда мора да се иде.

Таблоид број 155, 29. мај 2008.
http://www.dragas.biz/

%d bloggers like this: