Делегација Владе Републике Српске у посјети “Теслиној научној фондацији“ у Филаделфији


Аутор: Мирна Момчичевић

Портпарол Тесла научне фондације у Филаделфији

Филаделфија – Предсједница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић и министар финансија Зоран Тегелтија су током четвртог дана своје посјете Сједињеним Америчким Државама посјетили Филаделфију. Они су у овај амерички град дошли на позив Теслине научне фондације и њеног предсједника Николе Лончара. Наиме, ова научна фондација обиљежиће на Видовдан сљедеће године два вијека од доласка првог Србина на америчко тло, и то баш у Филаделфији.

Први Србин који је ступио на америчко тло био је Ђорђе Шагић, касније познат као Џорџ Фишер и био је оснивач првог српског друштва, неколико цркава и српских организација.

Предсједник фондације Никола Лончар истиче да је импозантан број Срба који су својим животом и радом доприњели развоју Америке и читавог свијета, као да је и знатан број Срба данас на овом тлу. “Само око 600 њих предаје на америчким факултетима, а да не причамо о онима који су директори корпорација, организација и чланови политичких странки“, каже Лончар.

“Циљ нам је да пробудимо интересовање за сарадњу Срба, како овдје тако и у отаџбини, и да кроз позитивне скупове и догађаје повежемо наш народ на свим континентима. Тим поводом смо јако срећни што је делегација Владе Републике Српске одвојила вријеме да нас посјети у граду гдје ће се одржати прослава, и да нам обећа да ће дати свој допринос у организацији исте”

, истиче Лончар. Делегација је са члановима фондације обишла парк у коме ће се организовати прослава и упознала се са напорима који чланови ове фондације улажу да би се овакав пројекат реализовао. Прослава овог догађаја ће бити у „Парку независности“ у коме је данас изложено Звоно слободе које је огласило независност САД-а. У овом историјском језгру Америке је 1902. године Никола Тесла извео експеримент са бежичним телефоном. У овом парку Теслина научна фондација сваке године у ноћи између 9. и 10. јула прославља Теслин рођендан у слопу јулске конференције.

Цвијановићева је истакла да ће ово бити велики догађај који ће послати добру поруку о заједништву америчког и српског народа, али да ће самим тим Филаделфија постати једно од суштински важних мјеста за будуће дјеловање Владе Републике Српске путем представништва које је пар дана прије посјете Филаделфији отворено у Вашингтону.

У вечерњим сатима делегација је посјетила и Цркву Светог Николе, једино мјесто окупљања Срба из Филаделфије. Свештеник Милорад Орлић је истакао да му је изузетно драго да чује најаве будуће сарадње на овако важном пројекту за све Србе у Америци, као и да је подршка Републике Српске у овом пројекту од великог моралног значаја за нашу дијаспору.
Фондација позива све људе заинтересоване за очување српске традиције, организације, представнике црквених заједница, представнике власти, и све који су у могућности да се упуте ка Филаделфији на овај историјски Видовдан 2014. године и да тиме дају свој допринос овој јединственој идеји.

Мирна Момчичевић
Портпарол Теслине научне фондације
+1 215 410 6914

Слике са посете

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Проф. др Алекса Милојевић: На помолу је велика економска превара у општини Угљевик, параноја власти


Браћа из Републике Српске су ме замолила да публикујем ову анализу и студију, да се покуша да се спречи велика економска превара, а помажући њима, помажем и нама, јер економске преваре се раде по истој „рецептури“, и све је „већ виђено“, и у Републици Српској и у Србији, „усрећитељи“ из наших влада прво громогласно најављују „економски бум“, „препород“, а сурова реалност нам показје да је народ брутално насамарен, опљачкан, преварен и понижен луди и умире у сиромаштву!

На помолу је велика економска превара у општини Угљевик у Републици Српској око „инвестиције“ у изградњи термоелектране „Угљевик 3“, а све је у медијима најављено у виду патриотске бајке где наш „брат рус“, „бизнисмен“ и милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ (конвертибилних марака), жели да инвестицијом од 1,4 КМ просто „усрећи“ напаћену браћу Србе из РС, јер наравно, погодили сте: „он много воли Србе“, а његов профит му скоро није ни важан.

Влада Републике Српске уопште није ни испоштовала елементарну законску процедуру која се практикује у свим озбиљним земљама приликом великих економских пројеката, да консултује своје најеминентније економисте, да пре него што уђу у посао са Рашидом, наруче студију оправданости и изводљивости овако обимне инвестиције, па да онда донесу коначну одлуку, да ли ће да се крене са тим пројектом, или не. Ма, јок… наши „експерти“ и „генији“ из наших влада осећају се ко мали Богови, довољно је да нам кажу „да је то епохални посао“, „епохална инвестиција“ која ће „усрећити народ“, народ ће постати богат и срећан, каква црна студија сад, нема се времена за то, ствар је хитна, довољно је њихово „мајке ми“ … „кад вам кажем“…

Нема ни једне информације од људи из владе РС о томе ко је уопште тај „бизнисмен“ Рашид Сардаров? Међутим, када су људи забринути за судбину народа прочачкали интернет, дошло се до података да је у извјештају руске полиције о руској мафији, Рашид означен „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа.

Прочитајте овај текст веома пажљиво, као и све текстове које ћу дати да се скину, у њима је професор Алекса Милојевић у својим анализама и студији показао да је на помолу велика превара и могућност губитна над јавним добрима и кључним предузећима у државном власништву, која се ни на западу не отуђују разним „приватизацијама“ од народа и државе, већ су у државном власништву (51%), једино нас наши „економски усрећитељи“ враћају у 19 век, у доба феудализма.

Читајући ове текстове, анализе и студије, видећете савршено простор Србије, наше економске „реформе“ које ево већ трају 12 година, обећаван нам је Рај, но народ умире у сиромаштву и беди! Схватићете и разне шеме и оперативне методе како мегакапиталисти уз помоћу „слободног тржишта“ … иностраних „инвестиција“ и пре свега наших домаћих „усрећитеља“ на власти и „веееликих патриота“, уништавају конкуренцију, народ, земљу.

Све ово неће имати сврхе ако се све заврши на читању, народ се мора коначно отрезнити, пробудити и узети своју судбину у своје руке, на власт требају довести научнике и економисте попут Др Алексе Милојевића, стручне и поштене људе, да они воде економију и привреду, јер економија је кључ за елемантарну егзистенцију живота народа и државе, она покреће све, или руши.

Професор др Алекса Милојевић: Опасна превара, параноја влсасти:
Преузми текст

Професор др Алекса Милојевић: Уводни део студије оправданости изградње „Термоелектране 3“ у Угљевику:
Преузми текст

Професор др Алекса Милојевић: Студија оправданости изградње „Термоелектране 3“ у Угљевику:
Преузми текст

Аутор: Професор др Алекса Милојевић (Економски институт)

Eкономски институт
Проф. др Алекса Милојевић

ОПАСНА ПРЕВАРА
параноја власти

Додик и Сардаров обилазе радове – Скала Радио

 

Бијељина, 2012.

План за погибију свих православних Словена

Алан Далeс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године, директива америчким службама безбедности под насловом Доктрина америчке борбе против Истока:

“Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјaлну моћ на магарчење и залуђивање људи.

Професор др економије Алекса Милојевић

Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо”. (25.05.2012. године, Магацин).

САДРЖАЈ

УВОД…………………………………………………………………………………………………………………. 4

Пјесма или јека……………………………………………………………………………………………….. 5

Полазни проблем…………………………………………………………………………………………….. 6

Угљевик – модел домаћег колонијализма………………………………………………… 10

Организација варања – до циља преко немогућег…………………………………… 15

Спријечити замјену………………………………………………………………………………………. 17

Додатна оптерећења……………………………………………………………………………………… 19

Последице приватизације рудника…………………………………………………………….. 20

Закључци и препоруке………………………………………………………………………………….. 22

УВОД

Од половице прошле (2011) године општина Угљевик и цијела Република Српска затрпане су информацијама о Рашиду Сардарову. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наш Предсједник Републике, Влада и руководство РиТЕ.

Све то без икаквих поузданијих студија о крајњим последицама ове евентуалне инвестиције. Руководство, политичко, државно и предузећа тражи и захтијева да им се вјерује на ријеч. Народу је остало да пипа по мраку, да нагађа шта би све од овога могло да буде. А морао би, по свим правилима и закону, да буде до краја и истинито упознат како би могао да искористи своје демократско право учествовања и доношења коначне одлуке. Јер се то тиче њих и живота њихових потомака.

Осјећајући потребу и обавезу да са своје стране допринесе расвјетљавању овог проблема, односно пружи више информација о овој инвестицији и њеним последицама општина Угљевик је од овог Института наручила „Студију оправданости изградње термоелектране три у Угљевику“. Имајући у виду значај ове и посебно овакве инвестиције за судбину грађана општине Угљевик и Републике Српске у цјелини Институт је одлучио да прије коначног завршетка Студије изађе у јавност са основним увидима у проблеме који су овдје присутни и који се покрећу у овој Студији. Циљ је да се Студија учини доступном јавности, али и да се покрећући ову врсту јавне расправе, још у току израде студије, оствари што већи утицај јавности на сам садржај Студије, као и њене крајње закључке.

Неће се, што је сасвим природно, улазити у потпунији унутрашњи садржај Студије. Коначни закључци ће морати да сачекају њену израду. Овдје ће се покренути ред почетних и основних питања, која највише заокупљују пажњу грађана. Хоће ли заиста Рашид Сардаров градити нову термоелектрану три и отварати нови рудник? Која је, у том случају, судбина постојеће термоелектране и постојећег рудника? Шта је са изградњом термоелектране два која би требала да замијени већ увелико истрошену постојећу термоелектрану? Хоће ли Рашид Сардаров да, са изградњом своје термоелектране три, уништи постојећу термоелектрану и на тој основи да преузме постојећи рудник и цјелокупно рудно богатство овог подручја? Је ли то пут и начин приватизације цијеле Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова? Приватизација путем предаје наших рудних богатстава њему у посјед? Приватизација путем поклањања?

У раду ће се настојати прибавити одговори на ова питања, што уједно представља основни садржај овог рада.

Пјесма или јека

Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.

Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.

И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.

Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући  дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.

Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.

Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања, пјесма успјеха и напретка се појачава.

У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.

Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.

Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.

Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.

Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.

Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.

На интернет страници сасвим друга слика.

Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).

Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.

Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.

Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

Полазни проблем

Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?

Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.

Ту је и раширени појам отимања у економији.

Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.

На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.

Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.

Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.

Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.

Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.

Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.

Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.

Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.
Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.

Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.

План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.

Прочитај текст до краја»

Проф. др А. Милојевић: Запад уништава Србе и ставља их у колонијално ропство, не ратом, то је застарео метод, већ катастрофалним економским „реформама“ коју спроводи свесно српска власт!


Професор Алекса Милојевић из Републике Српске доктор је економских наука и у следећа 2 видео прилога чућете оно што нико не спомиње, а што је тачно, јер то доживљавамо на својој кожи, а то је да не уништава запад Србе и њихове државне творевине путем рата, не, то је застарео хитлеровски метод који се одмах примећује и провоцира народ на одбрану, већ путем „глобализма“ односно катастрофалних економских „реформи“ и пљачкашке неолибералне приватизације коју спроводе издајничке српске власти, и тако свој народ свесно упропашћују, доводе у беду, сиромаштво и потпуно колонијално и дужничко свеуништавајуће ропство!

Др Професор Алекса Милојевић: Економски колапс Републике Српске!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Др Професор економије Алекса Милојевић – Пулс, БН телевизија

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Ја сад обрађујем пример нас Срба, али не ради то нови светски поредак само нама, већ и другим народима и државама (Индонезија, Аргентина, Боливија итд….). Једноставно, у циљаним земљама нађеш интелектуалну издајничку багру и тзв. „елиту“, а на балкану и Србији има је на претек (!) онда си на добром путу да уз помоћу „приватизације“, „евро-атланских интеграција“, „уласка у ЕУ“, „ММФ-а и кредита“ , „слободног тржишта“, „либерализације цена“ у потпуности уз помоћу издајничких властодржачких битанги, уништиш и ставиш у тотално колонијално ропство одређену државу и народ, а да ниси испалио ни један метак!

Како се то уз помоћу домаћих издајника (економских издајица) ради у Републици Српској, лепо и кристално јасно објашњава часни и поштени доктор економских наука, Алекса Милојевић.

Детаљ око лажне статистике је веома битан да превара успе, и да се под паролом фраза и еуфемизама: „приватизација“, „слободно тржиште“, „интеграција“, „улазак у ЕУ“ народ не само преведе жедан преко воде, него да умре од жеђи, а да у лудилу ништа није ни схватио, шта му се догађа, будући да му строго контролисани медији док он пропада у сиромаштву непрекидно приказују „позитиван привредни раст“, „раст индустријске производње“, “ раст БДП-а“… људи умиру од глади, а статистика говори да је „животни стандард у благом порасту“ итд…

Полазиште за свеопшту лажну статистику економских и финансијских кретања је лажно приказивање Бруто Друштвеног Производа (БДП), односно његовог погрешног израчунавања, по препоруци из Брисела. Тако је за 2010 издајничка влада Републике Српске израчунала да је њихов БДП за 2010. 8,3 милијарди конвертибилних марака (км.) док је њихов реалан БДП по рачунима професора Милојевића за тај период 1,7 милијарди км.

Где је сад ту лажна рачуница издајничке владе РС у ових 8,3 милијарди БДП-а?

Они су рецимо 3,1 милијарду радничких дознака (то је кад наши људи који раде у иностранству уплаћују паре родбини да преживе) затим дуг владе, општина и фондова од 4,2 милијарде приказали као „друштвени производ“ (?!), а то уопште није њихово, то није њихов производ. Како може друштвени производ да буде кредит који је рецимо влада узела на име извршавања својих обавеза према грађанима РС?!
Или радничке дознаке које рођаци из иностранства уплаћују родбини у РС?!
То није њихово, то није „производ РС“ и најглупљем је то јасно.
Чиста, одвратна небулоза!

И сад на основу те основне лажне статистике у виду БДП-а фризира се и остала лажна пратећа статистика, па тако по Додиковој влади (статистици) србски народ у РС данас боље живи 2 ипо пута него пре рата 1991!??

У то не можеш ни идиота да убедиш, а камо ли трезвеног човека!

Исти систем економског уништавања од када је инсталиран ДОС на власти на најбруталнији начин се спроводи и у Србији, од стране домаћих издајничких битанги! И код нас је на сцени лажна статистика, лажно приказивање БДП-а, а даћу вам и 2 примера економског свесног ДОС-овог „касапљења“ Србије!

Док је Ћинђић био премијер, извршена је следећа највећа пљачка!

САРТИД – највећа транзициона пљачка демократске странке!
http://www.ivonazivkovic.net/

Не само што је САРТИД продат за смешно ниску цену од 23 милиона долара, већ да би се ова брутална и свесна економска пљачка одмах уочила, изнећу само 2 податка из горњег текста. На столу су биле 2 понуде, компаније „U.S. Steel“ и „LNM Holdings“. За разлику од компаније“U.S. Steel“, компанија „LNM Holdings“ је уз смешну процену вредности жељезаре, пристала да преузме на себе и дуговања САРТИД-а које су била преко 500 милиона долара, као и да реализује социјални програм за запослене, док за то „U.S. Steel“ није хтео ни да чује, а САРТИД је ипак продат њима, а не компанији „LNM Holdings“!

Ово је класична безочна мафијашка пљака народа од стране домаће власти, а да трагедија буде још већа, иза сцене се одвијао сво ово време још један паклен план, овај:
Војислав Милошевић: У САРТИД-у истопљено 2000 српских тенкова!

u-sartidu-istopljeno-2000-srpskih-tenkova/

Кад су амери завршили посао, истопили тенкове, зарадили на челику, отишли су.

Примера има милион, сетимо се једног морбидног случаја, када је држава продала странцима не фирму губиташа, већ профитабилну која јој само доноси паре?! То је био случај приватизације Мобтела 063:

„Теленор“ узео Мобтел 063
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t2910.lt.html

Да лудило буде још веће, ови државни пљачкаши, домаћа окупациона власт, не само што продаје профитабилну фирму која држави само доноси паре, већ је продаје „Теленору“ који је у већинском власништву државе Норвешке са 53% капитала!??
Тако да сада уместо да држава Србија убире профит од своје фирме за исплату разних давања (плате, пензије), те паре сад убире држава Норвешка, на тлу Србије?!!

Министар Динкић који је то спровео, опет је у влади, уместо да се против њега води судски поступак!

Професое Алекса Милојевић даје и решење, он ја за радничко акционарство над великим фирмама, или масовно акционарство како га још зове, што се ради и на западу, где су и радници власници акција фирме у којој раде, у одређеном проценту, а код нас се исте отимају од радника. Уз то, што се овде не прича, треба раздвојити власничко акционарство и управљачко акционарство у некој фирми, односно управљање над њом. Другим речима, неко може бити власник чак и 80% акција неке фирме, али да има само 20% у управљачком делу фирме, тако да је немогуће да се фабрика доведе намерно у колапс, јер остали акционари имају право вета, могу то да спрече. Уз то, Милојевић је рекао и још једну битну ствар, на западу су све стратешке фирме јавног сектора у рукама државе са процентом од најмање 51% (Електроиндустрија, Телеком итд…) а овде код нас то намеравају да „приватитзују“, где ће већински власник бити неки капиталиста, појединац, па кад дигне цену струје и услуга, лудило ће бити тотално.

Радничко акционарство је применила Словенија, такође је одбила „услуге“ ММФ-а јер су тамошњи економисти знали за превару са ММФ-ом. Знали су за толико и овде наши економски „експерти“, али су нас брутално преварили!

И оно што је најбитније рекао Милојевић, да не буде народ упропаштен, народ пао у колонијално ропство, а да нико није крив!!
Да не буде да исти људи који су СВЕСНО упропастили народ кажу:

„Па, добро, јбг.,… грешило се…“

И затим да исти људи потпуно некажњено наставе тзв. „реформе“.
НЕ!!

Мора се на суду одговарати за потпуно свесно упропашћавање свог народа!!!
Професор Милојевић даје и решења за излазак из кризе, послушајте, довољно је да га чујете пола сата-сат како прича и све ће вам бити јасно. И где је брутална превара, лаж, перфидна манипулација, а где је излаз.

Овакви људи, стручни савесни и поштени попут Алексе Милојевића, треба да воде Србски народ у свим сегментима друштва!!!

Сребреница и истина о њој – документарац


О Сребреници стално треба причати и износити истините чињенице, чињенице да су догођаји око Сребренице јула 1995-те били чиста пропагандна монтажа контролисаних светских медија, у смислу да се тамо десио гоноцид Срба над муслиманима, што нема везе са истином! О томе говори овај кратки увод у документарни филм Савеза логораша Републике Српске:

Досије Сребреница – увод

линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог скинути преко >овог упутства.

У документарцу ћете видети и снимак из холандског документарног филма: „Насер Орић“ у коме лично Хакија Мехољић, ратни командир полиције у Сребреници говори, цитирам:

„… Тада нам је Алија, рекао да му Клинтон нуди да уђу четници у Сребреницу, да изврше покољ 5000 муслимана и да ће бити војна интервенција. Питао нас је шта ми мислимо о томе…“

И шта ћете бољи докоз за монтажу „геноцида“, од исказа самих муслимана, да би се оправдала интервенција НАТО пакта и да се Срби неправедно окарактеришу као ноторни непоправљиви зликовци. Видимо да је то било договарање исцениране „кланице“ председника свих муслимана Алије Изетбеговића и Била Клинтона. После смо видели, Насер Орић и већи део муслиманске војске се по наређењу врховне команде повукао, док је мањина, њих око 2000 погинуло у пробоју ка слободној муслиманској територији. Дакле Изетбеговић је свесно жртвовао своје војнике, а муслимани се поносе њиме?!

Чућете и српске сведоке муслиманских покоља које Хаг није хтео ни да саслуша. Неки од њих говоре ово:

… Каже, ајте сад да видимо које ћемо дете прво да кољемо… па оће ону малу цурицу од 3,5 година“

Затим ово:

„узо је нож, и почео је да оштри нож пред нама и реко ‘Ко ће први под нож да стане, јер бићете заклани у року од 10 минута’…“

Јанко Велимировић (директор центра за истраживање ратних злочина) говорио је о лажним статистикама да би се вештачки добила жељена цифра од 8000 побијених муслимана у „геноциду“. Он је говорио о једном муслиманском документу, у документарцу је и снимак тог документа, који говори о броју домицилног становништва после сребреничких догађаја, у коме се каже да је укупан збир домицилног становништва који је остао у Сребреници у самом центру, заједно са избеглицама из сребреничке општине и општина: Братунац, Власеница и Милићи, био 37000. Међутим, у истом том документу се указује да се користи и оперише са цифром од 45000 становника у приказивању стања становништва међународним организацијама.

Александар Дорин, који је написао књигу „Сребреница – историја једног салонског расизма„, говори како поседује једу фото серију коју је добио од једног муслиманског фотографа из Тузле, који је био међу муслиманским војницима који су се пробијали ка муслиманској територији. Он је снимао те догађаје, те битке са српском војском, али, каже Дорин, о томе међународна заједница ћути, о томе се не говори. А ту је било око 2000 погинулих муслиманских војника који су убачени у списак пострадалих у тобожњем геноциду.

Истина се у реалности дакле одавно зна, док се у контролисаним медијима непрекидно износе лажи, декларације о тобожњем сребреничком геноциду, али за истину се треба борити и пласирати је где се може, на интернету, увек…!

%d bloggers like this: