Никола Алексић: Полиција покушала да ме убије!

Окупациони режим Бориса Тадића клизи ка тоталној анархији, хаосу и расулу, све више личи на амерички дивљи запад који га је и инсталирао у Србији, да терорише, уништава и понижава српски народ!

Колико год да нас побије, народ увек побеђује, тако је било… и биће!!

Извор: Васељенска Телевизија

Београд – ”Приликом доласка у Прес центар Удружења новинара Србије у Београду, поново је покушана, ко зна која по реду, моја ликвидација од стране полицијског возила”, каже Никола Алексић, директор Еколошког покрета Новог Сада.

Осим да пљачка, терорише, понижава и убија на кратке и дуге стазе српски народ, овај режим, ништа друго и не ради!

– Ја сам једини човек у Србији који је режим назвао издајничким и јавно затражио хапшење генерала Милоја Милетића и свих издајника који су издали народ и државу – наводи Алексић.

Он каже да је њега и његова четири сарадника који су били у возилу, камион полицијских таблица са приколицом, који је превозио хаварисана возила, покушао да одбаци са пута на камион из супротног смера.

– Камион маслинасто зелене боје са полицијским регистарским таблицама и приколицом на ауто-путу Београд-Загреб, пре скретања за Буђановац, излетео је у пуној брзини са споредног пута на главни пут без икаквог упозорења, са намером да возило у коме сам ја био одбаци на возила из супротног смера или закуца у задњи део приколице. Само крајњим напором возача, возило није дошло у исту раван са камионом и на сву срећу нико није повређен – каже Алексић.

Директор Еколошког покрета послао је писмену пријаву Јавном тужилаштву, МУП-у и истражном судији да установе читав случај, ко је возио камион, зашто је излетео на пут, ко му је то наложио и остале детаље.

– Вриштале су колегинице које су биле у аутомобилу, и четворо сведока је потписало пријаву за угрожавање безбедности саобраћаја и живота против НН возача из полицијског камиона који је покушао да нас убије. Налогодавци и извршиоци ће кад-тад одговарати пред народним судом – рекао је Алексић.

– Заказао сам у октобру свој долазак пред Народну скупштину, да им кажем у лице да су издали народ и државу и да поведем све оне који хоће да бранимо устав у Србији – каже Алексић.

Без одговора из полиције

На питање новинара “Правде” да ли је забележен овакав инцидент, у полицији нису могли да одговоре. До закључења овог издања новина није стигао ни одговор на остале наводе Николе Алексића.

Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ

Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

Геј парада: Полицајци разбили излог продавнице, у излог су утрчали радници суседне продавнице, и покупили све!

На интернету сам нашао једну емисију са радио Фокуса (директан линк за снимање и слушање емисија преко интернета) по називу „На линији“ коју води и уређује Влада Ђукановић. У емисији је био гост Игор Маринковић из СНП Наши 1389. Говорио је о злостављању ухапшених од стране полиције после геј параде 10.10.2010-те. У емисији су се диретктно укључивали слушаоци, и ту негде при крају емисије (42:33) укључио се један човек из Новог Београда по имену Зоран Лукић. Човек се прво представио. Ради се о човеку који је по ДОС-овим мерилима био херој петооктобарских „промена“ 2000-те, а сада на протесту од 10.10.2010. постао је „хулиган“, „неонациста“. Човек је тежак инвалид, ампутирана му је нога, преживео је два инфаркта, но ипак се довуко некако штакама до Теразијске чесме, на дан геј параде.

Био је лично сведок следеће сцене, пред његовим очима дешавало се следеће…

Полицајци разбили излог продавнице, из суседне продавнице излетели су радници, утрчали у излог и покупили све!

Скини аудио клип (2 мб.)

Демонстранти су гађали полицајце каменицама, а полицајци су им, гађавши их каменицама, узвраћали. У једном моменту, пред Зорановим очима, догађало се следеће: полицајци су разбили излог продавнице „Ђак“! Истог момента, из суседне продавнице „Најк“, излетели су радници, утрчали су у излог и покупили све!

Човек се заклео пред Богом и народом да је све то тачно, а наводи и податак да је све то снимила (ваљда грешком) телевизуја Б92, јер када је стигао кући на ТВ Б92 видео је немонтиран снимак како момак из те суседне продавнице  улази у излог и узима лопту Најк, и уноси је унутра, у продавници где је радио.

Тог снимка са Б92 више нема, не дају га на увид, прогутао га је мрак. Али иста та ТВ Б92 и Тадићев режим, оптуживали су демонстранте да су они хулигани који су крали из продавница и разбијали град. Значи, поента је да нико од демонстраната није ни могао да уђе и опљачка радњу „Ђак“, јер је на том простору била полиција.

Ово је заиста монструозно какве све прљаве манипулације користи Тадић и његов режим! Нико од демонстраната није могао да уђе у продавницу „Ђак“ и по овоме видимо јасан доказ да је све исценирао диктаторски Тадићев режим, да би се обрачунао са српском омладином и грађанима! Хвалили су се да су камере инсталирали и да ће све да снимају, па где је сад Тадићу, Дачићу и језиви Хомене тај снимак када су полицајци разбијали излог, где?
Ово је јасан доказ да прави хулигани седе у Тадићевом режиму! Ако је неко случајно ухватио тај снимак са Б92 и подиго га на Ју Тубе,  нека ми се јави да ми да линк, да га објавим.

Ево, сада можете послушати целу емисију „На линији“ у којој је гостовао Игор Маринковић из СНП Наши 1389.

Игор Маринковић: СНП Наши 1389 (22.10.2010.)
Скини емисију (25 мб.)

Имате ретку прилику да чујете уживо неког из патриотских организација, а да снимак није монтиран као што раде на антисрпској телевизији Б92! Игор прича како Тадићев режим и његова полиција крши Устав према ухапшенима, како су ухапшени брутално малтретирани и пребијани, како су им изнуђивани лажни искази. Прича о хапшењу чланова своје организација када су после једног састанка у својој канцеларији изашли напоље. Полицајци су истрчавали из неких жбунова, опколили их и ухапсили због плаката које су имали. Дакле, нису почели ни да их лепе. На плакатима није ништа било исписано што је било противзаконито.

Њихов адвокат, Марија Радовановић, дошла је у полицијску станицу, али јој није било допуштено да присуствује саслушању ухапшених, нити је добила неки документ са тока тог саслушања да би као правни заступник ухапшених могла да види о чему се ради, зашта се терете ухапшени. Једино што су јој дали у полицији, то је била нека потврда о одузетим предметима, без да пише да ли су ухапшени учинили неко прекршајно или кривично дело.

Ни сами полицајци нису умели све то да објасне, прича Игор, већ се све своди на то, да им је све наредио тужиоц. Никад овакву неслободу и диктатуру нисмо имали, ни у Милошевићевом режиму, ма какви… Тадић је најгори диктатор, убедљиво!

Маринковић је причао о малтретирању и бруталним пребијањима која су примењивана према ухапшенима после геј параде, а методе су биле дављење каблом, гушење кесом, ударање пендрецима по бутинама и глави. Више ухапшених из Земунске полицијске станице завршило је на ургентном центру, неки на неуро хирургији. Многим родитељима није се омогућило да виде своју децу, јер су их стално пребацивали из једне притворске јединице у другу, није се знало ни где су им деца. Адвокатима је данима забрањивано да ступе у контак са ухапшенима.

Репресија према ухапшенима била је физичка, правосудна, медијска и политичка.

Веома квалитетна емисија са исто тако квалитетним јављањем слушаоца. Људи, морамо се некако организовати, јер Тадић ће вршити репресију још више, ко зна, можда отвори неку врсту „Голог отока“ из Брозовог времена, има он ту школу, утрениран је.

Ма шта урадио, он је већ готов, не може држати стиснуту песницу нон-стоп 24 сата, даном за даном, то је немогуће, стисак ће му сам од себе попустити, а наш отпор и бунт ће се све више ширити, пред колапсом су…!

Протест породица ухапшених поводом геј параде 2010: Прекините да измишљате разлоге за продужетак притвора, језиви сте!

У овом мрачном и тоталитарном Тадићевом режиму и медијском помрачењу, ни један главни електронски медиј није објавио вест о протесту породица ухапшених младића пре и после геј параде 10.10.2010.-те. Протест је почео у 12 сати у парку на углу Хајдук-Вељковог венца и Немањине улице, читањем саопштења за јавност. Протесту су присуствовали и припадници патриотске организације СНП Наши 1389. Ово је политички просец а не судски, младићима се стално продужује притвор, пуштају се селективно, мада су сви ухапшени оптужени за исто! Млади који су из патриотских организација дуже се задржавају у притвор. Режим је ухапсио више од 800 демонстраната, а не 250 како су својевремено извештавали. Ухапшенима су се кршила и крше људска права, узимају им се изјаве под принудом, брутално су их премлаћивали у полицији, методе бруталног пребијања биле су: ударање пендреком по бутинама, дављење каблом, гушење најлон кесом, неки младићи су завршили на ургентном центру. То сам сазнао преко радио Фокуса када су у емисији „На линији“ (линк за слушање радија преко интернета) гостовали неки лидери Српског Народног Покрета Наши 1389.

Сви ти ухапшени младићи се без икаквих доказа оптужују да су неонацисти, клерофашисти, малте не да су то хитлерове СС трупе, да су лудаци и звери. Али тако је то када је Србима тадићев издајнички режим забранио да буду оно што јесу, да се поносе тиме што су Срби, што цене своје слободарске вредности, традицију и веру. То је Тадићев задатак главни, по наруџби страних налогодаваца, „убити“ и вршити репресију над свим што је српско, у култури, у традицији, у националном идентитету и менталном склопу, да од слободарског народа направе планетарне зликовце, „геноцидан народ“. Зато се и хапсе младићи који само истичу српску заставу, мада то није противуставно. Да је истако шиптарску заставу, вероватно би га Тадић позвао у преговарачки тим. Међутим, пошто је он из СНП Наши 1389, Србима треба утерати комплекс што су Срби, треба их зато етикетирати чим само истакну нешто српско без икаквих политичких конотација и мржње, зато слободарски српски дух чим изађе из боце, треба га одмах притискати и вршити репрсију, физичко, ментално и духовно насиље. Физичко привремено може, док Тадић не падне са власти, међутим, српски дух из боце је већ изашао, и ту се више ништа не може.

Пустите ухапшене да се бране са слободе!
Ослободите лидера „Образа“ да се брани са слободе!
Петицију за његово ослобађање потписало је 100 интелектуалаца.

Саопштење за јавност породица ухапшених:

„ Ми родитељи ухапшених младих људи поводом догађаја од 10.10.2010. обраћамо се јавности, у циљу заштите наше деце. Прошло је већ 69 дана како су наша деца ухапшена, велика већина без икаквог разлога и кривице. Престали су сви законски основи да се држе у притвотуру иако Устав и Закон налажу да се притвор сведе на најмању могућу меру, као и да у најкраћем року буду изведени пред суд и да им буде суђено без било каквог одлагања.

Морална неосетљивост на страдање младих људи, видљива и на националним тв каналима, штампи, независним организацијама за права човека, речито показује у каквом је моралном паду велики део нашег друштва. Све док јавност затвара очи пред неправдом и самовољом појединаца, морални крах и безакоње су све ближи.

Један наизглед безначајан податак говори у каквој држави живимо: наиме у Енглеској у демонстрацијама где је учествовало 20 00 младих људи, чак су напали и принца, ухапшено је 30 најнасилнијих демонстраната а код нас на 5000 демонстраната ухапсе 1000.

Ако је закон исти за све тражимо одговор: зашто нису ухапшени одговорни за изазивање нереда, зашто се селективно пушта из притвора ако су оптужени за исто. Тражимо да се пусте сви да се бране са слободе. Не сме се прећутати да је доста младих који су тек напунили 18 година а затворени су са окорелим криминалцима. Такође тражимо да се против одговорних за изазивање медијског линча без суђења, покрене поступак.

Позивамо све надлежне институције, Председника Владе Србије Мирка Цветковића и Председника Србије Бориса Тадића као најодговорније да предузму кораке који се тичу поштовања Устава и Закона. Ми друго не тражимо, само поштовање истих „

Најзначајније слике са протеста које говоре све

Тадићу: Језиви сте!

Хомен: Језиви сте!

Дачићу: Језиви сте!

Шутановац: Језиви сте!

Председничко дисциплиновање поданика

Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: „Готови сте!!„

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

• Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

• Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

• Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је“ (Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

Очајни професор протествује: Зауставите хапшење омладине!

Да бих како-тако разбио медијску блокаду око хапшења омладине после геј параде, преносим са сајта Звонимира Трајковића једно писмо које му је упутила професорка Оливера Новаковић, он је то писмо после озваничио на свом сајту и упутио отворено писмо председнику Тадићу. Ради се о својеврсној тортури застрашивања омладинаца и њихових родитеља, претресању станова, саслушавања, и чак покретања кривичних поступака против омладинаца који нису ни учествовали у демонстрацијама 10.10.2010!?

Извор:
Звонимир Трајковић
22.10.2010.

*****

Отворено писмо председнику Србије Борису Тадићу
Зауставите хапшење омладине!

Господине председниче Тадићу мислим да сте са репресијама отишли предалеко и сматрам да је задњи час да са таквим методама утеривања страха престанете. Хапшењима и репресијом над неистомишљеницима, које називате „хулиганима“, „фашистима“… изазваћете знатно веће и озбиљније протесте, који се и по вас лично, и по Србију, могу завршити трагично. Прочитајте писмо које ми је професор Оливера Новаковић упутила – и на време извуците једно могући закључак, да се са хапшењима мора престати.

Поштовани господине Трајковићу

Хтела бих прво да вам од срца честитам на досадашњем веома плодном и за Србију драгоценом раду, као и да вам пожелим сваку срећу у будућем вашем делању!

Разлог због којег се јављам је жеља да вас обавестим о нечему што се ових дана дешава у Београду, а што се у медијима потпуно заташкава. Наиме, у току је невиђена хајка – у виду привођења, претресања станова (истина, уз судски налог), саслушавања, као и покретања кривичних поступака, огромном броју малолетника који су неколико дана пре 10. октобра били у било каквој вези са неком од патриотских организација, узимали летке и остали пропагандни материјал и сл., а БЕЗ ОБЗИРА ШТО НИСУ учествовали на демонстрацијама на дан 10. 10. 2010!

СУП у 29. новембра је практично преплављен средњошколцима и њиховим родитељима који су обавезни да дођу на саслушање. У најбољем случају та деца ће добити казну од 2. год. условно! То су добри, паметни млади људи. Ја их многе и лично познајем. Деца за пример, младе патриоте, одлични ученици, победници на многим такмичењима, не само у спорту, него и у свим областима знања. Велика већина су искрени верници који редовно иду у цркву, где их наравно уче да цене праве православно-хришћанске вредности. А сада та деца, будућност ове наше напаћене земље, треба да се повлаче са својим родитељима по станицама полиције и бивају саслушавана, док хомосексуалци шетају насмејани, са разнобојним балонима у рукама, заштићени од те исте полиције, односно од те исте државе!

И сваки тај паметни, родољубиви, млади човек мора са својим родитељима да иде код социјалног радника на разговор,односно неку врсту терапије! Коме је терапија потребна, њима или учесницима параде?! Има ли краја овом лудилу? Уосталом, шта су они погрешили? Зар има кривице у томе што су били у контакту са члановима легалних патриотски орјентисаним организација? Наравно да су недужни и сви они млади људи који су учествовали на демонстрацијама, али, треба ли тек наглашавати невиност малолетника који су на дан демонстрација, а под утицајем родитеља, седели у својим домовима?! Верујте, и инспекторима у СУП-у је непријатно. Један је тихо промрљао оцу неког средњосколца: „До сада смо добили списак од хиљаду малолетника против којих ће се повести судски процес за ширење расне, националне и остале врсте нетрпељивости, а да уопште нису ни учествовали у демонстрацијама“.

Где су сада НВО за људска права? Зашто се не огласе и не стану у одбрану ових младих људи? Свима њима ће у току судског процеса бити потребни адвокати, који их морају заштитити од оваквог бруталног „утеривања страха“од стране наших, до хистерије уплашених, властодржаца! Имају ли њихови родитељи новац да ангажују адвокате? Јасно је да ти људи нису ни функционери ДС-а, ни „експерти над експертима“ из Г17, нити било шта слично. То су службеници, просветни радници, радници… некада, такозвани средњи слој грађана, а сада популарно „жртве транзиције“, у преводу – сиротиња! Ништа сада не предузима ни СПЦ, из које су нам (с пуним правом) слали поруке да је наклоност према истом полу „Содома и Гомора“! Морамо се покренути. Не смемо дозволити да се „гуши“ патриотска младост Србије, а да ми будемо само неми посматрачи.

Зато вас најљубазније молим да дигнете свој глас и против овога! Све то што нам се дешава је скандалозно. Претерано нас понижавају и ако се хапшења не зауставе, поћи ћемо сви у демонстрације за ослобођење ухапшених.

Нека вас Бог чува.
С великим поштовањем:

Оливера Новаковић, професор,
секретар покрета ЗЕНЕС – Жене савест Србије
проф. др Мила Алечковић Николић

Коментар и савет

Нико, па ни ви председниче Тадићу, нећете одбранити власт употребом силе и репресијом. Ваша политика је дубоко погрешна, којом сте Србију уништили и понизили. То велика већина грађана види, схвата и осећа па су протести 09. и 10. октобра одраз укупног расположења грађана према вама као председнику, Влади коју ви у потпуности контролишете и Скупштини која је изгубила сваки ауторитет натегнутим „усвајањем“ ад-хок „закона“ према тренутним потребама власти. На улицама Београда 09. и 10. нису били Хулигани, фашисти, криминалци и навијачка руља, били су људи којима је доста понижења свих врста, а која управо ви иницирате. Политику националног понижавања можете променити, али народ НЕ. Народ се мења поступно, генерацијама, које ни ви ни многи који су били на улицама биолошки неће доживети.

Утопистичка политика коју водите „да Европска унија нема алтернативу“ је погубна у свим сегментима по Србију и Српски народ. Речено вам је више него јасно да нас та ЕУ из својих интересних разлога неће, и да у њу можемо да уђемо само зомбирани – без националног поноса, Космета, историјског сећања и наших традиционалних вредности. Ако сте ви лично спремни да будете зомби политичар Европејац, овај српски народ није спреман да буде сива безлична маса ЕУ која ће му наводно донети просперитет. Било је десет година прилика да то ЕУ уради али смо од ње добијали само претње, понижења, и условљавања. Председник који и поред свега тога стално понавља „да ЕУ нема алтернативу“ није политичар који може успешно да води Србију. Све на Свету има алтернативу, и онај који то не уме или не може да је пронађе, дужан је да место председника уступи онима који то знају и умеју.

То је била порука демонстрација 09. и 10. октобра. Нереде је изазвала ваша принуда да се геј парада мора одржати, иако сте имали више него јасне процене да је то за 85% Србије неприхватљиво. Не спорим да је у нередима учествовало и пар десетина хулигана који су МУП-у добро познати. Њих и треба хапсити, али вам то не даје за право да хапсите и све остале, и то хиљаде младих који са хулиганством, фашизмом и криминалом немају никакве везе. Они су патриотска омладина која неће више да подноси понижења, и који су вашој поданичко-погубној политици рекли ДОСТА.

Престаните са хапшењем омладине, пустите из затвора ту недужну децу – да не би дошло до још већег хаоса и протеста на коме неће више бити само деца, већ и њихови родитељи, радници и армија незапослених који су вашом политиком дошли на праг сиромаштва. Понижење и беда је завладала Србијом, и они своје незадовољство имају право да изнесу и на улици, поготову када то нигде друго не могу. Пустите децу из затвора, јер се погрешна политика никаквом силом не може одбранити.

Звонимир Трајковић

*****

С једне стране Тадићев режим хапси и малтретира омладинце који су само били у контакту са члановима легалних патриотских организација и то под лудачки смешном оптужбом за ширење расне, националне и свакакве нетрпељивости, а да нису ни протествовали 10.10.2010-те!?

С друге стране шиптар Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац отворено у интервјуу листу „Правда“ заговара сецесију осталих делова Србије ван КиМ-а и каже да ће на тлу Србије направитиу Албанију:
Извор: Правда

„Природна Албанија“ је политичка платформа која ће заживети. Тај простор обухватаће, поред Албаније, делове Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Косоо, а до њега ће се доћи мирним путем, рекао је за „Прав­ду“ Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац, који се управо вратио из Тиране, где је био специјални гост Коче Данаја, заговорника идеје „Природне Албаније“.“

Мустафа сасвим отворено ради против државе Србије, изазива отворено националну нетрпељивост и мржњу, флагрантно крши Устав Србије, а још није ухапшен!

Овај антисрпски, антиљудски, антихумани Тадићев режим неће ни ухапсити Мустафу који заговара сецесију, националну нетрпељивост и мржњу, а хапси омладинце Србе који су само били у контакту са легалним патриотским организацијама!??

То се може закључити по данашњим вестима које је емитовао радио Беогтрад1 у 15:00 где се каже да ће државни тужиоц проверити наводе и изјаве Мустафе, где је шта реко, како је то реко, у ком контексту, па тек кад се провери да ли има елемената за покретање кривичне одговорности, они ће је покренути. Човек се у листу Правде јасно изјаснио, али наравно, наћи ће државни тужиоц „потребни контекст“ и од хапшења неће бити ништа, а Србија и Срби доживеће још више понижења. Могуће је да ће питати сведоке којом бојом гласа је Мустафа заговарао план велике Албаније на рачун територијалног интегритета Србије да би утврдио да ли има кривичне одговорности, јер ако је отворено заговарао сецесију одређених делова Србије благим и „пријатељским“ тоном, то ће вероватно бити олакшавајућа околност, право на „различито мишљење“, а још и каже да ће све бити изведено мирно, Срби неће ни да примете, зашто би га хапсили онда.

Тадић жели да репресијама и застрашивањима заплаши младе од било какве будуће побуне, а и не само младе, већ и све обесправљене, опљачкане и деградиране грађане Србије,  Србе које константно понижава, све нас је довео до хаоса. Међутим, неће му то успети никако, све му се већ враћа као бумеранг, већ клизи незаустављиво, сићи ће са диктаторског трона, ни један тиранин није дуго био на власти. Он је лупао у шерпе и протествовао против Слободановог режима, нико га није хапсио, а сад хапси омладинце који нису ни протествовали, али су ето познавали чланове легалних патриотских организација?! Он нас понижава и доводи до очаја потпуно свесно, то неће изаћи на добро.

Нико те бре Тадићу не подноси, нико!!
Радници отерали Тадића…!

Конференција алтернативних медија: Ослободите ухапшене

У среду, 13. октобра 2010. године у Међународном прес центру (Кнез Михаилова број 6) у Београду у 11, 55 часова (пошто је стварно и више него пет минута до 12) одржана је конференција алтернативних медија под називом “Апел за ослобађање свих ухапшених и нови друштвени договор”.

На конференцији су говорили:

• Владан Глишић, Српски сабор Двери
• Драгомир Анђелковић, недељник Печат
• Жељко Цвијановић, Нови стандард
• Александар Павић, Национални клуб Видовдан
• Душан Ковачев, Фонд Слободан Јовановић
• Ненад Вукићевић, Српски националисти

Ове презентације преузео сам са: Видовдан магазина

Владан Глишић – Српски сабор Двери

Драгомир Анђелковић – недељник Печат

Жељко Цвијановић – Нови стандард

Александар Павић – Национални клуб Видовдан

Ненад Вукићевић – Српски националисти

Душан Ковачев – Фонд Слободан Јовановић

Све ове презентације можете скинути пратећи ово упутство.

Издвојићу само неке најбитније детаље из говора ових људи, остало ћете сазнати гледајући презентације.

Владан Глишић је напоменуо да се кроз разговоре са људима, приликом одржавања породичне шетње 9-ог октобра, осећа велико незадовољство и бес народа овом влашћу, сви се слажу да нешто озбиљно мора да се мења.
Прави хулигани седе у власти, а милиони Срба су због њих бачени на маргини због њиховог отвореног антисрпског става и распродаје државне територије! Грађани Србије су доведени до најгореег сиромаштва, хаоса и апатије, јер својоим неолиберарним концептом, концептом мафијашко-партијског механизма, урушили су сву индустријску производњу, све су распродали, и сада како рече Драгомир Анђелковић, продају отпатке отпадака. Још за време санкција имали смо већу индустријску производњу него сада у „слободи“ и „слободном тржишту“.

Прави хулигани седе у власти која је организовала геј параду. У поворци са министром Чиплићем шета и холанђанин Франк ван Дален који се залаже да на геј парадама учествују деца од 12-16 година. На геј паради у Амстердаму 2007. возио се у једном чамцу са дечацима од 12-16 година, које је користио за “самопослугу”. Мајка једног од тих дечака  оптужила га је за злостављање свога детета, тако да је он оптужем за педефилију. Министар Чиплић је упозораван на то, али и поред тога он бестидно предводи колону, и у име државе промовише предофила и педофилију.

Да ли су то те  „различитости“ које треба да прихватимо у име тзв. људских права?

Да се укаже да ти млади људи, који су будућност Србије, нису хулигани него понос Србије, издвојићу једно речито Павићево сведочење, пошто је био на том протесту, у протесној литији са одређеном групом људи, која се пробила кроз 2 прстена полиције, али није и кроз трећи. На челу те литије био је свештеник и човек који је носио крст. После отприлике два ипо сата нашли су се на углу Ресавске и Булевара краља Александра, где се водио прави рат. Ту је неколико стотина младића, чија су лица била прекривена капуљачама, каменицама и молотовљевим коктелима, потискивало један велики шпалир жандармерије. Затим је та мала група ушла између сукобљених страна, свештеник је високо подиго крст.
Кад су младићи то видели, одмах су престали са каменовањем, више није бачен ни један каменчић на полицију. Затим су неколико младића спустили капуљаче, пришли су свештенику и упитали га:

„Оче, стали смо, шта сада предлажете?“

По речима Павића:

„Свештеник није могао да им каже то, зато што он не одлучује о свему томе.“

Шта то говори?

То говори да ови млади људи нису хулигани, да поштују ауторитет, постоје вредности који они цене и уважавају, они справом бунтовнички протествује против државе која их само сатанизује и вређа. Од њих прави губитнике нудећи им празна и лажна обећања да ће им бити боље тек кад уђу у Еврпску Унију. Не траже они нигде да уђу, већ посао у Србији да би стварали породице и издржавали их од свог рада. И поврх свега, режим долива уље на ватру, нудећи им педере, лезбејке, и педофиле, уместо да им нуди  запослење. А баш су им са педерима, лезбејкама и педофилима показали како се „ствара“ породица, и то у најтежим временима за нас, када нас сатире бела куга.

Треба одах да се ослободе младићи који нису пљачкали и немају криминалан досије, а ако су нешто скривили, нека се бране са слободе.

У прилог томе, навешћу неке индикативне детаље које је изреко такође Александар Павић.

Он је подсетио на апсолутно амнестирање свих оних који су учествовали у паљењу Скупштине 5-ог октибра 2000-те, чак су унапређени на одређене друштвене положаје!

У нередима 9-ог марта 1991-ве, Београд је страдао још више, више је било штете и више је био опљачкан. Али тада је „млада демократија“ предвођена једним кардељевим четником тражила да „сви, сви, сви“ буду ослобођени, а сада оне који с правом протествују против њих називају хулиоганима.

Петооктобарци су 2001-ве године амнестирали неколико стотина шиптарских теротиста, а сад би да стрпају у затрвор нашу будућност, нашу омладину. Зар се они уопште и могу поредити са доказаним шиптарским терористима, убицама Срба, који су пуштени на слободу?

Ако ова власт не ослободи те младе људе, они који су евентуално нешто згрешили браниће се са слободе, ова група патриотских организација покренуће кампању скупљања потписа по читавој Србији да се младићи пусте на слободу. Својом кампањом ће обићи читаву Србију, упознаће народ да се на геј паради нису промовисала никаква права, него мржња према Србији и њеним младим људима.

Сви ми то знамо, и ми грађани, и ови људи што воде све патриотске организуације, сазрело је време, више него икад, да се све… све… све… патриотске органозације организују у једну Патриотску Организацију Србије (ПОС) да као такви дођу на челдржаве, УЈЕДИЊЕНИ.

За разлику од ДОС-а, они ће се ујединити да дигну Србију из блата, ситне разике у програмима требају се занемарити, јер у овим најкритичнијим моментоима за Србију, постоји само један интерес, интерес око спаса од пропасти и уништења српског народа, нашег идентитета, економије, историје, морала, државе.

У ПОС-у никако не треба укључити ни једног јединог човека из „опозиције“, из било које странке, они су само посматрачи властодржачког убијања Србије. Од њихове испразне реторичке критике и оптуживања режима грађани и народ Србије немају ништа, већ од организованих акција окупљања грађана у легитимне и мирне протесте за смену режима, то ова килава паразитска опозиција не ради.

ПОС да смени ДОС, то треба Србији…!