Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Суђење Радовану Караџићу: Сведок Ричард Греј изјавио да су муслиманске снаге убијале сопствени народ


Да муслимани из БИХ лакше схвате да су изманипулисани, кључно је да о свему томе сведечи новозеландски пуковник као директни сведок догађаја, а не „прљави, одвратни и зли Срби“ како се то представља по лажном образцу босанско-муслиманских и светских медија, у циљу сатанизације Срба, да се Срби представе као искључив и једини „извора свог зла“ на Балкану и шире, јер Срби су по стереотипу у који се не сме ни сумњати, обавезно „геноцидан, крволочан и примитиван народ“.

А истина је потпуно другачија!

Извор: НСПМ

*************

четвртак, 08. новембар 2012.

Бивши војни посматрач УН Ричард Греј изјавио је данас сведочећи у одбрану Радована Караџића пред Хашким трибуналом да су муслиманске снаге и власти 1992. године „убијале сопствени народ ради медија“, у покушају да изазову интервенцију против Срба.

Тадашњи председник Републике Српске и врховни командант њене војске, Караџић је оптужен за терорисање становништва Сарајева артиљеријским и снајперским нападима, 1992-95.

Новозеландски пуковник Греј посведочио је да је „свеобухватна стратегија“ власти у Сарајеву била да привлачењем ватре Војске Републике Српске на цивилне објекте и изазивањем сопствених жртава издејствују инострану војну интервенцију против босанских Срба.

У спровођењу те стратегије, по сведоковим речима, муслиманске снаге „имале су обичај“ да гранатирају простор испред зграде Председништва БиХ кад год је ту боравио неки од страних дипломата.

– Граната би обично пала док је страни званичник разговарао са Алијом Изетбеговићем у згради Председништва – рекао је Греј, прецизирајући да се то догодило док је пратио шефа британске дипломатије Дагласа Херда, мировног посредника лорда Питера Карингтона или званичника УН Марака Гулдинга.

Описујући како је 17. јула 1992. минобацачка граната испред зграде Председништва БиХ, током Хердове посете, убила десетак грађана, Греј је нагласио да је „без икакве дилеме уверен да су босанске снаге тада убиле свој народ ради медија“.

„Стајао сам на степеништу Председништва и чекао Хердов долазак. Нико није имао сатницу… Видео сам почасни строј босанске полиције како се повлачи, а двојица официра АБиХ која су стајала поред мене, погледала су на сат, ушла у зграду и затворила врата. Граната је пала одмах затим. Сместа су се појавила амбулантан кола и телевизијске екипе да сниме јадне погинуле и рањене људе. Тај инцидент потврдио је без икакве могуће дилеме да су снаге Председништва БиХ убијале сопствени народ ради медија – описао је сведок“.

Он је сугерисао да је његово уверење делио и тадашњи командант Унпрофора, канадски генерал Луис Мекензи, који је о томе и јавно говорио.

Греј је муслиманске снаге означио и као највероватније виновнике минобацачког напада на групу младих испред седишта УН у згради сарајевског ПТТ-а, 13. јула 1992.

Тинејџери су се окупили у подножју зграде зато што су им канадски војници Унпрофора са спратова бацали слаткише, када је, по сведоковој изјави, пала граната. У експлозији је страдала једна девојчица, а више деце је рањено.

На команду Унпрофора пуцали су и снајпери с околних зграда, а покретни минобацачи користили су штаб УН као „штит“, отварајући ватру из његове близине, изјавио је сведок, додајући да су због тога улагани стални протести муслиманским властима.

Пуковник Греј назначио је да су у неколико прилика припадници АБиХ убили „плаве шлемове“ из Француске и Украјине.

Сведок је казао и да је тачно да током два летња месеца 1992. ВРС није „иницирала паљбу, него само одговарала“ на ватру из Сарајева, како је његове речи са састанка који су имали 18. августа 1992. у својим белешкама навео командант ВРС Ратко Младић.

У унакрсном испитивању, заступник оптужбе је сведоку сугерисао да војни посматрачи УН нису могли утврдити ко је тада први отварао ватру, а ко узвраћао.

– Нисмо могли сигурно 100 одсто, али са 85 одсто сигурности јесмо – одговорио је Греј.

На питање да ли је ВРС претераном артиљеријском ватром узвраћала на дејства Армије БиХ из Сарајева, сведок је казао да је то тачно.

– Ако би снаге Председништва БиХ испалиле шест граната, ВРС би узвратила са 30, 40 и 50 граната – рекао је Греј.

Пошто му је тужилац предочио да по извештају Унпрофора није могла бити одређена локација с које је 13. јула 1992. на сарајевске тинејџере била испаљена граната из минобацача, Греј је то потврдио, рекавши да су у правцу долета пројектила биле и муслиманске и српске снаге.

Сведок је, међутим, нагласио да би „те јадне тинејџере било изузетно тешко погодити тако прецизно“, ако их посада минобацача није могла видети, па је стога највероватније да је граната била испаљена с блиских положаја, које су држале муслиманске снаге.

Настојећи да га прикаже просрпски настројеним, тужилац је цитирао сведокове речи објављене у Њујорк тајмсу да „Срби имају довољно оружја да десет пута сравне Сарајево, али неће, зато што нису за рат“.

Греј је одговорио да су његове речи истргнуте из контекста и да га новинар америчког дневника никада није интервјуисао.

Муслиманске снаге су, по Грејовом сведочењу, пуцале из минобацача на возилима и тенкова смештених на паркингу код болнице Кошево провоцирајући ВРС да тамо узврати пошто би место напустили.

*************

С друге стране, овде у Православној Србији треба се учинити кључан историјски искорак у политичком и религијском смислу, а то значи да неким званичним документом и правном законском могућношћу одређени одговорни људи требају омогућити Србима мухамеданске и католичке вере (Срби покатоличени Хрвати католици) да се врате свом Србском народу, да се изјасне као Срби, али и да им се омогући да исповедају своју садашњу веру ако желе, наравно могу и да прихвате Православље као своју веру, то треба препустити њима, али да национално и етнички буду Срби, то је кључ свега, јер то је и сушта истина.

Ако се ово у Србији схвати, ово би био историјски потез ка спашавању једног народа, Србског! Кључно је да се отвори простор и могућност овој реализацији, јер да би се владало Србима, светски моћници из тајних центара моћи поделили су Србе на више народа, тако да су сад оригинални и аутохтони Срби и Срби, и Муслимани (садашњи Бошњаци), и покатоличени Хрвати, Црногорци, има Срба и међу шиптарима, македонцима, а можда ћемо у неком будућем тренутку имати и Србе као „Египћане“, ништа није искључено у орвелијанском свету којег форсирају владари Планете по принципу:

Подели, завади па владај

Покатоличени Срби, садашњи Хрвати, они који то заиста и јесу, они знају да су Срби, један одређен део је потајно свестан тога, као и Срби садашњи муслимани, и повратак Србству треба препустити лично њима, њиховој личној одлуци, требају следити пример Емира Кустурице.

Кључна ствар на спасавању, опстанку и препороду свеколиког србства и Срба као једног првобитног народа, треба да се учини у матици држави, овде у Србији, да се поводом овога донесу кључне политичке и религијске ИСТОРИЈСКЕ одлуке у види неких законских јасних одредби.

Наравно, треба проверавати да се ово не омогући доказаним злочинцима и убицама Срба, међу садашњим Србима мухамеданске вероисповести и оних који су као хрвати покатоличени.

Ово је кључна ствар, овом спасоносном потезу треба да се отвори простор, јер побеснели запад ће путем срамотних хашких пресуда, као и разних других прљавих сценарија, још више поделити овај балкански простор, то је евидентно, а страдаће сви, нико неће бити поштеђен!

Срби који су сада и увек били само Срби, не треба да буду наивни па да ако запад њихову браћу Србе садашње тзв. Бошњаке и покатоличене Хрвате, поново нахушка на њих, да се не бране „јер то су наша браћа“, већ да се бране свим средсвима, и одбраниће се као такви, то се више не доводи у питање, јер ће то „пресудити“ духовне Космичке силе, не овоземаљске, на нижем извршитељском ступњу.

Ово је велика шанса да се сви Срби обједине, да се врате себи, да се као такви уједине са својом доказаном словенском браћом: Русима, Белорусима, Украјинцима и свим Словенским народима који то желе, у један моћан Свесловенски духовни и егзистенцијални Савез, будући да матерјалистички запад сам себе урушава, а при том би и да освоји Словенски простор, што се наравно у крајњој истанци неће никада десити…!

Докази да су за Маркале одговорни муслимани из сарајевског подрума с минобацачима! Потврдио канадски мајор Џон Расел!


Извор:www.jadovno.com/

Армија БиХ је на пијаци Маркале извршила ратни злочин над сопственим народом, потврдио је још један официр Унпрофора, канадски мајор Џон Расел.

У једном подруму у центру Сарајева у коме су муслиманске снаге током рата држале минобацаче разног калибра, припадници УН су недуго по експлозији на пијаци Маркале, 5. фебруара 1994. године, открили минобацаче ручне израде који су по свим карактеристикама одговарали бацачу из кога је испаљен хитац који је убио 68, а ранио 198 људи. Ово ће током следеће недеље, на суђењу првом председнику РС, Радовану Караџићу, детаљно образложити некадашњи мајор канадске војске Џон Расел, који је током ратних година био у саставу Унпрофора у БиХ.

У једном подруму у центру Сарајева у коме су муслиманске снаге током рата држале минобацаче разног калибра, припадници УН су недуго по експлозији на пијаци Маркале, 5. фебруара 1994. године, открили минобацаче ручне израде који су по свим карактеристикама одговарали бацачу из кога је испаљен хитац који је убио 68, а ранио 198 људи.

Ово ће током следеће недеље, на суђењу првом председнику РС, Радовану Караџићу, детаљно образложити некадашњи мајор канадске војске Џон Расел, који је током ратних година био у саставу Унпрофора у БиХ.

Мајор Расел је био у тиму УН истражитеља који је истраживао прву од две експлозије на сарајевској пијаци, али и поред закључка који је послао команди у Загреб, да је немогуће утврдити да ли је граната испаљена са српских или муслиманских положаја, он је дан касније, посредством мреже Си-Ен-Ен „сазнао“ да су за тај напад одговорни Срби.

„То је била очигледна пропаганда против Срба, без доказа да су они нешто учинили“, објаснио је Расел правним саветницима Радована Караџића.

„Неколико дана после експлозије, у пратњи неколико припадника Унпрофора, обишли смо подрум једне зграде у Сарајеву где су снаге Армије БиХ чувале минобацаче. Стражар који је чувао то складиште најпре нам је тврдио да они не поседују минобацаче 120 mm, али када смо почели да отварамо сандуке угледали смо их.

Реч је о минобацачима ручне израде који су били истог калибра, исте боје и заварени на исти начин као и граната која је погодила пијацу.“ – испричао је овај официр канадске војске.

Француски „упрофорци“ саботирали истрагу

првој експлозији на пијаци у центру Сарајева сведочиће и канадски генерал Мишел Готје. Он је предводио истрагу УН шест дана по експлозији на Маркалама, а у свом извештају је указао на низ нелогичности у истрагама које су обавили претходни тимови Унпрофора.

„Припадници француског контигента који су се први појавили на месту догађаја и из кратера су извадили ‘реп’ гранате од 120 мм чиме су битно биле умањене шансе да се сазна тачна путања и растојање одакле је пројектил испаљен. Истражитељи из Тима Фребат 4 нису чак ни измерили дубину или угао пенетрације те гранате, нити израчунати угао пада, због чега се није могло ослонити на њихов извештај.“ – казао је генерал Готје у писаној изјави Караџићу која ће и бити предмет унакрсног испитивања.

Генерал Готје је такође установио да је и друга истрага припадника Унпрофор на Маркалама која је спроведена после експлозије, имала катастрофалне резултате.

„Капетан Верди, аналитичар из тима Унпрофора „Север Сарајево“ је направио прорачуне око 15 часова тог дана, а онда је утврђено да је направио математичку грешку.“ – навео је генерал Готје.

Стивен Јоудри: Гранату испалили Муслимани

Један од Караџићевих сведока биће и канадски пуковник Стивен Јоудри, експерт – балистичар који је учествовао у анализи више стотина кратера насталих експлозијама минобацача разног калибра. Јоудри је такође био укључен у истрагу о експлозији на пијаци Маркале, а својим претпостављенима је након детаљне анализе изнео став да је 95 одсто сигуран да је граната стигла са положаја под контролом Муслимана.

Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.
ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД  ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

ПИШЕ: проф. др Светозар Радишић

Преузми текст:
Кабализовани Хаг – српска судбина и образ

Како је могуће, пита се новинарка Радио БЕ 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће да власт у Србији не штити свој народ од лажи, уцена, подвала, фолирања и клевета? Ипак, када се мало размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и мега финансијери) и његови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана…

Српске вође нису имале смелости да траже њихово изузеће, иако су имале за то изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да седе наспрам људи који су окрвавили руке и што чине то ван свих међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на свог глобалисту Слободана Милошевића. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти. Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем потискују, а ни сами не знају где: свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности.

Из истих разлога нико од јавних личности није реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат”. Нико није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује. Он је најављен као заштићени сведок К7, пред Хашким трибуналом сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ, од чувеног признања Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска организује референдум о независности без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројавају се паравојне јединице Збора народне гарде. Тада је Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Истог дана Ван ден Брук у име Европске заједнице упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Не постоје људи који нису схватили да је Европска заједница знала да формирање ЗНГ-а и постављање човека из републике која је одлучила да напусти СФРЈ значи и крај СФРЈ и почетак рата на просторима те земље. Уосталом, тада се ушло у концепт који је објављен 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Тај документ је био доступан хашким правницима. Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољено  по теорији организације, нити у систему одлучивања. Или мора да буде непаран број, да један од гласова има већу тежину, или да постоји арбитар, односно већи ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника, политичара из касније одвојене републике (Бранко Костић), присуствовали чланови трочлане комисије Европске заједнице. Прави, независни правници би испитали да ли су они допринели рату или су радили на њему. Све је било провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић је упозорио светску јавност да се Стјепан Месић не понаша коректно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године на наредбу предесдника Председништва СФРЈ која није била заведена, што значи да није била легитимна и легална, а упућена је провокативно из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Наравно, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај скандалозни период, условљен одлукама у Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос томе, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије и због тога је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза флоскула Запад и Европска заједница) све време подржавала њихове противнике и бомбардовала и ракетирала српски народ.

Правници у Хагу, и свуда у свету „новог поретка“, заборавили су још два детаља. Када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића коју је дао 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Доказано је да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Занимљиво је да је лорд Карингтон 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Друго, правници у разним кабалистичким трибуналима су очевидно запоставили чињеницу да је у чудсеној ноћи 14/15. децембра 1991. године одлучено све што се после те ноћи догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију.

Трилатералисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – састали су се са лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Подучили их шта да раде, дали им подршку, обећали им независност и оверили то фотографијама. Холбрук је тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Све је заташкано и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће носити на себи „жиг Звери”.

ЛЕХЛЕНД ЧИСТИ СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао и Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који се приписују босанским Србима.

Према Лехнанду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. Познато је да је оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999. Без обзира на жртве које су биле на све стране на Косову, тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача слаб предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Били су потребни две године и 300 сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. Такозвани централни случај је стога био потпуно уништен.

Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. Запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије по основној оптужби одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Уосталом, доказано је да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, Југославија није имала своју војску у Босни и Херцеговини. Србија није имала контролу над догађајима западно од Дрине. Већа кривица за почињена убиства свакако лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Кривица за све покоље у БиХ је пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића, упркос томе што је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, који су касније оптужени за геноцид. У братимљењу су наводно учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор је парадоксалан: апсурд до апсурда повезује ликове попут Бориса Тадића, Николе Саркозија, Обарака Обаме, будући да они генетски не припадају државама које воде и не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују су слични војно-политичком рашомону који је окруживао Тита. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски „политичари”, „правници”, „психолози”, „философи”, „полицијски и војни официри” и „новинари”. Вероватно зато што су они све то само наводно.

Сада када је 26. маја 2011. волшебно, натприродно опуштено ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен с осмехом владара у Хашки казамат, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

Државе немају право да нападну друге државе, чак ни у случају тврдњи да постоји кршење људских права. Ипак, то право не важи за САД, НАТО, а ни за ad hoc калиције које најчешће стварају САД, Велика Британија и Француска. Став о агресијама се заснива на споразуму да нема ратних злочина без рата и да рат увек погоршава постојеће односе.

Хашки суд је сачувао свој образ, али узгред и образ Хашког трибунала. То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне органе широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у тој реномираној правној институцији било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили своје.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је суђено, како се то каже у народу – по правди Бога – можда се синтагма „геноцид у Сребреници” не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Лако им је када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Зар нису још сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад ти неко преузме језик: да потом нестају и тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како изгледа албански језик са становишта филологије. Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају се потпуно истражити, уз помоћ истини посвећених научника са Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити да је начињена грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи пристрасне оптужнице, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент који доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. На основу анализе тзв. Југословенског пројекта, коју је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group), било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, и Слободаном Милошевићем, а тим актом најављена је НАТО агресија. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Прво су аналитичари ИЦГ описали стање у већ рањеној држави:

„Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез ‘глуп’… Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствима…Неколико десетина приватних радио станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу…”

‘Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине – прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…

‘Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана ‘демократска’ (подвукао Р.С.) опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана… Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)…

‘Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да  не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)…”

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима.” Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић”, чији су исходи Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју”. Пројекат је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна. Али, кад они кажу… Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе“) у анализи стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване”, и да су се чиновници „великог брата” усмерили на Косово и Метохију као на основни циљ НАТО алијансе.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића”, објављен 13. октобра 2000, такође је поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као ‘силе народа у акцији’, намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива ‘Југословенском амбасадом у изгнанству’ у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација ‘Амерички дом слободе’.”

Према Марсдену, у листу Der Spigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и амерички државни секретар Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал”, на Budapest Strasse у Берлину. Присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић… Један од учесника састанка је рекао: ‘Опозиција је добила строги укор’”…

После 5. октобра 2000, све је постало јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times је објављена изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду…” Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана ‘моћ народа’…” Народ је био и остао под контролом оних које плаћа да га штите и бране.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су убили две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националиста, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим границама.

Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!” Срби су на Западу називани „дводимензиона бића“, а америчка државна секретарка је претила Србима да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”. Као да су испрани мозгови свим правницима, научницима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу”.

Претпоставља се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе“ (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њих стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа“ и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Над истим душама су Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред истим искушењима, само зато што то и тако „велики брат” хоће.

Ивана Жигон на протесту радикала: Говор подршке Ратку Младићу! Српским херојима, Србији…!


Дирљив говор глумице Иване Жигон

Послушајте овај кратак али дирљив говор драмске уметнице Иване Жигон, ћерке славног глумца Стеве Жигона.

Нешто бих реко …

Ако је нешто сигурно, то је сигурно да се Европска Унија распада, и потпуни распад се неће чекати тако дуго, то једино не зна Председсник Србије Борис Тадић. То значи да ће се убрзо распасти ова издајничка и понижавајућа диктатура диктатора Бориса Тадића и убедљиво најгоре и најмрачније странке у историји странчарења код Срба, Демократске Странке!!!
Невезано да ли је Борис Тадић Србин, црногорац, ово, оно… у нашој историји ће ући као највећи издајник икада, без конкуренције!!!

Издаје Србију у њеним најтежим историјским моментима. Он калкулише да ће хапшењем Младића добити на рејтингу на будућим изборима, јер мисли да ће му адут бити: „ево, испоруком Младића обезбедио сам убрзано приближавање Србије ЕУ“, али грдно се преварио, на изборе неће изаћи Карла дел Понте, Медлин Олбрајт, Солана… већ ПОНИЖЕНИ српски народ, најмасовније што се може, и ако се не појави на изборима нека патриотска организација, прецртаћемо све ДОС странке укључујући и њене привеске СПС, ЛДП, СНС итд…

Синоћ ми је једна интернет другарица, Весна Карипиду, наша жена рођена у Београду која више од 20 година живи у Грчкој, рекла да у Грчкој влада потпуно расуло и лудило, каже ми да се Грци никада тако нису побунили и изашли на улице, и каже свуда се помиње да ће се вратити на драхму, грчки народ жели да изађе из ЕУ, то је оно што се све више прича у грчком народу. Весна је студирала у Београду, у Грчкој ради као позоришни и радио продуцент. Замолићу је да напише чланак о свему томе, као и да буде аутор на мом блогу, да нас с времена на време извештава шта се тачно дешава у Грчкој као чланици те куле од карата зване ЕУ, која очигледно залази у све већу кризу.

Што се тиче нашег актуелног Председника Бориса Тадиће, не само што ће ући у нашој историји као највећи издајник, већ ће засигурно презиме Тадић бити најомраженије у Србији, сигуран сам да ће га многи и променити.

Ухапшен Ратко Младић, још једно понижавање, још једна издаја!


Хапшење Ратка Младића

Ухапшени Ратко Младић

Борис Тадић је давао обећања Српском народу и грађанима Србије која никад није испунио, али је зато сва обећања својим страним налогодавцима испунио, укључујући и ово срамно хапшење Младића! У једној изборној кампањи, обећао нам је 500.000 нових радних места, једном другом приликом обећао је 200.000 нових радних места, а добили смо шта, још више незапослених, стотине хиљаде нових незапослених у комплетној владавини ДОС-а. Осим тога, Борис Тадић влада неуставно, јер је прекршио Устав када је 2008-ме на тадашњим парламентарним изборима био носиоц предизборних листи „За европску Србију Борис Тадић“. По Уставу то није могао да уради јер Устав каже:

Неспојивост функција
Члан 115.

Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

Тадић по Уставу Србије не може истовремено да буде и Председник Србије и као страначки лидер ДС-а носиоц изборне листе. Дакле, Тадић се не либи да крши Устав да би остварио своје планове, он је то свесно урадио, тај прекршај је и даље актуелан, о томе ћете наћи више детаља у овом мом чланку, са довољно документационог матерјала које је изнео частан и стручан човек, професор Др. Љубомир Т. Грујић. Обраћао се Уставном суду Србије са свим доказима да Тадић крши Устав, по владајућим законима тог истог Уставног суда, који јасно говоре да Тадић крши Устав, али то није било довољно, уставни суд се није изјаснио, јер је Др Грујић наводно „неовлашћено лице“ за подношење испитивања уставности у случају Тадић, што није тачно.

Ево вам страначки „опозициони“ шибицари матерјала да свргнете Тадића легално са власти, да забраните рад ДС-а, јер самим тим и та странка неуставно влада више од 2 године…. кажете да вам је Тадић са ДС-ом „љути противник“, па покажите се! Ево и вама радикалима матерјала, који сутра организујете протест поводом хапшења Ратка Младића, да срушите Тадића и ДС, потпуно легално, јер и сами добро кажете да је ово хапшење Младића издаја националних интереса, што се уклапа у назив вашег скупа: “ Сарадња са Хашким трибуналом представља издају српских националних интереса“.

Исто тако, ово је позив и патриотским организацијама попут „Двери Покрет за живот Србије“ да легално сруше Тадића са власти. Хајде да видимо, покажите се на делу коначно! Ништа нећете радити насилно и противзаконито, само ћете поштовати Уставни поредак Србије, то ће потписати 90% грађана Србије!

Све што обећа западу, Тадић испуњава, а нама даје лажна обећања и фикцију „немогуће мисије“ која се зове ЕУ, док се истовремено Србија разара владајућом олигархијом изнутра, темељно и систематски, српски народ се доводи пред духовним и егзистенцијалним уништењем! Младићево хапшење је лично надгледао Тадић, тврди се у медијима. Много наивних и невероватних ствари има око хапшења Младића, кажу да се скривао у селу Лазареву код рођака, данима. Која наива, мислим стварно, и најобичнији ситни криминалац се не би „данима крио“ код рођака ако зна да га полиција тражи, јер прво та места полиција прочешља, а камо ли Ратко Младић, најтраженији Србин на Планети. Ко зна где су га они држали, па затим довели у село Лазарево где су га наводно ухапсили. Поводом тога прочитајте следеће вести:

Генерала у село довели ноћ пре акције хапшења
Младића пребацили из Бондстила у Лазарево?!

Овом срамном хапшењу, понижењу и срамоти које нам чини диктатор Тадић и његов однарођени репресивни режим, придружио се и потомак Карађорђевића, принц Александар Карађорђевић:

Карађорђевић честитао на хапшењу Младића
Заиста страшно…!

Као и он, сви остали из ове квислиншке власти тврде да ће нас чин хапшења Младића приближити ЕУ, а наравно кад у њу уђемо „биће нам боље“. Годинама се то прича, од доласка ДОС-а на власти, међутим реалност и стварност је сурова, а она нам каже да нам је од њихове владавине сваким даном све горе и горе, нестајемо као народ, и кад тобоже дође тај дан да „уђемо у ЕУ“ НЕЋЕ ИМАТИ КО ДА УЂЕ, неће бити српског народа, јер су ДОС-овци и дошли на власти да униште Србију и Србе комплетно, и као државу, и као нацију!

Опљачкали су привреду, довели нас до просјачког штапа, уништавају наш културно-национални идентитет понизно удовољавајући свим захтевима светских моћника у циљу разбијања и уништења Србије, понижавају нас као народ, и поврх свега, док нас тако по свим нивоима даном за даном све више уништавају и сеју безнађе по Србији, истовремено праве нас на ретарде тврдећи да ће нам тек „бити боље кад уђемо у ЕУ“. Ево сада, ухапсивши српског јунака Младића, тврде нам да ће ЕУ коначно омекшати, да ће се убрзати преговори око пријема у ЕУ, међутим из ЕУ одмах стижу деманти:

Хапшење Младића није довољно, морате да признате Косово!
Сценаријо вам је познат одавно, зар не?

Ето тако се данас уништавају државе, не спољним непријатељем, то је застарео метод, већ унутрашњим. Да срамота и понижавање буде још веће, наши, попут католика лукави екуменисти, позвали су Папу:

У сенци хапшења Младића, СПЦ одлучио да позове Папу!

Некада, дак је био Милошевићев пулен, Ивица Дачић је сматрао КиМ интегралним делом Србије, а данас срамно заговара „реалност“, поделу КиМ-а:

Дачић: Косово је Америчко!!!

Ово је противуставно дело министра полиције, јер КиМ је по Уставу Србије њен саставни део. Шта ради тиме Дачић? Зацртава распарчавање Србије, ствара рецепт за будуће потпуно распарчавање Србије на жариштима Војводине, Рашке области и ко зна још где, јер ако се прекрши Устав у случају КиМ-а, зашто га исти не би кршили и на поменутим жариштима.

Па чак и ако уђемо за десетак година у ЕУ, да разморимо и то, што се наравно никада неће ни десити, али ајде….

Како ће нам бити боље када нас ДОС-овци 10 година константно уништавају, довели су нас је на ивици понора (!?), са истима на власти следећих 10 година бићемо потпуно уништени. Без КиМ-а, Војводине, Рашке области, са излуђеном и осиромашеном нацијом, уништеном привредом, пољопривредом, а ту је и бела куга, биће нас све мање и мање, Србија ће бити гробље на коме нико неће моћи свом најмилијем да остави ни цвет, неће имати ко.

Хапшењем српског јунака Ратка Младића, који је заједено са Караџићем спасио босанске Србе од најезде муслимана и хрвата, створивши тако Републику Српску, још једном смо дубоко осрамоћени и понижени! Циљ је перфидан, уништити хероје и херојство у српском народу и приказити их кроз историју као злочинце. То је психолошки рат с којим треба уништити код Срба слободарску националну самосвест и заменити је понизно-робовском.

У том контексту, то се не може сакрити, целом свету је то јасно, па и творцима тзв. „међународног“ суда у Хагу за ратне злочине, да Младић неће имати фер суђење, већ му се и проширује оптужница за измишљени геноцид у Сребреници, за који је Медлин Олбрајт тврдила да постоје сателитски снимци. Али гле чуда, ти снимци су забрањени за приказивање у наредних 50 година, јер наравно геноцида није ни било, да га је било, вртели би се месецима на свим светским медијима.

Да је Хаг суд неправде, а не правде, најбоље нам показује ослобађајућа пресуда за кољача Срба Насера Орића, који се новинару листа „Торонто Стар“ хвалио како је убијао Србе:

‘Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces
Toronto Star, July 16, 1995, By Bill Schiller

„When footage of a bullet-marked ghost town appeared without any visible bodies, Oric hastened to announce: „We killed 114 Serbs there“ („Овде смо побили 114 Срба“).

Дакле, човек је све признао, али ни то није довољно да се осуди, јер злочини муслимана не важе за овај свет у коме о „правди“ одлучује Америчка „демократија“, у преводу брутална неконтролисана империјална сила.

С друге стране, имамо генерала Ратка Младића, часног борца, који ратује против противничких војника бранећи свој народ, а њихове цивиле пушта на слободу:

Ратко Младић, тај „ратни злочинац“, пушта цивиле, жене и децу из Жепе да аутобусима безбедно пређу на територију под контролом муслимана.

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/
Скини видео прилог путем овог употства.

А шта ћемо са злочинима НАТО пакта и Америке, који су извршили агресију над Југославијом, бомбардовали је пројектилима са осиромашеним уранијумом и тако извршили злочин геноцида, што је последица сверастућег умирања људи на простору Србије од канцерогених обољења, о томе власт бестидно ћути! И ту је ДОС испунио обећања, повуко је тужбу против злочина НАТО пакта од стране претходног режима, то је учинио Горан Свилановић, и тако је спречио процесуирање НАТО пакта међународном суду правде за ратне злочине.

Ево шта су још американци радили на простору БИХ…

Ратко Младић уочи напада на Горажде
(Приказ и докази да су американци наоружавали муслимане и тако се свртстали на муслиманску страну)

И на крају, да питам све оне што нам стално причају да се пробудимо, организујемо и побунимо против ове окупационе власти, као што рецимо стално пише Бранко Драгаш у својим текстовима на интернету:

Како?

Како… неко треба да организује народ. Зашто си одустао од учешћа са својим Економским Покретом на Парламентарним изборима 2008-ме?

Како да гласамо за нове људе када се не пријављују са својим организацијама на изборе?

На сцени су стално све исти шибицари са својим странкама, све гори од горег, и после нам соле памет разне патриоте „мудраци“:

„Ко вам је крив, сами сте гласали за ове.“

Па како да гласамо за друге, за нове људе и њихове организације, када се не пријављују на изборима?

Ето, Бранко Драгаш је то могао да учини, али није.

Од приче на интернету нема ништа, знамо и сами већ да смо у го*нима до гуше, не треба то више да нам причате, већ пријављујте своје организације на изборима, или можда је најбоље, да замолимо нашу браћу Русе који живе у Србији, да се пријаве као национална мањина са својом странком на следећим ванредним или редовним парламентарним изборима, имају права на то, они су пуноправни грађани Србије.

Ја сам убеђен, да ако се пријаве, да ће српски народ гласати за њих. Победиће сигурно и боље ће да воде бригу о српском националном интересу и држави Србији него све постојеће шибицарске странке у Србији. Са њима гарантовано идемо у пропаст, националну срамоту и бруку, то нам показује и ово хапшење нашег јунака генерала Ратка Младића.

Генерале... уз тебе је цео српски народ...!

%d bloggers like this: