Трибина: Зашто је забрањен Атлантис


У Београду 26.04.2011. у Удружењу књижевника Србије (Француска 7) са почетком у 19 часова одржаће се трибина под насловом:

Зашто је забрањен „Атлантис“ култна емисија Радио Београда 2?

На трибини учествују: проф. др. Милан Брдар, проф. др. Мило Ломпар, Стефан Каргановић, оснивач и директор фонда „Историјски пројекат Сребреница“, Слободан Срећковић, и мр. Биљана Ђоровић, аутор емисије Атлантис.

Дођите у што већем броју, дајмо подршку Атлантису и Биљани Ђоровић, потребно је непрекидно одржавати тензију око Атлантиса и показати да се не слажемо са увођењем цензуре на Радiио Београду 2, изразимо поново на трибини захтев да се под хитно Атлантис врати на радио таласима Београда 2, јер као слушаоци који финансирају РТС имамо права да захтевамо да слушамо оно што желимо.

На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу


Извор: Двери Српске
Аутор: Владимир Димитријевић

Биљана Ђоровић је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен, и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру…
Београд, 11.04.2011

У четвртак, 7. априла 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам тврђаву на Дунаву, у којој никад пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак на шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није баш „даходузимајући“ – изгледа помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века).

Тада је погинуло преко 2500 становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку слободе (између осталог, и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“

Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена.

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили песник Момчило и његов брат, компопзитор Светомир, славни Настасијевићи из Горњег Милановца…

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу…

Ипак, под сунцем које се клони заходу, на уму ми је онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим симболичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини или Мухамедови) мислим гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

И, наравно, не заборављам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

И зато у српској Војводини, коју хоће да нам отму, има толико чанковлука и пајтићанштине – војвођанери се не боре за народ, него слушају Хитлерове наследнике с оне стране океана, који ових дана „доносе слободу“ Либији, као што су је, у последње две деценије, доносили Србији, Авганистану, Ираку (списак наставите сами)…Хитлер је, према њима, само дечачић у алпским панталоницама. Он се бар није заклањао иза демократије и људских права…

Дакле, као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских вазала, Европске уније и Турске… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него, како неко рече, за обећање вечере…

Али, овде и сада, на тврђави, не мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, коју чика Марко Марковић сматра једном од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно… Мислим и величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941.

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И , на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају бомбу од две и по тоне на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме…

Дечак је спреман, наравно.

Док сам силазио са куле на тврђави, знао сам да ћу овај запис посветити Биљани Ђоровић, жени-хероју наше борбе за Србију слободног ума, жени којој се на разговоре одазивају и Ноам Чомски, Едвард Херман, Дајана Џонстон, Мајкл Чосудовски, Виљем Енгдал, Џудит Рисман, али и српска интелектуална елита, жени која је, без страха од последица, проширивала наше културне и моралне хоризонте (док су се интелектуалној бижутерији, која је, салијеријевски љубоморна на туђу креативност, зенице шириле од страха – шта ће прекоокеански послодовци рећи о тој страшној, антиевроинтегративној емисији „Атлантис“, јединој таквој на „јавном сервису европске Србије“, којом харају „просрпски“ политичари.) Биљана Ђоровић је од оних костију које су чиниле кичму Пријездине жене, „госпође разумне“, и руку супруге Радунове („млада жена, ама соко сиви“, вели Његош. )

Она је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен , и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру, ни крсте за масне прсте, ни поштење за печење… Сада су је ЗАБРАНИЛИ; али, толико су се разобличили, поготову црвени универзителија карломарксоња, капичић нашег информативног голог отока и доживотни капо наше концлогорске демократије, да их цео Дунав, овај испод смедеревске тврђаве, не може опрати… А Биљана ће опет на своју кулу, чим ослободимо Србију. Ако нам Бог благослови нову слободу јер је, многим чињењима и нечињењима, као да ни не заслужујемо.

Уосталом, никад не можемо бити сигурни да ћемо, овде и сада, победити, макар и у једном од „ратова у култури“. Не можемо бити сигурни да све што смо до сада бранили неће ускоро пасти под маљевитим ударима Империје „сенилних варвара“ (Жан Бодријар). Али, што падне, усправиће се у Христу непобедивоме, ако не сад, а оно о Његовом Другом доласку. Све непролазне вредности остаће и опстаће. На нама је само да их градимо. То ми је рекла тврђава деспотова, наш златни оклоп на Дунаву.

Професор Милан Брдар: Сачекуша за „Атлантис“! Бојкот радио београда!


Поводом уикидања радио емисије „Атлантис“ огласио се и прпфесор Милан Брдар, чест гост „Атлантиса“.

Извор: НовиСтандард

Милан Брдар: „Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали“

"Слобода" говора на радио београду 2

Укидање емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио-Београда изазвало је негодовање код њених слушалаца, али и код поборника слободне речи, будући да право образложење није понуђено. Уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић одлуку је образложио тврдњама да су се у емисији развијале теорије завере, о запрашивању народа и уништавању генетски модификованом храном док је, дан пре укидања, на Програмском одбору емисија критикована због оцена Сребренице, говора мржње и релативизовање сваког злочина.

ЗАПАЊЕН ИЗЈАВОМ УРЕДНИКА Милан Брдар, професор и један од учесника у емисијама „Атлантиса“, истиче да је Радио Београд 2 одувек пленила високим професионализмом, бар током девет година у којима је гостовао у више од 40 емисија на овом програму.

„Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора. Како и не би, када су емисијом харали којекакви врачеви и вештице с причама ‘о запрашивању с неба’ или о ‘тровању генетски модификованим организмима’. После овог образложења, на крају је понудио: ‘Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.’ А зашто никад дотични из ‘демократског дела јавности’ у току годину дана нису тражили да дођу у ‘Атлантис’ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима ‘демократије’ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно. Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине. Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција ‘сачекуше’ с циљем минирања ‘Атлантиса’. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. ‘Атлантис’ је и скинут зато да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља“, оцењује Брдар.

Он најављује да ће објавити и 30 емисија „Атлантиса“ у писаном облику, па ће тако с њиховим садржајима у распону од 2004. до 2010. моћи да се упозна најшира јавност.

„Као актер емисија и судионик њене ‘кривице’, у знак солидарности с уредницом Биљаном Ђоровић, њеним сарадницима и свим слушаоцима ‘Атлантиса’ који ових дана протестују и потписују петицију за њен повратак, коначно из солидарности са собом, а у складу с уверењима и ставовима које сам у емисији континуирано износио, објављујем да у зграду Радио Београда више нећу ући, све док се емисија ‘Атлантис’ не врати у свој редован термин“, поручује Брдар.

ПРОГРАМСКИ ОДБОР На питање да ли је на седници Програмског одбора, када је расправљано о „Атлантису“, тражено укидање ове емисије, један од укупно 18 чланова одбора Жарко Драгојевић одговорио је – није, барем не директно.

„Мислим да није, бар не експлицитно, и то из више разлога. Први разлог је што Програмски одбор по статуту РТС нема на то право, а други је што је седница завршена без било каквог закључка. Пракса Програмског одбора није да различита изнесена мишљења о појединим програмским садржајима или програмима у целини, било да су она позитивна, било негативна, сабира у један и неприкосновени суд. Што је најважније, Програмски одбор није колективно мислеће тело, није ни саборни орган, него је то скуп појединаца где свако иступа у своје лично име са претпоставком да заступа опште друштвене интересе у сфери јавног информисања и културе медија“, истакао је Драгојевић.

Он додаје да укидање емисије због политичке некоректности није у реду, ако је то основни разлог.

„Ако је емисија укинута само из разлога њене политичке некоректности, не слажем се са тим. Јер појмови политичке коректности и некоректности су појмови из домена дневне политике, дакле историјски, и као такви застаревају брже него се и оформе. С друге стране, праксе политички коректног и некоректног су два лица истог дешавања. Без њиховог заједничког наступа нема оне неопходне дијалектике која осмишљава док противречи и противречи да би осмислила. Нема оног песничког усклика ‘да се за кап непознатог даје све познато’. Коначно, нема слободе мишљења. Али, ако постоје и неки други разлози због којих је емисија ‘Атлантис’ под пизмом, о њима ми је тешко да се изјашњавам због тога што, нажалост, нисам одслушао нити једну емисију из поменуте радио едиције и све што знам о њој је на основу писаног сажетка који смо добили о свим емисијама Другог програма радио Београда, па и о емисији ‘Атлантис’, као део припремног материјала за седницу, и то не ову последњу, него предходну, а у којима је емисија ‘Атлантис’ била представљена у сасвим афирмативном тону“, објашњава Жарко Драгојевић.

Пренетио из: Балканмагазин

Amicus Iuris: У Србији је слобода јавне речи у опасности! Помозите да се одбрани!


Извор: НовиСтандард

Ако забрана „Атлантиде“ прође, то ће бити преседан који ће слободи у Србији нанети велики удар. Ваша апатија у овом случају подстаћиће нови талас забрана и шиканирања свих преосталих слободних медија

У петак 25. марта 2011. одржан је састанак Програмског одбора Радио Београда. На тој седници главну реч је водио председник тог одбора и дугогодишњи политички апартчик свих режима од 1945. године Драгољуб Мићуновић. Он је захтевао укидање култног програма „Атлантида“, који на Другом програму РТС води госпођа Биљана Ђоровић. Међу „замеркама“ које је навео овај вишедеценијски ветеран политичких интрига било је да се емисија наводно „темама бави једнострано“ и да „доводи саговорнике који заступају непримерене ставове“.

Замерка за „једностраност“, изречена од стране функционера једног режима који скоро све медије у Србији држи под гвозденим Gleichschaltung-om, звучи комично – уколико сте спремни да превидите отровни цинизам који из ње куља. Што се тиче „непримерених ставова“, у слободном и отвореном друштву то је непознат појам. Публика – а то сте ви – једино је тело које има право да одлучује шта жели, а шта не жели да слуша или гледа. Нико није овлаштен да такве одлуке доноси у ваше име.

О даљем току овог беспримерног скандала, који је резултирао на једини начин како је то у крипто-диктатури могуће – забраном, можете сазнати више на следећим линковима:

http://standard.rs/

http://standard.rs/vesti/

http://standard.rs/vesti/36-politika/

Ова емисија је на својим програмима сваке недеље у 17 часова доносила интервјуе са водећим интелектуалцима и мислиоцима данашњице. Ти разговори су се односили на значајне и садржајно разноврсне политичке, друштвене и духовне теме. „Атлантида“ је током осам година свога постојања обогатила знање и проширила хоризонте својих многобројних слушаоца. Емисија је изоштравала њихове критичке способности; поданике и статисте у једном псеудодемократском систему подстицала је да себе изграђују у одговорне грађане, одлучне да аутономију своје личности бране и способне да мисле својом главом.

То је нешто што емисији и њеној храброј водитељки цензура није могла да опрости.

Зато је емисија постала мета прогона. То је кључ да би се схватило зашто је „Атлантида“ била лажно представљена као „једнострана“ и „непримерена“ и зашто је она на конспиративан и диктаторски начин била укинута.

Сада сте на потезу ви, грађани, којима је стало да се основне вредности, без којих је слободно друштво незамисливо, одбране од овог грубог насртаја на средства јавног информисања и на њихово право да без политичких притисака и ограничења обављају своју мисију. Наша невладина организација Amicus Iuris, посвећена је надгледању односа према медијима и поштовања људских права. Ми смо регистровани у Холандији и ми смо веома забринути репресијом слободне мисли и слободне речи на Радио Телевизији Србије, зато што је та установа јавни сервис који својим доприносом издржавају сви грађани. Она није приватни пропагандни студио једне странке или владе.

Ако забрана „Атлантиде“ прође, то ће бити преседан који ће слободи у Србији нанети велики удар. Ваша апатија у овом случају подстаћиће нови талас забрана и шиканирања свих преосталих слободних медија. Ако доносиоцима ове бахате одлуке и онима изнад њих који имају моћ да ту одлуку укину, јасно и недвосмислено не ставите до знања да захтевате да се поштују слобода и независност медија и да нећете одустати све док се забрањена емисија „Атлантида“ не врати на програм Радио Београд 2, властодржцима ћете послати погубну поруку. Оставићете им одрешене руке да вам све слободе које сте стекли великим жртвама одузимају и поништавају, једну по једну.

Зато апелујемо на вас да пошаљете једно кратко протестно писмо на електронске адресе које се налазе у продужетку. Истакните своју забринутост за угрожене слободе мисли и јавне речи и захтевајте да се одлука о укидању „Атлантиде“ одмах опозове и да емисија неометано настави са радом, са истим садржајем и у свом уобичајеном термину, недељом у 17 часова.

Молимо вас да се лицима на списку који следи обратите једном кратком и јасном поруком. Исти текст можете послати истовремено на све ове адресе. Ваш апел ће имати још већу тежину када свако од њих буде видео да је он био упућен и свима осталима. Немојте заборавити да овај текст пошаљете свим особама које се налазе на вашој електронској листи рођака, пријатеља, пословних партнера и грађана ако верујете да им је слобода битна. Замолите их да се придруже вашем протесту.

Хвала вам на пажњи и на доприносу да Србија постане боља и слободнија земља.

Борис Тадић, председник Србије:
<a href="mailto: <!– var prefix = 'mailto:'; var suffix = ''; var attribs = ''; var path = 'hr' + 'ef' + '='; var addy48494 = 'kancelarijan' + '@'; addy48494 = addy48494 + 'narodnakancelarija' + '.' + 'rs'; document.write( '‘ ); document.write( addy48494 ); document.write( “ ); //–> <!– document.write( '‘ ); //–> Ova adresa el. po%C5%A1te za%C5%A1ti%C4%87ena je od spam napada, treba omogu%C4%87iti JavaSkript da biste je videli <!– document.write( '’ ); //–> “ target=“_blank“>kancelarijan@narodnakancelarija.rs

Ђорђе Малавразић, уредник Радио Београд 2:
glavniurednikrb2@rts.rs

Александар Тијанић, директор Радио-Телевизије Србије:
office@rts.rs

Саша Јанковић – српски омбудсман:
zastitnik@zastitnik.gov.rs

Амбасадор Димитриос Кипреос – шеф Мисије ОЕБСА у Србији:
dimitrios.kypreos@osce.org

Др Роланд Блес – директор одсека ОЕБС-а за слободу медија:
roland.bless@osce.org

Мирослав Јанковић – Одсек за медије Мисије ОЕБС-а у Србији:
miroslav.jankovic@osce.org

Амбасада Холандије у Београду, његова екселенција амбасадор Лаурент Лоуис Стоквис:
bel@minbuza.nl

Хелсиншки одбор за људска права у Србији: „Соња Бисерко“:
biserkos@eunet.rs

Грађанска акција НВО Амицус Иурис

Молимо вас да у недељу 3. марта и сваке недеље после тога, све док емисија „Атлантис“ не буде била враћена на Радио Београд 2, између 17 и 18 часова у време када се емисија требало да се редовно емитује позовете Други програм РТС на телефон 011/3229 653, и да упитате: „Шта је са ‘Атлантисом’? Зашто данас не можемо да га слушамо?“

********

Јуче због презаузетости нисам могао да објавим овај текст, но моја препорука грађанима је да свакога дана зову на овај борој: 011/3229 653
и поставе питење:

„Шта је са „Атлантисом“, зашто је укинут?“

Затим, дежурном на том телефону кажите да главном и одговорном уреднику радио Београд 2, Ђорђу Малавразићу, пренесе ваш захтев да хитно врати емисију „Атлантис“ у уобичајеном термину емитовања, јер ви као грађанин финансирате РТС и имате право да тражите да се емитује оно што желите да слушате и финансирате, „Атлантис“.

Потапање „Атлантиса“ као „геноцид у култури”


Кампања у одбрани „Атлантиса“ се наставља…

********

Извор: Печат

Много је нејасноћа око укидања ове емисије Другог програма Радио-Београда: „Атлантис“ је укинут после седнице Програмског одбора који, међутим, није овлашћен да скида емисије са програма, а његови чланови кажу да то нису ни тражили већ сматрају да је емисију укинуо Управни одбор. Председник Управног одбора тврди да „не зна ништа о томе“, генерални директор РТС, као и директор Радија, кажу такође да они „нису угасили емисију“

Ми вас плаћамо! Вратите нам АТЛАНТИС!

Вест о експресном укидању „Атлантиса“, емисије која се емитовала на Другом програму Радио-Београда, недељом, фасцинантном брзином протутњала је просторима интернет магазина, портала, блогова и сајтова, од „Балкан магазина“, на којем је укидање емисије први пут проблематизовано, па потом до скупштинске говорнице на којој је питање укидања емисије посланик ДСС-а Жељко Томић поставио као посланичко питање.
Интернет магазини су потом из дана у дан објављивали нове детаље у вези са случајем „Атлантис“, разумевајући до краја да се ради о новом чину драме у којој се суочавамо са питањем: „Како упокојити свог вампира“.

Културни геноцид

Мало је емисија које су доживеле да буду укинуте безмало два пута за тако кратко време – током трајања једне програмске шеме. Емисија „Атлантис“ је наиме требало да буде угашена 1. фебруара 2011. године, али се од њеног укидања одустало када је невладина организација за питање медија „Amicus Iuris“ покренула акцију преиспитивања разлога за укидање емисије у којој су гости били најзначајнији инострани и домаћи интелектуалци, а опсег тема и начин на који су обрађиване на таквом нивоу да би њено укидање представљало „културни геноцид“, како се изразио челни човек ове невладине организације. Слушаоци су бурно протествовали, а укидању су се успротивили и интелектуалци из света, који су у том чину видели акт свеопштег вандализма над критичким мишљењем и савести. Дијана Џонстон је у писму генералном директору телевизије Александру Тијанићу и главном и одговорном уреднику Радио- Београда 2 Ђорђу Малавразићу, написала између осталог да нема никакве логике, ни смисла „укинути једину емисију из Србије која је позната у свету“ и то у тренутку када се политичари Србије утркују око што темељнијег и импресивнијег додворавања том истом свету.

Много шта остаје нејасно у вези са укидањем ове емисије: „Атлантис“ је укинут после седнице Програмског одбора који, међутим, није овлашћен да скида емисије са програма, а његови чланови кажу да то нису ни тражили већ сматрају да је емисију укинуо Управни одбор. Председник Управног одбора је, са своје стране, рекао новинару „Балкан магазина“ да не зна ништа о томе. Генерални директор РТС, као и директор Радио- Београда, кажу да нису угасили емисију „Атлантис“ и упућују на уредника Радио-Београда 2, који одбија, пак, да успостави контакте са новинарима и најављује свој одговор за четвртак када се, како је објављено (на блогу НСПМ-а), врати са боловања.

Председник Програмског одбора Драгољуб Мићуновић рекао је за „Балкан магазин“ да емисију „Атлантис“ на Другом програму Радио-Београда није укинуо Програмски одбор РТС, већ Управни одбор и уредништво Радио-Београда:
„На Програмском одбору вођена је дебата о тој емисији, али никакви захтеви нису поднети, нити су се тражиле персоналне промене“, рекао је Мићуновић. Том приликом он је прецизирао да су замерке на ову емисију „кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста“. А затим утврдио: „Ја, као слушалац, имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта Јавног сервиса“.
Значи ли то да Мићуновић пере руке од овог посла, остаје да видимо.
Са друге стране, академик Никша Стипчевић, председник Управног одбора „РТС“, рекао је „Балкан магазину“ да није обавештен о овој промени и да не зна ништа о томе, као и да одлука о укидању емисије „мора да је донесена на предлог Програмског одбора“.

„Највећа опасност по наше друштво“

Жељко Ивањи, члан Програмског одбора из редова Г17 Плус, са своје стране је констатовао да је уредништво програма у обавези да реагује на емисију у којој се практикује „говор мржње и релативизује сваки злочин“. „Ово је неприхватљиво, а посебно за Јавни сервис и уредници морају да преузму одговорност. Релативизација злочина је од највеће опасности по наше друштво. Не може се рећи, на пример, да у Сребреници није било погрома“.
Тако је, збрда-здола, све претворено у низ оптужби о „Атлантису“ као врховном медијском злу које треба осудити како би попут канцера био одстрањен из здравог ткива друштвеног и медијског организма. Овде се превидело да се управо „Атлантис“ феноменима холокауста и тоталитаризма, дискриминације и злочина бавио у низу емисија у којима је истраживан феномен деструктивности, од првих познатих трагова о постојању људских скупина (ловац сакупљач), до тоталитаризма најновије генерације, који се у политичком универзуму и институцијама дискурса успоставља средствима демонстрираним од стране господе Мићуновића и Ивањија: новоговором на којем почива политичка коректност која преношењем на терен позитивних закона на микро и макро глобализационом плану претвара човечанство у најмањи могући садржилац оних који неће моћи да угрозе постојећи поредак.
Ауторка Биљана Ђоровић напомиње да оптужити емисију као што је „Атлантис“ за релативизацију злочина, значи насести на ограниченост чувара Новог светског поретка који су са својих стражарских осматрачница будно ослушкивали, бележили и цинкарили овај програм обављајући мисију моралних јаничара у процедурама дисциплиновања Срба у складу са правилима „постмодернистичке концлогорологије“, што је показано у „Филозофији у Дишановом писоару“ Милана Брдара.

„’Атлантис’ је емисија у којој се више него у било којој другој трагало за природом и константама логорског универзума који се ослања на онтолошку природу зла, оличену (како се показало) у водећем идеалу данашњег света. Слушаоци ‘Атлантиса’ знају да се до таквих знања не долази лагодном вожњом по широким булеварима институционалног знања, већ да је нужно „гатати по пепелу“. А гатања по пепелу водила су до знања о истинским творцима идеја о холокаусту и несумњивим починиоцима геноцида: белим колонизаторима који су готово истребили урођеничко становништво где год да су империјалне мисије одлучиле да крену са својом вазда надмоћном технологијом, оличеном у „паметним“ бомбама и медијској електроници“- каже Ђоровић.

Педагогија потлачених

У „Атлантису“ се према задатој поетици ауторке одгонетало то истинско релативизовање злочина, око којег је, како каже Пекић, организована велика лаж у циљу рационализације, „растерећења“. Реч је о лажи која је суверено завладала историјом и судбином човечанства, те су се тако „наша филозофија, наша наука, наш морал и наша вера, наша духовна култура, реализовали као елаборирани систем „двомисли“, путем којих смо сакрили од себе истину о паду и властите грехове.“ Педагогија потлачених: Еме Сезер, Паола Фреира; ослободилачка теологија, народне историје САД и трећег света, Едуардо Галеано: „Отворене вене Латинске Америке“, циклуси емисија о Шекспиру, Пекићу, историјату мучења и смртним казнама, инквизицији, геоинжењерингу, биоинжењерингу, савременој технологији и еугеници као исходишној тачки биополитике, то је део тема које представљају константу емисије „Атлантис“. Теологија моћи је у циљу свог континуалног оправдања у најновије доба креирала, како је добро познато, нова значења, нове тиране и нове истребљиваче у које је требало угурати и Србе као само име за зло. Да би се ова коњунктурна семиотика сачувала и кренуло даље у рационализацију све опсежнијих захвата било је неопходно успоставити и одржавати недодирљивост табуа политичке коректности, па је највеће згражавање и шок у вези са „Атлантисом“ производило преиспитивање званичне верзије сребреничке трагедије, у „Атлантису“ отпочете разговорима са професором Едвардом Херманом, човеком који је са Дејвидом Петерсоном у студији „Политика геноцида“, на српском језику објављена захваљујући емисијама „Атлантис“, направио бриљантан експозе о смртоносној индустрији лажи великих сила, бранећи право свих нас на веродостојно сећање.

Да ли се треба чудити што је емисија укинута у тренутку када је требало да буде реализован циклус емисија поводом најновијег издања фонда Историјски пројекат Сребреница из Холандије: „Deconstruction of a virtual genocide: An intelligent person’s guide to Srebrenica“, у којем је, поред Стефана Каргановића и Љубише Симића, било предвиђено да гостују Едвард Херман, Џорџ Памфреј, Ј. П. Махер, Енди Вилкоксон…

Извесно је да је „Атлантис“ емисија у којој су гостовали људи од огромне ерудиције, знања и угледа, како из земље, тако и из иностранства, мислиоци, професори и писци: Едвард Херман, Ноам Чомски, Мајкл Паренти, Џудит Рисман, Мајкл Чосудовски, Џон Локланд, Џон Стаубер. Гостовао је ту и Џон Пилџер, на личном примеру је показао шта значи бити новинар и аутор који не пристаје на институционално-структурну позицију медија и новинара као трансмисије моћних интереса, човек који је, да наведемо само тај пример, својим документарним филмом: „Paying The Price: Killing The Children Of Iraq“, отворио очи Западу, показујући сву монструозност санкција за масовно уништење, наметнуте Ираку после инвазије Кувајта августа 1990, што је представљало „највећу геноцидну акцију у последњих тридесет година, како у погледу броја жртава, тако и у погледу свести о последицама ове политике, код оних који су је креирали“. Напоменимо да су готово сви побројани елитни саговорници емисије „Атлантис“ били и саговорници у сериозним и запаженим интервјуима посебно направљеним за „Печат”.
И, наравно, упркос свему томе: „Атлантис“ није био „политички коректна емисија“. Организација велике лажи о дешавањима на простору бивше Југославије делимично је захваљујући њој напрсла и више јој никакви „кербери“, стражарске куле за надгледање правоверности, бодљикаве жице обавијене око институционалног дискурса, неће повратити функционалност. Тог вампира упокојила је сама пракса империјалних похода у виду орвелијанских ратова којима нема краја и у којима се, као на длану, сагледава место и улога Србије и Срба у том процесу који се сада реализује као планетарна концлогорологија.
_______________

Војислав Коштуница „Отворена репресија режима“

„Гашење емисије Атлантис на Другом програму Радио-Београда представља отворену репресију режима и поновно увођење морално политичке подобности у јавни живот. Власт више не може да издржи да на Јавном сервису постоји макар и једна једина емисија у којој се износе критички ставови према евроатлантској политици садашњег режима. Тако се поново враћају стара времена једноумља и укидања сваког другачијег мишљења. Јавност би требало да најоштрије осуди гашење емисије која већ годинама постоји, без обзира на то да ли се слажемо или не слажемо са идејама које се износе у тој емисији. Ово је питање елементарне медијске слободе и права на слободну јавну реч. Не треба чекати да се после затварања емисије почну затварати и људи који другачије мисле“, рекао је председник ДСС др Војислав Коштуница.
_______________

Драгољуб Мићуновић „Дикриминација“

Емисија „Атлантис“ на Другом програму Радио-Београда није укинута због Програмског одбора РТС, већ су то урадили Управни одбор и уредништво Радио- Београда, рекао је председник Програмског одбора Драгољуб Мићуновић.

„На Програмском одбору вођена је дебата о тој емисији, али никакви захтеви нису поднети, нити су се тражиле персоналне промене. Замерке на ову емисију су кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста. Ја, као слушалац, имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта Јавног сервиса“, навео је Мићуновић.
Академик Никша Стипчевић, председник Управног одбора „РТС“, рекао нам је да није обавештен о овој промени и да не зна ништа о томе, као и да одлука о укидању емисије мора да је донесена на предлог Програмског одбора.
Жељко Ивањи, члан Програмског одбора из редова Г17 Плус, изјавио је да је обавеза уредништва да реагује на ствари које су се говориле у емисији „Атлантис“ и без критика Одбора.

„Уредници Радио-Београда и раније су добијали претње и трпели притиске да се не предузима ништа по питању ове емисије. Председник одбора Мићуновић је инсистирао да се ово расправи и добио је подршку. Тако смо дали и подршку уредништву да реагује, мада уредник мора да реагује без обзира на притиске или подршку јер је то његова обавеза. Ми тамо нисмо донели никакву одлуку, али смо били сагласни да емисија наводи на говор мржње и релативизује сваки злочин. Ово је неприхватљиво, а посебно за Јавни сервис и уредници морају да преузму одговорност. Релативизација злочина је од највеће опасности по наше друштво. Не може се рећи, на пример, да у Сребреници није било погрома. То није за расправу. Мада у тој емисији и није било никакве дебате и то је њен највећи проблем. Проблем је што би неко могао те ставове да поистовети са ставовима Јавног сервиса јер се емитују на његовом програму“, рекао је Ивањи.
_______________

Ђорђе Малавразић „Кршење новинарског професионализма“

„Емисија „Атлантис“ већ дуже време не одговара концепту Јавног сервиса који захтева објективност и непристрасност у новинарском приступу. Заправо, реч је о систематском кршењу основног правила новинарског професионализма да увек треба чути и другу страну. Емисија „Атлантис“ је често била критикована на Програмском савету и колегијуму директора Радио-Београда, и да је њена судбина била више пута разматрана и тада би почињале кампање у њену одбрану путем различитих сајтова, а и повремено би се у њој чули добри интервјуи, али би се убрзо све изокренуло и пошло у истом правцу“, рекао је Ђорђе Малавразић.

********

Е Малавразићу мој, види се да си прави школовани цензор, веран и послушан тоталитарном медијском мраку једноумља које форсира квислиншки режим Србије, служећи светским моћницима. Потпуно си циничан кад ово кажеш:

„Заправо, реч је о систематском кршењу основног правила новинарског професионализма да увек треба чути и другу страну.“

А где су та основна правила новинарског професионализма, да увек треба чути и другу страну, када се на целом РТС-у и радију, сем „Атлантиса“, једноумно јавност информише о разним стварима од суштинског значаја за српски народ и све њене грађане?

Малавразићу, цензоре:

Када Тадић и слични причају у медијима, на радију (сем Атлантиса) и телевизији, да „Европа нена алтернативу“, где је друга страна да одмах каже да Евопа има и те како алтернативу, да постоји и други пут, па да се тако испоштује новинарски професионализам, да јавност буде објективно и непристрасно информисана?

Нигде Малавразићу, нигде…!

Малавразићу, цензоре:

Када су сви медији у Србији, укључујући и радио, сем Атлантиса, брујали да је у Сребреници почињен геноцид од стране Срба, где је била друга страна да одмах парира аргументима, доказима и чињеницама које указују да нема говора да се у Сребреници догодио геноцид, већ да је то монструозна пропагандна лаж са намером да се србима заувек и неправедно уреже печат геноцидностит?

Нигде Малавразићу, нигде!

Зашто тада није примњен новинарски професионализам да увек треба чути другу страну?
Где су тада били, у тим једностраним емисијама, Биљана Ђоровић, Едвард Херман, Вилијам Ендгал да нас обавесте о тој другој страни па да све буде професионало и непристрасно?

Можемо навести милион сличних примера…

Када се на свим великим медијима и радију, сем Атлантиса, једнострано извештавало да је резолуција о Сребреници нешто корисно за Србију, где је била одмах друга страна да томе парира и да каже да се иза тога крије велика превара са лажном пропагандном конструкцијом о дешавањима у Сребреници, да је то издаја народа?

Нигде, Малавразићу нигде…!

Како се само тако цинично усуђујеш да нападаш Атлантис да не доводи другу страну, када је Атлантис управо та ДРУГА СТРАНА која извештава о ономе што тако бестидно прикривају сви велики медији у Србији!

Плашите се сви ви цензори и медијски манипулатори, плашите се побуне народа, и зато спречавате сваку алтернативну информацију ( ту другу прикривану страну) да дође до маса, јер се плашите побуне.

Зато вама смета Атлантис, јер је јако моћан, иако иде само 4 пута недељно, он у потпуност разобличује целокупну медијску сферу дезинформисања и лажи у Србији!

Моћ истине је огромна! Побуна се неће моћи спречити!

Одговор Биљане Ђоровић Ђорђу Малавразићу: Укидање „Атлантиса“ без правих објашњења


Извор: НовиСтандард

Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.


После саопштења председника ДСС Војислава Коштунице поводом укидања емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, у јавности се по први пут након укидања те емисије огласио и Ђорђе Малавразић, главни и одговорни уредник Радио Београда 2. Иако се данима није одазивао на позиве новинара Балканмагазина, он је одлучио да разлоге за укидање емисије „Атлантис“ изнесе у дневном листу „Политика“. Изјавио је да „Атлантис“ већ дуже време не одговара концепту јавног сервиса и да су критике Програмског одбора РТС-а биле на месту.

„Морате да схватите како се сат времена у емисији „Атлантис“ говорило о томе да нас светски моћници свакога дана из авиона који лете над Србијом запрашују неком мистериозном материјом како би нас поразбољевали и уништили. Исто тако, треба тек тако поверовати „Атлантису“ да западни владари светом настоје да путем генетски модификоване хране смање светско становништво за 3,5 милијарде“, саопштио је Малавразић аргументе за укидање ове емисије.

Смишљено омаловажавање емисије и ауторке

Међутим, Биљана Ђоровић, ауторка „Атлантиса“ тврди да главни и одговорни уредник Радио Београда 2, Ђорђе Малавразић, настоји да за гаранта легитимности укидања „Атлантиса“ призове омиљену „бабарогу“ и успостављени синдром декаденције и помраченог ума: теорију завере. Он неће да изађе у јавност са аргументима, већ смишља наступ који ће да омаловажи емисију, а ауторку да представи као теоретичара завере.

„Довољно је пустити емисију у којој је спомињана појава Chemtrauilsa и схватити да то што је изречено не одговара истини: у емисији у којој је реч, само је пет последњих минута било посвећено тој теми, односно траговима које авиони остављају иза себе, која, међутим, већ око две деценије окупира пажњу истраживача, научника и новинара. Намера је била, иако нисам имала емисију о томе, да се и о овом феномену у Атлантису говори и у том циљу су уговорени интервјуи са Мајклом Марфијем, аутором филма „Чиме нас то запрашују“ и научницима из Европе и САД који би говорили о овој појави“, напомиње ауторка емисије „Атлантис“ и подсећа да је, на пример, на ХРТ у серијалу обрађена тема „Chemtrauils“. „Не знам у ком кодексу РТС-а пише да ми не треба тиме да се бавимо“, додаје она.

„Други пример који је навео уредник Малавразић је генетски модификована храна. Тема ГМО је била обрађивана у Атлантису у разговорима са Римом Лејбоу која је медицински директор Фондације “Natural Solutions” и борац против генетски модификоване хране, Вилијамом Енгдалом, Николом Алексићем, директором Еколошког покрета Новог Сада али и професором Владимиром Глишином који заступа сасвим супротно мишљење. ГМО и Codex Alimentsarius су веома важне теме о којима се слободно и критички говорило управо у овој емисји. Да ли је тема као што је генетски модификована храна у Србији, забрањена јер би могла да омете процес „хармонизације“ са WТО и ЕУ? Више од 800 најугледнијих научника из 84 земље потписало је упозорење о опасности од ГМО и послало владама свих европских земаља, па и нашој, али ми се додворавамо онима који су нас већ засули осиромашеним уранијумом, усвајајући те измене под изговором усклађивања нашег закона са европским нормама, јер Европа нема алтернативу! Седам савезних држава САД траже да се челницима „Монсантове“ компаније суди за злочине против човечности. Тема је свакако неисцрпна али је свака прича о њој забрањена“, објашњава Ђоровић и пита зар јавни сервис не треба да се бави тим темама?

Скривање правих разлога за укидање

„Сетимо се са којом су приљежношћу медији прошле године говорили о пошасти свињског грипа због које се морамо сви вакцинисати. Да ли је нека од емисија које су обмањивале јавност скинуте са програма? Не? Зашто? Зато што је најважније у медијима у Србији заступати угао који од вас очекује власт“, подсећа Ђоровић.

„О темама као што су био и геоинжењеринг расправљају све медисјке куће које држе до тога да је циљ њиховог делања разумевање кретања и тока цивилизације у условима биотехнолошког и научног екстремизма и биополитичких тоталитарних тенденција. Бацимо поглед на ХРТ. Култна телевизијска емисја „На рубу знаности“ бави се темама као што су ГМО, chemttrails-и и бројним другим, са великом свешћу о важности и значају покретања и проблематизовања ових питања“, наставља ауторка „Атлантиса“. Она каже и да јој је Малавразић, када је саопштио да укида “Атлантис”, понудио да ради нову емисију и чак дао предлог да се бави ГМO храном, али на њено питање зашто је онда укидао “Атлантис”, није дао одговор.

„Но, гео и био инжењеринг нису разлог хајке која се повела против Атлантиса. Тек неколицина емисија је била посвећена овим феноменима и занимљиво је да ми је на састанку, уприличеном ради саопштавања одлуке о укидању, сам господин Малавразић сугерисао да се емисија коју треба да предложим као замену за Атлантис управо бави проблемима ГМО, као и да он нема ништа против интервјуа са светским интелектуалцима. И… ни једна реч о теми Сребренице, забрани уласка Срђи Трифковићу у Канаду, додељивања почасног доктората Волцеру (о чему је Атлантис први говорио).

У емисији Атлантис су у разговорима са бројним интелектуалцима светског ранга и реномеа какви су Едвард Херман, Ноам Чомски, Мајкл Паренти, проблематизована питања везана са распад СФРЈ, Сребреничку трагедију, политику геноцида, улогу НАТО пакта као империјалног пит була, историјском ревизионизму. Пакистански аутор и историчар Тарик ?ли говорио је о колонизацији Ирака и „разговорима са историјом“. Виџеј Прашад и Хауард Зин говорили су о народним историјама. Говорило се о ендо и егзо колонизацији хумане суштине, историји манипулације и пропаганде…

Атлантис је ауторска емисија осмишљена као студија случаја реализације једне утопијске идеје у простору медија. Отворен за истину и људе моралних и интелектуалних квалитета, освајао је и слушаоце сличних квалитета, чиме је остварена једна чудесна веза која ће, верујем, ући у теоријски дискурс као драгоцен потенцијал медија који не би смео да буде заувек изгубљен у канджама системски генерисане беспоговорне оданости моћи и интересима“, закључује Ђоровић.

Одговор Мићуновићу на напад према „Атлантису“: Тадић крши Устав! Демократска странка влада неуставно и нелегитимно!


Мићуновић поново напада Атлантис, прочитајте то у најновијем чланку „Новог Стандарда“.

Како је угашен „АТЛАНТИС“: Мићуновић и Ивањи отерали Чомског:

http://bit.ly/gHrePJ

Између осталог Мићуновић каже:

.. Ја, као слушалац, имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“

рекао је Мићуновић.

Деда Мићуне, и ја сам слушалац, али нисам ко ти уједно и председник програмског одбора РТС-а, који може да утиче на програм, а да јесам члан тог одбора, одмах би те избацио, и то по основи закона наравно, закона о сукобу интереса, што ћу појаснити. Дабоме, ти ЈЕСИ „слушалац“, али нечијих налога, налога интереса страних налогодаваца у креирању медијског тоталитаризма по принципу:

„Наша ‘истина’ нема алтернативу“

Где друга страна, попут Атлантиса, не може ништа да каже, поготуво што је та емисија на веома стручан начин, уз обиље чињеница, доказа и аргумената, раскринкавала сребреничку пропагандну лаж, да су Срби починили геноцид у Сребреници. Дакле, ти не можеш да будеш само слушалац, кад си уједно предсдник програмскод одбора који утиче на програм, а и као посланикм ДС-а не можеш да будеш на тој функцији у РТС-у, јер то спада у „сукоб интереса“, по Уставу, будући да имаш могућност да јавни сервис прилагодиш информативним интересима своје странке и западне антисрпске пропагандне слике која каже да су „срби криви за све“… „срби су искључиво злочинци, они једу живу децу“, што ти и чиниш, и са тобом сада важи нови слоган ТВ куће РТС, а то је:

„Ваше је право да знате све, до прве цензуре“

И наравно, деда Мићун је ударио шаком о сто, јер је на бриљантан начин, чини ми се баш у задњој емисији Атлантиса, пре укидања , једним сјајним детаљем Стефан Каргановић раскринкао додатно сребреничку лаж! Он је заједно са Др Љубишом Симићем био недавно у Сарајеву, 14.03.2011. где је у једном сребреничком предмету пред државним судом БИХ био вештак. Описао је један детаљ, у случају „Јевић“, који је био везан за догађаје у Сребреници, прецизније… радило се о убијању затвореника у земљорадничкој задрузи у Кравици, у јулу 1995.

Ево те емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

Тужилаштво БИХ је извело свог заштићеног сведока, он је почео да прича своју причу, међутим, у једном тренутку он је застао и рекао, обративши се председавајућој:

„Ја не могу даље“ и наставио:

„Да ли могу сада да почнем да причам истину?“

Наравно, одједном је настао шок, тајац, сви су били збуњени, но председавајућа није имал куд, па му је рекла:

„Па добро, реците шта имате.“

И заштићен сведок почео је да прича, а за то свакако треба храброст:

„Све што сам до сада причао је лаж. Ја сам био престрашен уценама и претњама истражитеља тужилаштва, који ми је предочио, да ако ја не дам изјаву која се уклапа у оптужницу, да ја могу сам да се нађем на оптуженичкој клупи, да они имају доказа против мене.“

Ето, то ЦЕНЗОР није могао да поднесе, лажи о Сребреници се распадају, а тек ће да се распадну!

Питање је сад, колико још има таквих уцењених сведока од стране тужилаштва.

Остарели Мићун хоће да нас све закопа, под старе дане, тај „дисидент“ је показао своје право репресивно лице, репресивно у односу на истину, жели да прикрије истину о Сребреници, зато забрањује Атлантис, али неће успети, овај прилог ће их разбити, истина се шири:

Истина о Сребреници! Алијине лажи о Сребреници!

Све је документовано, ту је и документарни видео прилог у трајању ос 1 сат и 26 минута.

http://bit.ly/dGSpah

Даћу и то на блог, као чланак, у рубрици о Сребреници, а сада би о нечему другом, јер тек припремам матерјал, где ће се видети право лице ДС-а, њихова противуставна и незаконита делатност, а за то су најодговорнији Тадић и деда Мићун!! Мићуновић је знао да Тадић крши Устав, и као високи функционер ДС-а сноси огромну одговорност за нелегитимно и неуставно владање ДС-а после ибора 2008-ме!!

Јер…

Тадић крши устав, будући да је на изборима 2008-ме био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“) а то није мого да буде као председник Републике, јер је то противуставно, што се види из следећег:

********
Ево шта каже Члан 6 Устава Србије:

„Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.
Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.“

Неспојивост функција

Члан 115.

Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

********

Тадић, као што је познато, као Председник Србије (поново је изабран на ту функцију фебруара 2008-ме), није дао оставку на место председника Демократске странке за време ванредних парламентарних избора који су се окончали маја 2008-ме. Будући да по Уставу Србије, Тадић не може истовремено да буде и Председник Републике и као страначки лидер своје партије носиоц изборне листе (био је носиоц листе „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“), тиме је он свесно злоупотребио функцију Председника Републике Србије ради политичке изборне користи, што значи да су све остале странке биле у неравноправном положају. Затим, у децембру 2010-те Тадић је поново био изабран за председника своје странке што нам говори да он скоро 3 године активно крши Устав! Самим тим, од 11-ог маја 2008-ме ДС спроводи власт неуставно и нелегитимно, и све одлуке у том периоду које је ДС донео у коалицији са СПС-ом су неуставне, незаконите, нелегитимне и противуставне!

То зна и Мићуновић, и као високи функционер ДС-а, заједно са Тадићем, сноси огромну одговорност за незаконито и неуставно владање његове странке!

О чему се ради…

Пошто је очито да је Тадић као председник Републике прекршио Устав Србије, ради политичке изборне користи, частан и стручан човек, професор Др. Љубомир Т. Грујић, потпунои сам, без ичије подршке, покренуо је поступак пред Уставним судом, да се суд изјасни, да ли Тадић крши устав или не, и поднео је с правом захтев да се забрани рад Демократској странци. Наравно, да се из авиона види да је Тадић прекршио Устав, али таква је уставна процедура, мора се затражити од Уставног суда „оцена уставности“. Међутим, уставни суд је одбио да се изјасни, опет противуставно, јер је наводно Др Грујић „неовлашћено лице“.

Професор Грујић је све то побио, дошао сам до тих матерјала. Мићуновићу и ДС-у треба да се забрани рад, јер сви знају да је Тадић кршећи устав, злоупотребио функцију Председника Републике, да би се ДС докопао власти. Сада вам дајем само један део од матерјала Професора Грујића, што је довољно да неко овде, ко ово види, предузме грађанску иницијативу да се забрани рад ДС-у, да се против Тадића покрене пред Усатавним судом кривична одговорност за свесно кршење устава!! Имамо ми довољно богатих и часних људи који би ову акцију могли да финансирају, акцију не треба да воде стртанке, ВЕЋ ГРАЂАНИ, да се оснује грађанска организација поводом тога, јер да су „опозиционе“ стрнке хтеле то да ураде, то би се одавно десило.

Затим, треба хитно кренути у КОНТРАОФАНЗИВУ, пронаћи др. Грујића да води ту акцију, јер све има у малом прсту, све је то већ прошао, што ћете видети из доле приложених докумената, да се покрене адекватна петиција целокупног грађанства у Србиј пред уставним судом Србије, да се тражи следеће:

*Да се уставни суд изјасни о уставности рада председника Тадића и ДС-а

И, наравно, пошто је и врапцима јасно да Тадић и ДС крше устав:

*Да се покрене забрана рада ДС-а и одговорност Тадића због злоупотребе своје председничке функције и кршење Устава!

Под хитно треба организовати грађанску иницијативу, да се формира група грађана са Др Грујићем на челу, треба позвати и Чавошког, све високоумне патриоте, да се покрене акција забране рада ДС-а, одговорност Тадића за кршење Устава, да се обезбеди петиција од 100 000 потписа минимум, колико је потребно, МА МИЛИОН!!!

Ево вам сада део документације, ради дискусије у коментарима, јер треба разобличити то право штеточинско и безаконито лице ДС-а, као и Тадића који свесно крши устав. ДС влада неуставно и нелегитимно! Тадић често воли да каже да демократска странка, једина од свих странака, има „највећи демократски потенцијал“, међутим, све је супротно, имају заиста велики потенцијал, али за ћузу!

Скините ово, и ширите по интернету:
Грујић уставном суду, документ-1
http://bit.ly/ey5RHP

Тадић крши устав, докази:
http://bit.ly/ihFsxN

Закључак уставног суда, документ:
http://bit.ly/fvVQej

Грујић уставном суду документ-2
http://bit.ly/hr9Gk2

Кренимо већ једном у акцију, не дозволимо да нас ови безкичмењачки тирани униште, наше медије, истину, слободно новинарство, СРБИЈУ – АТЛАНТИС!!!
Ево неких исечака из тих докумената професора Грујића:

********

Господин Борис ТАДИЋ је као председник Демократске странке подчинио њеним интересима положај председника Републике тиме што је био носилац изборне листе коалиције „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“, чији је страначки носилац била Демократска странка. Устав не дозвољава лицу које је председник Републике да буде носилац предизборне листе (Члан 6, Члан 112, Члан 113 и Члан 115 Устава). Он је био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“). Тиме су и он и Демократска странка изборе на свим нивоима, од општинских до парламентарних, учинили противуставним, о чему су и они и врховни судски органи били обавештавани, као и Народна скупштина, још у току изборног процеса, пре дана самих избора.

Председник ТАДИЋ, који је посебно обавезан Председничком заклетвом (4. став Члана 114 Устава) да поштује и штити Устав, чини супротно, да би подчињавао положај председника Републике интересима Демократске странке.

********

Тиме су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили изборе наравноправним и деловали против државног јединства кршећи Устав (Члан 111), против достојанства свих држављана који нису давали подршку њему и/или Демократској странци чији је он Председник, против остварења пуне слободе и једнакости сваког држављанина у праведном, отвореном и демократском друштву и изборном процесу чиме су кршили Устав (Члан 19 и Члан 23).

********

Противуставне и противзаконите изборне листе не могу да буду, те и нису, пуноважне. Њихово оглашавање за пуноважне је противуставно. Зато је ништавно. Зато су и све Збирне изборне листе у којима су изборне листе с Борисом ТАДИЋЕМ као носиоцем такође противуставне и ништавне.

На пример, прихватањем да у Збирној изборној листи буде изборна листа бр. 1 „За европску Србију – Борис Тадић“ с председником Републике као њеним носиоцем се крше и Чланови 111 и 114 Устава, као и Члан 42 (4. и 5. став) Закона о избору народних посланика којим се одобрава да носилац изборне листе може да буде кандидат за народног посланика или за други државни орган што је недозвољено председнику Републике (Чланови 112, 113 и 115 Устава). Закон, повезан с Уставом, такође не дозвољава председнику Републике да буде носилац изборне листе, те не дозвољава тиме да таква листа буде у Збирној изборној листи.

Таквим својим противуставним вођењем страначке кампање су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили цео изборни процес неравноправним и противуставним (супротно 2. ставу Члана 52), те тиме и конституисање Народне скупштине и избор Владе такође противуставним. Демократска странка је то радила свесно, с предумишљајем и даље наставља да то користи.

********

Уверени у успешност, недодирљивост и неприкосновеност свог противуставног деловања, које је замагљено створеним утиском постигнутим представљањем себе као неоспорних демократа, Демократска странка и њен председник ТАДИЋ све чешће, практично непрекидно, преузимају да непосредно воде политику Р. Србије подчињавајући је себи. Устав им на то не даје никакво право (Последњи став Члана 5, Чланови 112 и 113 Устава о делатности председника Републике). То је искључиво право и обавеза Владе Р. Србије (Чланови 122 и 123 Устава). Шта више, добивши на противуставан начин велики број посланичких места, Демократска странка непрекидно непосредно подчињава себи и Народну скупштину и Владу пошто у њој има противуставно добијену већину и пошто је председник Владе њен члан. Демократска странка и њен председник ТАДИЋ су с тим добро упознати. Упркос томе, настављају.

********

%d bloggers like this: