Мартин Армастронг – Најбољи циклусолог и трејдер свих времена


За трејдера Мартина Армстронга први пут сам чуо када је берзански трговац Ивица Мартиноски гостовао прошле године у септембру на Балкан Инфо».

Почео је да прича о циклусима и циклусологији као науци која обједињује све науке, али је рекао и то, да је Мартин Армстрог најбољи трејдер и циклусолог свих времена. Исто тако је рекао да постоји и документарни филм о Мартину Армстронгу. Трагајући нетом, нашао сам тај документарац о Мартину под оригиналним називом: „The Forecaster (2014)“, а у преводу то му дође „Прогностичар (2014)“ и поставио га с преводом на Јутјуб…

Мартин је метематичким прорачунима дошао до свог неког кода, путем којег је могао тачно да предвиди сва друштвена кретања, односно када ће се шта догодити, како финансијска, тако и историјска и остала кретања, јер све се живо кроз историју људске цивилизације одвија у тачно одређеним циклусима, свака делатност има свој циклус…

Погледајмо тај документарац…

Прогностичар (2014)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Миротворни пројекти академика МСА Војислава Девића


Почетком јануара 2017-те објавио сам, на молбу једне пријатељице, седам стратешких миротворних пројеката академика МСА Војислава Девића, за седам стратешки суштинских проблема Срба и Србије. На молбу исте пријатељице, објављујем најновије миротворне пројекте Војислава Девића, који су садржани у следећа 2 видео прилога…

Геополитичким путем Светосавља – 26.07.2018.

Линк ка видео прилогу на YouTube. Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Trump-Put-Inn-Serbia-1

Линк ка видео прилогу на YouTube Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Украјинска криза – Отварање пандорине кутије


Аутор: Љубодраг Симоновић
Београд, Србија
E-mail: comrade@orion.rs
Скини текст
Украјинска криза – Отварање пандорине кутије

УКРАЈИНСКА КРИЗА – ОТВАРАЊЕ ПАНДОРИНЕ КУТИЈЕ

           „Истина је целина.“ – то је став којим се руководио Хегел када је стварао своју дијалектику. Тај став пружа могућност да се на прави начин схвати природа кризе у Украјини.

          У суштини, криза у Украјини је појавни облик егзистенцијалне кризе савременог света који се заснива на америчком „новом светском поретку“. Природа тог поретка условљава однос Запада према Русији и у том контексту однос Запада према Украјини и украјинским грађанима. Америка је изазвала кризу у Украјини да би наметнула такав начин „решавања кризе“ који ће јој омогућити да реализује своје стратешке интересе у односу према Русији и Европи. Прави циљ „решавања кризе“ у Украјини од стране Америке је стварање кризе на европском континенту која ће довести до слабљења како Русије, тако и водећих европских држава и до јачања позиције Америке како у војном, тако и у економском погледу. Направити око Русије војни коридор и изоловати Русију од Европе, и истовремено интегрисати Европу у амерички економски систем – представљају два стратешка оријентира која непосредно условљавају начин на који Америка настоји да „реши“ кризу у Украјини. Док Русија настоји да Украјина буде мост сарадњеизмеђу Европе и Русије, Америка настоји да од Украјине створи непремостиви бедем између Русије и Европе.

           Када је реч о економским односима, не ради се о томе колика је данас економска размена између Европе и Русије, већ о изванредним могућностима за развој економске сарадње између Русије и Европе. Америка је на путу да доживи економски колапс. Интеграција Европе у привредни механизам САД обновила би економску снагу Америке и истовремено угрозила економску експанзију Русије која се, добрим делом, заснива на економској и научној сарадњи са Европом.

              Ако анализирамо потезе Америчке спољне политике у свету у задњих двадесетак година, можемо да уочимо да се Америка у својим „хуманитарним интервенцијама“ не руководи настојањем да овлада, већ да уништи земље и народе. Деструктивна пракса Америке условљена је тиме, што Америка није више у стању да влада светом. Она више није најмоћнија економска сила света, а ускоро неће бити ни најмоћнија војна сила. Русија, Кина, Индија, Бразил, Белорусија, Иран, Јужна Америка, Венецуела, Куба… то су земље које се све успешније супротстављају америчком империјализму. Америка се данас понаша на исти начин на који се понашала нацистичка Немачка после пораза код Стаљинграда и Курска, када је Хитлеру постало јасно да његова солдатеска не може да победи Црвену Армију и уништи СССР. Немци су применили систем „спаљене земље“. Предвођени најоданијим Хитлеровим генералом Валтером Моделом (Walter Model), Немци су у СССР-у уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и убили преко 27 милиона људи. То што су нацисти и немачка солдатеска урадили у СССР-у, то су НАТО солдатеска и амерички плаћеници урадили у Србији, Босни, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…

               Оно што приморава Америку да уништава све око себе је све дубља егзистенцијална криза која прети опстанку САД. То што је Америка изгубила позицију „лидера“ у свету неминовно се одражава на стабилност и перспективу америчког капитализма. Као што је Хитлеров режим могао да обезбеди подршку Немаца само путем освајања „животног простора“ (Lebensraum), тако и амерички режим може да обезбеди подршку Американаца само дотле док им пљачком читавог света обезбеђује потрошачки стандард. Амерички „нови светски поредак“ је огромна хоботница чији пипци упијају животну снагу човечанства и природе. Када они буду одсечени, Америка ће се суочити са таквом економском и опште-друштвеном кризом која ће довести до њеног распада. Амерички властодршци су свесни тога. Упоредо са слабљењем америчке позиције у свету, амерички режим, под видом „борбе против тероризма“, укида основна грађанска права у Америции ствара полицијску државу. У САД има преко 3200 тајних служби које запошљавају преко 850 000 агената. Створена је посебна армија која броји на стотине хиљада специјалаца који имају најсавременије оружје и који су спремни да побију милионе америчких грађана. ФЕМА концентрациони логори ничу широм САД…

               Права природа Западне „демократије“ види се по томе које политичке групе Запад користи да би остварио своје интересе у свету. У Украјини то су „бандеровци“ који не да не крију, већ се поносе својом фашистичком идеологијом. Политичком инструментализацојом таквих група Запад само показује какву „демократију“ настоји да успостави у Украјини. Монструозни злочини „мајдановаца“ у Одеси, и другим деловима Украјине, и подршка за те злочине од стране Запада указују на то да нема битне разлике између Хитлеровог и савременог „продора на Исток“ (Drang nach Osten). Уништење Словена, а то пре свега значи руског народа, и заузимање њиховог животног простора представља основни и нескривени циљ Запада. Отуда се лојалност Америци пре свега исказује у виду непријатељског односа према Русији. Они народи који одбијају да се окрену против руског народа добијају статус издајника које треба уништити. Србија, под руководством председника Слободана Милошевића, одбила је да се претвори у непријатеља Русије и зато је уништавана санкцијама и немилосрдно бомбардована, а председник Милошевић је од стране српских издајника (америчких плаћеника) киднапован – и касније убијен у Хагу.

                 Што се тиче америчке „помоћи“ Албанцима на Косову, Американци су „спашавали“ Албанце од Срба тако, што су на простор Косова бацили преко 30 000 уранијумских пројектила – што одговара дејству преко 450 атомских бомби које су Американци бацили на Хирошиму и Нагасаки. На хиљаде Албанаца и њихове деце (као и Срба и српске деце) умрло је од леукемије и других болести изазваних америчким бомбардовањем. И други делови Србије затровани су уранијумом и засејани касетним бомбама. Али, ни овог пута руски народ није изневерио Србију. Председник Путин послао је специјалце: Американци су бомбардовали и убијали, а Руси уклањају бомбе и спашавају животе грађана Србије!

Шта Русија може да очекује од Европске Уније? Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са „Европском унијом“, исто као што су нацистички идеолози „нови европски поредак“ прогласили „Европом“. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници „Европске уније“ која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. „Европска унија“ гради се на илузији да улазак у „Унију“ обезбеђује свим народима Европе „просперитет и бољи живот“. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког „новог европског поретка“ био да „сви европски народи буду срећни“! „Европска унија“ је анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Паре не смрде!“; њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке „масе“.

Прочитај текст до краја»

Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Штаб Доњецке републике: Подвизи житеља Донбаса ући ће у историју као пример храбрости!


Са руског превео: Пајо Илић

 У званичној групи народне војске Донбаса објављена је информација у недељу ујутро, у којој се констатује одступање хунте у свим општинама ДНР, преноси дописник Накануне.RU.

„Ми смо истрајали! Сачували смо своје положаје! Нанели смо разорне губитке војсци хунте! Они су одступили у свим правцима! Свет још није видео такав хероизам: мирни становници и народна војска Донбаса одбили су оружане нападе регуларне војске и снаге безбедности криминалне кијевске хунте“

– истиче се у тексту.
Даље је у току сумирање кратких резултата дана по градовима Донбаса и Луганске области.

Славјанск – огорчена борба на периферији града, војска хунте је претрпела губитке и повукла се, извлаче технику из града.

Андрејевка је ослобођена, војска је тако бежала, да се један оклопни транспортер преврнуо точковима увис.

Краматорск – тешка борба, град су одбранили, има губитака, кијевска војска се повукла.

Константиновка – тешка борба, непријатељ је претрпео значајне губитке и повукао се, град је под контролом народне војске

Горловка – тешка борба на прилазима граду на бункерима, напредовање хунте је заустављено, војска је потиснута са значајним губицима.

Артемовск – битка на бункерима, положаји су сачувани, непријатељ је претрпео губитке.

Мариупољ – покушај чишћења градског извршног одбора, изашао цео град, ненаоружани мариопољци зауставили јуриш, одбили непријатеља, уништено одељење „Приватбанке“ фашиста Коломосјког, уништена је канцеларија партије „Бативкишчина“.

Доњецк – под контролу је стављен СБУ, истражни одјел СБУ, обласни војни одсек, неколико бункера, уништена канцеларија ИСД – „Тарута – протеран из Донбаса!“

Луганск – стављен је под контролу војни одсек, напади војне хунте су одбијени, непријатељ је претрпео значајне губитке“, – говори се у саопштењу.

„Сада непријатељ зна – „Ко се сабље лати, од сабље ће и погинути. На томе се одржавала и одржаваће се руска земља.“,

– добровољци цитирају речи Александра Невског.

„Успели смо издржати! Нас подржава мајчица Русија, цео прогресивни свет! Подвизи житеља Донбаса ући ће у историју као пример храбрости, снаге духа, братства! Не чекај и не моли помоћ! Ради сам! Ослободимо цео Донбас, цео југоисток од фашизма! Одесу нећемо заборавити! Ми ћемо је осветити!“

Званична изјава Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) о резултатима преговора у Женеви


Текст са руског превео: Пајо Илић

Званична изјава МИД ДНР о резултатима преговора у Женеви
donjeck-republika-1

17 априла у Женеви одржан је сусрет у четворо, уз учешће Министарства иностраних послова Русије С. Лаврова, Државног секретара САД Џ. Керија, Врховног Представника Европске Уније за иностране послове и политику безбедности К. Ештон и Министра иностраних послова у влади, која је раније формирана у г. Кијеву А. Дешчице.

По завршетку састанка стране су дошле до следећих ставова разрешења ситуације у Украјини: све нелегалне оружане формације морају бити разоружане; нелегално заузете зграде враћене легитимним власницима; окупиране улице, тргови и друга јавна места у свим градовима Украјине ослобођени; мора бити извршена амнестија свих који су протестовали са изузетком оних, који су извршили тешке злочине.

У вези с тим спремни смо указати на промењене ставове земаља Запада према украјинским догађајима и подржати тумачење нужности разоружавања свих националистичких оружаних бандитских формација, које су окупирале административне зграде и улице градова Украјине. Ми поздрављамо овај став, према коме руководство кијевске хунте без одлагања треба да укине сва заповедничка овлашћења и ослободи све зграде органа државне управе у Украјини, које су узете незаконитим оружаним путем, и вратити их претходним власницима – легитимним представницима украјинске државне власти.

Истовремено ми не рачунамо само на извршење, него чак на имитацију испуњења споразума кијевске хунте. „Деескалацију“ хунта схвата искључиво као примену војне силе. Тако су на дан преговора на којима је на дневни ред цинично за који је цинично означена „амнестија свих који су протестовали“, представници кијевске хунте узели још неколико десетина нових талаца од учесника доњецког отпора у Мариупољу. Све то нас је натерало да претпоставимо, да хунта не планира и неће се десити никакво ослобођење раније узетих талаца, што чини бесмисленим све постигнуте споразуме. Те споразуме од почетака нико није намеравао испунити. Скреће на себе пажњу, да је одмах после преговора, не сачекавши чак ни док се осуши мастило на потписаним документима, господин А. Дешчица фактички дезавуисао њихове резултате, наводећи да хунта намерава наставити употребу војске и насиља на Истоку.

Принуђени смо констатовати, да се наше упозорење о правној ништавности и политичкој бесмислености „заједничког украјинског“ дијалога без учешћа легалних представника Истока Украјине и Доњецке Народне Републике, нажалост у потпуности оправдало. Игнорисање воље народа Донбаса довело је до закономерног негативног исхода: резултат преговора се не може оценити другачије него као скуп бесмислених, слабоповезаних и неизводивих у пракси позива, упућених непознато од кога, непознато коме, предвиђених да се изврше у непознатом року и на непознат начин. У данашње време они не одражавају ни политичку реалност ни нову правну ситуацију, која је настала после проглашења суверене Доњецке Народне Републике и на територији ДНР нема никаквих десничарских снага.

Ова званична изјава МИД ДНР упућена је представницима:

• Државног Департмента САД,
• Министарства иностраних послова Русије,
• Врховног представника Европске Уније за иностране послове К. Ештон.

Министар иностраних послова Доњецке Народне Републике – Ј. Губарова
Доњецк, 18. априла 2014. године

Званична изјава Министарства иностраних послова Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) поводом става Савета ЕУ за иностране послове


Са руског превео Пајо Илић

Званична изјава Министарства иностраних послова Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) поводом става Савета ЕУ за иностране послове

14. априла Савет ЕУ за иностране послове дао је опширну изјаву о Украјини, која непосредно погађа и нарушава суверена права Доњецке Народне Републике. Између осталог Савет ЕУ даје следећу изјаву:

„Европска Унија осуђује акције, које су предузела наоружана лица у градовима Источне Украјине… покушаји дестабилизације Украјине морају бити обустављени… Савет поново тражи одлучну подршку, јединству, суверенитету и територијалној целовитости Украјине… Европска Унија позива све стране да сачувају максималну сталоженост и признају власти Украјине, да поштују законе и предузму одмерене акције, и признају владу у Кијеву и даље допринесу смањењу напетости“.

Дата изјава Савета ЕУ за иностране послове сведочи да земље Европе намеравају даље спречавати слободно изражавање воље народа Донбаса и Новорусије, у том случају, ако имају основа да сумњају, да резултати таквог слободног избора народа могу противречити циљевима њихове „европске политике“, политику ничим не заустављене војно-политичке експанзије ЕУ и НАТО-а на Исток. Скреће на себе пажњу фактичка подршке ЕУ чињеницом употребе војних снага у Кијеву против мирног становништва, који су цинично назвали „смањењем напетости“.

МИД ДНР поново наглашава, да никакво одређивање пута „тражења политичког решења“, на које позива ЕУ, није могуће и бескорисно је без признања од стане земаља ЕУ саме чињенице постојања Доњецке Народне Републике, и пуноправно учешће њених представника као законске стране преговора. Било какви преговори који се тичу ситуације у региону Донбаса и Новорусије могући су само уз учешће наших представника, и на основу признања права народа Донбаса да донесе одлуку у вези са својим сопственим Уставом и својом политичком будућношћу. Поново потврђујемо, да је свака одлука и споразум три стране у вези политичке будућности Донбаса постигнута иза наших леђа, без нашег учешћа и на рачун ограничавања суверених права Доњецке Народне Републике ништавна, није на снази, и неће се извршити.

Ми не можемо спречити дипломате водећих држава да узалудно губе време на бесмислене преговоре у вези наше судбине, и наше будућности, али имамо могућност да изјавимо, да је политичка будућност Новорусије, Донбаса, Доњецке Народне Републике може и једино ће одредити њен народ, на изборима, без притиска пучиста, који су освојили власт у граду Кијеву, под заштитом оружаних јединица народа, народне милиције и Армије за ослобођење Југоистока.

Сваки покушај да се насилним путем народи лише права на слободан избор своје политичке будућности, покушаји ће унапред одредити за народ мере и границе тог избора, од стане кијевске хунте и њених европских газда – осуђени су на пораз. Сваки покушај земаља ЕУ да изгради за народ Донбаса политички бокс, у коме ће он, по мишљењу европских чиновника, бити обавезан да остане, узалудан је, и народ ће спречити. Изгубивши везу са стварношћу европски чиновници суочили су се само са растом народног протеста Донбаса и Новорусије, радикализацији протеста, и јачању снага самоодбране.

МИД Доњецке Народне Републике упозорава ЕУ, да ће слична непријатељства и кратковида политика неизбежно довести Европску Унију до политичког краха на Истоку, до губитка њеног ауторитета, и било каквог утицаја источно од својих граница. Земље ЕУ морају отказати своју једнострану подршку својим политичким клијентима у Кијеву, и одмах прећи на свеобухватне консултације са представницима Донбаса и Новорусије.

Ова Званична изјава МИД ДНР упућена је представницима:

• Државног Департмента САД,
• Министарства иностраних послова Русије,
• Врховног представника Европске Уније за иностране послове К. Ештон.

Министар иностраних послова Доњецке Народне Републике – Ј. Губарова
Доњецк, 17. априла 2014. године

%d bloggers like this: