Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Глобална империја зла: Методе и поступци психолошког рата


Следи још један прведени део књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о поступцима психолошког ратовања из поглавља књиге: „Трећи светски информационо-психолошки рат“.

Аутор: Пајо Илић

1.3. МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ ПСИХОЛОШКОГ РАТА
Принцип вируса

Психолошки рат  се суштински разликује од обичног рата, усмереног на физички потчињавање противника. Његова суштина је деловање на друштвену свест на тај начин, да би управаљали људима и принудили их да делују против својих интереса. То је могуће разамтрати као одређени аналог вирусног обољења. Тако, вирус укоренивши се у ћелију, уграђује се у процесе који управљају молекулом  ДНК. Ћелија споља остаје иста, каква је и била, и чак процеси који се у њој одвијају су истога типа, али њом управља вирус. Болест пролази три фазе: укорењивање, лучење токсина и смрт ћелије. У психолошком рату без увођења  аналогног вируса унутар система противника немогу се очекивати  било какви битни резултати. У таквим условима пропаганда, шпијунажа, диверзије могу имати само споредни значај. Улогу вируса у нашем случају игра споља управљана «пета колона» унутар земље. Она треба да се укорени баш у управљање друштвеном свешћу, у идеолошку сферу и, као вирус у ДНК, да се не разликује од окружења. Представника пете клоне као да и нема. У СССР они су чинили исто што и сви. Уграђујући се у процесе, не само да нису критиковали постојећи поредак, него су, напротив, изгледали као «суперпатриоте» или «суперкомунисти», изражавали високу преданост режиму, жигосали империјализам.

Идеолошка сфера СССР као резултат учвршћивања пете колоне у њој је постала језгром, основом информационог рата, који се води унутар земље (конкретна фактологија њиховог деловања ће бити наведена у претходним поглављима). Међу методама које се примењују једна од најефикаснијих је постепено довођење идеолошких кампања и парола до апсурда, што је компромитовало постојећи режим у друштвеној свести. али то се оцењивало просто као сувишна, мада и  похвална ревност, у најгорем случају као глупост. Интересато,  да је претежна већина људи који оцењују као постфактум операције идеолога КПСС, карактеришу их управо као праву будалаштину. Битно је такође, да су функционери могли остати у дубокој сенци и ни изблиза нису увек иступали као као јавни иницијатори ових или оних акција, а врше операције у полутону, користећи противуречја, борбу ових или оних снага. Типичан пример: 70-их година су нарушавали  међусобне споразуме преломних планова. Вођама су давали савете ставе још (и још) једну суперпотребну меру у петолетку. У стварању и распиривању противуречја се и састоји основни механизам деловања идеолошког вируса. То омогућује да се користе многи људи «насумице», када се они, боре са конкурентом, фактички извршавају задатке пете колоне. И овде постоји правило – максималног кориштења подметнутих лица. Идеолози КПСС, који раде на Западу, за разлику од обичне агентурте су неоткривени. Налазе се у аутономном режиму, није им потребна веза. О директивама су могли, у принципу, сазнавати из безазлених публикациај у новинама Запада. Постепено су се одређени представници идеолога ујединили у организовану снагу.

Какве су проблеме морали решавати у психолошком рату? Свако друштво је хетерогено: постоје групни интереси, националне и регионалне елите, а такође и лица, која су на власти, са њиховим везама и интересима. Осим убацивања својих људи у идеолошку сферу у структуре власти, требало је знати приближити будале, каријеристе, увређених влашћу, а такође и створити услове за пропаганду безизлазних идејних струја и подржати њихове носиоце. Нагласимо с тим у вези, да је «револуционарна» идеологија Троцког (после победе у Грађанском рату) собом представљала ђорсокак, на крају крајева неизбежан крај СССР. Због тога га је Запад, иако у тајној форми увек подржавао.

Још једна аналогија. Вирусно обољење има скривени латентни период, али после његовог окончања наступа оштрији стадијум – организам прелази у раздражено неодрживо стање. И управо у том периоду настаје вероватноћа смрти организма. Тачно исто тако при организацији промена постојећег уређења потребно је довести друштво до неодрживости. Као пример служи деловање хитлероваца почетком 30-их година и деловање горбачовљевoг тима крајем 80-их. Сваки преврат треба да се врши у ситуацији нестабилности, само онда има реалне шансе за услех.

Принцип вируса се примењује и у посебним мерама. Тако је, у операцијама групација Горбачова на уништењу СССР искориштена она иста вирусна тријада: исправљање грешака прошлости (укорењивање), удубљивање (лучење токсина), разарање. Све те операције, које се јасно потчињавају принципу вируса, подробно су описане у четвртом поглављу.

Ниже је кратко размотрен арсенал информациог рата – конкретне методе деловања на друштвену свест. Излагање се гради на темељу прелаза од релативно простих метода ка сложенијим и префињенијим.

Директни и индиректни методи деловања на свест

Традиционални директни режим деловања на свест заснован је на убеђењима људи, обраћање њиховом здравом разуму са применом рационалних аргумената, логике. На тим претпоставкама, нарочито се, заснивао марксизам, где је полазна тачка тумачења била— «биће одређује свест». На граници XIX и XX века настали су раднички кружоци, чији су руководиоци тумачили, полазећи од анализе спољног света, шта треба чинити, од чега почети, разјаснили логички след догађаја.

Потребни саставни део провођења таквих послова на тумачењу, обраћања разуму људи, регистровање реалне ситуације. При том је важно разумети расподелу снага, реалне интересе људи, спровести научну анализу. Заједно с тим потребно је узети у обзир стање друштвене свестим тј. дати разговетне, упадљиве, разумљиве пароле; борити се за људе, за њихову свакодневну свест. Каркатеристичан пример су догађају Грађанског рата,  сетимо се «Устанка» Фурманова:

„Како је узети у руке, ту побуњену гомилу?… Наступати треба чврсто, уверено, као моћник и без ситних уступака, колебања. Као прво: чврсто и не углавном се не предаје. А друго, не испуштати ни једног тренутка испод знатижељног погледа…  Као треће, ево шта: знати чиме живи гомила: најнасушније знање о њеним интересима. И о њима говори… Затим као четврто.  Погледавши на лице, свима у очи, улови потребне речи, осетивши по покретима…  Ако тон није опао, ствар је пропала… Као последње, тако рећи аб две одвојене речи: када не помажу никакве мере ни средстава… – сићи са трибуна, са бурета, са сандука, свеједно са чега, сићи исто тако смело као што се и попео ту… Гинувши под кулацима и кундацима, умиравши агитационо. Тако умри, да би и од твоје смрти било користи“.

Принципи узимања у обзир релане ситуације широко су кориштени у Отаџбиннском рату. Карактеристичан пример се наводи у књизи [19], посвећеној пропагандној борби против немечко-фашистичке армије од 1941—1945 г. Хитлер је тада говорио: «Васпитавали смо омладину, на које се згражава свет, омладину грубу, захтевну, сурову». Али заједнио с тим као супротна страна суровости, немачки војник се показао сентименталним. И најделотворнији је постао совјеткси лист са сликом снежног поља, замрзнутих лешева немачких војника, а у позадини тога у крупном плану дете које плаче; испод слике свега три речи «Fater ist tod» (Тата је убијен). Многи немачки војници су стезали у рукама тај летак као пропусницу за заробљеништво.

Упоредо са рационалним начинима деловања на свест постоје и начини, који се могу назвати ирационалним. Могу показати разорно дејство, потиснути рационално начело и принудити људе да служе својим циљевима. Овде је својевремено велике проналаске створио ресор Гебелса.

Један од ефективних метода – метод велике лажи, које је успешно применио и аргументовао Хитлер, који је писао:

„Осетљивост маса је доста ограничена, њихово поимање је безначајно, али зато је заборавност прекомерно велика… Само онога, ко хиљаду пута буде поновио обичан појам, маса ће пожелети да запамти. Ако већ лажеш, лажи тако дрско: у велику лаж ће радије поверовати, него у малу… Људи понекад  лажу у ситницама, међутим они се стиде великих лажи. Према томе, њима не иде у главу, што их тако безочно обмањују… У случају сваког неуспеха треба хитно тражити непријатеља. Ако их нема, треба их измислити. Велика лаж даје да се добије на времену, а затим је се нико не сећа“.

У основи другог метода, који је искориштен у хитлеровској пропаганди, лежи ограниченост опажања људи. Човек не успева да преради масу података, и његова оперативна меморија је ограничена, сувишну информацију он перципира као шум. Због тога заиста важну улогу играју просте формулације, понављање, учвршћивање одређеног скупа ситуација. Доста ефикасним су се показале (мада пусте) кампање које периодично смењују једна другу, које освајају пажњу људе, например могуће је приметити периодично понављање кампање Т. Д. Лисијенка или кампање нашег времена: суверенизација, ваучеризација, приватизација, устава. Безрезултатност старих заборављају, и све почиње поново. Континуитет кампање не оставља времена за размишљање и процене.

Трећи метод, који је Хитлер користио, заснован је на томе, да су у подсвести човека смештене дефиниције, које корелирају поступцима појединих особа «стадни» осећај припадности  одређеним друштвеним групама, које стимулишу моду, синхронизацију поступака, подчињавање лидера. На његовим основама је могуће успешно пропагирати расну и религиозну искључивост, доминацију «начина живота», издвајање «интелектуалаца» над сивом масом нецивилизованих «совјета» и т.с.

Важно је нагласити, да се деловање хитлеровске пропаганде односило на нестационарне услове, догађаје који се брзо мењају. Управо ту су ефикасне и лажи, и кампање које брзо смењују једна другу. Аналогна сутуација је била и у другој половини 80-их, када су деловали горбачовљевски идеолози КПСС и «прорађивали» све претпоставке и једна кампања смењивала другу.

У свим случајевима деловања на свест људи невидљиво је присутан фактор проверивости (или Поперов принцип фалсификовања). Систем велике (и мале) лажи даје ефекат на одређено ограничено време. У подсвести људи и животиња је уметнута сумња, неопходност провере, поткрепљивања информација. Како је наведено у раду [20], чак и птице, одлетевши од аеродрома снимају на филмски траку гласове грабљивица, не добивши потврду сигнала о опасности другим путем, престају обраћати на њих пажњу и поново лете над тим истим местом. Због тога приликом информационог деловања у статичким условима претпоставка несумњиво лажне информације је некорисна. Веома ефикасан метод, често се користи у реклами:

„Увек говорите истину, говорите много истине, говорите неупоредиво више истине, него што од вас очекују, никада не говорите целу истину“.

Према тој методи идентификују се негативне стране појаве (а оне су неизбежне, пошто историју стварају не анђели, него људи) са самим појавама. Негатив свако може, што представити, опипати, а само идентификовање се одбацује у сенку. Тако, например, телевизијске репортаже о догађајима, које је потребно представити у негативном светлу, носе у себи елеменат документарности, али пажња се усредсређуеј на кадрове, истргнутих из велике гомиле особа дебила, стараца, ружних парола, макар садржаних у пропорцији 1:100. Уз добро, професионално компоновање кадрова можемо створиту за многомилионски аудиторијум утисак о догађајима, по суштини супротан стварности. У том случају снага ефекта присуства се показала утолико већом, што је непосредном очевидцу једног од трагичних догађаја у Москви, који је причао о томе, даје гледао својим очима, морамо одмах слушати одговор: «Како можеш тако говорити, па сама сам све видела на телевизији».

За свако деловање у постојећим условима потренбо је присуство истине и њене одређене дозирансоти. На тој основи могу улазити и потребне порције лажних података. Али најефикснији метод се састоји у анализирању појава, издвојених ко истините, али посебних чињеница и идентификовати их са самим појавама. Или у општијој поставци питања – стварању на основу истинитих чињеница лажних информационих структура. Сложеније творевине таквог типа носе назив политички митови.

Ефикасно управљање људима, манипуација њима помоћу информационог деловања постала је могућа само уз постојање повратне спреге. У основи социолоије масовних комуникација лежи шема: ко говори, шта саопштава, на ком каналу, коме и са каквим ефектом. Последњи моменат има посебан значај. Сва шема информационог деловања може радити без учинка, ако не узима у обзир динамику напредовања у свести, а такође и могућност неочекиваности, непредсказивости.

У развијеним земљама врши се непрекидно сондирање јавног мнења. Постоји цео систем испитивања, велика активност комуникације депутата различитих нивоа са бирачима, велика пажња се поклања репрезентативности, тачном расветљавању настројености умова конкретних група становништва. То омогућава да се унесу благовремни корективи у пропаганду, отклонити нарастајуће неусаглашености званичне идеологије и друштвене свести. Изучавање  опосредованог деловања средстава масовног информисања, која су добила назив вишестепеног канала информација, показало је, да паралелни канали масовних информација која делују на «лидера мнења», функционишу међулични неформални канали информација. Напред наведено у западној социологији је постало објекатом усредсређене пажње и изучавања.

Напред речено се више односи на директни (или информациони) метод деловања на свест. Али постоје и индиректни методи, везани са деловање на услове функционисања мозга, на регулационе функције. Та питања су детаљно размотрена у нашој књизи [13]. Тако се, у мозгу врши хемијска регулација на основу неуромедијатора и неуропептида, која може бити нарушена помоћу наркотика и алкохола. Организација дистрибуције наркотика у табору противника може се изучавати као једна од метода информационог рата. На свест људи могу такође битно утицати електромагнетна и акустична поља, нарочито у дијапазону инфра фреквенција. Окрећући их на људе, сконцентрисане на релативно малом простору, може се битно променити њихово понашање, довести до неадекватних, аномалних одлука. Деловање таквих поља може носити и глобални карактер на рачун којих су инициране њихове сунчане активности. За времен максималне сунчане активности (период у просеку износи 11 година) подудара се макисмална раздраженост људи на планети (у просеку). У то исто време се подударају револуције и друштвене катаклизме. То је видљиво из кратке листе одговарајућих година.

1789; 1804; 1816; 1830; 1837; 1848; 1860; 1870; 1883; 1893; 1905; 1917; 1928; 1937; 1947; 1958; 1969; 1980; 1990.

Са узимањем у обзир те листе можемо програмирати и концентрацију деловања психолошких ратова. Тако у, проведеној психолошкој кампањи на разбијању СССР за добијање најбољег ефекта максимум напора се подударао управо за период 1990 године.

Техника мита

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: