Владан Пантелић: Усправна Осмица 2


Аутор: Владан Пантелић

Усправна Осмица 2

Прошлост непрекидно нестаје
А будућност се непрекидно ствара
Унутар вечне садашњости
Знања претходних епоха
Када оптрче свој круг делатни
И исцрпе енергију за своје дело
Предају штафету новим знањима
И одлазе у трезоре Акаше

Служиће истраживачима прошлица
Да направе историјске паралеле
И да открију танане нити
Које повезују сва знања
Пре свега линију водиљу

И служиће можда –
То зна само Велики Неимар
Као подлога и духовна храна
У неком другом циклусу
И неком другом простор- времену

Србски Посвећеник Владан Пантелић

Чувајмо дарове Мајке Природе! Ко нам распродаје изворе и шуме?!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

У Србији на три крста
У Србији на три горе
У Србији на три ветра
Сва Србија разапета
На бубањ гле
И на гајде
(Песник Србске Родине)

Дарове Мајке Природе и Мајке Земље морамо чувати, и сачувати, зарад оних што ће доћи после нас, зарад оних далеких будућих што морају једном доћи. Човек који верује у Живот, уистини, верује и у Будућност, а ко верује у Живот и у Будућност, свестан је да мора да чува дарове Природе, дарове Мајке Земље.
Земљу коју смо наследили од Предака, морамо да чувамо зарад наших Потомака! Залуд нам све вештаствено што смо створили, залуд нам профит и капитал, залуд нам индустријски и технолошки развој, ако уништимо Природу, ако разоримо Мајку Земљу!

Ако посечемо шуме, ако затрујемо земљу, и воду и ваздух, ако разоримо све дарове и дивоте Мајке Природе, онда смо и сам Живот поништили, онда смо све наше чињење унапред обесмислили. Речено је, давно, да ће се у овоме веку водити ратови за воду. Свако ко мисли својом главом, ко осећа и појима својим срцем, зна да је вода највеће природно и Божје благо на овој Плавој Планети, коју су сви древни народи звали Великом Мајком.

У Србији се последњих година распродаје, немилице, благо Мајке Природе, распродаје се, управо оно, што не сме да се продаје, што мора да се чува, како за нас тако и за оне што ће доћи после нас! На политичкој сцени Србије одавно нема Човека визионара, нема Личности од визија, нема никог паметног и мудрог, нема никог ко може да видом својим продуховљеним обухвати и сагледа истовремено и прошлост и будућност, те да их, тако обухваћене, сажме у садашњи тренутак, да кроз садашњи тренутак види оно што је било и оно што ће бити, оно што нас чека!

На политичкој сцени Србије имамо само техничку интелигенцију, имамо само фах-идиоте, имамо само менаџере и манекене, службенике и чиновнике Великог Брата. Сви они скупа немају ни мудрости ни знања једног индијанског поглавице! Индијанци су умели да чувају дарове и блага Мајке Земље. И чували су, све док се нису појавили бледолики варвари са Запада, који су им земљу отели а њих погубили.

Такви су и данас ти исти бледолики са Запада!

Све што умеју и знају ти наши назови политичари (а далеко су и од саме политике, у оном изворном значењу те речи!) то не би стало под шајкачу ни обичног србског сељака!

Они су, не питавши нас (не питавши никога од нас!), распродавали, туђинима, нашим вековним душманима, изворе и шуме, потоке и реке, горе и језера! Нама не требају такви политичари, и нећемо такве на политичкој сцени Србије, и такви више никада не смеју бити у политичком животу Србије! Такви не смеју да одлучују о судбини наше деце, и деце наше деце!

Још није доцкан, и још има наде.
Али, већ колико сутра, све може бити доцкан!

Ово је, заиста, последњи, час да се пренемо и покренемо, да се пробудимо и освестимо, те да спашавамо оно што се још спасити може! Земља Србија је Мајка Србија свију нас, и нико не сме, и нема права, да нашу Мајку черечи и распродаје у име нас!

Ако се не пренемо и не покренемо сад, они што долазе после нас биће туђинци на Земљи Предака својих!

Желимо ли то, браћо Срби и сестре Србкиње?

Драган Симовић: Наша Вера – Право Славље


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Наша Вера је животодајна и духодајна, а то значи, Жива Вера у Живот, у Пра Живот, у све што бива и јесте Сушто и Суштаствено.
Наша Вера происходи из Свести, као што из Свести, снова, исијава Вера. И тако се круг за кругом, венац по венац, затвара и снова отвара до у Бескрај и у Вечност.

Наша Вера обитава у Језику, у Пра Језику, и преко Језика и Живе Речи, потом, простире се низа видљива и невидљива звездана јата.
Наша вера, преко наших мисли, обликује поднебље и крајолике, обликује Родину, Родну Груду. Моји Преци, Горштаци, никада нису говорили – ни земља, ни отаџбина, ни домовина, већ Родна Груда!

Кад заронимо у Пра Биће Језика, у Пра Биће Речи, онда препознамо и освестимо да те две речи осликавају Свеколиког Човека. Ту су и Род, и Груди, односно Прса, илити Срце, али, истовремено, и Душа и Дух једног Пра Бића које се зове Род, Народ (На-Род!).

Наша Вера није религија, већ Вера, илити Верознање, Веро-Знање. Религију сам одувек доживљавао и појимао као идеологију, као јарам, као оквир, као стегу, као нешто што се само привидно испољава у спољном, док је у Унутарњем празнина, студен и пустош, без Суштаства, без Живота.

Наша је Вера, уистини, све време била жива. Право Славље се није везивало ни за какву религију-идеологију, већ је то, напросто, била Вера, Наша Вера, Наше Славље!
Наша Вера обујима и Великог Оца и Велику Мајку, и Велику Душу Рађања и Велики Дух Стварања.

Наша Вера долази из Ванвремено-Ванпросторне Будућности и стреми ка Недогођеној Прошлости, да би се потом, снова, вратила у Давно Догођену Будућност. И тако, гле, круг за кругом, венац про венац, прстен по престен!

Наша Вера је Вечити Сан Великог Сневача, Песника и Створитеља.

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

%d bloggers like this: