Трибина о Сребреници: Чињенице говоре да није било геноцида!


У организацији невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“ на челу са њеним оснивачем господином Стефаном Каргановићем и уз помоћ амбасадора Русије, као и особља Руског Дома у Београду, у Руском Дому 5.04.2012. одржана је трибина о Сребреници и догађањима везаним за њу за време рата у БИХ 1992. – 1995., о такозваном „геноциду“ Срба над босанским муслиманима.

Трибина о Сребреници: Чињенице говоре да није било геноцида!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Повод да се организује ова трибина и стручна дискусија о Сребреници била је књига Едварда Хермана „Масакр у Сребреници“ (преведена и на србски језик) која у потпуности разобличује западну пропаганду лажи, да се у Сребреници десио геноцид!

Ово је веома значајна дискусија да би се спознала права истина о догађањима у Сребреници. У дискусији су учествовали: форензичар Др Љубиша Симић, филмски режисер Борис Малагурски, аналитичар Александар Павић, професор др Мило Ломпар, новинар Никола Живковић који један део времена проводи у Србији, а један део у Немачкој, затим немачки новинар Мануел Оксенрајтер, и Миодраг Стојановић адвокат у тиму одбране Ратка Младића, као и веома добар познаваоц шта се за време рата у БИХ 1992. – 1995. заиста десило: у, и око Сребренице.

У склопу ове теме о Сребреници и западне пропаганде лажи да су Срби починили геноцид над босанским муслиманима, погледајте и овај значајан документарац који раскринкава те лажи!

Забрањена истина о Сребреници (Forbidden truth about Srebrenica)

Линк ка видео прилогу на: https://www.youtube.com/

Снимак лажног стрељања у Сребреници


Снимак лажног стрељања у Сребреници

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ево једног коментара са фејсбука који указује на систематске бескрупулозне лажи и преваре око Сребренице и догађаја у њој.

Gato Matka,

„Било стрељање или лажно стрељање ово се догађа у Трнову које је 25 км. јужно од Сарајева и територијално никакве везе нема са Сребреницом. Ако је стрељано тих 7 – 8 људи у Трнову тај снимак се злоупотребљава јер се њиме стално лажно показује да се он односи на лажна стрељања у Сребреници и додају му се три нуле и лажна локација. Сребреница је 78 км. северо источно од Сарајева. Удаљеност између општине Трново и општине Сребреница је 110 колометара“.

Неке детаље о овоме можете сазнати и на форуму ЈСО (Јединица за Специјалне Операције) и то на овој страници форума.

Атлантис ултра: Права истина о Сребреници излази на видело!


Извор: Двери – Поккрет за живот Србије

********

Радио емисија Атлантис коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, а која је укинута на Радио Београду 2, сада се емитује на сајту Двери: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/ под називом „Атланмтис Ултра“.

Београд, 10.10.2011. У данашњем Атлантису Ултра говоримо о издавачким подухватима фонда Историјски пројекат Сребреница који ће бити доступни читалачкој публици на предстојећем Сајму књига у Београду. Реч је о изузетно значајном појављивању студије: Сребренички масакр: докази, контекст, политика, професора Едварда Хермана и сарадника, у преводу на српски језик и допуњеној капиталној студији оснивача и директора Фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефана Каргановића и научног сарадника Фонда, др Љубише Симића: Сребреница, деконструкција једног виртуелног геноцида.

Атлантис ултра бр. 17 – Права истина о Сребреници излази на видело

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/watch?v=j3OtMiJ8BSg
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У емсији испитујемо продор доказа у институционализовани дискурс о дешавањима у Сребреници, јула 1995, у које убрајамо и документарне филмове норвешког режисра Оле Флиума: Сребреница, издани град и Сарајевски рикошет који су приказани на Норвешкој државној телевизији а потом и на државној телевизији у Шведској који су довели до бурне реакције муслиманског лобија, али и норвешког Хелсиншког одбора који је тужио режисера филма који ће карјем октобра одговарати за ове оптужбе пред етичким новинарским комитетом Норвешке, чиме се нарушава право новинара на независтан истраживачки рад.

У емисији учествују директор и оснивач фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефан Каргановић и др Зорица Митић из Норвешке.

********

Борба за истину о Сребреници се наставља, она ће трајати колико је потребно, до потпуног обелодањивања пред целим светом, само треба бити упоран и борити се за њу, јер истина је на нашој страни, у Сребреници није било геноцида над муслиманима, све више и више испливавају доказне чињенице за то, захваљујући Стафану Каргановићу и његовој организацији „Историјски пројекат Сребреница“.
Са овог линка можете скинути неколико књига са сајта ове организације, које потпуно и аргументовано, на основу до сада познатих чињеница и факата, раскринкавају Сребренички мит:
http://bit.ly/nZZIIv

Поред господина Стефана Каргановића, посебно би истакао борбену и храбру жену Др Зорицу Митић из Норвешке, која се упорно и храбро бори да норвешкој јавности предочи шта се стварно догодило у Сребреници. Од те борбе ова храбра жена не одустаје, иако има огроман притисак и претње од стране муслиманског лобија у Норвешкој, једном су јој чак киднаповали и дете, но срећом сад је све у реду.

Сарађујући са Историјским пројектом Сребреница, госпођа Зорица је почела да преводи за норвешку јавност један документ до кога се дошло, то је један тајни документ муслиманске војске БИХ у коме сами муслимани у прва 2 месца после догађања у Сребреници јула 1995, уопште не помињу никакав масакар и геоницид.

Чујмо шта Др Зорица каже:

„Ја тенутно преводим документа, тајна документа, војске муслимана Босне и Херцеговине, која у прва 2 месеца после дешавања Сребренице нигде једном једином речју не помињу масакр! Знате, масакр нигде не помињу у званичним извештајима, 2 месеца после тог догађаја!

Значи, прича и реч масакр се уводи после 2 месеца, тада почиње то да се формира. Ја иначе ни у једном једином овом извештају не видим ни једну једину масовну гробници, и ништа. Само борба и само науражавање. Огромно наоружавање муслимана у Сребреници, и огромни губици у њиховом пробоју напоље, и њихова огромна неслога између себе у току тог пробоја…“

Сребреница издани град (A town betrayed)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ово је норвешки документарни филм норвежанина Ола Флума који се помиње у емисији, документарац који на непристрасан начин говори о догађањима у Сребреници која не иду у прилог званичној, а лажној слици, муслимана и светских моћникам да се у Сребреници десио геноцид. Филм је приказан у Норвешкој, па затим Шведској, иако је јак муслимански лоби у Шведској радио на томе и вршио притиске на шведску власт да се не прикаже. Сада се и Данци спремају да прикажу овај филм.

Све више и сами муслимани из БИХ спознају да се само истином може доћи до помирења, а не да се лажима подупиру неки будући ратови и мржња.

Тако су 2 храбра муслиманска новинара привржена истини, Мирсад Фазлић и Есад Хећимовић, сарађивали са Олом Флумом неколико година у припремању 2 његова документарца, од кога је један Сребреница издани град.

Оно што је поразно, истину о Сребреници путем овог филма шире странци, чак и сами муслимани новинари из БИХ који су прикупљали грађу за овај документарац иако се то не уклапа у слику њихових властитих политичара, али не и режим из Србије, који га још не приказује, а иде у прилог Србима и скидању љаге да су геноцидан народ.

Горих бескичмењака и  квислинга од њих, свет још није видео!

Џон Стаубер: НАТО и муљ су добри за све вас


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи.

srauber
Џон Стаубер

Џон Стаубер је теоретичар, писац и политички активиста који је као коаутор са Шелдоном Ремптоном написао пет књига где је разоткрио методе, технике и конкретне пропагандне активности на којима здружено раде владе, приватни интереси и ПР индустрија после чије лоботомије људи бивају трансформисани у овце: стадо које „забављајући се пред ТВ екранима до смрти“ више ни на који начин не одлучује о сопственој судбини.

„Верујте нам, ми смо експерти“ („Trust us, we are experts “) је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти; „Токсични муљ је добар за вас“ („Toxic Sludge is Good For You “), анализира историју и обим ПР индустрије у САД; „Луда крава САД“ („Mad Cow USA “) антиципира појаву ове болести у САД на основу анализе корпоративног преузимања фармерства у САД; „Оружје за масовну обману: употреба пропаганде током Бушовог рата у Ираку („Weapons of Mass Deception: The Uses of Propaganda in Bush’s War on Iraq “) и „Најбољи рат икада: Лажи, проклете лажи и хаос у Ираку“ („The Best War Ever: Lies, Damned Lies, and the Mess in Iraq “) објашњава позадину рата у Ираку; „Банана републиканци“ („Banana Republicans “) показује да су се САД трансформисале у једнопартијску државу у којој је, захваљујући функционисању медија, систему лобирања и изборним систему, потпуно нестала плуралистичка политика.

Стаубер је оснивач и извршни директор „Центра за медије и демократију“, који је спонзор организацијама за праћење деловања ПР индустрије у САД: „PR Watch “ и „Source Watch“.

У својим књигама истражујете деловање процеса који сте назвали „индустрија за менаџмент перцепције“, показујући степен у којем су понашање, уверења и ставови, мишљење и политика у демократским земљама моделовани од стране експерата за пропаганду. На који начин делује индустрија за менаџмент перцепције? Које организације учествују у овом послу и на којим се нивоима успоставља?

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда функционише као бизнис: адвертајзинг и ПР менаџмент. Синтагма менаџмент перцепције односи се на моделовање перцепције без свесности публике (Кажем публика зато што више не можемо говорити о категоријама јавности, јавног мњења и другим појмовима карактеристичним за начине на које функционишу демократски системи). Ставови, погледи на стварност, доживљај реалности, сама реалност, постали су плен корпорација за њихово моделовање које раде иза сцене тако да људи нису свесни сила које моделују њихове умове.

Рођење пропаганде је, како су то многи аутори показали, на пример Ноам Чомски у „Нужним илузијама” и бројним другим књигама, било условљено дубоком потребом моћних, богатих кругова присутних од самог оснивања САД, да демократија никада не развије своје потенцијале, да, заправо, никада не постане ефективна.

Да, то је апсолутно тачно. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи. Оно што никада нећете чути у политичком дискурсу САД јесте то да ми имамо највећу концентрацију економске моћи, већу од било које развијене или неразвијене земље у свету, а када имате такву концентрацију моћи потпуно сте затворили било какве канале за демократију. То је стање апсолутне недемократичности у било ком смислу тог појма. Пропагандне кампање су увек срачунате на манипулацију, на манипулативно исцрпљивање демократских идеала и њихово коришћење у сврху ширења економске и политичке моћи корпорација у свим сферама људске егзистенције. Неограничена моћ корпорација добила је своју правну, легислативну потпору, тако да се судбина света налази у канџама система срачунатог на задовољење било којих идеја које се роде у главама људи опијених својом моћи, ма како монструозне оне биле.

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

Након што је Сигмунд Фројд пронашао метод за научно истраживање несвесног, Едвард Бернез, генијални двоструки нећак Сигмунда Фројда, успео је да продре у примарни процес који доминира несвесним и утиче на примарну мотивацију, чиме је успостављена неограничена експлоатација несвесног што је резултирало претварањем човека у конзумента и објекат моћи.

Бернезова делатност је омогућила и успостављање процеса и модела где су лажи, гласине, ратови и несреће којима су водили, почели да се пакују и медијски сервирају. Током Првог светског рата радио је у CPI (Committee on Publik Information) познатом и као Криал комитет (Creel Kommittee) мобилисаном од стране Вудро Вилсона (Wilson), 1917. године, како би упаковао и рекламирао улазак САД у Први светски рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију (Make the World Safe for Democracy). CPI је успоставио моделе и шеме маркетиншких стратегија који су широко примењивани за потоње ратове, све до данашњих.

Цела идеја пропаганде је да убеђивање учини невидљивим. У том циљу развијане су бројне технике, које је у основи инаугурисао Еди Бернез. Једна од техника која се и данас веома успешно примењује назива се: „техника треће партије” (third party technique). По овој техници, хемијска компанија ће, уместо да вам каже да су састојци воде коју пијете и у вашем окружењу безбедни по ваше здравље, иза сцене основати и финансирати организацију која ће се представити као независно удружење научника – експерата, које брине о безбедности у коришћењу хемијских супстанци, али ви нећете знати да ову организацију финансирају хемијске компаније и да учествује у креирању услова који омогућавају да се спроведу стратешки планови хемијских компанија. И тако, уместо да имате свест о интересима Монсанта, Хофман-ЛаРоша, Новартиса или неке друге велике корпорације, ви ћете бити суочени са изјавама научника, експерата из асоцијација који ће под окриљем звучних заштитничких назива, какво је на пример Америчко веће за науку и здравље, говорити о безбедности и неопходности коришћења генетички модификоване хране или изјавама да нема проблема са емисијом угљен диоксида и слично. Они ће говорити: „Верујте нам – ми смо експерти“. Политика треће партије примењује се веома много и у креирању медија и организација који се представљају као независне и у свом тиму имају непоткупљиве људе, да би у кључном тренутку унутрашњи ауторитет и поверење стечено захваљујући својој наводној оданости вредностима, ставили у службу неког моћног политичког циља, неприхватљивог са становишта интереса народа и земље где припадају.

Ви сте инаугуратор идеје по којој праћењем пропаганде можете да откријете пуну истину о догађајима и актерима, који делују у видљивој и невидљивој равни моћи.

Знате, постоји стари клише у новинарству, и то је добар клише за свакога ко покушава да истражи моћ: „пратите новац“. И ако пратите ко је бивао плаћен, вероватно ћете открити зашто је урадио оно што је урадио. Али, постоји и друга максима коју сам ја осмислио и за коју мислим да је подједнако добра: „пратите пропаганду“. Неко улаже новац како би основао групе које јавно иступају, чији чланови одлазе на лице места, држе говоре, организују конференције за штампу или говоре у информативним емисијама. Мејнстрим медији у САД, чак и после открића да је оно што су они промовисали као истину била једна велика лаж, никада неће обелоданити да се радило о пропаганди, нити ко је иза сцене дириговао пропагандним акцијама медија. И садржај и начин на који се садржај у медијима обликује настају као резултат ПР стратегија, циљева и операција, осмишљених од стране експерата и компанија.

И, кад год се појави добра академска студија о пропаганди, техникама манипулације и спиновања, суочавамо се са поражавајућим чињеницама које недвосмислено показују да су људи потпуно неотпорни на пропагандне моделе инаугурисане од стране генијалних пропагандиста са почетка XX века. А истраживања о томе колико је од садржаја који се емитује на телевизији у магазинима и информативним емисијама плод организованих ПР кампања и плод деловања ПР експерата и академских стручњака из ове области, такође је једнако застрашујућ: 40%, 50%, па и 60% свега што добијате од медија је директан резултат рада организованих ПР кампања. Новинарство је у страшном опадању. Можемо рећи да је то професија која је изумрла. Мало ко улаже новац у истинско новинарство и већина информација које циркулишу у медијском простору је добијена од ПР компанија и део је ПР операција.

Тако је било веома лако да је, после терористичког напада 11. септембра, Бушова администрација невероватном брзином изјавила да зна ко се налази иза ових напада, и покренула кампању и инвазију на Ирак.

Да ли мислите да је 11. септембар био велика изрежирана пропагандна операција?

То је централно питање. И потпуно је јасно да званична верзија не открива шта се заиста догодило, а све што треба да урадите да би сте то доказали је да погледате званичну истрагу о 11. септембру. Када сложите коцкице видите да је она била веома ограничена, минимална, и није дала одговоре на многа питања која су независни истражитељи постављали. Не знам да ли су људи из америчке администрације знали за 11. септембар, или допринели да се он догоди, али оно што знам јесте то да је непосредно после овог догађаја, те вечери када се коначно председник Буш вратио у Вашингтон и састао са Већем за националну сигурност, рекао да 11. септембар морамо видети као прилику да се обрачунамо са тероризмом. И уместо да реагују на 11. септембар, они су на неки начин били свесно неефикасни у откривању онога шта се заиста догодило, и привођењу правди оних који су одговорни. Бушова администрација је уместо тога лансирала пропагандну кампању за напад на Ирак, и пре свега на Авганистан. Пропали су покушаји да се спречи да окривљени Осама бин Ладен побегне, и непосредно после 11. септембра истовремено са операцијама у Авганистану почиње припрема и пропаганда за напад на Ирак. И ево нас девет година после 11. септембра 2001. године са великим питањем шта се заиста десило са Осамом бин Ладеном и са САД дубоко заглибљеном у два рата: у Авганистану и у Ираку. Како смо дошли до тога? Мислим да је то питање које морамо да постављамо и себи и свету. Кључно је питање шта се заиста десило 11. септембра, не само да би знали како да спречимо будуће 11. септембре, већ како да спречимо да се овакви догађаји користе у пропагандне сврхе за вођење ратова, јер је реакција на 11. септембар нападом на Авганистан и Ирак нанела много више штете САД и миру, правди и људским правима. Реакција Бушове администрације и владе САД, била је веома штетна за интересе самих САД.

У својим књигама „Оружје за масовну обману“ и „Најбољи рат икада“ показујете да је интеграцијом ПР индустрије и психолошких операција којима руководе војне службе („psy-ops “), обезбеђен невероватан успех манипулације и пропаганде.

Ако погледате тим који је упаковао и продао рат у Ираку, видите да се ради о савршено конзистентној и кохерентној ПР операцији која је укључила проверене мајсторе овог посла какви су Ари Флајшр (Ari Fleischer) из Беле куће, Тори Кларк (Torie Clarke), бивша челница фирме Hil&Noltonу Вашингтону, из Пентагона специјално за ту прилику дошла је са перфектном ПР шемом која је поставила основ за медијско извештавање током инвазије. Шема деловања је следећа: после утемељења тачке гледишта ангажују се различите приватне фирме, какве су на пример групе за рендирање – следи дизајнирање информација.

„Банана републиканци“ је књига која показује како су се САД трансформисале у једнопартијску државу

После изласка ваше књиге новинар „Њујорк Тајмса“ Дејвид Барстоу (David Barsto), започео је са истраживањем онога што је названо: „Скандал са Пентагоновим стручњацима“. Како оцењујете учинак његовог истраживања?

Захваљујући Дејвиду Барстоу сазнали смо да су готово непосредно после напада од 11. септембра, Доналд Рамфсфелд и стручњак за ПР менаџмент Тори Кларк (која је осмислила и стратегију претварања новинара у послушне војнике), Ари Флајшер из Беле куће и Дик Чејни, као и ПР компаније које раде за ЦИА-у на дизајнирању информација (у време Клинтонове администрације креирале су групу фронта коју су назвали Ирачки национални конгрес, на челу са Ахмедом Чалабијем која је највероватније срушила статуу Садама Хусеина), људи који су били веома активни и у време Клинтонове администрације, основали групу фронтмена где су укључили читав први ешалон пензионисаних генерала из свих војних родова, укупно њих 75, и потом наступали као експерти за ТВ вести и информативне телевизијске емисије. Свака ТВ кућа, не само десничарски пропагандистички „Fox“ већ и i NBC, CNN, ABC, CBS, сви они су имали своје експерте којима су од 2001. до 2003. године плаћали како би својим коментарима указивали на неопходност рата и утицали на токове ратних збивања. И Дејвид Барстоу из „Њујорк тајмса“ (свакако је заслужио две Пулицерове које је и добио), открио је да су ти експерти добијали „тачке гледишта“ од Доналда Рамсфелда, Тори Кларк и из Беле куће. И то је заправо запањујуће. Амерички народ је на својим медијима и телевизијским вестима током читаве три године гледао бивше војне званичнике за које су веровали да су независни војни експерти, ангажовани од стране одређеног ТВ програма, док су поруке које су излазиле из уста ове господе генерала биле заправо речи Доналда Рамсфелда, државног секретара за одбрану из Пентагона којима је он промовисао рат. Бушова администрација, Бела кућа, Пентагон креирали су реалност како би се одржала илузија неопходна за покретање и вођење рата. А ови наводно пензионисани генерали били су тек привидно пензионисани, док су у ствари радили веома добро плаћене послове као лобисти или консултанти компанија за производњу наоружања. Они профитирају на ратовима. Компаније које их плаћају постале су невероватно богате захваљујући ратовима у Ираку и Авганистану. Радило се, дакле, о запањујућим открићима на страницама „Њујорк тајмса“ пре неколико година, али телевизијске вести, информативни програми мејнстрим ТВ станица нису ништа од овога пренели. Тако су Американци, који су били намерно обмањивани од стране медија, онда када се ова истина појавила у штампаним медијима, опет били ускраћени за истину. Американци се информишу углавном путем ТВ медија и јасно је да нису могли да сазнају ову истину јер би она јасно показала како су ТВ вести и телевизијски програм постали машине за дистрибуцију пропаганде произведене у Белој кући. Зашто ово откриће није произвело реакције огромних размера, зашто није довело до конгресних саслушања, до појаве на свим насловним страницама свих новина и часописа, зашто није подигло америчку и светску јавност на ноге? Тај скандал који је требало да представља тамну мрљу у историји америчког новинарства – био је тотално покривен упркос томе што се „Њујорк тајмс“ држао изванредно у овом случају. Иначе, могао бих да критикујем „Њујорк тајмс“ веома много због начина на који је продавао рат, али у овом случају и Дејвид Барстоу и „Њујорк тајмс“ су се изванредно показали, али су били у великој мери издати од стране својих колега, новинара у другим информативним медијима који нису пренели ове информације, што указује на то колики значај има одјек информација.

Медији, дакле, производе и дистрибуирају реалност и имиџ читавих народа и земаља по плановима које су осмислили тимови експерата уједињених на производњи света по мери моћи?

Прочитај текст до краја →

Сребреница: На списку пострадалих у „геноциду“ и 500 живих сребреничана!


p style=“text-align:justify;“>Најбољи пример манипулације и пропагандне „истине“ и невиђене обмане да се у Сребреници јула 1995-те десио геноцид, раскринкавају сами муслимани из БИХ, заправо сам директор Истраживачко документационог центра из Сарајева, Мирсад Токач, на одржаној презентацији „Босанског атласа ратних злочина“ у Бања Луци 31.03.2010.

Сребреница: На списку пострадалих у „геноциду“ и 500 живих сребреничана!

>Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилоге скинути по овом упутству.

У овом горњем видео прилогу имате у ствари два одвојена прилога са телевизије Републике Српске , где је Мирсад Токач потврдио да се на списку пострадалих у ратним догађајима у Сребреници јула 1995-те налазе и 500 живих сребреничана! Чућете и изјаве људи поводом тога из Републике Српске. Да напоменем да су сви пострадали са спискова сахрањивани у гробници у Поточарима, општина Сребреница, где је и меморијални центар „Сребреница- Поточари“. Такође је на поменутој презентацији потврђено да је за 70 сахрањених у Поточарима, утврђено да нису страдала у јулу 1995-те године.

Но ни то није све, чућете лично од Мирсада како потврђује да на тим списковима пострадалих нема само сребреничана, већ и зворничана, братунчана, власеничана. Нешто пре презентације у Бања Луци, 19.03.2010-те директор Меморијалног центра у Поточарима, Мерсед Смајловић, потврдио је да је у Поточарима сахрањено нешто више од 50 муслимана који нису страдали Јула 1995-те, већ да су то рођаци пострадалих?!! Све је то образложио да се то урадило „из сентименталних разлога“. Чини ми се да је све то урађено из других практичнијих разлога, јер сви ови помешани: сребреничани, братунчани, зворничании, живи и мртви, па чак и неки који су два пута рођени и умрли, неки чак никада нису ни рођени (то можете прочитати у овој вести са сајта Републике Српске:“Сребреница: потврђене манипулације жртвама„), сви ови са ових фалсификованих спискова ушли су у хашку тужбу за геноцид, на основу које је и донета судска правна квалификација да се у Сребреници десио геноцид!

Ето, то вам је та такозвана „демократија запада“… најобичнији мит.

О овоме се од страних интелектуалацва попут Едварда Хермана, Ноама Чомског, Александра Дорина и осталих причало и раније, није Мирсад открио ништа ново, али све је то тако поражавајуће и јадно за читав светски међународни правни систем, који је брутално згажен до темеља! Само да би се лажно, у оквиру сценарија новог светског поретрка, оптужио невин српски народ за непостојећи геноцид!

Сада се овим муслиманским потврдама та пропагандна конструкција о наводном геноциду потпуно срушила, и види се да је урађена на најниже могућем бескрупулозном нивоу, без икаквих доказивања, са фалсификованим списковима!

Све је ово увреда за праве жртве геноцида из другог светског рата и дубље прошлости, а најгоре од свега је то, да се у тај монтирани сценарио уклопио и српски властодржачки режим, учинивши злочин према истини и духовни геноцид према властитом народу! У прилог томе чућете у видео матерјалу како се Чедомир Јовановић изјашњава да се у сребреници десио геноцид. Тако је властодржачки режим задао најтежи ударац српском народу у читавој његовој историји, гори од било ког спољњег непријатеља, а никад се нису никаквом резолуцијом одредили према највећем геноциду који је икада учињен према Србима, од хрватских усташа у Јасеновцу!

Ми се можемо и морамо опоравити од тог ударца, али за истину се треба борити, није довољно само је знати, а како то треба да се ради најбоље нам показују браћа из Републике Српске која су у далеко горој ситуацији од нас.

Додик: Утврдити чињенично стање о Сребреници

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Када је руководство Републике Српске увидело да их Резолуцијом о Сребреници властодршци из Србије пуштају низ воду, да им забијају нож у леђа, што може да доведе у питање постојање Републике Српске, јер како „геноцидан народ“ може да има Републику, коначно су решили да покрену институционалну иницијативу за сазнавање пуне истине о догађајима у Сребреници, о манипулацији бројем пострадалих. Поводом тога Додик указује на фалсификоване спискове пострадалих у Сребреници, на којима има и живих муслимана сребреничана, али да још нико из Федерације БИХ није покренуо иницијативу да се ти људи избришу са списка страдалих, а они су и у тужби за геноцид, живи људи!

Чућете још један јако значајан податак. Светска Здравствена Организација, под контртолом Уједињених Нација, заједно са властима БИХ, за време ратних догађања у Сребреници јула 1995-е, направили су списак људи који су изашли из Сребреничке регије, на том списку налазе се 35.362 особе.

Како онда то може бити геноцид, ако 35.362 особа напусти сребреничку регију?!

Оно што је фрапантно је то, да тај списак никада до сада није објављњен, па чак ни хашки трибунал није инсистирао да се тај списак објави у свим судским процесима које је обрађивао! Наравно, и више је него очигледно да се тај списак изашлих и живих особа намерно није обелодањивао да би се правили лажни надувавани спискови са муслиманским „жртвама геноцида“, не би ли се лажно сатанизовао српски народ и оптужио за непостојећи и измишљени геноцид…!

Ми се морамо борити за истину, без обзира на сву неправду и хипокризију светских политичара, не треба бити малодушан, јер кроз ту борбу изграђиваћемо себе и своју слободарску сасмосвест, а свакој неправди увек дође крај, то је напросто тако…!

Едвард Херман: „Политика Сребреничког масакра“ – предговор за књигу


Госпођа Биљана Ђоровић, аутор и водитељ емисије АТЛАНТИС на другом програму радио Београда, приредила је за вас превод предговора за најновију књигу Едварда Хермана која би требало да се појави и код нас:“Политика Сребреничког масакра“.

Аутор:Биљана Ђоровић

Предговор за књигу: „Политика Сребреничког масакра“ добијен љубазношћу аутора, Едварда Хермана.

„Политика Сребреничког масакра“ треба ускоро да се појави у САД а почетком априла из штампе ће изићи још једна студија Едварда Хермана: “Политика геноцида“, која садржи два поглавља посвећена Југославији.
Професор Едвард Херман, био је члан тима Истраживачка група за Сребреницу коју је сачињавала група академских страживача, Филип Корвин и Карлос Мартинс Бранко-бивши високи званичници УН и група новинара . Још 12. јула, 2005, овај независни истраживачки тим бацио је озбиљну сумњу на „изразито претеривање у броју жртава и лажан приказ догађаја од стране влада, невладиних организација и великих медијских кућа „у односу на догађаје који су уследили након освајања Сребренице 1995, од стране снага босанских Срба.

Након спроведеног истраживања група јесвоје закључке изнела у извештају под називом „Сребреница и политика ратних злочина“, у коме је нагласила да је америчка политика подривала УН и Европске мировне договоре који су могли да окончају рат 1992, или 1993.године, са циљем да наметне војно решење. Олакшавањем допремања илегалног оружја за муслиманске снаге, САД су помогле да се безбедне зоне претворе у простор за конфликте чиме су трасирале пут за НАТО интервенцију.

Предговор за књигу : “Политика Сребреничког масакра“

Сребреница се најбоље може разумети у контексту рата САД и НАТО-а против Србије и разбијања Југославије. У овом рату, који је уследио након распада совјетског блока и самог Совјетског Савеза (1989 – 1991), чиме је нестала и потреба за постојањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије као западног савезника, оне снаге које су тражиле да се сачува јединствена, савезна структура Југославије, биле су означене као непријатељи, док су они који су захтевали демонтажу: Словенци, Хрвати, босански Муслимани и косовски Албанци, сходно интересима западних сила, постали „борци за слободу.“ Уследили су грађански ратови, у које су у првој фази, најкасније до пролећа 1991 , били укључени и војска и пропагандне кампање. У другој фази, Република Србија, као главни заговорник очувања јединствене федералне државе, била је приказана у најмарчнијем светлу, са званичних позиција отцепљених република Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, и њихових подржавалаца – великих Западних сила, што је некритички прихваћено од стране западних медија и хуманитарних невладиних организација и интелектуалаца.

У, на такав начин, веома оптерећеном политичком амбијенту, у јулу 1995, догодио се масакр у Сребреници, који је сместа описан као случај „геноцида“ и “ најгори масакр у Европи од Другог светског рата,“ са бројем убијених који се брзо фиксирао на 8.000 „мушкараца и дечака.“ Ову цифру је први пут изнео Црвени крст, али не као доказ о 8.000 убијених, па чак ни умрлих, већ је на основу броја босанских Муслимана процењено да је један број заробљен од стране Срба (3.000 ) и том броју је придодат број оних за које се у почетку тврдило да „су нестали“ (5.000). Иако Црвени крст није имао никакве доказе да је претпостављени број од 3.000 затвореника убијен, а ускоро је признао да су се многи од „несталих“ пробили кроз линије босанских Срба до безбедне територије, као и да су многи убијени у жестоким борбама током повлачења босанских Муслимана из Сребренице, број од 8.000 никада није био ревидиран наниже, већ је остао нетакнут до данас. Шта више, хитно је трансформисан у „погубљења“ и тако остао нетакнут у следећих 14 година.

Ова стабилност броја је опстала, не зато што је било шта налик на 8000 тела ексхумирано и идентификовано као жртве Сребреничког масакра, упркос годинама претраживања и значајних форензичких напора, или зато што су докази сведока подржали такав број, као што смо описали у тексту ( Поглавља 4 и 5). То представља куриозитет, не само због недостатка доказа о броју, већ и зато што су у већини случајева почињених масакара, почетне процене о броју убијених биле претеране, да би се затим, на основу прецизног трагања за јаким доказима показало да је тај број далеко мањи, те се он и званично мењао у складу са доказима. На пример, на свом врхунцу, одмах након 9 / 11, процене о пострадалима у нападу на Светски трговински центар у Њујорку, попеле су се на 6,886, да би, на крају та цифра била смањена на 2.749; а број косовских Албанаца, мртвих или несталих у српским рукама током бомбардовања, који су наводили званичници НАТО-а у пролеће 1999. спао је од 100.000 или више, на мање од једне десетине тог броја. Тврдња о „геноциду“ у Босни, са наводних 200.000 (или више) цивила босанских Муслимана убијених од 1993, на крају је смањена на број од око шездесет хиљада, на основу истраживања два различита владина извора.

Ово сугерише да је Сребреница могла бити јединствено имунизирана против смањења броја страдалих из разлога који имају веома мало или ни мало тога у вези са доказима, а веома много тога у вези са политичким интересима. Ми смо свакако уверени да је извршен значајан број погубљења у Сребреници након евакуације „заштићене зоне“ Сребренице у јулу 1995. Али, ми такође верујемо да они не могу бити бројнији од српских цивила убијених у градовима у близини Сребренице од стране босанских Муслиманских снага које су деловале из те „заштићене зоне“ у претходне три године (далеко изнад 1000), или броја Срба убијених у етничком чишћењу извршеном од стране Хрвата у Западној Славонији и Крајини у мају и августу 1995 (2500 или више). Верујемо да инфлација бројева и велики публицитет дат масакру у Сребреници, као и избегавање контекста и не обраћање пажње на акције и убијања почињених од стране других учесника у босанском рату, почива на политичком интересу. Тај политички интерес је веома утицао на фокус Западних званичника, Западно-организованог Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), УН које су такође под доминацијом Запада и Западне медије.

Сврха овог рада је да постави питања и изнесе релевантне доказе о сада институционализованим тврдњама у погледу масакра у Сребреници и да преиспита шири наратив у коме овај догађај игра највећу улогу. Ово је важан задатак, јер је овај масакр постао кључни догађај и симбол српског зла, оправданости Западне интервенције на Балкану, укључујући ратове и криминална суђења и показатељ да су „хуманитарна интервенција“ – и заобилажење наводно застарелих правила против војних напада на суверене земље –понекад неопходна и добра. Ни једна једина велика дискусија која се залагала за „хуманитарни“ рат, и сродне појмове какви су „одговорност за заштиту“ и „право да интервенише,“ од догађаја из јула 1995, није пропустила да, у циљу подупирања про-интервенционистичких аргумената наведе наводне пропусте да се спречи било „Сребренички Масакр“ било босански „геноцид“. Ако се, међутим, покаже да су владајуће тврдње о масакру у Сребреници нетачне или озбиљно надуване – као што се то показало на примеру наводних претњи од стране ирачког „оружја за масовно уништење“ 2002-2003 – један од моралних и интелектуалних камена темељаца западног интервенционизма, у овој пост-совјетској ери брзе Америчке и НАТО-блоковске експанзије, биће озбиљно ослабљен.

Ми знамо да ће наш рад бити нападан као „историјски ревизионизам“, или, још горе, као „порицање геноцида „, али такве оптужбе су у основи политичке природе, и ми их сматрамо више него јефтиним методама чији је прави циљ да се спречи преиспитивање чврсто зацртане политике. Владајући налози за реализацију политички установљених циљева (party –line) се по правилу штите агресивним нападима на личности оних који их преиспитују уместо да аргументовано одговоре на доказе које они које грубо квалификују износе.
Они који чувају врата скорашње историје Балкана – особито они који их ревносно чувају, са циљем да задрже право на ову историју за себе, и да друге истерају из свог забрана – наоштрили су неколико оружја којим ове капије бране и којим држе противнике подаље од њега.Многи од њих верују да је најбољи начин контроле Истине, да портретишеш било кога ко угрожава та врата као неку врсту варварина – и ништа више. Јануара 2009, Европски парламент је прогласио сваки 11. јули „даном сећања на геноцид у Сребреници“ када је „више од 8000 муслиманских људи и дечака… било по кратком поступку убијено од снага босанских Срба … што представља највећи ратни злочин на тлу Европе од Другог светског рата“. У светлу такве сигурности, ко би, уколико је при здравој памети, смео да „пориче“ Сребренички масакр?

Ми се нећемо најежити од ових реторичких питања, дизајнираних да конструишу политички жељену, али еминентно шупљу „истину“. Ми не мислимо да смо овим рекли последњу реч, али, ми смо базирали аргументе на чињеницама које сматрамо релевантним а занемареним и позивамо вас да пажљиво погледате нашу презентацију ради даље дебате.

………..

[1] See, e.g., Susan L. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War (Washington, D.C.: Brookings Institution, 1995); Robert M. Hayden, Blueprints for a House Divided: The Constitutional Logic of the Yugoslav Conflicts (Ann Arbor, MI: University of Michigan Press, 1999); David Chandler, „Western Intervention and the Disintegration of Yugoslavia, 1989-1999,“ in Philip Hammond and Edward S. Herman, Degraded Capability: The Media and the Kosovo Crisis (Sterling, VA: Pluto Press, 2000), pp. 19-30; Diana Johnstone, Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions (New York: Monthly Review Press, 2002); L.T.C. John E. Sray, „Selling the Bosnian Myth to America: Buyer Beware,“ Foreign Military Studies Office, Department of the Army, October, 1995, <http://fmso.leavenworth.army.mil/documents/bosnia2.htm>; and Edward S. Herman and David Peterson, „The Dismantling of Yugoslavia,“ Monthly Review, October, 2007, <http://www.monthlyreview.org/1007herman-peterson1.php>.

[1] Both the Republic of Slovenia and Republic of Croatia formally declared independence from the Socialist Federal Republic of Yugoslavia on June 25, 1991; the Muslim – led Republic of Bosnia and Herzegovina declared the republic’s independence on April 6, 1992.  But all of these actions came on the heels of prolonged extreme tensions between the republican and the federal institutions of state, as well as the ethnic populations then living across each of the six republics.

[1] Although political figures and the news media began using the term “genocide” in relation to ethnic Serb practices in the former Yugoslavia as early as 1992, the earliest official usage of the charge „genocide“ in relation to Srebrenica is to be found in Counts 1 and 2 of the Indictment of Radovan Karadzic and Ratko Mladic for Srebrenica.  See Richard J. Goldstone,  The Prosecutor of the Tribunal Against Radovan Karadzic and Ratko Mladic (IT-95-18), November 14, 1995, para. 47-51, <http://www.un.org/icty/indictment/english/kar-ii951116e.htm>.

[1] David Rohde, “Serbia Held Responsible For Massacre Of Bosnians,” Christian Science Monitor, October 24, 1995—one of countless occasions on which this and very similar phrases (e.g., “worst mass murder in Europe since World War II”) have been used to describe the fate of the designated Srebrenica “Safe Area” population since the second-half of 1995.

[1] See, e.g., “8,000 missing, presumed dead, from fallen enclave,” Agence France Presse, September 14, 1995; Maud S. Beelman, “Red Cross Says 8,000 People from Fallen Safe Area Are Missing,” Associated Press, September 14, 1995; “8,000 Muslims Missing,” Associated Press, in the New York Times, September 15, 1995. For the Red Cross’s own documents, see „Former Yugoslavia: Srebrenica: help for families still awaiting news,“ ICRC News, September 13, 1995, <http://www.icrc.org/Web/Eng/siteeng0.nsf/iwpList74/7609D560283849CFC1256B6600595006>; and “Bosnia and Herzegovina,” Annual Report 1995, ICRC, May 31, 1996, para. 16, <http://www.icrc.org/web/eng/siteeng0.nsf/htmlall/57jmz9?opendocument>.

[1] Ula Ilnytzky, “Report drops trade center death toll by three, to 2,749,” Associated Press, January 23, 2004.  Also see David Peterson, „Counting Bodies at the World Trade Center,“ ZNet, June 14, 2004, <http://web.archive.org/web/20041101065722/blog.zmag.org/rocinante/archives/000614.html>.

[1] U.S. Department of State estimates of possible Serb killings of Albanians in Kosovo reached 500,000 in April 1999.  One Weekly Report even stated that, „Disturbingly, some 150,000 to 500,000 military age men remain missing in Kosovo”—with grim implications that no one could miss.  See „Ethnic Cleansing in Kosovo,“ April 22, 1999, <http://www.state.gov/www/regions/eur/rpt_990422_ksvo_ethnic.html>.

[1] See Ewa Tabeau and Jakub Bijak, “War-related Deaths in the 1992 – 1995 Armed Conflicts in Bosnia and Herzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results,” European Journal of Population, Vol. 21, No. 2-3, June, 2005, pp. 187-215, <www.yugofile.co.uk/onlynow/EJP_all.zip>.  Also see Patrick Ball et al., Bosnian Book of the Dead: Assessment of the Database, Research and Documentation Center, Sarajevo, June, 2007 <http://www.idc.org.ba/presentation/content.htm>.  Ball et al. estimate a total of 64,036 Bosnian Muslim deaths during the wars, of whom 30,966 were combatants, and 33,070 were civilians.

[1] See, e.g., „We the Peoples“: The role of the United Nations in the 21st Century (The Millennium Report), UN Secretary-General (United Nations, 2000), esp. Ch. 4, „Freedom from Fear,“ pp. 42-53, <http://www.un.org/millennium/sg/report/full.htm>; The Responsibility to Protect, Report of the International Commission on Intervention and State Sovereignty (International Development Research Center, 2001), p. vii, p. 1., p. 2, p. 11, p. 66, <http://www.iciss.ca/report-en.asp>; A More Secure World: Our Shared Responsibility, Report of the High-level Panel on Threats, Challenges and Change (United Nations 2004), para. 199 – 203, <http://www.un.org/secureworld/>; In larger freedom: towards development, security, and human rights for all (A/59/2005), Report of the Secretary-General (United Nations, 2005), para. 122 – 139, <http://www.un.org/largerfreedom/>; and 2005 World Summit Outcome (A/RES/60/1), UN General Assembly, September 15, 2006, para. 138 – 140, <http://www.un.org/summit2005/documents.html >.

[1] For but one illustration of this kind of personalized, politically-motivated attack, with its characteristic lack of resort to evidence, that greets any challenge to the orthodox point of view that we contest here, we point to a letter by 25 signatories submitted to The Guardian newspaper  in December 2005, protesting the paper’s “correction” of a misleading report of an interview with Noam Chomsky that The Guardian later retracted: See Marko Attila Hoare et al., “Protest to The Guardian Over ‘Correction’ to Noam Chomsky Interview,” as posted to Balkan Insight No. 15 (Balkan Investigative Research Network), December 8, 2005, <http://www.birn.eu.com/insight_15_8_eng.php>; see also Marko Attila Hoare, “The Guardian, Noam Chomsky, and the Milosevic Lobby,” as posted to the website of The Henry Jackson Society, February 4, 2006, <http://zope06.v.servelocity.net/hjs/sections/greater_europe/document.2006-02-04.9587987965>.  The Hoare letter was in turn answered by James Bisset et al., “In response to: Protest to the Guardian Over ‘Correction’ to Noam Chomsky Interview,” Balkan Investigative Reporting Network, no date, <http://www.birn.eu.com/lte_chomsky.php>.

[1] European Parliament resolution of 15 January 2009 on Srebrenica“ (P6_TA-PROV(2009)0028), EurLex, January 15, 2009, para. 2, para. B, emphasis added, <http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//NONSGML+TA+20090115+SIT+DOC+WORD+V0//EN&language=EN>.  This resolution not only asserts, based on no known evidence, that “more than” 8,000 men and boys were slaughtered at Srebrenica, it even claims „the rape of a large number of women“ (para. D), something that even the standard  mainstream accounts of the July 1995 events have not put forward.  Politicization has made it possible to say anything about the massacre as long as this enlarges its scope of evil.

Злочин над истином: Пропагандне лажи о босанским Србима у БИХ рату, видео прилог!


У овом кратком, али изузетно снажном и упечатљивом преведеном документарном инсерту видећете како су муслимани водили прљав и неморални рат против Срба! Чак су свесно ризиковали болеснике Сарајевске болнице Кошево, јер су унели минобацач у болницу, брзо испалили гранату на српске положаје, и још брже побегли, само да би издејствовали српски одговор, да би се Срби медијски сатанизовали као генетски „прљави зли Срби“, јер ето… “ ти дивљаци“ гађају болницу. Ово се није могло десити без одобрења највишег муслиманског политичког врха, укључујући и Алију Изетбеговића, што нам све говори колико је ово са њихове стране био неморалан рат, где се ризикују и њихови цивили! То Срби никада не би урадили!

Рат у Босни – пропаганда лажи!

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/
Преузми видео прилог путем овог упутства.

О свему овоме, да не би било забуне да то бунцају ти „геноцидни Срби“ говоре људи са запада коју су били на лицу места, попут лорда Овена и осталих.

Ви, босански муслимани знате све ово, али ћутите уместо да све то признате, јер таквом „истином“ се „муслимани-бошњаци-?“ не изграђује помирење, и још тврдите да је у Сребреници био геноцид, што је још гнуснија пропагандна лаж, највећа, Планетарна! О томе исконструисаном масакру говори баш ваш сународник, Сребренички муслиман Хакија Мехољић!

Треба да знате једно… Америка се распада, ЕУ такође, војни савез Руса и осталих у њему, све је јачи, ту су и Кинези који су сваким даном све већа и већа велесила, а Американцима сте као тзв. „муслимани“ само топовско месо, да би се додворили оригиналним и правим муслиманима, јер највише злочина чине баш њима, у Ираку, Авганистану…! И, сад, да их мало умире, да им се додворе, користе вас, да се формира нека исламска република у срцу Европе и тако удовоље оригиналним муслиманима, заправо њиховим малобројним екстремистима, али првом приликопм пустиће вас низ воду, мислим амери и њихови сателити…

Кад се успостави констелација моћи јачањем Русије, Кине и других савезничких земаља, ти будући амери ће вас пустити низ воду, као и Клинтона и Медлин Олдбрајт итд… који су те ваше лажи подржавали. Знају они да пропевају правом истином кад им то одговара, радили су већ то иха ха. Али биће касно, за вас. Тада ћете пасти у руке ватиканских Хрвата, који су само оруђе Ватика за ширење своје политике и интереса.

То све значи да истина, кад тад, увек побеђује!
Наратор документарца:

„Лорд Дејвид Овен дошао је у Босну и Херцеговину августа 1992. да би заменио лорда Карингтона као посредника Европске Заједнице. Он је дошао с репутацијопм жестоког критичара босанских Срба. Али, Овен је брзо схватио да муслиманске снаге често измишљају инциденте да би окренули светско јавно мњење против Срба. Медији су на пример, оптужили Србе за гранатирање болнице Кошево у Сарајеву.“

Говори лорд Овен:

„Посматрачи УН-а су видели групу војника у униформама муслиманске војске како уносе минобацач у болницу и испаљују гранату у правцу где су биле српске снаге. После тога су се јако брзо спаковали и отишли! Стигле су ТВ екипе и сместиле се у кругу болнице. Неколико минута касније, стигла је узвратна ватра са српских положаја и наравно, пала у близини болнице“.

Психолошки рат

Британски тв спикер преноси вести са терена:

„У босанској престоници Сарајеву је дан ужаса. Српске гранате су пале само некоико десетине метара далеко од зграде владе, где је британски министар иностраних послова био на преговорима.“

Наратор документарца:

„Али, гранате нису испалили Срби. Француски војници из састава УН-а и канадски наредник описују инциндент војном дописнику „ЊУСВИКА“ пуковнику Дејвиду Хакворту: Британски министар је био на састанку с председником Босне и чим се церемонија окончала, они су склоњени у бункер и чуле су се гранате. Један наредник је рекао: »Гледао сам муслимане како бацају гелере около док је председник био безбедан у бункеру, заједно са својом почасном гардом«. Рекао је да је цела ствар била намештена“.

Наратор документарца:

„Намештени инцидент се не би могао десити без учешћа Алије Изетбеговића!“

%d bloggers like this: