Миротворни пројекти академика МСА Војислава Девића


Почетком јануара 2017-те објавио сам, на молбу једне пријатељице, седам стратешких миротворних пројеката академика МСА Војислава Девића, за седам стратешки суштинских проблема Срба и Србије. На молбу исте пријатељице, објављујем најновије миротворне пројекте Војислава Девића, који су садржани у следећа 2 видео прилога…

Геополитичким путем Светосавља – 26.07.2018.

Линк ка видео прилогу на YouTube. Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Trump-Put-Inn-Serbia-1

Линк ка видео прилогу на YouTube Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Организован је Светолазарев Православни Омладински Камп (СПОК) 2016. на Кучајским планинама


Овај Светолазарев Православни Омладински Камп (СПОК) 2016. организован је под покровитељством Србског истинског православног манастира Нови Стјеник (женски манастир). Камп тек што је прошао, утисци се тек слажу, но подсетимо се какве су све лажи кружиле у медијима о кампу кад се организовао 2014. године, то сам обрадио једним делом у овом тексту о зилотима, и није било тешко на аргументован начин раскринкати те лажи, јер су биле простачке и невеште, све се сводило на застрашивање базирано на дезинформацијама, лажима, с циљем да се деца која су била на камповању, и њихови родитељи застраше, да више не дају своју децу у камп, као и да се прошири неправедна и лажна прича о организаторима (зилоти) да су наводно нека „терористичка организација“, „секта која  децу припрема за рат“.

Међутим, створио се контраефекат услед лажне пропаганде, јер родитељи који су послали децу у камп, врло добро су знали да су им деца сво време уживала у кампу, дружила се, склапана су нова пријатељства, и да се нису припремала за рат, па је то створило иритацију код родитеља и деце, тако да је овогодишњи камп био најбројнији до сада, склапана су нова пријатељства, нова познанства, и кад погледате фотографије из доњег чланка којег сам преузео са манастирског блога, видећете само весела и раздрагана млада лица која уживају у природи и својим пратећим камперским активностима.

Но, пре него што прочитате тај чланак, не би било лоше да се прочита још овај текст са манастирског блога:

Подршка прогоњеним родитељима и њиховој деци – полазницима Светолазаревог православног омладинског кампа
http://pokamp.blogspot.rs/2014/08/blog-post_27.html

**********************

Извор: Стјеничанка
Текст написан: 27.08.2016.

ДО СЛЕДЕЋЕГ СПОК – а…

Овогодишњи Светолазаревски православни омладински камп – СПОК, уз Божију помоћ, успешно је приведен крају, сви полазници и волонтери кампа су ових дана пристигли у своје домове, препуни утисака и прелепих успомена којих ће се радо сећати наредне године, све до следећег кампа, ако Бог да. Ми као организатори смо веома задовољни како је све протекло, узимајући у обзир велики број деце, која су желела да буду тзв. Лазаревци. Са бројем деце повећавао се и број волонтера, као и оних који су желели да повремено посећују камп, тако што ће своје време проводити у манастиру, а повремено одлазити у једнодневни обилазак кампа.

Лазаревци ...

Лазаревци …

Искрено речено, када смо постали свесни броја људи који ће боравити у манастиру односно кампу, а чија се цифра вртела од 50 до 60, били смо у благој неизвесности како ћемо све то спровести у дело. Свакако да наша неприступачност и отежани услови живота додају свему томе један тон бојазни и страха, нарочито јер се ради о деци која нам са највећим поверењем и искреном љубављу приступају, не сумњајући ни мало у нашу бригу и одговорност. Требало је оправдати њихово поверење и заинтересовати их да и следеће године буду Лазаревци.

Требало је такође оправдати и указано поверење родитеља чија су деца полазници кампа. Они су такође имали тежак испит, знајући да десетак дана своје дете неће моћи чути преко телефона, неће знати да ли им је дете удобно смештено, да ли је сито или гладно, да ли неко води рачуна о њему или не, да ли је способно да одговори на све оно што се захтева од њега у кампу…На многим су мукама наши храбри родитељи, који су током тих десетак дана препуштени штурим информацијама из кампа, јер манастирски телефон је слабог домета, а због многих обавеза немамо времена да појединачно обавештавамо све родитеље како се његово дете снашло и да ли се „уклопило“?

Уз Божију помоћ и под директним покровитељством Светог цара Лазара, овогодишњи камп је прошао сасвим спокојно, можемо да кажемо да се велика благодат осећала над свима нама, који смо учествовали у њему. Поред практичне стране, трудили смо се да у нашој деци учврстимо љубав према Богу и свом народу, учили их шта су праве вредности, дружили се са њима, имали духовне разговоре, решавали њихове тренутне проблеме и недоумице. Десет дана је брзо прошло, и док си „ударио дланом о длан“, већ су биле припреме за повратак. Наравно да ниједно дете није желело да напусти прелепи усамљени Кучај, што је нама било пријатно изненађење. Сви су са сузама у очима одлазили ка својим домовима, враћајући се у свет који без Христа оставља дубоке ране на њиховим младим душама. Овом приликом желимо да похвалимо јавно све наше Лазаревце који су овог лета били изузетно добри, како у кампу тако и у данима које су провели у манастиру.

Захваљујемо још једном на послушности, љубави и поверењу које имају према нама, и подстићемо их да се целе године сећају онога што су научили у кампу, да се моле Богу и Његовим Светитељима, да се труде на задобијању хришћанских врлина, да чувају своју веру а све остало Господ ће придодати. Такође захваљујемо храбрим родитељима који нису поклекли пред великом медијском хајком која је говорећи против нас, многе уплашила застрашивањем да смо ми тобож нека терористичка организација. Спорно је било јер смо ми првих година имали часове стрељаштва помоћу „airsoft“ пушака, које јесу играчке, али су веома налик правим пушкама. Невладине организације су то одмах искористиле као велику пропаганду против нас, малтретирајући сироте родитеље и застрашујући их. Полиција је одузела пушке, али их је уредно и вратила уз објашњење да то јесу играчке и да нема никакве сумње против нас. Ипак, многима је нанета штета, нарочито нама, а медији нису никада јавно објавили да су пушке враћене и да је све била лаж што су писали о нама. Захваљујемо драги родитељи на пружању подршке тиме што сте нам предали своју децу без обзира на последице. Ви сте заиста пример храброг исповедања вере, јер како каже Св. кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.“ Господ нека вас благослови и удостоји Царства Свога по речима Св. цара Лазара. Такође благодаримо од срца свим приложницима који су како новчано, тако и материјално помогли овогодишњи камп. Без ваше подршке, тешко да би смо успели да остваримо све оно чему смо стремили. Господ да вас зарад вашег милосрђа удостоји Царства Небеског. У славу Божију, захваљујемо волонтерима и свима онима који су имали и најмањи удео у остваривању ове хришћанско – родољубиве идеје, који су својим трудом, жртвом учинили да наша омладина назре високе идеале наших предака, да мало заживи другачијим духом од онога који му нуди свет, а како је заиста било у Светолазаревом кампу, можете погледати у слици и речи овде.

СВЕТИ КНЕЖЕ ЛАЗАРЕ
МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Манастир Коштунићи на Равној Гори – Србска Истинска Православна Црква (зилоти)


Пре 4 месеца написах један текст о зилотима, односно верницима Србске Истинске Православне Цркве (СИПЦ), јер сам увидео колико је негативне пропаганде са прегршт манипулација, дезинформација и лажи, било уперено против њих, а нигде јавност није могла да чује изворно шта зилоти мисле, нико им није дао шансе да у медијима била шта кажу, не би ли јавност и обичан свет из прве руке сазнао истину о њима и тада актуелним догађајима. Затим, да кажу шта мисле о Православљу, о Светосављу, о истинском исповедању православне вере, као и да пре свега одговоре на лажи против њих, а актуална је била прича о монахињама манастира Нови Стјеник, које су се својевремено побуниле (2003. год.) због екуменизма високог свештенства које води СПЦ. Биле су моментално избачење из првобитног манастира Стјеник, а затим је покренута пропаганда лажи против њих, но не бих сад о томе, јер сам све о томе доста тога рекао у доњем тексту, па да се не пнављам.

Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија
http://wp.me/p3KWp-74m

Пре десетак дана пружила ми се прилика да уз помоћ једног пријатеља, обиђем један мушки зилотски манастир, манастир Коштунићи у атару села Коштунићи, на Равној Гори. Раног јутра пријатељевим колима кренули смо ка манастиру, било нас је четворо, желели смо да дођемо раније до манастира. Пре него што напишем своје утиске из посете манастиру Коштунићи, погледајте на доњој мапи Србије све манастире које тренутно поседују зилоти, има их 5:

Манастири Србске Истинске Православне Цркве (СИПЦ - зилоти)

Храмови Србске Истинске Православне Цркве (СИПЦ – зилоти) на мапи Србије . Кликни на мапи да је видиш увећано …

Надлежан за манастир Коштунићи, онај који га духовно води и брине о њему, је Владика СИПЦ-а – Нектарије.

Владика Нектарије надлежан за манастир Коштунићи у атару села Котунића и на Равној Гори ...

Владика Нектарије надлежан за манастир Коштунићи, који се налази у атару села Коштунића на Равној Гори …

Било је то лепо сунчано јутро, као и цео тај дан, негде око пола десет стигли смо до манастира, и дочекао нас је Владика Нектарије као прави домаћин, срдачно и гостопримљиво. Поред Владике, у манастиру живи и служи Богу монах Марко, а у манастиру је и један млади искушеник, јер жели да се замонаши. Док смо пријатно разговарали са Владиком, монах Марко је спремао доручак, стигле су убрзо топле погачице, сир, парадајз, паприке и јогурт, а пре него што је Марко направио доручак, послужио нас је манастирским медом, уз чисту изворску воду. У пријатан разговор укључио се касније и монах Марко, и када смо завршили разговор, разгледали смо манастир, манастирско имање, уз Владикина неопходна објашњења. Владика ми је дозволио да усликам манастирски простор, па ћете и ви на крају текста у фото албуму погледати како изгледа манастир. Изграђена је и нова црква, што ћете видети на фотографијама.

У највећој манастирској кући постоје и 2 лежаја за госте, може се и преспавати, тако да то имају у виду добронамерни посетиоци, и сви заинтересовани који желе да се упознају са зилотима, да посете њихов мушки манастир Коштунићи, да се ближе упознају са њиховим начином живота, исповедања вере и штошта око тога. У случају да вас има више, имате лепог простора око манастира за камповање (обавезно понесити и врећу за спавање), а и мештани Коштунића у близини манастира, врло су гостопримљиви, предусретљиви и непосредни, једној мојој пријатељици једна бакица с којом смо се упознали сама је понудила преноћиште, без да смо ишта питали, будући да у манастиру могу да преспавају само мушкарци.

Да би нешто више сазнали о селу Коштунићи у коме се налази манастир, погледајте ову страницу, а ја ћу сада заинтересованима дати неке детаље како да дођу до манастира када се иде из правца Горњег Милановца, који је удаљен 30 км. од села Коштунићи. Када колима дођете до табле с леве стране асфалтног пута где пише „Коштунићи“, не скрећите лево асфалтним путем за Коштуниће, већ продужите даље, и скрените првим макадамским путем с леве стране на који наиђете. Пут иде низбрдо, пратите тај пут и доћи ћете до манастира, а ако се одлучите да чим скренете паркирате кола и кренерте пешице до манастира, стићи ћете до њега лаганим ходом за пола сата.

Свим заинтересованима, топло препоручујем да посете манастир …

Фото албум манастира Коштунићи и манастирског простора

Драган Симовић: Поштујем туђе, а своје Прослављам!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Srbski posvecenik-2

ПОШТУЈЕМ ТУЂЕ, А СВОЈЕ ПРОСЛАВЉАМ!

Мој Бог јесте Живи Бог!
Бог мојих Великих Предака, ВедСрба Санскрићана.
Један је Живи Бог Створитељ, али свако га осећа, појима, види, препознаје, схвата и живи на само свој, непоновљив, начин.
Моја Вера није ни хришћанство, ни ислам, ни јудаизам, ни ђаинизам, ни будузам, ни зороатсризам, већ ПравоСлавље, РодоВерје, Родна Вера – Вера
Белих ВедСрба, Стриборјана, Северњака, Србових и Србониних потомака, Сварогових унука и ратника Светлости.
Моја Вера и Вера мојих Предака у свему осећа, види, појима и препознаје Живога Бога, Бога Срба, ДаждБога, Бога Светлости, Великог Триглава, као и Велику Мајку нашу – Мокошу!

Ја сам ВедСрб и славим и прослављам ВедСрбске Богове.
Туђинске Богове не прослављам!
Нека њих прослављају они чији су Они Богови.
Не прослављам семитске, јудејске, грчке, византијске и римске богове.
Нека сваки народ слави своје Претке и прославља своје Богове!
Поштујем туђе, а своје прослављам!

Сви народи су Божја деца, али су, истовремено, и сва Божја деца различита.
А у томе и јесте Лепота и Дивота овога света, као и свих светова иних.
Моји су су се Преци, од СрбИрије до Херцеговине, вековима опирали како покрштавању тако и свакој иној вери туђинској.
Живо је Предање у мојему Племену, у мојих Предака –
Горштака и Ратника од Урала до Динаре –
који крст и покрштавање повезују са најгрознијим злочинима над нашим Родом, над нашим Племеном!

У Паметарници, у Повесници мојега Племена, једно су те исто крст и полумесец, једно те исто кршћанство и ислам.
Зато и кажем: Моја Вера јесте Вера Ведских Белих Срба!
То је Жива Вера у Живога Бога!
Моје ПравоСлавље није ни хришћанско ни кршћанско православље; моје ПравоСлавље јесте ВедСрбско ПравоСлавље!

Има на овоме сајту оних хришћанских душебрижника који би хтели мене да преуме, да преокрену, да преусмере ка семитском, грчком и византијском хришћанству, да ме, како кажу, изведу на Прави Пут!
Нека свако путује својим путем, и нека се свако држи Вере својих Предака и Знања својих Богова!
Не води само један пут до Бога, већ многи су пути тајинствени што до Бога Живога и Створитеља воде.
Моје Племе памти, и никада заборавити неће, најгрозније злочине које су кршћани и ини христијани, заједно са мухамеданцима, у име вере туђинске и пустињске, над нама учинили.

Никада туђинска вера, не може бити Моја Вера!

А уколико вама смета моје песничко писаније, уколико вама смета моја поетика, и мој поглед на свет, уколико вама смета Жива Вера мојих Предака и Богова наших, онда ја више, после овога, и нећу писати на овоме сајту.
Писаћу за Своје, писаћу за Оне који су из Мојега Јата, на неким другим сајтовима и страницама.
Писаћу по Води, писаћу по Ваздуху!

Суђење Радовану Караџићу: Сведок Ричард Греј изјавио да су муслиманске снаге убијале сопствени народ


Да муслимани из БИХ лакше схвате да су изманипулисани, кључно је да о свему томе сведечи новозеландски пуковник као директни сведок догађаја, а не „прљави, одвратни и зли Срби“ како се то представља по лажном образцу босанско-муслиманских и светских медија, у циљу сатанизације Срба, да се Срби представе као искључив и једини „извора свог зла“ на Балкану и шире, јер Срби су по стереотипу у који се не сме ни сумњати, обавезно „геноцидан, крволочан и примитиван народ“.

А истина је потпуно другачија!

Извор: НСПМ

*************

четвртак, 08. новембар 2012.

Бивши војни посматрач УН Ричард Греј изјавио је данас сведочећи у одбрану Радована Караџића пред Хашким трибуналом да су муслиманске снаге и власти 1992. године „убијале сопствени народ ради медија“, у покушају да изазову интервенцију против Срба.

Тадашњи председник Републике Српске и врховни командант њене војске, Караџић је оптужен за терорисање становништва Сарајева артиљеријским и снајперским нападима, 1992-95.

Новозеландски пуковник Греј посведочио је да је „свеобухватна стратегија“ власти у Сарајеву била да привлачењем ватре Војске Републике Српске на цивилне објекте и изазивањем сопствених жртава издејствују инострану војну интервенцију против босанских Срба.

У спровођењу те стратегије, по сведоковим речима, муслиманске снаге „имале су обичај“ да гранатирају простор испред зграде Председништва БиХ кад год је ту боравио неки од страних дипломата.

– Граната би обично пала док је страни званичник разговарао са Алијом Изетбеговићем у згради Председништва – рекао је Греј, прецизирајући да се то догодило док је пратио шефа британске дипломатије Дагласа Херда, мировног посредника лорда Питера Карингтона или званичника УН Марака Гулдинга.

Описујући како је 17. јула 1992. минобацачка граната испред зграде Председништва БиХ, током Хердове посете, убила десетак грађана, Греј је нагласио да је „без икакве дилеме уверен да су босанске снаге тада убиле свој народ ради медија“.

„Стајао сам на степеништу Председништва и чекао Хердов долазак. Нико није имао сатницу… Видео сам почасни строј босанске полиције како се повлачи, а двојица официра АБиХ која су стајала поред мене, погледала су на сат, ушла у зграду и затворила врата. Граната је пала одмах затим. Сместа су се појавила амбулантан кола и телевизијске екипе да сниме јадне погинуле и рањене људе. Тај инцидент потврдио је без икакве могуће дилеме да су снаге Председништва БиХ убијале сопствени народ ради медија – описао је сведок“.

Он је сугерисао да је његово уверење делио и тадашњи командант Унпрофора, канадски генерал Луис Мекензи, који је о томе и јавно говорио.

Греј је муслиманске снаге означио и као највероватније виновнике минобацачког напада на групу младих испред седишта УН у згради сарајевског ПТТ-а, 13. јула 1992.

Тинејџери су се окупили у подножју зграде зато што су им канадски војници Унпрофора са спратова бацали слаткише, када је, по сведоковој изјави, пала граната. У експлозији је страдала једна девојчица, а више деце је рањено.

На команду Унпрофора пуцали су и снајпери с околних зграда, а покретни минобацачи користили су штаб УН као „штит“, отварајући ватру из његове близине, изјавио је сведок, додајући да су због тога улагани стални протести муслиманским властима.

Пуковник Греј назначио је да су у неколико прилика припадници АБиХ убили „плаве шлемове“ из Француске и Украјине.

Сведок је казао и да је тачно да током два летња месеца 1992. ВРС није „иницирала паљбу, него само одговарала“ на ватру из Сарајева, како је његове речи са састанка који су имали 18. августа 1992. у својим белешкама навео командант ВРС Ратко Младић.

У унакрсном испитивању, заступник оптужбе је сведоку сугерисао да војни посматрачи УН нису могли утврдити ко је тада први отварао ватру, а ко узвраћао.

– Нисмо могли сигурно 100 одсто, али са 85 одсто сигурности јесмо – одговорио је Греј.

На питање да ли је ВРС претераном артиљеријском ватром узвраћала на дејства Армије БиХ из Сарајева, сведок је казао да је то тачно.

– Ако би снаге Председништва БиХ испалиле шест граната, ВРС би узвратила са 30, 40 и 50 граната – рекао је Греј.

Пошто му је тужилац предочио да по извештају Унпрофора није могла бити одређена локација с које је 13. јула 1992. на сарајевске тинејџере била испаљена граната из минобацача, Греј је то потврдио, рекавши да су у правцу долета пројектила биле и муслиманске и српске снаге.

Сведок је, међутим, нагласио да би „те јадне тинејџере било изузетно тешко погодити тако прецизно“, ако их посада минобацача није могла видети, па је стога највероватније да је граната била испаљена с блиских положаја, које су држале муслиманске снаге.

Настојећи да га прикаже просрпски настројеним, тужилац је цитирао сведокове речи објављене у Њујорк тајмсу да „Срби имају довољно оружја да десет пута сравне Сарајево, али неће, зато што нису за рат“.

Греј је одговорио да су његове речи истргнуте из контекста и да га новинар америчког дневника никада није интервјуисао.

Муслиманске снаге су, по Грејовом сведочењу, пуцале из минобацача на возилима и тенкова смештених на паркингу код болнице Кошево провоцирајући ВРС да тамо узврати пошто би место напустили.

*************

С друге стране, овде у Православној Србији треба се учинити кључан историјски искорак у политичком и религијском смислу, а то значи да неким званичним документом и правном законском могућношћу одређени одговорни људи требају омогућити Србима мухамеданске и католичке вере (Срби покатоличени Хрвати католици) да се врате свом Србском народу, да се изјасне као Срби, али и да им се омогући да исповедају своју садашњу веру ако желе, наравно могу и да прихвате Православље као своју веру, то треба препустити њима, али да национално и етнички буду Срби, то је кључ свега, јер то је и сушта истина.

Ако се ово у Србији схвати, ово би био историјски потез ка спашавању једног народа, Србског! Кључно је да се отвори простор и могућност овој реализацији, јер да би се владало Србима, светски моћници из тајних центара моћи поделили су Србе на више народа, тако да су сад оригинални и аутохтони Срби и Срби, и Муслимани (садашњи Бошњаци), и покатоличени Хрвати, Црногорци, има Срба и међу шиптарима, македонцима, а можда ћемо у неком будућем тренутку имати и Србе као „Египћане“, ништа није искључено у орвелијанском свету којег форсирају владари Планете по принципу:

Подели, завади па владај

Покатоличени Срби, садашњи Хрвати, они који то заиста и јесу, они знају да су Срби, један одређен део је потајно свестан тога, као и Срби садашњи муслимани, и повратак Србству треба препустити лично њима, њиховој личној одлуци, требају следити пример Емира Кустурице.

Кључна ствар на спасавању, опстанку и препороду свеколиког србства и Срба као једног првобитног народа, треба да се учини у матици држави, овде у Србији, да се поводом овога донесу кључне политичке и религијске ИСТОРИЈСКЕ одлуке у види неких законских јасних одредби.

Наравно, треба проверавати да се ово не омогући доказаним злочинцима и убицама Срба, међу садашњим Србима мухамеданске вероисповести и оних који су као хрвати покатоличени.

Ово је кључна ствар, овом спасоносном потезу треба да се отвори простор, јер побеснели запад ће путем срамотних хашких пресуда, као и разних других прљавих сценарија, још више поделити овај балкански простор, то је евидентно, а страдаће сви, нико неће бити поштеђен!

Срби који су сада и увек били само Срби, не треба да буду наивни па да ако запад њихову браћу Србе садашње тзв. Бошњаке и покатоличене Хрвате, поново нахушка на њих, да се не бране „јер то су наша браћа“, већ да се бране свим средсвима, и одбраниће се као такви, то се више не доводи у питање, јер ће то „пресудити“ духовне Космичке силе, не овоземаљске, на нижем извршитељском ступњу.

Ово је велика шанса да се сви Срби обједине, да се врате себи, да се као такви уједине са својом доказаном словенском браћом: Русима, Белорусима, Украјинцима и свим Словенским народима који то желе, у један моћан Свесловенски духовни и егзистенцијални Савез, будући да матерјалистички запад сам себе урушава, а при том би и да освоји Словенски простор, што се наравно у крајњој истанци неће никада десити…!

Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ


Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ (Прилог 1а)

петак, 08 јул 2011 17:02
Уз прилог бр. 1.

Светом Архијерејском Сабору
Б Е О Г Р А Д

„РЕАЛНОСТ“ нови термин у животу СПЦ

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у своме редовном заседању маја 2008. године, а под АСброј 5/, 0/, 10/, 13/ и 38/зап. 74 од 20/7. маја 2008. године донео је следећу одлуку: „Усвојити предлог Одбора Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да, што се тиче даљег спровођења обнове српских православних светиња у овој јужној српској Покрајини, прихати реалност ове обнове,…“

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Шта значи ова фамозна реч „реалност“? Она је посве нова у језику Цркве Бога живога. Истина, током протеклих неколико година западни политичари и дипломате почели су да употребљавају једну нову фразу – како у међународним односима, тако и у домаћој политици: „Морате да прихватите реалност да…“ Ова фраза, у разним варијацијама, може да се чује од Вашингтона до Брисела и шире. Фраза делује једноставно, но има злокобни аспект који представља претњу по схватање да је владавина права суштински темељ демократије, међународних односа, људских права и решавања конфликата.

Та фраза „Морате да прихватите реалност да…“ много пута је поновљена и упућена од стране страних дипломата Србији и српском народу у вези са Косовом и Метохијом. А та „реалност“ која се „мора прихватити“, редовно значи – независно Косово. Све у свему, јасно је да ту „реалност“ дефинишу интереси и политика Америке и неких чланица ЕУ. Ту дискусији нема места. Ова порука захтева од друге стране да се забораве чињенице, закон, демократија, те да чини оно што се од ње захтева. Без обзира колико је то болно, неправедно, незаконито, дестабилизујуће. Реалност мора да се прихвати.

На све ово, Оци и Браћо, подсећа нас и та реч употребљена у одлуци овог Светог архијерејског сабора, опет у вези Косова и Метохије. Меморандум, његово принудно спровођење, неадекватна и неодржива обнова наших светиња на КиМ у задње четири године, о чему смо говорили у нашој Представци овом Сабору, јасно говоре о тој злокобној речи „реалност“. Нажалост, у Нашем случају, улогу западних дипломата преузео је Свети архијерејски синод, који настоји и милом и силом да нам наметне да „прихватимо реалност“.

Иза свега овога се крије ружна истина да је све ово само друго име за прастари појам који каже да „сила представља закон“. Такође постоји потреба да се ово призна као морално супериоран појам у односу на ма какву евентуалну алтернативу. Ови креатори „реалности“ (стварности) морају да буду признати не само као они који су у праву кад је реч о њиховом схватању света и идеологије, већ и као честити браниоци истине (овде: КиМ). Другим речима, имамо још један начин изражавања ароганције и силеџијства. То је начин на који актери скривају сопствену несигурност, морално лицемерје и незаконито понашање. Ово је за њих, наравно, много боље и лакше него да прихвате истинску „реалност“ да су Косово и Метохија неотуђиво благо српског народа, да наше светиње не могу штитити и обнављати вековни и заклети непријатељи, рушитељи и уништитељи њихови.

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Ипак, такви треба да знају, да једино Црква Христова нема алтернативу у овоме свету, јер нема другога имена под сунцем којим би се могли спасти, сем имена Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. То је наша једина и вечна РЕАЛНОСТ коју морамо да прихватимо.

Светом архијерејском сабору одан у Господу
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

**********

Уз овај текс дајем и следеће прилоге о Епископу Артемију, који је у најтежим временима за Србе и Православље, храбро стао на браник истине, србства, очувању изворног Православља и Светосавља, не марећи за овоземаљске неправде, клевете, лажи и сплетке, јер једина права истина је она вечна и непролазна, духовна.

Епископ Артемије на ТВ Коперникус

Vodpod videos no longer available.

Линк ка видео прилогу на: http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 1 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 2 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ж. Которанин: У СПЦ извршен црквени пуч


Србски народ је данас у најтежој ситуацију у својој историји, у најтежим тренуцима по први пут је истовремено издан, и од државе, и од Цркве, која одступа од изворног Православља и Светосавља, православне Србе води екуменизму под патронатом Ватикана! Што се тиче цркве, најодговорнији за издају су водећи епископи у владајућим црквеним телима. На срећу, има епископа и свештених лица који су уз њега, попут Владике Артемија, који су у најтежим временима остали уз народ, остали су верни изворном Православљу и Светосављу!

Овај текст који објављујем, мој је скромни допринос ширењу истине, јер србском народу који је потпуно излуђен, треба утрти наду и веру да истраје, да опстане, да се врати себи и свом правом путу.

Амин!

********

Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
Aутор текста Жељко Которанин
уторак, 23 август 2011 12:48

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ИЗВРШЕН ЦРКВЕНИ ПУЧ

Уз Божију помоћ расветлићемо питање претседавања Сабором у случају Патријархове спречености.

То је одређено чланом 61. Устава Српске православне цркве. Члан 61. Устава СПЦ је посвећен у целини само једном питању, а то је претседавање Сабору, али и Синоду, када је Патријарх спречен, односно није у могућности да ту своју претседничку дужност обавља.

Ваља уочити три ствари код овога члана:

1. Он не прави разлику између узрока због којих је Патријарх спречен да врши своју претседничку дужност. У члану се каже: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши…“ итд. Дакле, члан покрива све могуће узроке: болести, изгнанство…, а све то смо имали у историји.

2. Овај члан (61.) одвојено посматра замењивање Патријарха као претседника у Сабору, од онога у Синоду, и одређеју да га „замењује, по његовом овлашћењу (не може, дакле, без овлашћења Патријарха, да се не би десило да му се отима власт) најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода“. Значи, ова два тела имају, по правилу, одвојене вршиоце дужности претседника у својим телима. Може да се догоди да то буде једна особа, под условом да је најстарији у Синоду уједно најстарији и у Сабору, јер су сви чланови Синода уједно и чланови Сабора. То може, дакле, да се деси, али је чињеница, принцип је да Устав у овоме члану, када одређује ко замењује Патријарха, одвојено посматра Сабор, а одвојено Синод.

3. Овде, такође, ваља приметити да је то учињено сагласно са 86. каноном Картагенског сабора, учињено сагласно са црквеном праксом по којој када поглавара нема у Сабору њега замењује, у претседничкој дужности, најстарији епископ по части међу осталим епископима у томе Сабору.

И овде би било све јасно, и не би имало потребе да даље читамо Устав, да 62. његов члан није мањкав, нејасан и недоследан. Такав он пружа прилику људима да га, уперивши прст у ту мањкавост, тумаче у складу са својим амбицијама и долазе до невероватних закључака.

Ако погледамо члан 62. Устава, који је неодвојив од 61, видећемо да он прописује следеће:

„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карарактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод…“.

Ако ово доведемо у везу са претходним чланом, видећемо да 61. члан уопште не говори шта бива са осталим дужностима, које Патријарх по својој власти обавља у Цркви.

Члан 61. одређује једино шта бива са његовом – дужности претседника Сабора, односно Синода.

Члан 62. даје одговор управо на ово питање. шта бива са његовим осталим дужностима, ко ће њих да обавља, ако је спреченост Патријарха трајнијег карактера, или уколико је патријарашки престо упражњен. Одговор који овај члан нуди јесте тај да те остале дужности (подвлачимо: остале дужности) врши Свети архијерејски синод, као извршни орган Светог архијерејског Сабора.

Да би се то могло применити потребно је да Синод о томе обавести све епархијске Архијереје понаособ, и државне органе – државну власт, ради знања. Другим речима, уводи се једно ванредно стање. По аналогији са државом, када се оно уводи, мора да се објави. Овоме је разлог и тај, да би све било јавно и да се Патријархова власт не би на тајно узурпирала.

И овде би било све јасно да се не поставља једно питање, а то је: Ако Патријархову власт преузима Синод, да ли то значи да он преузима и дужност претседавања Сабору, односно Синоду? Јер, и то је један од важнијих делова власти Патријарха. Уколико би Синод, заиста, преузео и ту дужност, дошло би се до тога да у Синоду – Синод претседава самом себи, што је свакоме јасно да је бесмислица.

Ако би се дало закључити, из члана 62, да Синод треба да претседава Сабору, онда би члан 61. био потпуно непотребан.

Међутим, постојање члана 61. јасно одређује шта бива са овом једном Патријарховом дужношћу; члан 62. говори шта бива са осталим Патријарховим дужностима.

Управо, постојање члана 61, од одредаба члана 62, изузима, Патријархову дужност да претседава Синоду, односно Сабору. У односу та два члана рекло би се да је члан 61. Лекс специалис, а члан 62. Лекс генерали. Јер 62. члан генерално говори о Патријарховој власти, а чл. 61 говори о само једном делу те власти, о претседавању Сабору, односно Синоду. И због тога по начелу: Леџ специалис дерогат леџ генерали наше је закључивање као што смо рекли.

У члану 62 из реченице: „…Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема“, излазило би да онај ко врши дужност претседавања у Синоду, по тој својој функцији, председава и у Светом архијерејском сабору. Овде би се напустило начело из члана 61., по коме се одвојено разматрају Синод, односно претседавање Синодом, одвојено претседавање Сабору. Мањкавост ове реченице је управо у томе што она мора да гласи: најстарији по производству члан Синода, односно Сабора. Дакле, те две речи: „односно Сабора“ овде фале, њих овде нема.

Показаћемо још на једном примеру због чега је ово, овако како пише, не-црквено.

Сада нам се десило да онај ко је најстарији архијереј, односно митрополит у Синоду, није уједно најстарији и у Сабору. Долазимо до ситуације да млађи митрополит у Сабору претседава старијем митрополиту, и не само митрополиту, него и архиепископу охридском Господину Јовану, чије архиепископство јесте без уставне подлоге, али он има архијерејско достојанство, и не може њему да претседава митрополит. То се може проверити у 86. канону Картагенског сабора, и не само у том канону, него је то црквена пракса, и црквено предање. Јер чему би служило онда првенство по части?

Овако како стоји, изгледа да неко ко врши дужност претседавања Синоду, извршном органу Светог архијерејског сабора, тиме има право да претседава и самом Светом архијерејском сабору. То право је једноставно искључено. Оно извршном органу Синоду потчињава СА Сабор.

Надаље, чл. 62. Устава одређује не само за слуцај спречености Патријарха, него уједно и за ситуацију када се патријарашки престо упразни. То нас је навело да погледамо шта Устав предвиђа у другим члановима за такву ситуацију.

Ако погледамо 43. члан Устава СПЦ, видећемо да се у том члану говори о избору Патријарха. Када је патријарашки престо упражњен, говори се у томе члану у изменама и допунама, да избор обавља Сабор коме претседава најстарији по посвећењу архијереј. Дакле, не помиње се да му претседава Синод као тело, нити се помиње да му претседава онај ко претседава Синоду. У овом члану се говори о Сабору, о најстаријем архијереју, и очигледно је да је то члан Сабора, јер се Синод ту уопште не спомиње.

Ова одредба је недоследна наведеним канонским установама и пракси Цркве о преимућству, о првенству по части. Јер не може претседавати било који архијереј који је најстарији по посвећењу. То може да важи међу епархијским епископима, чији су престоли равне части, али митрополити уживају већу част од њих, без обзира на своје посвећење, или производство.

Да бисмо све ово боље разумели узели смо чланове Устава које је овај 43. члан Устава заменио. Он је заменио два члана и то: ранији 46. члан, и ранији 43. члан. Ова два ранија члана су уједињени, зато то и изгледа тако извештачено и нејасно. Дакле, по ранијем 43. члану избор Патријарха почиње прво избором тројице кандидата. То се обавља на Светом архијерејском сабору, а под претседништвом најстаријег члана Сабора – не Синода, али, напомиње се, митрополита, а ако овога нема, најстаријег епископа члана Светог архијерејског сабора. Дакле, опет се поштује првенство части епископа.

У ранијем 46. члану каже се (у првом ставу) да изборном Сабору претседава најстарији члан Сабора – митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Пише, дакле, члан Сабора, а не Синода; и пише митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Дакле, опет се води рачуна, поштује се начело првенства по части.

Морамо приметити да је овај ранији поступак, барем како је он овде био објашњен, јасан и сагласан са канонима и праксом, барем у овом делу о коме говоримо. Морамо и то приметити да су ранији 43. и 46. члан из времена доношења 62. члана Устава. Према томе, није од важности што су то замењени чланови. Они постоје у сагласности са 62. чланом Устава.

И не само што постоје, него се рад Сабора, претседавање Сабором одвија у условима упражњености патријарашког трона, а то је ситуација о којој одређује 62. члан Устава. То, да поновимо још једном, доказује да је она одредба мањкава, недовршена – просто техничка грешка. А техничка је грешка то и новом 43. члану, с тим што је он до те мере аљкав да не поштује оно што је канонски и по црквеној пракси установљено.

Сада се ваља вратити на почетак, па видети да Свети архијерејски синод, као тело, ни по члану 62. не може да претседава Сабору. Извршно тело не може претседавати телу које је извор власти у Цркви, због тога што претседавање Сабору подразумева власт у Сабору. Патријарх има власт у Сабору, власт која припада поглавару Сабора. Онај ко је вршилац дужности преузима део Патријархове власти у Сабору. Али извршни орган не може имати ни мало власти над Сабором.

То је црквени пуч! И није случајно да исти, 62. члан, ограничава активност Сабора, али и Синода, у вези члана 63. и говори да се не могу доносити црквенозаконски прописи, уредбе или начелне одлуке. Значи, ништа важније се не може доносити, никакве одлуке општег карактера. Сабор и Синод једино могу припремати избор новог Патријарха; могу узимати к знању неке чињенице, неке дописе итд.

Једино у случају ургентне ситуације према цлану 63. Сабор, али и Синод, имају могућност да донесу одлуку, која има карактер црквенозаконског прописа, уредбе, или начелне одлуке, али, будући да је донета без присуства Патријарха, а то значи да Сабор није био потпун (потпун је Сабор онај коме претседава Патријарх, а то изричито пише у канонима Антиохијског сабора), па стога и одлука коју донесе, има непотпуну снагу. Зато се таква одлука мора Патријарху, када се актуелни а спречени врати дужностима, или када буде изабран нови, дати на увид и на сагласност да би она добила карактер одлуке, да би била трајна, да би ушла у црквени живот за стално, а не да би залечила један ургентни тренутак.

За данашњу ситуацију је интересантно то, да је Синод активирао 62. члан Устава у време заседања СА Сабора. Када Сабор заседа, Синод је утопљен у рад Сабора. Синод, као извршни орган Сабора, док Сабор заседа не може без саборске одлуке прогласити важење 62. члана и тиме ограничити рад Сабора. Осим, ако се није издвојио и уздигао изнад Сабора, узевши себи председавање Сабору.

С Божијом помоћи ово смо расветлили. Могло би боље (Бог да прости што није боље), али колико смо могли, толико смо урадили, а бољи ће урадити боље.

Слава Богу и хвала за све.

Амин.

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ДРУГО ИЗДАЊЕ СВЕТОГ АРИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА (БЕОГРАД 1957)

Устав Српске православие цркве обнародонан је први пут у „Гласнику“, службеном листу Српске православне цркве бр. 7-8 од 1 августа (19 јула) 1947. год. Син. Бр. 1899/зап. 520 12-ВИ/30-В-1947

Члан 43.

Избор Патријарха врши Изборни сабор између тројице кандидата, које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве, у седници на којој је присутно најмање 2/3 епархиских Архијереја, под претседништвом најстаријег члана Сабора, Митрополита, односно ако овога нема, најстаријег Епископа, члана Светог архијерејског сабора.

Имена тројице предложених кандидата саопштава Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод.

Члан 46.

Изборном сабору претседава најстарији члан Сабора митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ.

Претседавајући отвара Изборни сабор. На позив претседавајућег Изборни сабор бира из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два оверача записника од којих је такодје један свештено а један световно лице; са овима претседавајући прегледа пуномоћја присутних чланова и руководи пословима избора.

Затим претседник позива секретара да прочита решење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позватих и присутних чланова Сабора.

Члан 61

Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју претседничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода.

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 63

Ако би Свети архијерејски сабор, односно Свети архијерејски синод, због хитне и неодложне потребе, изузетно у случајевима поменутим у чл. 61. и 62. морао да донесе неки црквенозаконсни пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху на увиђај и сагласност. У случају несагласности, предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светом архијерејском сабору, под претседништвом Патријарха.

Измене и допуне устава СПЦ

Oд 1957. до 1970, однсоно до 1985. године сређене према одлуци СА сабора АСбр. 31/зап 51 од 19. маја 1970. године, као и одлуци Синбр. 2642/зап. 1010 од 26. новембра 1985.

Члан 43. гласи

Патријарх се бира на заседању СА сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином.

Одсутни архијерерји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају са тим, да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.

(Чланови Устава СПЦ од 44. до 50. и први два члана 52. стављени су ван снаге)

21. мај 2оо8.
Жељко Которанин

Извор: Новинар.де

%d bloggers like this: