Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!


Преносим овај текст о злочинима хрвата над Србима у НДХ онако како је написан, са пратећим аудио снимком са трибине на правном факултету у Београду где је ово све причано, али сам сачекао да на Ју Тубе изађе и видео снимак, кога сам у свом коментару додао после текста.

Извор: Јадовно 1941.

*************

БАСТАШИЋ: АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА ДОПРИНОСИ НЕГАЦИЈИ ЗЛОЧИНА НДХ

БЕОГРАД, /СРНА/ – Предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић, изјавио је у Београду да антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ негирају и игноришу.

Слика са трибине...

Слика са трибине…

Послушајете аудио запис предавња емитован на радију СНАГА НАРОДА

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар НДХ 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Оно што Месић није рекао и оно што ви, вјероватно, не знате је да је НДХ била држава у пуном капацитету. И та држава је стала иза злочина. Оно што овај систем логора чини посебно монструозним је да је унутар њега постојао логор Метајна, намијењен искључиво за убијање жена и дјеце – први таквог типа у ратној Европи“
, рекао је Басташић.

Он је додао да, и поред изостанка јасне институционалне подршке, uдружење чини све да невине жртве Јадовна и осталих стратишта на овом подручју не остану заборављене!

„Водимо календар геноцида и практично слиједимо сваки траг. Уколико имамо само једну реченицу свједока, ми истражујемо. Успоставили смо фото-архив, аудио-архив и већ располажемо значајним библиотечким фондом“

, навео је Басташић.
Током расправе која је услиједила након предавања, студенти Правног факултета и бројни Београђани старијих генерација, Басташићу су поставили низ питања и додатно се информисали о Госпићком логорима, за који су, углавном, по први пут и чули.

Извор: http://snaganaroda.rs/

*************

Моје Јадовно, Правни факултет, Београд, 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте овај бестидни цинизам Месића да „убиства над Србима нису починили Хрвати, него Усташе„?!
Па, добро, а које су националности биле маса усташа кољача, као а и главне усташе који су водили НДХ: Павелић, Лубурић?
Турци, замбијици или хрвати?

Када сам имао више времена, детаљније сам обрадио тему геноцида хрвата над србима у НДХ у доњем дужем чланку:

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

Где се каже и ово…

Др Србољуб Живојиновић:

„…. На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника, двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда….“

Ето, Месићу, хрватски свештеници нису припадали усташким војним формацијама, дакле то су били хрвати „духовњаци“ који су ткође клали Србе, а по тим америчким документима на основу којих све то обелодањује Др Живановић, 1371 хрватских свештеника је чинило те грозне злочине над Србима!

Ми Срби, ја сам у то дубоко убеђен, никада нећемо имати нормалну и суверену државу док се не одужимо невиним жртвама нашег народа у Јадовну (и читавом систему логора Јасеновац у НДХ), тако што ћемо тужити Хрватску као државу за злочин геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ, јер је садашња Хтватска изгарђена на темељу политике геноцида над Србима!!

Наравно, то треба урадити када дођу праве патриоте на власт, у противном, ако се то не деси, над невиним србским жртвама учинићемо својом ћутњом нови геноцид, ауто-геноцид…!
Не треба се либити да се ово уради, без обзира што ће неко да помисли како овај неправедни свет ову тужбу неће ни разматрити, да ће тужба само скупљати прашину по фиокама међународног суда, јер је Србима додељена улога „злочинаца“. Све се то мења, то је већ у току, констелација снага у свету ће се променити једног дана, па будући да злочини геноцида не застаревају, та тужба против хрватске биће судски изпроцесуирана, наше је да се тужбом одужимо прецима, односно самима према себи, према делу голоруког народа који је мучки страдао у геноциду над њим.

Истина о Јасеновцу – др Србољуб Живановић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Србољуб Живановић:

„… Заборављено је и страдање Срба у Србији за време аустроугарске окупације у току првог светског рата. Окупациони аустроугарски командант Београда, био је један хрват, официр, посебно свиреп према србима. У топовским шупама у Београду се налазио концентрациони логор за србске дечаке, покупљене из србских породица. У том логору је био заточен као дечак, и мој покојни отац.
Међународни експерти које је предводио швајцарски лекар доктор Арчибалд Рајс, прикупили су огромну ужасну документацију о злочинима у Србији. На пример хрвати су као официри и војници аустроугарске војске, вешали жене, децу, одрасле, убијали, пљачкали, палили куће и немилосрдно искорењивали сав србски живаљ!!…“

————-

Др Србољуб Живановић:

„Римокатолички надбискупи и бискупи, и свештенство у целој Аустроугарској, позивали су народ да устане против Срба, да их пљачка, убија и мучи, не штедећи жене и ситну децу, старце и болесне! На такав начин је започет геноцид против Срба у првом светском рату! У свим местима где су живели поред Срба, Хрвати или Муслимани, које су у Аустроугарској називали „Бошњацима“, настао је погром Срба! Злочини су се одвијали истовремено у свим местима. За пример може да послужи догађај у Челебићу код Фоче, где су побијени све Срби мушкарци од 14 година па навише! У Дубровнику је само у току једног дана убијено 75 виђенијих Срба. Из Сплита је истовремено побијено и депортовано сво србско становништво! Аустроугарска војска, у којој је велики број војника припадао хрватима католицима, наредила је заробљеним србима у Лечници на пример, да ископају огромну раку, а када су завршили посао, сви су били стрељани и покопани у тој раки!

Швајцарски лекар и стручњак за судску медицину др Арчибалд Рајс, је у тој раки идентификовао поред србских војника и 115 цивила, међу којима је било деце од 8 година, и стараца преко 80 година! У једној школи у прњавору спаљено је 80 живих особа, међу којима је Др Рајс идентификовао и малу децу! Вешање Срба је вршено практично у свим местима где су се налазили хрвати и муслимани! У Жупчу су обешене 82 особе оба пола, у Требињу 103 особе, у Тузли преко 300 особа! Итд…

Немогуће је побројати све оне који су повешани или убијени на неки други начин, У Земуну, у Сребреници, у Бијељини, Зворнику, У Сарајеву, Вишеграду, у Билећи, у Славонију, у Срему итд… У Мачви је свака породица изгубила бар једног члана. Др Арчибалд Рајс, наводи имена убица који су углавном били Хрвати…“

Ево једног таквог хрвата, или шта ли је већ био, тада истакнутог домобрана 42 хрватске домобранске дивизије, а касније и „велииикооог сина“ свих наших народа, само не и србског, Јосипа Брпза Тита:

Кликни на слику да је видиш увећано

Tito u hrvatskoj domobranskoj diviziji
Извор за слику: http://wp.me/p3J6Jo-ad

Ево једне сличне слике где се види аустроуграски војик и хрватски домобран Јосуп Броз, али са нешто другачијом позицијом.

Др Србољуб Живановић:

Жалосно је што морамо рећи, да се овим страдањима Срба од стране хрвата и муслимана у току првог светског рата мало зна, говори. Новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је састављена од великог броја дојучерашњих кољача Срба, односно римокатолика Хрвата, Словенаца и Муслимана, односно аустроугарских Бошњака и Шуцкора, који су се у оквиру аустроугарске војске борили против Срба;- водиле политику помирења жртава и кољача. О страдањима Срба се није говорило ни писало, о томе деца нису учила у школама. Наметала се деци идеја да су хрвати пријатељи Срба, и да су Срби, Хрвати и Словенци један исти народ. Тако је настала Југославија као краљевина једног троплеменог народа. Зато је требало заборавити да су извршиоци геноцида и злочина над Србима, били хрвати, мађари, бугари, албанци и муслимани, који су вођени и подстрекавани да чине злочине од стране римокатоличке такозване цркве, и њеног свештенства.
Да тадашња држава није покушавала да прикрије истину о зверствима римокатолика хрвата и мусликмана у току првог светског рата, можда би се избегао или бар умањио ефекат геноцида којег су починили опет хрвати и муслимани, руковођени католичким клером у току другог светског рата. О тој улози римокатоличког клера писао је и хрватски научник Виктор Новак у свом огромном, свеобухватном, изузетно документованом делу: „Магнум кримен„. Зато што се ћутало, и што је истина потиснута, све се поновило у току другог светског рата, само у далеко већем, и много горем обиму…“

Магнум Кримен.
Пола Века Клерикализма у Хрватској – Виктор Новак

Овде застајем са цитатима онога што је говорио др Србољуб Живановић, јер имам све што треба да би скренуо Србима пажњу на србе интелектуалце из њихових редова који су искључиво идеалисти и космополите, југословени, без икаквог националног поистовећивања са својим народом, упркос свих ових страдања Срба од своје „браће“ под плаштом заблуде југосалвије и југословенства, јер у свом уму само осећају да су „велике космополите..“ … „велики носиоци веееликихх идеја“ који се боре за човечанство, па кад Срби помену неке своје националне интересе, онда они то дискредитују, омаловажавају, јер то је наводно „уско гледање и примитивизам“, као само мислиш на себе, а не и на друге, на цео свет за кога су задужени од Бога да брину само они, србске космополите, који су дакако само формални Срби, не и идентитетно. Па кад се сходно томе ти други народи (свет, човечанство), изборе за своју слободу кроз неки отпор светским моћницима, тада су то за србске идеалисте и космополите, подразумевано и „њихови успеси“, то величају и уздижу, а када срби, којима барем формално припадају као нација, то исто помисле да спроведу у делу, дакле да се боре за свој национални интерес, е то је онда тај примитивни „национализам!“ што је јако болно за обичног човека који осећа у себи национални идентитет, јер схвата да у редовима својих србских космополита, он тада не припада у њиховим главама том њиховом „човечанству“, већ је он само обичан примитивни „националиста“, а кад се на националној основи нека друга нација избори за слободу, рецимо венецуеланци, е онда су они у главама србских космополита то „човечанство“.

Хрвати, Словенци, њихови интелектуалци су раскрстили са тиме, са минијатурним космополитизмом у виду југословенства од самог почетка стварања краљевине Југославије, јер су увек били национално опредељени, да живе у својим националним државама, а не у заједничкој Југославије, зато су ту идеју југословенства и искористили, да се као поражене нације из првог светског рата ре-консолидију, док не дође час, историјски час, да оформе своје националне државе. Деведесетих година прошлог века тај час је и дошао, и наравно они су га искористили, али код нас Срба још има наших србских космополита који и поред ових историјских трагедија, где су Срби највише страдали од своје „браће“, и даље маштају о неким новим човечанствима у виду нових „Југославија“ са истом словенском „браћом“ од којих су срби највише и страдали, не од својих декларисаних и видљивих непријатеља.

Помињем ово, јер је у први мах важно да се схвати, да су такве космополите из србских редова у потпуности анационални према осећају националности за нацију из које потичу, па је сходно тома, читаво остало човечанство, сем срба, „њихова ЈЕДИНА нација (човечанствио)“ којој целим својим бићем припадају, будући да смо за њих ми срби само „националисти (!?)“, а не део тог њиховог фамозног „човечанства“. То припада осталим националистима који се поносе што припадају одређеној нацији, баш као и Срби, али су за наше србско космополите само Срби ти проклети“националисти(!)“, а припадности другости, дригих нација, за њих је човечанство, лишено националног примитивизма. Ово је битно објашњавати србима да би се ослободили вешто наметнутог комплекса што су Срби, да схвате „у ком грму лежи зец“, да више не иду путем нестајања, путем духа самопорицања, јер да је Југопславија којим случајем трајала још 10-15 година дуже него што јесте, сигуран сам да би се сви Срби изјашњавали као југословене, у духу те „нације“ која у стварности не постоји, већ само у идеолошкој сфери.

Све ово је такође битно рећи из најбитнијег разлога за Србе, из разлога опстанка, јер такве србске космополите могу поновоу да доведу у заблуду одређен део србске популације, да спрече једино могуће решење за србе у овом њиховом најтежем историјском моменту, као и за цео свет коме прети потпуно уништење од капитлистичког монструма, а то је да се изборе за своју државу на националном нивоу, да се повежу са русима, са свим словенским народима који то желе, не би ли се тако одупрели нацистима и фашистима новог светског поретка и њиховог четвртог Рајха! Наравно, у тој држави Србији изграђеној на националној основи, јер за њу су вековима гинули срби, а не грађани који могу бити и кинези, данци… обичан свакодневни живот би се одвијао на нивоу грађанских права, на нивоу грађанске државе, где би сви грађани, као срби, тако и све националне мањине, имали подједнака и равноправна грађанска права у свим сферама друштвеног и свакодневног мирнодопског живота: да се запосле, да раде, да имају права на здравствену заштиту, на неговање своје културе, самобитности, религије итд… итд…

Срби космополите кажу да се Југославија никада не би распала 1991. да су се за то питали обични радници и сељаци из целе Југославији, а с друге старне, ти исти радници и сељаци су и ратовли један против другог у распаду СФРЈ 1991.-1995., али прожети једним моћнијим идентитетом од радничког (без фетиша да су они идентитетно искључиво само радници, сељаци и грађани, какао их космополите виде и доживљавају у свом менталном-тоталитаризму) НАЦИОНАЛНО-НАРОДНИМ ИДЕНТИТЕТОМ (то је њихово национално сложено структуисано Биће), који је временски изграђиван вековима и вековима у континуитету, а често плаћен и крвљу. То су емпиријска незаобилазна искуства, а не небеске сфере космопилитизма и идеологије ношене само фанатизованим емоцијамама, од које космополите виде само шуму, али не и дрво испред себе.

Сада бих ја питао нешто наше србске космополите.

Да ли сте се икада запитали, да се србски сељак и радник, чији су сународници бивани клани и убијани од стране наше „браће“ хрвата, словенаца и босанских муслимана за време рата 1912 – 1918.. само зато што су Срби (подразумевано они су и радници, сељаци, грађани, у зависности где су живели и обитавали, али нису клани по тој основи, већ национално-верској!!) питао, да ли жели да живи у заједничкој држави Краљевини Југославији са својим џелатима и кољачима???

И шта би србски радник и сељак одлучио када би се питао да ли жели да живи у будућој заједничкој држави са својим кољачима и џелатима, а?

Има ли он права да се пита само приликом распада пропале творевине, а не и када улази у њу, а ни то га нико није питао…?

Е, судбино судбино, јадна ли си са космополитама који нису ни на небу ни на земљи, али чињеница је, ако неко није истовремено и националиста, ако се не бори за права свог народа, своје нације, он никада не може бити и космополита, јер његова нација такође припада човечанству, како год космопилите схватали национално-народни идентитет!

Ваљда и ту влада њихова фамозна равноравност, за све нација света, у том њиховом човечанству, па и за „друге“, а не и њихове, за те „проклете Србе“!

Ево да погледамо неке битне детаље из биографија „нашег великог сина“, „сина свих југословенских народа и народности…“, само не и србског народа…!

Ове податке сам добио од Пере Симића који је проучавао Титову биографију. Једно време сам се путем мејла дописивао с господином Симићем, а поклонио ми је своју књигу: „Тито – Феномен 20. века“ кад сам једном прилоком пре годину дана боравио у Београду. У најновијем издању те књиге, има неких нових открића о Титу, за које су неки раније знали, они упућенији, али нису таласали непотребно. А треба рећи и то да је Перо Симић после 90-их година прошлог века доста пута био у Москви да прегледа њихове коминтерновске архиве које су се после ембарга отвориле за преглед.

Неки детаљи о Јосипу Брозу – Титу
Пише: Перо Симић, новинар и публициста

1) Извод из другог поглавља четвртог српског издања књиге „Тито феномен 20. века“, која је на свим језицима народа бивше Југославије објављена у тиражу од 60.000 примерака (што је чини најтиражнијом историографском књигом у свим републикама некадашње Југославије у последњих педесетак година, а преведена је и на пољски, бугарски и немачки језик)

Руковање с надвојводом Јосифом Фердинандом Хабзбуршким

Крајем 1912. регрутован је за техничку службу Бечког арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Приљежним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку је скренуо пажњу својих старешина, који му омогућавају да заврши подофицирску школу и да постане најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по једној његовој причи – и у целокупној аустроугарској војсци. Ускоро је постао првак свог 25. домобранског пука у мачевању, а на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске освојио је друго место. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду, диплому и сребрну макету, а не медаљу, како је причао до краја живота, уручио му је надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

„… Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“

Као награду је добио једномесечно одсуство, али чим се вратио у касарну, морао је на фронт. Аустрија је у лето 1914. године објавила рат Србији, желећи да на Балкану замени посустало Турско царство. Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана. Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“ и постао штабсфелдвебел.

Бежање од заслуга

О својим ратним успесима у Србији никад није јавно говорио, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само „до српске границе“, а преко Винтерхалтера – да је „избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака“.

Двадесетак година пре Дедијера и Винтерхалтера, Тито је у поверљивој аутобиографији писаној у Москви, у којој због ригорозне провере није смео да прећути ни један важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској „Казненој експедицији“ на Србију. Написао је да је „почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник“ и да је на том фронту, а не „на српској граници“, ратовао „до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године“.

То је једном југословенском историчару потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић.

У јесен 1941. године, кад је у западној Србији тражио погодан терен за саветовање својих војних и партијских функционера, Тито је, на изненађење српских пратилаца, показао изузетно познавање свих стаза и богаза тог краја. Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао да ли је некад био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:

„Па ја сам овдје ратовао као аустријски војник 1914.“

Титово учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералштабни пуковник 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпропа ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук „остао на српском фронту све до јануара 1915. године“, дакле више од пет месеци.

Историјски је познато да је подручје на коме је 1914. године највише оперисала 42. домобранска вражја дивизија, најтеже страдало у овом рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.12
Тек после Титове смрти Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном „малом сребрном медаљом за храброст“, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. године. Писац ове књиге открио је у Москви један строго поверљив документ у коме се изричито каже да је Тито „за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст“. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, један од њених обавештајаца, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље, Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у том рату добио два ордена за храброст, а не само један, указује на то да су му дати за заслуге и на српском и на руском фронту. Закључак је утолико логичнији, ако се има у виду да се Тито у Србији борио дупло дуже него у Русији и да је у њој био унапређен у штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању. Најзад, то посредно потврђује и његова једина досад позната фотографија из тог рата. На њој он, у присуству двојице аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама, а пошто је на Руском фронту био за време зиме, од средине јануара до краја марта 1915. године, очигледно је да је слика настала у Србији. Највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, првом ратном распореду његовог 25. домобранског пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, био месецима затворен у Петроварадинској тврђави у Новом Саду, како је тврдио и у „Лајфу“ и у Дедијеровим прилозима за своју биографију. А истина је да је он био у тој тврђави заточен само један дан, „због грешке (аустријских) војних власти“.

Драган Симовић: О Истини и Правди


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

О ИСТИНИ И ПРАВДИ

Сви говоре о Истини и Правди, али само ретки желе да се сретну са Истином и Правдом,
док они, још ређи (најређи!), тек, живе по Закону Истине и Правде.
Људима су пуна уста Истине и Правде, не зарад Истине и Правде, већ зарад Лажи и Кривде.
Кад светина говори о Истини, онда има на уму Лажи по којима се влада;
и када спомиње Правду, онда мисли на Кривду коју над неким спроводи.
Постоје људи лажи, који се рађају и умиру у Лажи.
Уистини, огромна већина људи живи у Лажи, јер им је лепше и једноставније да живе у Лажи него ли у Истини.
Живети у Лажи, значи не бити Одговоран (тако размишљају људи у опсени!) пред Створитељем, пред Духом Постања, пред ПраВасељеном.
Али, и то је, како рекох, највећа варка!

Људи лажи остају вековима, некад и тисућама година, утамничени у Лажи, у Вртлогу, у Витлу Самсаре.
Само Освешћен и Посвећен Човек може да искочи и излети из Витла Самсаре (из Закона узрока и последица), и да крене Путем Светлости.
Спасење је увек Вертикала – Сварожница, Усправница, Божанска Оса!
Истина и Правда ослобађају човека; ослобађају породице, племена, а некад и свеколике народе.
Кроз повесницу племена и народа, кроз паметарницу Белих Стриборјана, многи су појединци (а ти појединци су, скоро по правилу, свагда и увек знамените личности!) бивали жртве Лажи; а из Лажи вазда происходи и Кривда која се над неким врши и спроводи.
У овоме времену, које дуго траје, Срби су највеће жртве Лажи и Кривде!

По обиму, обиљу и количини лажи које су изречене, у разним видовима, на разним странама, са разних и различних места, а на рачун ВедСрбства и Срба, уистини, нема примера, нема поређења, нема словесног упоређивања, кроз многе векове у повести човечанства.
Због тих лажи које се, ево, већ дуже од столећа шире о ВедСрбству и Србима, Срби су у двадесетом веку биолошки преполовљени.
Не смемо заборавити, никада, да је највећи геноцид, највећи погром над једним народом, управо извршен над Србима и Србством!
Ниједан народ у двадесетом столећу није тако страдао, није тако крвнички уништаван и затиран (од колевке па до гроба!) као Срби!
Ако Срби желе да живе, ако желе да буду присутни на Мајци Земљи као Словестан Народ, онда они никада не смеју нити да забораве нити да опросте овај грозни злочин извршен над њима!
Можда је праштање, како кажу, хришћанско, али није ведсрбско! Срби су Ведски Народ, и знају да је праштање – понављање злочина над самим собом!

Љубодраг Симоновић: Животворни ум против деструктивног безумља


comrade@orion.rs

Љубодраг Симоновић: Животворни ум против деструктивног безумља
преузми текст

ЖИВОТВОРНИ УМ ПРОТИВ
ДЕСТРУКТИВНОГ БЕЗУМЉА

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео у питање модерни начин мишљења који се заснива на егзистенцијалном априоризму и одговарајућој идеји прогреса. У том контексту, доведен је у питање хуманизам који има есенцијални карактер и критика капитализма која полази од есенцијалних критеријума. Уништавајући све интензивније живот на Земљи, капитализам је укинуо онтолошки релативизам који се заснива на егзистенцијалној извесности. Оно што уистину јесте одређено је капиталистичким ништењем живота које има тоталитарни карактер. Ништа више није небиће, што значи есенцијално ништавило, већ потпуни и коначни нестанак човечанства.

Неопходно је створити такав начин мишљења који ће омогућити да се на прави начин схвати владајућа тенденција развоја света и да се, на темељу хуманистичког наслеђа, успостави широки друштвени покрет који ће спречити уништење живота. Историјски гледано, ум је стицао самосвест на основу борбе човека за слободу. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живог света, савремени умможе да стекне самосвест на основу борбе човечанства за опстанак. Критику капитализма која се заснива на есенцијалном релативизму треба да замени критика која полази од егзистенцијалних изазова које капитализам намеће човечанству. У односу према владајућем деструктивном безумљу, које производи тотално ништавило, треба афирмисати животворни ум који може да створи хумани свет.

Животворност као универзални и тотализујући принцип треба да постане полазиште у борби против капитализма. Он добија конкретни историјски смисао у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и на основу животворних потенцијала природе и човека. Животворност подразумева оживотворење животворних потенцијала материје, живе природе, човека, историје, људског друштва… Најважнији резултат животворне праксе треба да буде друштво као заједница слободних стваралачких људи и природа као оплемењена животворна целина. Капитализам не оживотворује, већ уништава животворне потенцијале материје, живе природе, историје… Он је инструментализовао и дегенерисао животворне моћи човека: оне служе за стварање „техничког света“ у коме нема места ни за природу ни за човека.

Људска животворност подразумева слободу, што значи превазилажење пуке природности делатно-мењалачким односом према природи и стварањем новог света. Специфични животворни потенцијали човека као највишег облика у развоју природе представљајуспону између природе и човека и основ су еволуције човека као специфичног природног бића. Ради се о претварању човека од пуког природног у слободарско биће. Путем оплемењене животворне праксе човек од родног постаје еманциповано животворно биће које не репродукује само своју животност, попут животиња, већ ствара свој свет. У том смислу, треба правити разлику између животворности као стварања пуког живота, и животворности као стварања хуманог света. Другим речима, треба правити разлику између натуралистичке и историјске животворности: суштина натуралистичке животворности је детерминизам; суштина историјске животворности је слобода.

Животворна природа човека, као природног и људског бића, може бити остварена само у природи као животворној целини. Делатни однос човека према природи пружа могућност за превазилажење пуке природности уколико подразумева очување и развој животворних моћи природе. Животворност је пупчана врпца која спаја човека и природу чинећи их животворном целином. Жива природа није пука материја, већ путем животворног процеса еволуције обликована, и у том смислу специфична материја и као таква основ је људског света као специфичног космоса. Она је организована као животворна органска целина која ствара више животне облике, што значи да њу карактерише животворни активизам. Човек је највиши животворни облик у развоју живе материје путем кога је природа постала самосвесна животворна целина. Слободарскo-стваралачка пракса човека је она моћ која материји даје историјску димензију, што значи, да путем ње бесмислено механичко кретање постаје смислено историјско кретање. Универзално стваралачко биће човека, које има неограничене саморепродукујуће потенцијале, представља основ људске животворности. Сваки стваралачки акт отвара у човеку нове стваралачке просторе и тако ad infinitum. Постајање човека самосвесним историјским бићем, што значи бићем будућности, представља најважнији резултат реализовања животворних потенцијала природе, аспособност да ствара будућност представља најаутентичнији израз животворне снаге људске заједнице.

Капитализам као тоталитарни деструктивни поредак не ништи само историју, већ и еволуцију живих бића, што пре свега значи еволуцију човека као највишег облика у коме постоји живот на Земљи. Ради се о капиталистички условљеној мутацији човека која се своди на његовo дегенерисање као природног, стваралачког и друштвеног бића. Капитализам уништава природно и историјски условљене животворне потенцијале човека и своди га на технички организовану материју, а људско друштво на механички мравињак. На тај начин, дегенеришу се и ниште у људским генима акумулирани, у току више од три милијарде година еволуције живог света, животворни потенцијали живе материје, као и стваралачке способности човека које су производ историјског развоја и које могу да се реализују само у друштву као хуманизованој природној заједници. У бити, капитализам обезвређује и укида човека као хумано и природно биће. Свеприсутнија теза да је „традиционално човечанство“ превазиђено и да треба створити расу киборга указује на то, да је човек као људско и природно биће постао препрека за развој капитализма и као такав сувишно биће.

Мосткоји је човек саградио у току свог историјског бивствовања, који га води у будућност, почео је да се руши. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да спречи да човек постане свестан тог процеса. Што је још горе, на капиталистички начин дегенерисани живот ствара такву свест која спречава људе да схвате природу опасности која се надвила над човечанством. Капитализам намеће начин мишљења који не дозвољава човеку да потражи одговоре на питања од којих зависи његов опстанак и слобода. Истовремено, економски суноврат капитализма, који непосредно угрожава живот све већег броја људи, маргинализује питања од којих зависи опстанак човечанства и релативизује њихову драматичност. Какав има значај пропадање шума и топљење глечера за човека који, заједно са својом породицом, умире у беди? Најпогубније је то, што је егзистенцијални изазов који капитализам поставља пред човечанство у потпуном противуречју с природом човека кога је капитализам створио. Ради се о малограђанину који се не осећа одговорним за опстанак света и за кога се питање опстанка човечанства своди на питање личног опстанка. Спонтана реакција атомизованог малограђанина на све реалнију могућност уништења света није настојање да спречи његову пропаст, већ да пронађе себи прибежиште. Ово тим пре, што очување моста представља изазов који далеко превазилази индивидуалне људске моћи и човек као усамљени појединац осећа се беспомоћно пред наступајућом катаклизмом. Најважнији задатак животворног ума је да укаже на егзистенцијални значај друштвености и на тај начин допринесе развоју потребе човека за човеком. Без еманциповане и борбене друштвености, човек је осуђен на усамљеничко безнађе које га води у смрт.

x x x

Српско правосуђе је на великом испиту! Наставља се 15.10.2012. суђење Николи Алексићу, борцу против штетне ГМО хране!


Нападом Монсанта на Николу Алексића, те ГМО компаније чији су ГМО производи штетни по људско здравље, преко МК Групе, то ја напад на све нас у Србији, на србски народ и све грађане Србије, на њихово здравље, живот и биолошки опстанак! А најодговорније ће бити српско правосуђе, казни ли неправедно Николу Алексића, показаће се да је против грађања Србије и њиховог здравља!

Да су ГМО производи штетни, доказ је и борба Мађарске државе, која је протерала Монстанто из Мађарске!!

Да је то тачно, прочитајте доњи члана:
Мађарска је у проблему након избацивања Монсанта и ММФ-а
Извор»

„Једна ствар коју сам покупио прошле године- вест да је мађарски премијер Виктор Орбан избацио из земље компанију Монсанто, гиганта у производњи хемије, хране и семена, идући толико далеко да је затрпао 1000 хектара земље. Сада, имам врло мало стрпљења и за Монсанто, компанију злогласну због много производа, почев од агенса Оранж до Раундапа, и за њој сличне, попут ДуПонта и Сигенте, које су све бивше хемијске компаније које су у једном тренутку одлучиле да би могле продати већу количину хемикалија него икад стављајући их на и унутар намирница које људи свакодневно једу. Патентирање саме природе чини се или недостојним човечанства, или његовим највећим достигнућем. Али то не ме занима претерано. Тако да Орбан (који, узгред буди речено, има двотрећинску већину у Парламенту), има моју пробну подршку у овој ствари.
Mађарска уништава сва Монсантова поља ГМО кукуруза.

У настојању да ослободи земљу од ГМО производа Монсанта, Мађарска је појачала темпо. Изгледа да ће то бити њен други шамар Монсанту. Нови пропис којим се предвиђа да семе пре него што буде уведено на тржиште треба тестирати на ГМО уведен је овог марта. Нажалост, одређена количина генетски модификованог семена стигла је до пољопривредника без њиховог знања“.

Српско правосуђе има шансе да поступи праведно!

Али, ако не поступи по правди, доћи ће дан када ће у србском правосуђу седети часни и поштени људи, они ће исправити грешку садашњег правосуђа, ако се та грешка деси!

*************

Аутор: Информативна служба Еколошког покрета

Саопштење за јавност

Нападом Монсанта на Николу Алексића, те ГМО компаније чији су ГМО производи штетни по људско здравље, преко МК Групе, то ја напад на све нас у Србији, на србски народ и све грађане Србије, на њихово здравље, живот и биолошки опстанак! А најодговорније ће бити српско правосуђе, казни ли неправедно Николу Алексића, показаће се да је против грађања Србије и њиховог здравља!

У понедељак, 15. октобра ове године са почетком у 12.00 часова наставља се суђење Николи Алексићу у Основном суду у Новом Саду по приватној тужби МК Групе због наводног нарушавања пословног угледа изнетим мишљењем о њиховом уговору са биоинжињерском компанијом Монсанто. Претрес ће бити одржан пред судијом Пап Боривојем у судници на другом спрату.

У понедељак 15. октобра, српско правосуђе полаже испит из самосталности, јер је до сада доказано да у мишљењу Николе Алексића, изнетом на молбу новинара, није било умишљаја, још мање тврдњи које му приватни тужитељ ставља на терет. Никола Алексић је изабран као представник еколога Србије и оправдано забринуте јавности.

Овај процес је заправо суђење и плашење јавности, јер је Никола Алексић већ осуђен путем корумпираних медија преко којих му је запрећено вишемилионским одштетним захтевом.

На досадашњим рочиштима нису доказане тврдње приватног тужиоца, али је зато откривено ново кривично дело МК Групе. На суду је Никола Алексић изнео доказе да МК Група незаконито увози семена кукуруза која производи компанија Монсанто која нису испитана, одобрена, нити уписана у Регистар семена пољопривредног биља, што представља тешко кривично дело.

Уколико судија Пап Боривоје, на захтев Николе Алексића, није до сада поднео пријаву против МК Групе за наведено кривично дело, биће и сам прекршилац закона због чега ће и против њега бити поднета кривична пријава. О ставу судије Пап Боривоја, о његовој пресуди по приватној тужби МК Групе против Николе Алексића, као и о испиту које полаже српско правосуђе у понедељак, 15. октобра, јавност ће бити накнадно обавештена.

Спортски споменар: Љубодраг Симоновић Дуци


Спортски споменар: Љубодраг Симоновић Дуци

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Љубодраг Симоновић – Дуци, велики човек и хуманисата, био је гост на Радио Београду 1, 27. марта 2011. у емисији „Спортски споменар“. Разговор са Дуцијем водио је Мирослав Нешић.

Ово је једна дивна сентиментална емисија где је Дуци представио себе као човека говорећи о себи, о свом развојном и животном пут као људског бића, од најранијег детињства па до данашњих дана. С почетка емисије представио је своју породицу у којој се родио, говорио је о свом оцу, мајци, брату, родбини, о свом детињству проведеном у Краљеву, о томе шта га је тада предодредило да буде оно што је данас, оно што је увек био, велики хуманиста и борац за слободу људи, правду, истину, за један нови хуманији и бољи свет. Што је емисија одмицала даље, Дуци је говорио о својим каснијим фазама живота, о моментима када се преселио за Београд и почео да игра кошарку, па уписао студије, затим о одласку у иностранство, сусрету са Ђинђићем… и тако све до данашњих дана. Била је то једна сажета рекапитулација свог живота закључно са садашњим тренутком… будући да живот тече даље, борба тече даље, до последњег даха…

Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ


Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ (Прилог 1а)

петак, 08 јул 2011 17:02
Уз прилог бр. 1.

Светом Архијерејском Сабору
Б Е О Г Р А Д

„РЕАЛНОСТ“ нови термин у животу СПЦ

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у своме редовном заседању маја 2008. године, а под АСброј 5/, 0/, 10/, 13/ и 38/зап. 74 од 20/7. маја 2008. године донео је следећу одлуку: „Усвојити предлог Одбора Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да, што се тиче даљег спровођења обнове српских православних светиња у овој јужној српској Покрајини, прихати реалност ове обнове,…“

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Шта значи ова фамозна реч „реалност“? Она је посве нова у језику Цркве Бога живога. Истина, током протеклих неколико година западни политичари и дипломате почели су да употребљавају једну нову фразу – како у међународним односима, тако и у домаћој политици: „Морате да прихватите реалност да…“ Ова фраза, у разним варијацијама, може да се чује од Вашингтона до Брисела и шире. Фраза делује једноставно, но има злокобни аспект који представља претњу по схватање да је владавина права суштински темељ демократије, међународних односа, људских права и решавања конфликата.

Та фраза „Морате да прихватите реалност да…“ много пута је поновљена и упућена од стране страних дипломата Србији и српском народу у вези са Косовом и Метохијом. А та „реалност“ која се „мора прихватити“, редовно значи – независно Косово. Све у свему, јасно је да ту „реалност“ дефинишу интереси и политика Америке и неких чланица ЕУ. Ту дискусији нема места. Ова порука захтева од друге стране да се забораве чињенице, закон, демократија, те да чини оно што се од ње захтева. Без обзира колико је то болно, неправедно, незаконито, дестабилизујуће. Реалност мора да се прихвати.

На све ово, Оци и Браћо, подсећа нас и та реч употребљена у одлуци овог Светог архијерејског сабора, опет у вези Косова и Метохије. Меморандум, његово принудно спровођење, неадекватна и неодржива обнова наших светиња на КиМ у задње четири године, о чему смо говорили у нашој Представци овом Сабору, јасно говоре о тој злокобној речи „реалност“. Нажалост, у Нашем случају, улогу западних дипломата преузео је Свети архијерејски синод, који настоји и милом и силом да нам наметне да „прихватимо реалност“.

Иза свега овога се крије ружна истина да је све ово само друго име за прастари појам који каже да „сила представља закон“. Такође постоји потреба да се ово призна као морално супериоран појам у односу на ма какву евентуалну алтернативу. Ови креатори „реалности“ (стварности) морају да буду признати не само као они који су у праву кад је реч о њиховом схватању света и идеологије, већ и као честити браниоци истине (овде: КиМ). Другим речима, имамо још један начин изражавања ароганције и силеџијства. То је начин на који актери скривају сопствену несигурност, морално лицемерје и незаконито понашање. Ово је за њих, наравно, много боље и лакше него да прихвате истинску „реалност“ да су Косово и Метохија неотуђиво благо српског народа, да наше светиње не могу штитити и обнављати вековни и заклети непријатељи, рушитељи и уништитељи њихови.

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Ипак, такви треба да знају, да једино Црква Христова нема алтернативу у овоме свету, јер нема другога имена под сунцем којим би се могли спасти, сем имена Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. То је наша једина и вечна РЕАЛНОСТ коју морамо да прихватимо.

Светом архијерејском сабору одан у Господу
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

**********

Уз овај текс дајем и следеће прилоге о Епископу Артемију, који је у најтежим временима за Србе и Православље, храбро стао на браник истине, србства, очувању изворног Православља и Светосавља, не марећи за овоземаљске неправде, клевете, лажи и сплетке, јер једина права истина је она вечна и непролазна, духовна.

Епископ Артемије на ТВ Коперникус

Vodpod videos no longer available.

Линк ка видео прилогу на: http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 1 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 2 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Драган Симовић: Словенска Духовност


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Реч се Живота, гле,
У Вечну Потку
Уписује!
И бива узроком
Будућих светова.
(Песник Румених Облака)

И гле! рађа се из Језгра Пра Бића, из самог Суштаства Духовних Светова, Љубав што се већ, низ Златну Сунчеву Осу, низводи на Мајку Земљу, и што ће, ускоро, запљуснути и прожети свеколики Род Човечански, и сва ина бића и суштаства што јесу и бивају Једно Једнијато са Мајком Земљом. Тај трен је веома близу, и тај тренут се већ догодио на Вишим Ступњевима, и полако се низводи, попут горског слапа што слапи преко стена, и у сваком следећем трену, као прасак зоре, праснуће и обујмиће Душевно и Духовно Биће Мајке Земље.

Догодиће се рођење Новог Духовног Сунца, и Планета Земља постаће Звезда Земља, и Живот на Земљи биће Живот у Духу Стварања. То сви и предосећамо и осећамо у језгу Властите Душе. Они који дејствују за Светлост, чине још већа дела Љубави и Доброте; а они што дејствују за Таму, и они чине још већа дела, али дела Мржње и Зла.

Зато је у овом трену тако студено и мрачно у Свету, и зато је у овом трену толико Сенки и Утвара, толико грозоте и пустоши. Време Синова Таме већ је истекло, и стога су они овако бесни и жестоки, па нам се чини да су посве завладали Светом. Не, то је само привид! Ово више нису ни саме Сенке, већ Сенке од Сенки.

Усредсредимо се, ужижимо се, на Живот без почетка и свршетка; усредсредимо се на Лепоту и Доброту; ужижимо се на Љубав и Светлост!

Оно што сневамо то нам се и дешава, и оно што мислимо то и нас мисли! Ми смо рођени, позвани и призвани, да будемо Сутворци са Јединим Творцем. Створитељ је изнедрио а потом изобразио Човека, да му Човек, Биће Словесно, буде Сутворац у Великом Стварању све нових и нових Духовних Светова.

Оно што наилази, што се на Земљу низводи, то је управо Чиста Намера Јединог Створитеља, коме су наши Велики Преци самосвесно служили, и који бејаху Једно са Једним Великим у Стварању.

Ведски Срби и Бели Словени већ одавно знају за Ово Што Наилази, њима је давно речено за Рођење Новог Доба у Духу Великоме, уистини, Рођење Новог Доба Словенске Духовности!
Зато је свуда у Свету прогон Ведских Срба и Белих Словена. Синови су Таме умислили да ће осујетити Рођење Нове Духовности, ако истребе Ведске Србе и Беле Словене. Али су они тиме само убрзали Точак Пра Васељене; будући да је Ново Доба, по Првотној Намери, требало да се догоди тек кроз два века!

У времену које долази, биће веома важна чистота и лепота Језика, јер ће изравно кроз Језик и преко Језика да се предају суштаства и објаве Великог Духа Стварања. Зато је још пре једног столећа, по замисли Синова Таме, и кренуло кварење, прљање и тровање Србског Језика.

Зато је још пре једног века, опет по замисли и намери Синова Таме, отпочело у Свету ругање Поезији и ругање Духу Уметничке Лепоте. Зато је још пре стотину година и отпочело, опет из радионице Синова Таме, ниподаштавање и омаловажавање Словенских Језика; а изразито Србског Језика, као изравног носиоца Ведског Светлосног Печата.

Реч словесно и свесно изговорена, носи дејство и енергију Светлости, и ми се управо преко Речи, привезујемо за Вечну Потку и качимо на Пупак Пра Васељене, бивајући саобразни са Великим Бићем Стварања.

Многи су поверовали Унуцима Лажи и Синовима Таме, одрекавши се лепоте и чистоте Језика својих Посвећених Предака, и тиме се исписавши из Словенске и Ведске Књиге Живота.

Они који су заборавили Језик својих Великих Предака, тешко ће, у Пределима Наспрамних Огледала, моћи да препознају Сунчеву Осу, и Пут Што Навише Води понад светова Сутона и Сумрака.
Али, има наде за све нас!

Један Ведски Песник каже, да је довољно да знамо десет Светих Речи из Језика својих Великих Божанских Предака, и да ће нас енергија тих десет Речи провести и пронети кроз Светове Таме, и, потом, узнети до Пра Светлости, где Сви бивамо, и остајемо, Једно у Једноме!

На светим водама Словенског Дунава,
у јесен што мирише на дуње и босиљак,
једанаесте године, двадесет и првог века.

%d bloggers like this: