Драган Симовић: Моји Галактички Преци


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813

Лирски записи

01

Срби су много што-шта преживели у својој стотину векова дугој повесници, али ова понижења, овај јад, ову духовну беду,
овај стид и срам – неће преживети.
Ниједан народ у својој повесници није био тако понижен до скота, до последњег скота.
Оваква понижења могу да доживе, и преживе, само они који се више не рачунају у људе, не рачунају у словесне народе.

Са становишта духовне науке, са једног вишег ступња Свести, боље је да смо нестали, да смо заувек нестали са овога света, него што смо доживели сва та понижења.
Оно изабраних и одабраних Срба, оно расних и самосвесних Срба, знам, поуздано знам, неће преживети ова понижења Србства.
Одлазиће један по један, један за другим, или, пак, сви скупа, са овога света, а остаће само они Срби који у суштини, у бити, и нису Срби, већ само користе лажна србска имена, да би што више обрукали и понизили Србство.

Заиста, Србство је овога пута понижено и обрукано за сва времена.
После овога и неће више бити никаквога Србства на Земљи, већ ће опстати нешто што је ругање Србству,
нешто што је спрдња са Србством.

02

Враћам се својим коренима, својим боговима и прецима, враћам се првобитном бићу звездане расе, враћам се прецима Стриборјанима, Хиперборејцима и ПраАријевцима, враћам се вери својих посвећених предака, јер са овим Србима који се ругају свему Србском, уистини, немам ничег заједничког, нити то може бити мој род, нити, пак, то јесте мој народ.

Не желим да ови лажни, да ови вештачки створени Срби брукају моје богове и моје претке који су и живели и умирали, и, опет, и умирали и живели држећи се Сварожнице, држећи се Галактичке Вертикале.

03

Ми смо од ПраВасељене, од Духа Стварања, од Свести, од Створитеља добили многе дарове, а један од тајинствених дарова јесте и тај, да смо ми кадри не само да мењамо и стварамо своју судбину, већ можемо – у својој стваралачкој машти, у сновима својим – да бирамо, да стварамо, и да обликујемо како своје потомке тако и своје претке.

04

Нека се свако од нас изјашњава како год пожели – јер свако од нас ствара своје претке – али, што се мојега бића и суштаства тиче, ја сам Стриборјанин, Хиперборејац, ПраАријевац, потомак посвећених божанских предака, који и данас живе у Галактичком Језгру и, који ми, све време, припомажу у овоме свету привида, варки и опсена.

05

Ови лажни и вештачки створени Срби нису моји Срби, нису Срби орлови и соколи, нису Срби летачи, већ су то пузавци и гмизавци који су Србство понизили до скота, до последњег скота.
Неће ме више ништа ни везивати ни повезивати са њима, нити у овоме свету нити у иним световима.
Кретаћу се усамљен као носорог, као степски вук, повезан са својим Галактичким Прецима, повезан Бесмртним Боговима.

06

Нека у овоме свету скончам као последњи просјак – јер сам међу овим лажним и вештачки створеним Србима одувек и живео као просјак (будући да су ме све време, од када знам за себе, вазда прогањали и кажњавали за све оно што сам, као песник, чинио за Србство) – али ћу до свршетка свог земаљског животног тока остати веран Светоме Завету својих Галактичких Предака.

Драган Симовић: Велика Правасељенска Завојница


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику,
наћи ћете документарни филм у песничкој речи, наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.

Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02

У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак,
у овај тренутак, у вечно сада.

Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.

Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића,
како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.

Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит,
како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03

Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову,
али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.

Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Драган Симовић: Вилинка Словенска Светлана Стевић


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

********

Пробудите ме
У праскозорје
Будућега века,

Кад багрем бео
У цвату буде!
(Песник Румених Облака)

Једна дивотна песма, која се давно зачела, и већ родила у пурпурним световима Духа Стварања, никако не може на Земљу да се низведе. Трепће и титра мед звезданим јатима, у пределима тишине и сневања, лагана и прозрачна попут вилинске кошуљице.

Та песма дивотна, праискона, јесте тајинствен и скоро непојаван глас Светлане Стевић. Рекох глас, а није глас. Грло! У оном праизворном значењу те речи.Заиста, речи и песника некад издају. Измичу му, и узмичу.

Песник је праискони ловац на речи и снове. Лови, а уловљен бива!
То грло, којим пева и поје, попева и пупева Светлана Стевић, уистини, није од овога света. То је грло једне од вила, али једне од оних вила која имађаше најумилније гроце. То може бити Орана Свамила, вилин-краљица горских језера. Путеводитељка песника и певача из брезових шума, на Белој Родини, подно Вечерњаче.

На то грло Светланино попевају сви Древни, Ведски Срби и Бели Словени, сви они који су кроз векове и светове пупевали: Сунцу, Звезданим Јатима, Роду, Природи, Великој Мајци, Пра Васељени.

Без њиховог попевања све би стало, све би увенуло, све усахнуло, све ишчилело, све обамрло. Попевање није певање, већ Стварање. Постање, Живот и Пра Живот! Попевати, сведочи Светлана, значи живети и стварати, стварати и живети, у Простору и у Времену, у Бескрају и у Вечности.

Светлана је божанство Светлости. Кроз то име слапи Праискона Светлост. И Светлост се преко имена низводи у грло, и грло попева Светлост. Дуго се стварало и рађало то грло. И дуго се чекало на њега. Вековима је Род Србски живео без грла.

Живео, а није живео! Не може се живети без попевања. Јер, живети, значи попевати. Тешко роду и народу који не уме да попева! Кад нам утихне и умукне попевка, пој и песма праискона, значи да смо се исписали из Књиге Живота. Да нас нема више.

Да нас нигде нема!

Драган Симовић
На водама Словенског Дунава.
у јесен позну, 2011. године.

********

Светлана Стевић: Косово

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Светлана Стевић: Девојка се Сунцу противила

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Драган Симовић: Поље Беле Сварге


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Наше мисли имају чудесно божанско дејство, поготову када смо преко Ума прикључени на Правасељенску Свест. Песнички речено, када смо мислима изравно повезани са Пољем Беле Сварге, илити са Пољем Космичке Прасвести, тада наше мисли уобличавају Стварност на Свих Дванаест Ступњева Великог Стварања.

Поље Беле Сварге могу да васпоставе и три Човека, ако су саобразна са Великим Духом Стварања, и ако су васаображена са Правасељенским Бићем Свести. Из Поља Беле Сварге може се дејствовати на Стварност, како у Највишим, тако и у Најнижим световима.

Велики Посвећеници тако дејствују у Свету, на дух времена, као и на Велики Дух Времена (а то је Дух Доба, Дух Ере, Дух Епохе!), чинећи дела Љубави и Доброте, како за свој Род, тако и за Човечанску Расу, па и за Мајку Земљу.

У времену долазећем, у времену што је већ дошло, и јесте, Велики Србски Посвећеници морају, већ у овом трену, да васпоставе Поље Беле Сварге (а то је оно што се у тајним братствима зове Егрегор!), јер ће једино тако моћи да се сачува и спасе преостало Бело Србство од Синова Таме, који су у овом времену жешћи него икад!

Шта је Поље Беле Сварге? Песнички речено, Поље Беле Сварге јесте енергетско-ментално-духовни штит, од којега се одбијају све енергетске и менталне стреле Синова Таме. Надаље, то је мрежа неуништивих енергетских влакана која стварају наше божанске мисли, а та енергетска влакна некада и вековима остају неразграђена, чувајући Биће и Суштаство једног народа. У овом времену, Срби су, заиста, једини народ који нема васпостављено Поље Беле Сварге, и, ако то не учинимо у овом часу, бићемо, напросто, већ колико сутра, заувек поништени од Синова Таме.

Шта нам је чинити?

Пре свега, Србски би Посвећеници требало, преко електронске мреже на Интернету, да васпоставе и ону још тананију, још суптилнију, енергетску и менталну мрежу! Искуство Великих Посвећеника казује да су и компјутер и Интернет веома осетљиви на наше мисли. Опити Великих Посвећеника казују да усредсређене мисли, уз јаку имагинацију и визуализацију, могу и на даљину да утичу на рад компјутера и Интернета. Један Србски Посвећеник сведочи, да је ментално издавао наређена компјутеру да дејствује искључиво преко ћириличног писма, и каже, да већ после кратког времена компјутер није хтео да прихвати ниједно друго писмо, све док га Посвећеник није рашчинио од тих чини!

Ово чудно звучи уму заробљеном у тродимензионалном свету, али уму који је прешао пети ступањ креативне имагинације, ушавши у поље Петог Пространства Стварања, то је посве разумљиво и остварљиво.

Србски Егрегор могу да васпостављају по тројица, по деветорица, по тридесет и тројица посвећеника, у заједници или понаособ, али свесно и самосвесно, а то значи, при пуној и чистој Правасељенској Свести, преко Дванаестог Ступња Стварања. То ће бити енергетска и ментална србска мрежа која ће се прожимати са електронском информационом мрежом. Шта ће то у стварности да значи? Опет, песнички речено, то ће да значи, да нико преко те србске мреже неће ни моћи ни смети да шири неистине о Србима. Свака лажна информација, у трену, биће самопоништена!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Драган Симовић: Веровао сам! И знао сам! Белим Србима посвећено, Ратницима Светлости


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Веровао сам!
И знао сам!

Белим Србима
посвећено,
Ратницима Светлости.

Веровао сам! И знао сам!

Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости, Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности; они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна, за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.

Веровао сам! И знао сам! Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка, да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.
Веровао сам! И знао сам! Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!

Веровао сам! И знао сам! Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости. Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.

Веровао сам! И знао сам! Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле, Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,
у сутон вечерњи, 30. рујна, 2011. года.

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Повезан прилог:
Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“
http://wp.me/p3KWp-4BE

%d bloggers like this: