Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Бугарска историчарка у докторској дисертацији открила: Албанску нацију је вештачки креирала Аустро-Угарска!!


Извор: ФБР Журнал

Објављено 09.08.2012.

ШИПТАРИ НИКАДА НИСУ ПОСТОЈАЛИ КАО НАРОД, већ их је народом учинио Аустро – Угарски двор, ујединио различита племена, сачинио један језик и све то потпомогао новцем како би амортизовали српски притисак и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу истих Аустро-Угарa.

Приредила редакција ФБРрепортера

Белешка ФБ Младен Радовановић (објављено у четвртак, Јануар 12, 2012 у 12:05 пре подне)

“МОЛИМ СВЕ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ ДА ПАЖЉИВО ПРОЧИТАЈУ ОВУ ИНФОРМАЦИЈУ

Половином октобра прошле године сам обавештен да је умрла моја добра другарица доктор историјских наука Теодора Толева. Тог тренутка и дуго после тога нисам могао да дођем себи, јер је била не само моја добра пријатељица и уопшtе Срба већ и изузетна особа и интелектуалац који је дошао до открића изузетних у својој области што је била и тема њене докторске дисертације значајне у светским оквирима а и посебно за нас Србе. У годинама дружења са њом ми је не само причала, већ ми је и представљала свој рад који је за мене тада, око 2005. – те био шокантан јер је потврђивао документовано све оно за шта се сматрало да је „романтични поглед“ српских националиста: ШИПТАРИ НИКАДА НИСУ ПОСТОЈАЛИ КАО НАРОД, већих је народом учинио Аустро – Угарски двор, ујединио различита племена, сачинио један језик и све то потпомогнуо новцем како би амортизовали српски притисак и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу истих Аустро-Угара. Пасионирано сам гутао сваку Теодорину реч и наравно ширио истину, на коју су многи одмахивали руком.

Како је тема коју је обрадила у докторату (документована у сваком свом детаљу) сасвим супротно гледиште од званично важећег “међународне заједнице”, говори о изузетној тежини и важности информације и поруци коју са собом носи: Европска Унија и њене владе заједно са УСА и НАТО су гомила лажова и ниткова а посебно елите Аустрије, Немачке и Мађарске. Последњи контакт са мојом драгом Теодором сам имао непосредно пре напуштања Шпаније када ме је назвала и тражила од мене неку врсту заштите јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују.

Сада када смо пред изборима, нас 99 % можемо да учинимо нешто: а то је да шерујемо и раширимо истину по Србији а и свету! Разбијмо окупаторе Косова и Метохије и њихове слуге у Србији! Молим озбиљне људе, српске патриоте да рашире глас истине који собом носи животно дело моје покојне другарице, пријатељице свих Срба у Барселони и уопсте српског народа! Теодора је можда убијена, тихо уклоњена због нас Срба и због истине и доказа који српском бићу недостају као кисеоник, храна и вода. Молим да се сви у једном тренутку уозбиљимо и схватимо да у рукама имамо дијамант који може свима да нам донесе нову истину, нову владу, нов међународни положај. Помозите мени, помозите себи, помозите нашој Србији, помозите нашем народу на Косову! Преклињем вас!”

*****************

Распад Србије и вештачка творевина албанске нације је доказана докторском дисертацијом!

Рана смрт бугарске историчарке Теодоре Толеве је прекинуо једну обећавајућу каријеру на самом почетку. Научник и полиглота, радила је на различитим темама од геноцида над Јерменима, до рата за Шпанску сукцесију. За Европску историју XIX – XX века, њен рад у вези албанске нације је врло револуционаран и без икакве сумње биће предмет даљих истраживања и многих полемика. У модерној и важећој историји (Stavro Skendi, Peter Bartl, George Castellan, Hans Dieter Schanderl) се подразумева да је албанска нација у XIX веку већ постојала на чврст и несумњив начин.

toleva1

Теодора Tолева је током једног истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у отоманској империји, у царском архиву у Бечу (haus-, hof-, und staatsarchiv) у једном “архивском инциденту” – случајности по њеним речима, нашла документе у вези тајних састанака аустро – угарског двора одржаних 1896! Ни она сама у том моменту, није могла да замисли да ће се следећих неколико година посветити једном дубоком истраживању које ће да резултује њеном докторском дисертацијом на универзутету у Барселони!!

Утицај аустроугарске империје на креацију албанске нације!

Ти састанци се помињу у документу : “Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl”, али им се не придаје велики значај. По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч да учини конкретне напоре да је изгради (!!!), хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.

Мотиви Аустро – Угарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе а дугорочно Русије. Без сумње је губитак Теодоре огроман губитак за науку а изнад свега губитак личности такве људске категорије која је без сумње оставила дубок траг у свима нама који смо имали част и привилегију да је познајемо!

http://www.semanarioserbio.com/

SEMANARIO SERBIO – IN MEMORIAM: TEODORA TOLEVA
http://www.semanarioserbio.com

*****************

Прилог: Основне информације о одбрањеној докторској тези – наслов, аутор, универзитет, департман, датум одбране, ментор, чланови комисије и резиме.

http://tesis.com.es/documentos/
http://www.ub.edu/dphc/albania.htm

toleva

Tesis: La influencia del imperio austro-húngaro en la construcción nacional albanesa, 1896-1908

Autor: Todorova Toleva, Teodora
Universidad: Barcelona
Departamento: Informacion No Disponible
Fecha De Lectura: 16-09-2008
Director: Colomines Companys, Agusti

TRIBUNAL

Presidente: Termes Ardevol, Josep
Secretario: Suau Puig, Jaume
Vocal:          Olive Serret, Enric
Vocal:         Guibernau Berdum, Montserrat
Vocal:        Vinyamata Camp, Eduard

Descriptores: HISTORIA CONTEMPORANEA
Resumen:

Esta tesis, como señala su título, trata del papel que desempeñó el Imperio Austro-Húngaro en la construcción nacional albanesa en el período 1896-1908. Los documentos manejados, encontrados todos en el Archivo Imperial y Real de Viena () y en su gran mayoría todavía no publicados, nos llevaron a la hipótesis, de que entre la población albanesa, bastante heterogénea en la época antes señalada, no existía el sentimiento de pertenencia a una nación y que el Imperio de los Habsburgo por razones políticas y estratégicas a largo plazo, desarrolló una serie de actividades para fomentar dicho sentimiento. Para examinar esta hipótesis estudiamos las actividades austrohúngaras que pertenecen al ámbito de la educación, el periodismo, de la codificación del idioma escrito unificado, de la publicación de textos de carácter nacionalista en albanés. También prestamos atención al trabajo que Viena efectúa en este sentido con el clero católico que es activo entre los albaneses católicos del Imperio otomano, así como sus iniciativas para fomentar la unión entre los clanes musulmanes y católicos de los albaneses. La conclusión a que llegamos en base al exámen de las actividades e informes de los agentes diplomáticos austrohúngaros, es que Viena tuvo un papel decisivo para que el sentimiento de pertenencia a una nación arraigase entre los albaneses del Imperio Otomano.

ФБР: Приближан превод резимеа: Ова теза, као у наслову, посматра улогу коју је имала Аустро-Угарска империја на изградњи албанске нације у периоду 1896-1908. Обрађена докумената која се налазе у царском и краљевском архиву у Бечу (HHStA) и која углавном још нису објављена, довела су до хипотезе, да албанско становништво, које је било врло хетерогено у наведеном периоду, није имало осећај припадности нацији, а да је Хабсбуршко царство зарад политичких и дугорочних стратешких циљева, развило низ активности како би се тај осећај изградио. Да би испитали ову хипотезу ми смо проучавали аустро-угарске активности које се односе на образовање, новинарство, кодификацију јединственог писаног језика, објављивање текстова албанско-националистичког карактера карактера. Такође, пажња је била усмерена и на рад у том правцу католичког свештенства које је било активно међу Албанцима у Отоманском царству и његовим напорима да се промовише јединство међу клановима муслиманских и католичких Албанаца. Закључак до кога смо дошли на основу прегледа активности и извештаја аустро-угарске дипломатије јесте да је Беч одиграо пресудну улогу како би се међу Албанцима у Отоманској империји дубоко укоренио осећај припадности нацији.

*****************

за ФБР Фердинанд Страшни:
СВЕДОЧЕЊЕ О ОДНОСИМА СРБА И АРБАНАСА, односно о постојању Арбанаса на овом простору говори др Јован Деретић на предавању у Крагујевцу у новембру 2011. (Видео)

Проф. Деретић – „Срби и Арбанаси“ 1

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Погледајте други део, трећи део.
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

*****************

Нашо сам на интернету једно целовито Деретићево предавање о Шиптарима.

Срби и Арбанаси (Арнаути – Шиптари)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ватикан крије истину о пореклу Срба и Хрвата, али докле?


Извор: ФБР Монитор

БЕОГРАД – У библиотеци у Ватикану чува се историјска књига из 16. века дубровачког професора Мавра Орбинија за коју постоји Упутство особљу библиотеке у коме пише: „недоступна за Србе“ – полазна је чињеница књиге Вукашина Илића које је надавно промовисана у Центру за културу Раковица. Та књига крије истину о пореклу Срба и Хрвата, речено је на промоцији.

Уз помоћ бораца за истину попут Вукашина Илића и огромне снаге интернета, истина о Србима ће заживети у народу, биће присутна у умовима, то медији не могу да избришу, а кад се и контролисани медији ослободе мрака, јер стиснуту песницу не можеш да држиш нон-стоп 24 часа стиснутом, ма колико је стисак јак. Шака ће почети да се отвара, стисак лажи ће неумитно да попушта, попушта, попушта...

Уз помоћ бораца за истину попут Вукашина Ј.  Илића и огромне снаге интернета, истина о Србима ће заживети у народу, биће присутна у умовима, то медији не могу да избришу, а кад се и контролисани медији ослободе мрака, јер стиснуту песницу не можеш да држиш нон-стоп 24 часа стиснутом, ма колико је стисак јак. Шака ће почети да се отвара, стисак лажи ће неумитно да попушта, попушта, попушта…

Књига „Срби од искона“, према речима књижевника Милана С. Крсмановића, је напор да се српском а и осталим народима отворе очи и укаже на велике факсификате „германске Бечко-Берлинске школе према којима Срби на Балкану нису староседеоци, него дошљаци“. Илић, како каже Крсмановић, тврди да су у тој лажној историјској школи прескочени миленијуми како би тиме био постављена основа за политику продора немачког утицаја преко Балкана на Блиски исток познатог као политика „Дранг нах остен“.

„Жалосна је чињеница да историјску старост Срба на Балкану и не само на Балкану већ на целом евроазијском простору и афричком простору прешућују не само страни историчари, него и наши. То су бројне лажи од којих се памет мути“

– рекао је Крсманоивић.

Рецензент Илићеве књиге академик Петроградске академије Павле Џелетовић каже да аутор настоји да хронолошким редоледом упозна читаоца са стварним, а не фалсификованим историјским чињеницама.

-Врло апликативним стилом Илић презентира три изузетно значајна светска налазишта Лепенски вир, Старчево и Винча. Ови локалитети и материјали пронађени у њима омогућили су дргачије погледе на минуле цивилизације – наводи Џелетовић.

У књизи „Срби од искона“ наводе се многи факти о пореклу народа који су сврстани у Словене, што је појам настао око шестог века када се окончало формирање германске нације и немачког језика који Срби нису могли да разумеју па су отуда та, германска племена назвали Немацима тј. онима који су неми, док су сви остали народи настали из једног српског корена названи Словени – они који се међусобно разумеју тј слове. Илиће о пореклу Хрвата каже:

-О Хрватима и њиховом пореклу још је Грк Лаоник Халокондило писао: Прва Бела Србија протезала се све до Балтичког мора до Црног мора , а на југозападу до карпатских планина, на чијем се обронцима населило по злу чувено племе Хрвати, који су се од Срба одвојили.

Ова истина о пореклу Хравта доказана је недавно када је у ипсолун хромозомима Хрвата нађено да су они пореклом Срби што је у Хрватској јавности изазвало огорчење и неверицу. Ове чињенице објашњавају зашто се у ватинској билиотеци крије спис Мавра Орбинија који садржи истину о порекли Срба и Хрвата и само један у низу доказа да су Хрвати пореклом Срби и то не само од 19. века када су у западној Херцеговини Срби покатоличени него од самог настанка овог племена у давној прошлости.

*****************

Том скривању истине о пореклу Срба полако али сигурно ближи се крај. Своје фалсификоване германско-нордијске историјске школе одрекла се и немачка академија наука једино србска САНУ и Ватикан (што је и разумљиво за ватикан) узалудно ћуте мислећи да ће сакрити истину. Уз помоћ бораца за истину попут Вукашина Илића и огромне снаге интернета, истина о Србима ће заживети у народу, биће присутна у умовима, то медији не могу да избришу, а кад се и контролисани медији ослободе мрака, јер стиснуту песницу не можеш да држиш нон-стоп 24 часа стиснутом, ма колико је стисак јак. Шака ће почети да се отвара, стисак лажи ће неумитно да попушта, попушта, попушта…

Светлост истине продреће и у медијима.
Она већ продире, управо у овом тренутку!

Можда је то ова  Орбинова књига…

Скините књигу:
Мавро Орбин – Краљевство Словена (9 мб.)

Мавро Орбин
Краљевство Словена

%d bloggers like this: