Србском народу је отет суверенитет у сопственој држави…!


Да је то тако, да је србском народу отет суверенитет путем ових нелегитимних избора од 21. јуна 2020.  говори анализа Александра Шаргића са Јутјуб канала: „Трибал Глобал“. Александар указује и на најбитнију ставр, а то је како да народ поврати нсуверенитет….

Александар Шаргић – Прави циљ и критична маса (23.06.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Србија више није држава. Србија је једна обична лудница у којој су прави лудаци и психопате у виду политичара, већ дуже време на слободи. Тако да шта вреди бити нормалан и моралан човек, када су главни лудаци на слободи, а не у лудницама и при томе још и управљају Србијом…..

Драган Радовић – Главни проблем у Србији су криминализована бирократија, заштићени бизнисмени и политичари


Извор: Србин Инфо

Драган Радовић је економски аналитичар и борац против сиве економије. У последње време чест je гост у многим телевизијским емисијама посвећеним тој друштвеној области. Све више експониран и у електронским медијима.

Захваљујући Драгану Радовићу, Србијом се шири истина о високоорганизованом државном криминалу.

Захваљујући Драгану Радовићу, Србијом се шири истина о високоорганизованом државном криминалу.

Господине Радовићу, какво је Ваше мишљење о либералној економији коју Србија води?

– Потпуно погрешан модел, у томе се слажу скоро сви економисти који нису на платном списку државе. Мислим да је нама много већи један други проблем, то су криминалне радње унутар Србије у којима највише учествује криминализовани део бирократије, заштићени бизнисмени и политичари који све то покривају.

Славица Мојсин, новинар

Славица Мојсин, новинар

Да ли треба вратити царину на робу коју Србија може сама да произведе или је концепт либералне економије, где се укидају царине и не штити се домаћа производња „прави пут“?

– Царињење робе из иностранства је добра мера која би штитила домаће тржиште. Много боља мера за заштиту нашег тржишта и домаћих произвођача, била би спречавање шверца преко Царине који на годишњем нивоу износи четири милијарде евра робе, шверц у коме учествују сви наведени у одговору на прво питање. У малопродаји шверцована роба има вредност 6 до 8 милијарди евра, само утајени ПДВ достиже 900 милиона евра.Спречавањем овог криминала на тржишу би се створио огроман мањак робе што би далo праву шансу домаћим произвођачима да повећају производњу.

Које су позитивне, а које негативне импликације страних инвестиција с обзиром на то да се субвенционишу из нашег буџета?

– Довођење страних инвеститора, уз субвенције, да би запошљавали раднике који раде за минималну зараду је потпуни промашај, једноставно нема позитивних ефеката.

Како се заштитити од нелојалне конкуренције у виду страних предузећа?

– Једини начин је да развијамо технологије које они не желе да раде. Пример је производња у којој има много мануелног рада: текстилна индустрија-шиварство, обућарство и друго.

Зашто све више домаћих привредних субјеката клизи у сиву економију?

– Највећи разлози бежања у сиву зону су непостојање контроле од стране пореске службе, жеља привредника да на утаји пореза остваре додатну зараду и на трећем месту превисоке пореске стопе.

Сматрате ли да су кажњавање и инспекцијска контрола решење сиве економије, или би више помогле неке друге мере, попут заштите од монопола и то да држава испуњава сопствене обавезе према привредницима?

– Сива економија се врло једноставно решава, у циклусу од једне до две године. Први корак мора да направи држава снижавањем већине пореских оптерећења: 1. оптерећење зарада за трећину, 2. порез на добит са 15 на 10%, 3. порез на дивиденду са 20 на 10%, порез на имовину на 0,1% уз примену на реалну вредност имовине, 4. порез на закуп са 20 на 10%, 5. брисање већине парафискалних намета. Други корак је да држава остави привредницима прелазни период од три месеца како би увели пословање у легалне токове: раднике са црног у рад са пријавом, као и пријављивање целокупног промета. По истеку прелазног периода Пореска управа Србије мора кренути у контроле, кратке и брзе, сви који би радили супротно закону, вршили утаје пореза по било ком основу, морали би да осете јаке репресивне мере државе (вишеструко веће казне од износа утајеног пореза, затворске казне, одузимање имовине и др.)

Да ли би по Вашем мишљењу укидање двоструких намета, на терет радника и на терет послодаваца, које плаћа послодавац, смањило броја радника који раде на црно?

– Два су услова за смањење рада на црно: умањење оптерећења зарада за трећину (тренутно 62 до 65%, снизити на 42%) и разрезивање високих новчаних казни за све прекршиоце.

Да ли бисмо више постигли спречавањем увоза или производње копиране робе, него кажњавањем малих предузетника, који ту робу купе легално односно преко фактура и исту продају?

– Спречавање увоза свега и свачега је приоритет у Србији, кажњавање привредника је последња мера, треба применити систем штапа и шаргарепе, између увоза и штапа читав низ повољности се морају дати привредницима.

Глумица Тања Бошковић о политичарима: Они се само боре за своје алаве задњице!


Тања Бошковић о политичарима: Они се само боре за своје алаве задњице!

„Они се само боре за своје алаве задњице! Само за своју личну корист! Презирем их!“

Потпуно је у праву, царица је, то су праве речи, савака јој част, послушајте све до краја!

Динар и евро


Аутор: Бранко Драгаш
http://www.dragas.biz/

Среда, 27 Аугуст 2008

Динар побеђује евро. Динар пробија све рекорде. Динар прелази психолошку границу. Свет је задивљен. Динар ће бити све траженији. Гувернер је поносан на успех динара. Динар ће наставити да јача. Тако, отприлике, гласе наслови и изјаве људи који се представљају за монетарне експерте.

Професори економије, љубитељи сваке власти, писци предговора збирке економске мисли деспотовог председника владе, неолиберални теоретичари који тезгаре по јавним предузећима, чланови управних одбора компанија у власништву деспотових тајкуна, консултанти непрофитних невладиних организација које, раме уз раме, корачају са министрима у најуспешнијим реформама у свету, независни и слободни новинари који су на платном списку страних влада, гомила незналица и полтрона из врха партијских олигархија и, на самом крају, али по наступу у медијима свакако најцитиранији економски мислилац наше транзиције, провинцијалац који је добио на поклон стан у престоници из средстава пореских обвезника и који ради у непознатом институту Привредне коморе, коју присилно морамо да плаћамо ми привредници, читава, дакле, та булумента празноглаваца, паразита, умишљених стручњака, моралних протува и фрустрираних типова, који нису никада провели ни дана у привреди, нити су својим радом и знањем створили неку нову вредност на тржишту, вредност која се продаје на том истом тржишту, раскокодакала се ових дана у јавности и блебеће гомилу глупости о динару и његовој величини.

Остало је само да нам саопште када ће поново бити проглашена Динкићева конвертибилност динара, па да читава ова транзициона превара постане нушићевска комедија. Да ли је стварно могуће да они верују да смо ми сви баш толико глупи да не схватамо о чему се овде ради? Да ли је стварно могуће да они потцењују интелигенцију овог опљачканог народа? Да ли они стварно мисле да смо ми лудаци којима могу да продају свакакве лажи и глупости? У било којој земљи ЕУ, чијем чланству толико тежимо, јавно мњење би растргло ове експерте без радног искуства и елементарног знања. Наша јавност, нажалост, упорно ћути. Наша стручна јавност је поткупљена. Изузев неколико заиста бриљантних доајена, углавном старина од интегритета, који опомињу да је јако опасно да се оваквим коцкањем води монетарна политика у земљи која нема никакву економску политику, остали стручњаци ћуте. Зашто ћуте? То ме је увек импресионирало. Зашто људи који нису глупи и који знају каква несрећа се спрема Србији смерно ћуте? Објашњење је врло једноставно или су поткупљени или су уплашени.

Подсећам вас да су, након петооктобарске контрареволуције, стручњаци у ЕПС-у тврдили да су знали да се наш једини енергетски гигант уништава, али да нису имали храбрости то да сопште. Наравно, све време су примали велике плате на својим високим менаџерским позицијама. Имали су храбрости да примају тако велике плате. Нису имали људског стида и професионалне одважности да напусте све то и не учествују у злочину против своје државе и свога народа. Али, то је већ посао за психоаналитичаре и психијатре.

Мој стручни задатак је да напишем оно што сваки нормалан грађанин Србије, који живи од своје плате, добро зна. Не морате имати докторат економског факултета да би схватили да се отворено и бестидно шпекулише са динаром и да се дрско и безобразно поткрадају грађани. У разговорима са обичним светом видим да је великој већини јасно да режим ради за инересе крупног банкарског капитала и да ће до последњег евра настојати да грађанима преотму девизе. Зашто грађани не устану против таквог неоколонијалног режима и не преузму управљање државом у своје руке, није ми јасно. Колико је стрпљење наших грађана? Шта више чекају? Можда чекају да се динар и евро изједначе. Можда чекају да неко други за њих уради оно што је дужност сваког грађанина. И зато, као грађанин који зна шта му је чинити, и пишем ове редове, верујући да још увек има оног предивног и поштеног света који се не мири са постојећим стањем, који је храбар и спреман, ако не због себе, а оно због наше деце, да устане у одбрану људске памети и грађанског достојанства. Мој задатак је да подстакнем такве грађане и да их наоружам најтежим чињеницама. А чињенице су поразне. Мада се прилично шпекулише са статистичким подацима и приказују и намештају подаци који одговарају демагозима из политичке олигархије, ипак, када укрстите званичне податке добићете јасну слику организоване преваре у држави.

Разматраћемо период од 2001. године до јуна 2008. године и упоредити званичне податке из статистичких државних извештаја. У том периоду збирна реална инфлација је била око 300 одсто, док је курс порастао свега око 30 одсто. Када инфлација брже расте од девизног курса, то значи да је домаћа валута прецењена и да она на дужи рок не може вештачким мерама да се брани. Галопирајућа инфлација толико је подигла бруто домаћи производ – БДП, намерно изражаван у последње време у текућим ценама, док је девизни курс десет пута спорије растао од цена, да смо добили да је у назначеном периоду БДП порастао за 305 одсто. Када збирно саберете раст БДП у свакој години, видећете да је кумулирани раст износио свега 39,3 одсто. Када раст БДП мерите у девизама, онда добијате да је то износ – 228 одсто. Шта то значи? Колики је стварни раст БДП? Ако је БДП 2001. износио 13,1 милијарда евра како је годишњим растом од 2,5 одсто – 8,4 одсто могао да нарасте до невероватних статистичких 29,9 милијарди евра на крају 2007. године? Каква је то математика?

Погледајмо како то изгледа на буџету? Приходи буџета државе износили су 2000. године – 31,550 милијарди динара, док су приходи на крају 2007. године износили – 580,390 милијарди динара. То је раст од невероватних 18,7 пута. Да ли је привреда толико добро радила и грађани тако добро живели да су повећали за 18,7 пута приходе своје државе? Да ли је то истина? Одговор знају предузетници и грађани када погледају своје пословне и личне приходе у фирми или породици.

Интересантно је да је већ прве године увођења демократије у Србији дошло до раста прихода државе са наведених 31,550 милијарди у 2000., на 125,069 милијарди у 2001. години. Такав четвороструки раст прихода буџета нису донели ни повећање производње, нити увођење ПДВ, већ је то последица монетарне експанзије.

Упркос тврдњама гувернера бирократе Јелашића, хладног, уштовљеног чиновника који спроводи интересе како крупног банкарског капитала, тако и деспотових тајкуна, отуда поклоњена вила на Уклетом брду од 350.000 евра, док она стварно кошта преко 3,5 милиона евра, који својим једноличним и досадним излагањима хипнотизира стручну јавност, да се у Србији спроводи изузетно оштра рестриктивна кредитно монетарна политика, показатељи говоре потпуно супротно. Погледајмо објављене податке Народне банке Србије. Готов новац у оптицају 2000. је износио 10,993 милијарде динара, да би се тај износ у јуну 2008. попео на 74,10 милијарди динара. Значи, имамо 7,41 пута више новца у оптицају. Динарски примарни новац порастао је у истом периоду са 19,013 на 182,233 милијарде динара или за скоро 10 пута више. Укупан примарни новац порастао је са 34,026 милијарди на 432,292 милијарде динара или за 12,7 пута. Депозити по виђењу порасли су са 16,093 на 155,985 милијарди динара или скоро 10 пута више. Новчана маса М1, грубо речено сви новчани рачуни, укључујући и новчана средства локалних органа власти, са којих се може плаћати без ограничења, порасли су у посматраном периоду са 27,026 милијарди на 225,480 милијарде динара или 8,3 пута. Новчана маса М2, М1 увећана за остале динарске краткорочне и дугорочне депозите, повећана је са 32,894 на 365,834 милијарде динара или за 11,4 пута. Шта сви ови подаци значе? Значе само једно да се новац непрекидно упумпава у трули економски систем који хронично прави губитке. Упумпавањем новца расте инфлација. Упумпавањем новца расту плате у јавним предузећима. Плате се не зарађују на тржишту, него се добијају као награда за политичку послушност. Продуктивност рада у посматраном периоду повећана је свега 28 одсто, док су нето плате порасле 172 одсто. Новац се плански убацује да би се поткупили запослени и наставила несметано пљачка. Али, такво стање је неиздрживо. Питање је само тренутка када ће све то да пукне.

Ову црну слику наше монетарне политике морамо заокружити податком да имамо рекордне спољнотрговинске дефиците и да смо за првих шест месеци направили дефицит у размени са светом око 6,4 милијарде долара, што је више од једне милијарде долара месечног минуса. Напомињем, да је у време деспота месечни дефицит био свега 100 милиона долара , а данас је десет пута већи. Тако смо од 2001. године до јуна 2008. неповратно изгубили око 52 милијарде долара. То је новац који је отишао из Србије. Просимо по свету, молимо и понижавамо се да нам одобре 52 милиона долара, продајемо наше људе за пет милиона долара, док се неповратно одлива 52 милијарде долара. Ко је овде луд? А ко ради за интересе страних држава и влада ?

Посебно је интересантан раст репо трансакција НБС, то је куповина благајничких записа НБС од стране пословних банака како би се, према тумачењима гувернера са Уклетог брда, сачувала макроекономска стабилност и одбранио курс динара. Репо трансакције 2001. године нису постојале, да би се у јуну 2008. износ попеле на 219,315 милијарди динара. Зашто су нарасле толико репо трансакције? Зашто су достигле износ од 2,92 милијарде евра? Одговор је врло једноставан. Банке се задужују у иностранству и уносе евро у Србију, мењају евро за динаре и добијене динаре пласирају НБС по каматној стопи од 15,75 одсто, док је некада та камата била преко 22,4 одсто. Већ сам писао о овој превари под окриљем гувернера Динкића и гувернера Јелашића и израчунао сам да је само у 2006. години зарада банака на овим репо трансакцијама, уз зараду на девизном курсу, била преко 306 милиона евра. Сматрам да је ово организовано пљачкање државе и њених грађана и да се на овакав начин никада не може одбранити макроекономска стабиност.

Посебно је важно истаћи, да је, услед великог и шпекулативног уласка девиза у Србију, дошло до много веће понуде девиза, него што је тражња за девизама, па се тако, на изузетно плитком финансијском тржишту, ствара привид слободног тржишта девиза и објашњава пад евра. Наводно, делује принцип понуде и тражње. Када је велика понуда изнад тражње долази до пада цена. Али они који су у јануарском року полагали Теорију цена код легендарног професора Зорана Пјанића и који су положили тај предмет, добро знају да постоји шпекулативна понуда и шпекулативна тражња које могу да извитопере овај тржишни постулат. То се данас намерно дешава у Србији да би крупни банкарски капитал и тајкуни увозици остваривали екстра профите. Дакле, намерно се упумпавају девизе на плитко девизно тржиште како би се смањио курс и откупило четири милијарде евра које наши грађани из расејања шаљу у своју отаџбину.

Већ је постало и досадно и препознатљиво да курс стално пада када су верски празници, нове године или годишњи одмори и када наши грађани долазе у матицу. Лепо их дочекују. Порука је јасна. Немојте да долазите, него само шаљите девизе. Што ви више шаљете, ми више зарађујемо. Опасно је да се ти наши грађани врате јер би створили већу конкуренцију на тржишту. Да су они дошли на време, никада гувернери не би били Динкић и Јелашић, нити би Ђелић био минитар финасија. Отуда толика монополизација тржишта.

Наравно, настављамо даље анализу података, због овакве експанзивне кредитно монетарне политике нарасла су потраживања од НБС. Тако су потраживања 2000. износила 45,037 милијарди динара, да би се у јуну 2008. попела на 554,305 милијарди динара или 7,4 милијаде евра. Преко 600.000 грађана је задужено, тако да њихов данашњи дуг износи 343,452 милијарде динара или 4,6 милијарди евра. Дуг грађана у 2000. је износио свега 2,849 милијарди динара, што значи да су се грађани здужили 114 пута више. Ако знамо да грађани држе на штедњи 5,5 милијарди евра, то онда значи да су банке узимале новац од једних и давале другим грађанима или, што рече један овдашњи банкар мом швајцарском пријатељу банкару, узимамо паре од глупих Срба и пласирамо их још глупљим и добро зарађујемо. То је, нажалост, сурова истина. Али то је могуће било извести само уз уништавање домаћих банака и довођење на власт консултаната мултинационалних компанија на привременом раду у влади Србије. Ето објашњења зашто су уништене домаће банке.

Подаци говоре да су капитал и резерве банкарског сектора порасли са 30,884 на 416,079 милијарди динара, док је капитал НБС у минусу 17,773 милијарде динара или 236 милиона евра у јуну 2008. Истовремено је објављено да су банке за првих шест месеци 2008. године оствариле профит од 267 милиона евра, док је читав профит у 2007. износио 294 милиона евра. Лепо. Банке увећавају дупло профите, док НБС прави 100 милиона евра губитке и има негативан капитал.

Последњи податак из јуна 2008. је алармантан. Србија се само у јуну задужила 1,447 милијарди долара, тако да је наш дуг нарастао на 29,447 милијарди долара. Где је крај таквом задуживању? На основу свега горе изнетог, јасно је да нема никакве рестриктивне монетарне политике, него да се новац непрестано плански убацује у систем и тако подрива економска самосталнст Србије. Циљ је да се сломи економска кичма Србије.

Политичари на власти раде против интереса државе, нације и самих грађана. Они су зликовци и криминалци који распродају државна богатства и задужују земљу да би остварили своје личне интересе. То је данас сваком нормалном грађанину јасно. Никада Србија није била у тежој ситуацији. Окупирани смо изнутра. Предвиђања су врло жалосна. Следи финасијски слом. Слично се десило у Русији у августу 1998. године. У једном дану рубља је банкротирала преко 500 одсто. Русија је била на ивици грађанског рата. Америчка администрација се спрдала са Јељцином. Празноглави Клинтон је лечио комплексе исмејавајући пијаног Јељцина. Претила је национална катастрофа. А онда је извршен тихи државни удар. КГБ је преузела историјску одговорност. Појавио се Путин.

Шта Срби да раде? Србија нема КГБ и нема Путина. Наш једини спас је у развоју демократије и подизању грађанских институција. То је пут којима морамо да идемо. Макар поново сви изашли на улице. А док се то не деси, чувајте евре.

Таблоид 161 2008-08-21

Имовинско стање политичара


Ево мало да се крстите и чудите држави Србији, где имовинско стање политичари пријављују сами,а не надлежне институције за проверу тога. Шта ради ова проевропска коалиција „дрматора-реформатора”?

Позову новинара на кафу и кажу отприлике ово:“ ја имам то и то, и само то и ништа више”…!?

А код обичног грађанина и приватника све то проверавају надлежне институције, инспекције, па траже повезана лица са дотичним, све како и треба. Али,  ДОС „богови” транзиције;- Динкић, Ђелић и „бескомпромисно реални” ЛДП илити „ЛДС”…Чедица Јовановић, имају привилегију да они сами кажу шта имају и тачка!

Какве провере надлежних институција и слична „сра*а”…

Ево извештаја поводом тога једне храбре жене, Верице Бараћ, из Владиног „Савета за борбу против корупције” …

Верица Бараћ – „Самоконтролори“

У развијеним демократијама подацима о имовини функционера се баве за то надлежне институције, а не сами функционери, у предизборне сврхе.

Челници коалиције која на предстојећим парламентарним изборима наступа под слоганом „Европска Србија“, ових дана су упознали јавност са својим имовинским картама. За њиховим примером су се затим повели председник ЛДП-а Чедомир Јовановић и потпредседник СРС-а Драган Тодоровић. Иницијативу за медијску презентацију имовинских карата покренуо је председник Г17 плус министар Млађан Динкић.

Не улазећи у веродостојност презентованих података, чињеница да се овим питањем баве сами функционери представља злоупотребу борбе против корупције у предизборне сврхе и суштински је обмањивање, а не информисање јавности. Тим питањем се, наиме, у развијеним демократијама баве институције у чију надлежност спадају имовинске карте, а не сами функционери који би требало да буду предмет контроле.

У Србији је за вођење имовинских картона надлежан Републички одбор за решавање о сукобу интереса. Одбор је основан Законом о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција априла 2004, а конституисан јануара 2005. Међутим,већ почетком 2006. Министарство правде је припремило нацрт закона о агенцији за борбу против корупције којим је предвиђено укидање поменутог одбора, док је тадашњи министар Стојковић јавно износио оцене да ова институција не ради добро. Септембра 2006. одбор је доставио влади своје предлоге за измене и допуне Закона о спречавању сукоба интереса које би им омогућиле ефикаснији рад, али влада на овај предлог није одговорила.

Јуна 2007. јавност је имала прилику да се увери да у делу закона који регулише подношење података за имовинске карте постоје озбиљни недостаци: Божидар Ђелић је избегао да помене акције које де факто поседује у Меридијан банци, изговарајући се да га прописи обавезују да пријави само имовину која се води на његово име, али не и ону коју поседују његове фирме. А како закон под повезаним лицима подразумева и стрине и заове, али не и правна лица са власничким уделом функционера, Републички одбор је против господина Ђелића обуставио поступак. Међутим, на истој седници, одбор је донео правни став да функционери у своје имовинске карте, осим података о правном лицу у ком имају акције, убудуће морају навести и своја имовинска или управљачка права с образложењем да се ови подаци не подносе само због праћења стања имовине пре и после вршења јавне функције већ и ради идентификовања повезаних лица.

Неколико месеци касније, Министарство правде је припремило нови нацрт закона о агенцији за борбу против корупције, који поново предвиђа укидање Републичког одбора.

Пре осам година, ДОС је уочи доласка на власт понудио грађанима уговор којим се обавезао на изградњу институција демократске државе. Данас, уместо да институцији надлежној за имовинске карте поднесу ваљан извештај, функционери који годинама отежавају рад Републичког одбора сазивају новинаре кући на кафу, и показују како су им станови скромни, а жене љубазне. Притом је министар, коме фали једна соба да би развио свој музички таленат, у протеклих седам година располагао практично целокупним финансијама државе, а да скупштина није усвојила ниједан завршни рачун буџета нити грађани имају веродостојне информације како су у том периоду трошене јавне финансије; иако је Закон о државној ревизорској институцији усвојен још новембра 2005. она до данас није почела са радом, па је Србија још увек једина европска земља која нема екстерну ревизију јавних финансија.

Онда грађанин изађе на улицу и види баснословно скупе предизборне кампање, митинге на које се страначки активисти довозе аутобусима из целе Србије, догађања народа за која се ђаци пуштају са часова, таблоидне репортаже са џет-сет пријема на којима министри и њихове супруге носе вечерњу тоалету скупљу од пријављене имовине.

Сутра ће политичке партије поднети извештаје о финансирању тако што ће лидери провести новинаре кроз скромне страначке просторије, упознати их са љубазним секретарицама и показати филадендрон који ту стоји још од Коалиције „Заједно“, телефонски апарат преко ког су бранили универзитет од Шешељевог закона, стари добри „пентијум 1″ са ког су пробијали медијску блокаду.

Ове 2008. године медији за чију независност смо се борили, уместо да прате успостављање и рад институција, воде аброве по министарским становима. Уговор са грађанима из 2000. године није испоштован, функционери одбијају да положе рачуне за свој осмогодишњи рад, а нуде нам нови уговор за пут ка европској Србији. Ко ће пристати да га потпише?

Савет за борбу против корупције

Рудолф Арчибалд Рајс: „Чујте Срби“!


Veliki čovek!!

Велики ЧОВЕК!

Иронија живота се поиграла са нама Србима… Арчибалд Рајс… пореклом Немац, а држављанин Швајцарске… био је већи Србин по срцу и души него многи „елитни“ Срби по крви!?

Рајс, као наш највећи пријатељ, Европљанин, у својој књизи „Чујте Срби“ причао је више о нашим лошим особинама, као прави искрени пријатељ, а веома је мало истицао наше добре особине.

Зато и служе пријатељи…да нам истину о нама кажу отворено … да би исправили своје грешке, свој погрешан пут…

Рајс је тестаментно завештао своје срце да почива на Кајмакчалану..да буде са својим друговима, борцима, због којих нас је и заволео!

Шта рећи кад се прочита ова књига?

Када се погледа уназад сто и нешто година, па све до данас, остаје једна горчина, беспомоћност и осећај дубоког стида!!!

Као да смо проклети,па имамо тако очајно лоше политичаре и „интелигенцију“ због којих смо више пропатили него од било кога!! Од њихових свесно и несвесно погрешних одлука…!

Рајс је био богат човек, угледан стручњак, велика је каријера била пред њим…
По образовању је био хемичар, а по професији криминолог.

Све је то Рајс оставио за собом, жртвовао могућност сјајне каријере и удобног монденског живота због нас Срба, а није морао…Међутим, заволео је нас и нашу одушевљену ослободилачку борбу са далеко надмоћним непријатељем.. дух је надвладао материју…!

Рајсова књига је дуго скривана од очију јавности…све до пре неколико година! Рајс је до танчина разоткрио сву поквареност и неморалност тадашњих Српских политичара и „интелигенције“, али,… то је један континуитет… ови данашњи су превазишли своје „учитеље“ у свему…!

Кад се замислим над том великом Рајсовом жртвом у име љубави према Српском народу, стид ме је и мука ме хвата кад помислим на прљаве комуњаре из бившег режима и ова нова Петооктобарска неолиберална демократска говна и „интелигенцију“…!!

Не да нико од њих није попут Рајса спреман на жртву зарад опште добробити Српског народа, целог нашег друштва, да нас извуку из понора у који срљамо,… већ су се ко бели медведи заштитили имунитетима од сваког судског процеса против њих, а камо ли робије..!

У ствари,… они жртвују цео један народ, свој народ, у псећој послушности према својим моћним неолибераним менторима, знајући да ће и они да добију своју „коску“ у невиђеном пљачкању привреде Србије кроз „Приватизацију“ и све су то легализовали.. и „све је по закону“…

„подела плена“  је њихов  „консензус…“

Имају и еуфемизме, да се власи не досете… „структурна трансформација“…“транзиција“…“Евро-атланске интеграције“…“Болоњске декларације…“

П.С.

Можете и овде да прочитате целу Рајсову књигу: „Чујте Срби !“, а на доњем линку да је скинете. Да би читали Рајсову књигу преко целог екрана са овог Сцрибд флеш плејера, кликните на задњи квадратић десно на самој основној линији плејера, и текст ће се увећати преко целог екрана.


Скините Рајсову књигу „Чујте Срби“ (8.6 мб.)

%d bloggers like this: