Драган Симовић: Поезија се мора живети!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Сваки посвећени песник-вилењак, пре или доцније, дође до познања, суштог познања, да највише може да учини за себе и ближње своје, онда када се осами, када изиђе из света, и, када постане невидљив, непознат, скривен и тајинствен за свет.
Тим путем су, кроз векове и светове, ходили сви тајинствени песници и велики посвећеници стваралачког и градитељског духа.

Тим путем су, такође, ходили и сви тајинствени и посвећени ратници светлости; они посвећени ратници светлости који су ушли у бајке, у митове и легенде, у предања хиперборејских племена и народа.
Мој пут јесте пут есотерног тајинственог и оностраног паганства; есотерног оностраног хиперборејског, ведског, аријевског, прасрбског и галактичког паганства.

Ретки су они који могу, срцем и душом, да појме и схвате ово што сам овде и сада записао.
Зато о овоме, сем овога пута, нећу никада више да пишем.
Нећу више никада да пишем, стога, што бих у ближњих својих, што бих у саплеменика својих, могао да изазовем љутњу, бес, мржњу и прогон.

То не желим!

Живећу и понашати се одсада тако, као да сам сасма непознат у роду и племену својему; као да никада ништа добро и узвишено нисам учинио за племе и род свој.
Живећу и понашати се као непознати и незнани песник-вилењак; као песник-вилењак о којему се ништа неће знати у спољноме (егзотерном) свету.

Не желим да ме ико икада у школама проучава; да ме ико икада спомене у неким књижевним круговима, на неким књижевним трибинама и вечерима.
Никада ништа нисам ни чинио ни стварао зарад славе света, те се зато и повлачим из света.

Има међу вама – међу вама који читате ове моје лирске записе! – тако дивотних, племенитих и божанских душа које се ретко где у свету могу срести и препознати.
Ви сте ми несебично помагали свих ових минулих година; ви сте ме спасавали онда када ми је веома тешко бивало у овоме свету привида, варки и опсена.

Вама ћу, уистини, остати благодаран заувек!
Ја ћу, већ колико сутра, поћи некамо на село.
А то значи, да неко време (не знам које!), нећу ништа писати и, ништа, наравно, објављивати на овим страницама.

Желим, у осами, у тиховању, и насамо, да разговарам са својом душом.

Пре или доцније, песник-вилењак дође до онога места, на својему тајинственом духовном путу, када појми и схвати, када позна и спозна, да није довољно само писати и стварати поезију, већ да се поезија, већ да се све оно што је, годинама и вековима, писао и стварао, мора и живети, али истински – срцем и душом – живети!

Ако песник-вилењак не живи своју поезију, онда би боље и паметније било, да је никада ни стварао није!

Стефан Симић: Млади српски писац – Интервју


Један мој млади пријатељ из Параћина, Стефан Симић, упловио је у књижевне воде. Млад је и даровит, пут је пред њиме и сам ће стварати себе на том путу, из дана у дан, онако како буде корачао.

Пожелимо му срећу.

Стефан Симић- Интервју

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Овај видео прилог о младом српском писцу Стефану Симићу скинуо сам са Вимео видео сервиса: http://vimeo.com/47658825 и пренео комплетан текст.

“Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке и тешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћу радити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодном покрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћу бранити себе и своје место на којем живим од нерада и нечистоће, застоја и немаштине”Иво Андрић

Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке и тешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћу радити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодном покрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћу бранити себе и своје место на којем живим од нерада и нечистоће, застоја и немаштине
Иво Андрић

Стефан Симић, млади српски писац из Параћина који је за кратко време стекао читаоце широм света говори о себи, свом животу и својој првој књизи кратких прича „Пустите нас“. Стефан пише интригантну, искрену и заводљиву прозу с друштвеним ангажманом и хуманистичком поруком. Емпатија коју Стефан исказује не оставља никог равнодушним. Она тера људе да пронађу човека у себи али и у свим другим људима. Животни идеал му је да наступа без маске и да говори оно што осећа.
Биљана Бабанић, Слободан Ћирић ©РТВ Канал М, август 2012.

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“


Данас вам представљам једног предивног посвећеника, Србског књижевника и песника Драгана Симовића, који се још од детињства посветио уметности и духовности. Проучавао је учења и познања древних народа, како Истока тако и Запада. Проучавајући прајезик великих посвећеника, песника Ведских Срба и Белих Словена, Драган је тако дошао до спознаје да су прасрбски а санскрит скоро један праисконски језик!

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Данас ћете чути звучно издање Драганове књиге песама: „Бела Србија“. Непрекидно стварајући, Драган Симовић је пролазио и пролази кроз разне муке, а неке невладине организације, којима се коса диже на глави при помену нечега суштаствено србског, тражиле су да се ширење овог песничког диска забрани. Песме рецитује лично песник, Драган Симовић. Музику је писао Владимир Балашов, Рус из Панчева.

Био-библиографија Песника Драгана Симовића

Драган Симовић, рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.

Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.

Објављене књиге поезије:

• Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
• Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
• Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
• Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
• Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
• Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
• Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
• Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
• Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
• Земља белих ждралова, Перун, 2011.

Објављене књиге прозе:

• Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
• Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
• Орлови Перунових вртова, Вишњић, Панчево, 2007.

Објављене књиге из мистике и есотерије:

• Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
• Мистика, Арион, Земун, 1987.

Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.
(Напомена за Википедију: Ово није потпуна библиографија!)
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.
Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.

Велимир Абрамовић: Мој препев једне Теслине песме


Аутор: Велимир Абрамовић

While listening on my cosmic phoneДок телефоном прислушкујем ЕтарThat much I could guess, aided by sound.неки нов човек тамо се шета.

Мој препев једне Тесалине поеме
Fragments of olympian gossip Оговарања на олимпу
I caught words from the Olympus blown с Олимпа речи наноси ми ветар.
A newcomer was shown around; Схватих по звуку из тога света,
„There’s Archimedes with his lever „Полугу своју то Архимед вуче,
Still busy on problems as ever. Научне муке много га муче.
Says: matter and force are transmutable Сила и твар измењују се глатко,
And wrong the laws you thought immutable.“ И све се слаже, Њутнов закон лаже.“
„Below, on Earth, they work at full blast „Доле на Земљи науку љуште,
And news are coming in thick and fast. пристижу вести, само пљуште.
The latest tells of a cosmic gun. И топ космички већ се тамо спрема,
To be pelted is very poor fun. Пућиће хитац, проблема нема.
We are wary with so much at stake, Све је у игри, ствари су тешке,
Those beggars are a pest—no mistake.“ оружје просе – страшне ли грешке.“
„Too bad, Sir Isaac, they dimmed your renown „Ужас је Њутне, славу ти блате,
And turned your great science upside down. Крутим ти штапом науку млате.
Now a long haired crank, Einstein by name, Кудрави чудак, Ајнштајнчик, звечи
Puts on your high teaching all the blame. За све он криви све твоје речи.
Says: matter and force are transmutable Каже да сила у масу претвара се лако,
And wrong the laws you thought immutable.“ Погрешан ти Закон, Њутне, итекако.”
„I am much too ignorant, my son, „Не знам ти ништа, детенце слатко,
For grasping schemes so finely spun. Префине су шеме, а мислим кратко.
My followers are of stronger mind Ђаци моји много су бољи,
And I am content to stay behind, За њима каскам по својој вољи,
Perhaps I failed, but I did my best, Можда оманух, упркос труда,
These masters of mine may do the rest. Археји моћни, довршите ми чуда.
Come, Kelvin, I have finished my cup. Келвине, хајде, ваља нам поћи.
When is your friend Tesla coming up?“ Друг твој, Тесла, зар неће доћи?“
„Oh, quoth Kelvin, he is always late, „Ах, ко зна када„ Келвин ће на то,
It would be useless to remonstrate.“ „он увек касни, научник страсни.“
Then silence—shuffle of soft slippered feet Умекшан корак, папуче меке – нестаде звука,
I knock and—the bedlam of the street. Тад куцнух лако – одједном врева, улична, пука.

КОМЕНТАР: 

Архимед је сматрао да полуга има мистична својства:

а) већом полугом исти терет диже се лакше него мањом, што је нелогично; по томе је лакше дићи већи терет од мањег, јер већа полуга са теретом тежи више од мање полуге са истим теретом.

б) мењањем дужине крака полуге, материјални терет претвара се у простор и обрнуто, јер се дејство полуге мери производом дужине крака и терета; момент полуге = терет x крак, тј. сила x простор.

У песми, Тесла, који је од свих научника највише ценио Архимеда, износи став да је Њутн погрешио сматрајући да су маса (по Њутну, количина материје у некој запремини) и сила (узрок промене стања) – две одвојене категорије, док је Архимед знао да нису (мистично својство полуге под б). И тако, по Тесли, и Архимед, има суштинске заслуге за E = mc2 а не Ајнштајн, који куца на отворена врата.

У Њутновом одговору, Тесла алудира на Њутнову растресеност при крају живота, која је покаткад била драматична, на пример, када је на вечери код једног Бискупа одржао потпуно бесмислен, али врло дуг говор.

Уместо Теслине речи господари употребио сам назив Археји, који се у андјеоској хијерархији средњевековне окултне теологије, коју је Њутн изврсно познавао, налазе испод Серафина и Херувима, али изнад Арханђела, и непосредно су одговорни за упућивање великих људи у тајну природу ствари.

Великани поезије


Рецитали песама у аудио mp3 формату су од
Радета Шербеџије, осим задњег.
Прво иде текст песме и на крају сваке песме рецитал…

Узалуд је будим (Бранко Миљковић)

Будим је
због сунца
које објашњава себе биљкама

Због неба
разапетог између прстију

Будим је због речи које пеку грло
Волим је ушима…

Треба ићи до краја света
и наћи росу на трави…

Будим је због далеких ствари
које личе на ове овде…

Због људи
који без чела и имена
пролазе улицом

Због анонимних речи
тргова
Будим је због мануфактурних пејзажа
јавних паркова

Будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина
у раскрвављеном небу

Због осмеха у камену
другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром!

Моја љубав
пуна других
је део зоре коју будим

Будим је због зоре
због љубави
због себе

због других…

Будим је
мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу

Сигурно је рекла:
нека ме тражи
и види
да ме немa

Та жена са рукама детета
коју волим
То дете које је заспало
не обрисавши сузе које будим…

Узалуд
узалуд
узалуд…

Узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова

Узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да је кажу
узалуд је будим

Ти знаш
вода протиче
али не каже ништа….

Узалуд је будим

Треба обећати
изгубљеном имену
нечије лице
у песку

Ако није тако
одсеците ми руке
и претворите ме
у камен!


Скини поему

Барбара (Жак Превер)

Сети се Барбара, без престанка је кишило
над брестом тога дана, а ти си ходала насмејана
прокисла, радосна, очарана, под кишом
сети се Барбара, без престанка је кишило над брестом
а ја сам те срео у улици Сијама
смешила си се, и ја сам се смешио
ти коју нисам познавао,
ти која ме ниси познавала
сети се

сети се тога дана
не заборави

неки човек је стајао у трему и
викнуо твоје име, Барбара
а ти си по киши к њему потрчала
радосна, прокисла, очарана
у његов загрљај пала

сети се тога Барбара,
не љути се што ти говорим ти
ја кажем ти свима које волим
чак и онима које сам једном видео
ја кажем ти онима који се воле
чак и онима које нисам упознао.

сети се Барбара и не заборави
ту кишу мудру и сретну, на своме лицу сретном
над овим градом сретним
ту кишу изнад мора и изнад арсенала
ту кису сто је пала на брод из Цезана

oх, Барбара рат је је свињарија велика и шта је са собом сада
под кишом канонада огња, крви и челика

а онај који те је грлио, заљубљено
је ли умро,
нестао,
или још увек живи…..

ох, Барбара
без престанка киши над Брестом
једнако као и тада

али то није исто, и све је срушено
то су поротне кише, страшне и неутешне
то није олуја више од огња, крви и челика
то су напросто облаци
што као псета цркавају
као псета што нестају у млазу воде
над брестом
да труну негде далеко, далеко, далеко од бреста
од кога ништа не оста…


Скини поему

Заборави (Раде Шербеџија)

Ако ме сретнеш негдје у градовима страним,
По којима се мувам у посљедње вријеме,
Сретни ме,
Као да ме срећес први пут.
Нисмо ли се ми већ негдје видјели,
Кажи…
и заборави.

Заборави
дане које смо некада заједно…,
И ноћи заборави…
Градове којима смо мијењали имена,
И уцртавали у карте само нама доступне…

Онај хлад под маслинама у нашој ували,
ували мирних вода.
Оток наш
и име брода пјесника
који нас је тамо носио…

Заборави да си икада рекла да ме волиш,
И како се никада,
никада,
нећемо растати.

Треба заборавити наслове књига
Које смо заједно читали,
Филмове које смо гледали,
Хемфри Богарта и Казабланку,
Нарочито заборави…

Улицу дивљих кестенова
с почетка Тушканца….

И онај наш пољубац на киши
За кога би знала рећи:
„Никада нећу заборавити“.
Молим те заборави…

И када ти кажем да заборавиш,
Кажем ти то зато што те волим
Кажем ти то без горчине,

Отвори очи љубави,
Нашим градом прошли су тенкови.
Однијели су собом све што смо били,
Знали…
Имали…
Зато… Заборави.

Чему сјећања …?
Погледај како трешња у твоме врту,
Изнова цвјета свакога прољећа.
Насмијеши се јутру које долази,
Загрли бјелину нових дана
и заборави.

Касно је већ драгана,
хоћу да кажем, зрели смо људи,
То јест, нисмо више дјеца

И знам да није лако,
И знам да можда и боли…
али покушај,
Молим те,
покушај.
Заборави…

И ако ме сретнеш негдје у градовима страним,
По којима се мувам у посљедње вријеме,
Сретни ме,
као да ме срећеш први пут;
„Хеј, нисмо ли се ми већ негдје видјели?“
Кажи…
и заборави…


Скини поему

Неостварени снови моји (Ладислав Прежигало)

Замишљах те такву
какву те никад љубио нисам…
А љубио сам вјеровања…
уз сва та сјетна открића
у којима се љубав клања
мору суза неистинитих прича…

Замишљах љубав
какву још никад не љубих…
А љубио сам хтјења…
И живот за којим тако жуђах
преко тако оштрих мисли
преко тако крутог стјења…

Замишљах живот
каквог желим живети и чути…
Бјеху све то само жеље
које нитко и не слути…
у љубави која срце чупа
и срећу са мислима меље…

Ал не видиш притом
како лупа
стварни облик једне жеље…

Замишљах те такву…..

Скини поему

Објављено у Поезија. Ознаке: , , . Leave a Comment »

Препусти се… и то је све!


Пусти земљу, да те сади
пусти храну, да те храни
пусти воду, да те пије
пусти ваздух да те дише
Препусти се… и то је све !

Пусти реку, да те чисти
пусти снежну планину
грехе да ти отопи,
пусти Љубав, да те Љуби
пусти Сунце, да те греје
пусти Бога, да се смеје,
Препусти се… и то је све !


26.07.1992., Небојша
…………….
Почех ја, а наставите ви, препусти се, пиши… и то је све…Препусти се

%d bloggers like this: