Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу


Аутор: Светозар Радишић

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]

За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, алузија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]

Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво. Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‘Титова влада’, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.
________________________________________

[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).
[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.
[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.
[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).
[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.
[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.
[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‘ново доба’”.
[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.
[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.
Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:
Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?
Будући да је одговор једнако важан као питање одговарам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити


ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Господин Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Прошле године у новембру гостовао је на телевизији Лав из Вршца, то је град за кога га вежу лепе успомене, јер је једно време живео у њему.

У емисији је било речи о новом светском поретку, како се успоставља и како функционише, о Либији, о Гадафију, о Европској Унији из које моћна Велика Британија хоће да изађе, а гле парадокса, мала Србја да уђе, о томе како је на овим просторима вођен неокортикалан рат, о Србији, о Косову и Метохији, о предстојећем великом сукобу који се очигледно припрема, о сновима, о мислима и још много чему. Када је реч о изреченом „како мислити“, на први поглед то изгледа грубо, као да неко хоће неког да научи како да мисли, међутим није тако, већ је потребно бити свестан моћи мисли, које јако утичу на подсвест, а подсвст на човеково понашање, јер свака мисао носи своју информацију. Мисао може бити и исцељујућа, њоме можемо усавршавати сопствени организам, душу, да решимо сопствене проблеме.

Пошто је доктор теорије ратовања, професор Светозар Радишић је истраживао зашто је људски род у непресталном сукобу, из чега произилази да зна какви су ратови били у прошлости, какви су у садашњости, и какви ће бити у будућности, што је детаљније образложио у књизи „Рат свих против свих“.

Иако је човек сам крив јер је створио катастрофичну будућност, односно они који воде човечанство, Светозар Радишић је оптимиста, јер запад пред нашим очима пропада, а исток се буди, јачају Русија, Кина и Индија, предочава нам да се по његовом мишљењу Русија, заједно са Индијом и Кином припрема за коначан обрачун, јер је евидентно да се све креће у таквом расплету догађаја… после чега ће зло бити уништено, завладаће хиљадугодишњи мир.

Светозар Радишић : Само истина може да буде прави лек


Извор: Треће Око

Пише Зоран Николић

Како размишља наш „теледириговани“ мозак и да ли има лека против огромног притиска помоћу кога глобализација хоће да нас униформише, а светски моћници да потру сваку црту националне и сваке друге аутентичности?

Моћ исцељења лежи у нама

Оваква питања не муче само нас, већ и становнике многих, знатно већих и утицајнијих држава на свету. Понеки озбиљан научник подигне глас против свега што се тренутно догађа на нашој планети, али медијска блокада и потреба да се људска маса унификује у својој безличности, просеку и склоности медиокритетском приступу и даље је победник у овом рату. А рат је одавно почео и још увек траје…

Управо о томе разговарамо са др Светозаром Радишићем, човеком који је недавно објавио десету књигу која се бави овом тематиком, а током претходних девет је најављивао управо оно што нам се данас дешава. Не само нама, већ и свим становницима планете. Да ли је, и у коликој мери био у праву, остављамо вама на процену. Овог пута, он је гост „Трећег ока“ који кроз последњу књигу „подвлачи линију“ и анализира целину коју сачињава његов креативни опус.

Ово је Ваша десета књига у вези са феноменима у мозгу, размишљањем, свешћу, умном повезаношћу човека са космосом. Зашто кажете да књигом „Како мислити – исцељивање информацијама“ завршавате свој научно-популарни опус?

Др Светозар Радишић

– У претходним књигама, почев од књиге „Неокортикални рат“, у којој сам описао најважније и најраспрострањеније начине којима се данас утиче на људски мозак, преко књига попут веома тражених књига „Скривено мисаоно оружје“, „Магија у неокортикалном рату“, Док мисли стварају космос“ и „Космички додир“, објаснио сам суштину људских сукоба и свео је на различитост расположивих информација. У књизи, која је могла да се зове и „Свемоћ мисли“, ставио сам тачку на несхватљиво важну тему о моћи информација садржаних у људским мислима, емоцијама и нагону. Како је реч о књизи написаној на крају трагања ка узроку светских збивања и појединачних проблема, она је врста сублимиране поруке читаоцима.

Описани су мисаони свет, психосоматика, космичке умне фреквенције, здраво размишљање, утицај аутохипнозе на подсвест, начин на који информације стварају стварност. Циљ је био, пре свега, да укажем на опасности, изазове и искушења који су пред људским родом, а и да укажем на путеве и излазе доступне захваљујући развоју наука и технологија. У трагању за истином, за коју тврдим да је коначни излаз, понудио сам пут до узрока.

Ваша схватања подсећају на дело „Пристонска гноза“ Рајмонда Ријеа, зар се не плашите да Вас не сврстају у јеретике?

– Човек има право да мисли, те сматрам да је моје мишљење само једно у низу. На основу свега што знам, сматрам да је Универзум почео да се ствара када се ништа није огледало у огледалу. Недостајали су „то нешто“ и огледало. Уосталом, Универзум од свог постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму („енергије“, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика енергије. Када не би постојали енергија, материја и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао.

У таквој средини човек, који нема чула за време и простор, покушава да спозна себе недовољно схваћеним мислима. Сигурно је да му несавршенство чула и одсуство свести о моћи инстинкта и интуиције ствара потешкоће у оријентацији и доприноси неразумевању времена и простора као кључних, пресудних и суштински парадоксалних феномена. За човека се све видљиво заснива на невидљивом, све доступно на недоступном, а све стварно на нестварном. С друге стране, без познања Бога немогуће је схватити како човек мисаоно функционише у космосу и како је могуће да су мисли толико моћне. Где год се пише о Богу на научни начин, који свакако не подсећа на црквено-догматски, постоји зебња од несхватања исписаних информација, без обзира што је речено како оне настају.

Заштита је омогућена догматском тврдњом да је Бог допустио избор – и на тај начин слободоумље – и захваљујући чињеници да су сви људи уникати. Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у колизији са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.

Ви нисте научник коме је матична област медицина, па опет значајан простор посвећујете психосоматици. Како то тумачите?

– Психосоматска медицина покушава да разреши и недовољно истражен однос између материје и онога што се назива несвесном психом, будући да се све чешће помиње да су психа и материја заправо иста појава: „Једна посматрана изнутра, а друга споља“, како је говорио још Карл Густав Јунг. Још у старој Кини лекари су добро знали да емоције и мисли имају снажан утицај на људски организам. Те две врсте информационе енергије посебног типа у стању су да изазову различите болести и код телесно веома снажних људи. Довољно је само да „ударе“ на најосетљивије место у организму и појавиће се болест. Психосоматска обољења настају на релацији душа – тело, мада суштински човекова душа није део човека – она је исто што и човек сам. Душа је свепрожимајућа, будући да прожима тело и човекову животну енергију, и не може да опстане без њих. Психосоматика је мени омогућила основу којом доказујем да информације утичу на подсвест и тако разарају, или исцељују душу.

Шта је по Вама здраво размишљање и зашто је оно значајно?

– Исцељење настаје изнутра, а покреће се мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, потпуном променом начина живота, подешавањем фреквенције протока енергије или под утицајем човека од великог поверења. Подсвест болесних или на психосоматској основи оболелих људи, ради исцељења, треба да прими информације у облику „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми је стабилан“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо речи „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Подсвест поправља стање организма и уређује га на основу информације типа „здрав сам“, јер када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати, јер је време у информацији неодређено, измиче садашњем раду, те се тако ефекат исцељења никад неће постићи.

Зашто аутохипноза, а не медитација и хипноза?

– За самоисцељивање је најважније трасирање пута до подсвести. Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе сликовито објаснио за већину људи несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима, Емил Куе (1857–1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек, у сваком решењу проблема реч о ефектима аутохипнозе. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“. Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће отклонити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни.“

Кажете да је информација пресудна за све што се дешава?

– Информација је садржај енергије којим се она самообликује. У току самообликовања и након њега преобличава се и информациона материја. На тај начин у космосу је све информисано. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у Универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања. За избор информација, према разним критеријумима, неопходни су знање, искуство и мудрост. У зависности од тога на шта утичу, информације могу да материјализују и дематеријализују енергију. Тако једна реч, као шифра (код) са унапред утврђеним менталним значењем, када се налази у емоцијама или мислима, спаја, обједињава и акумулира енергију. На тај начин покреће процес измене енергијског стања и преобличавање енергије, промене ритма и учесталост њеног кретања. Овде је реч о најснажнијем космичком утицају, којим се мења суштина (то значи и одлике) онога на шта су информације усмерене. У случају самоподешавања душе, информације утичу на подсвест. Разлика између информација и мисли је у томе што мисли преносе информације.

Одакле?

Па из „умне енергије“.

Како?

Једноставно, човек је космички, енергијски организам, енергијски утопљен у свемир. Он за комуникацију са космосом користи мисли као вид енергије. Све време је чулно отворен за информације, а несвесно их прима само у стању дремежа, сна и дубоког сна. У стању дубоког сна информације могу да мењају личност.

Мислим да ниједан интервју не може да обухвати Ваше дело. Шта је суштина Ваше замисли?

– Јак човек усмерава енергију на промену ситуације, а слаб сву енергију троши на равнодушност, патњу, увреде, самооптуживање и незадовољство. Понудио сам начин за исцељивање информацијама, ради отклањања предрасуда претворених у уобразиље. Речју, покушао сам да помогнем људима у њиховом освешћивању, које ће бити неопходно за опстанак у неизвесној, блиској будућности.

Сергеј Kара-Mурза: Како да избегнете манипулацију свешћу


Извор: Нови Стандард
уторак, 18 октобар 2011 13:49
Аутор превода: Сава Росић

Закључни одломак из капиталног дела руског научника „Манипулација свешћу“, које се недавно појавило на српском језику.

Сергеј Георгијевич Кара-Мурзај

Филозофско-социолошка расправа Сергеја Георгијевича Карамурзе (1939) „Манипулација Свешћу“ (Москва, 2000) кроз низ практичних примера показује како се током последње деценије прошлог века, уз помоћ медија али и на друге начине, водио рат за освајање свести милиона Руса. Производ тога било је њихово свођење на пуку гомилу која је слепо слушала поруке своје политичке и остале псеудоелите. На тај начин неолиберална идеологија, чије је деловање унутар руског народа допринело и распаду СССР и каснијем растакању Русије, довела је ту земљу пред данашњу судбинску дилему. Наиме – према Кара-Мурзи – или ће се Русија сасвим прилагодити свим западним стандардима, у оквиру којих не може да прође добро, или ће почети да гради механизме одбране од туђинске идеологије и превласти.

Онолико колико је Кара-Мурза упућен, посвећен и креативан аутор и онолико колико проблеми Русије из 90-тих година веома личе на проблеме данашње Србије, утолико се његова књига може читати и као изузетан приручник за сваког од нас како да се одупремо манипулацијама и наметању система таквог вредности који грађане своди на пуку бесловесну гласачку машину, док се за исто време пљачкају њихова добра и национални ресурси.

„Нови Стандард“ објављује закључно поглавље Кара-Мурзине студије, које је формирано управо као низ практичних савета како је могуће одупрети се медијском терору и погубној манипулацији нације средствима јавног говора.

Закључак

Ова књига није технолошког карактера. То није приручник за практиковање манипулисања нити упутство за заштиту од манипулације (самоодбрану без оружја). Главни циљ књиге јесте да пружи материјал на основу ког свако може размислити о избору пред којим данас стојимо. То није избор председника, партије или чак политичког уређења. Иза свега тога стоји избор животног устројства (врсте цивилизације). Међутим, лично мислим да је то за многе заправо избор између живота и смрти, али нећемо ту тему овде да развијамо. Данас се батргамо између две врсте животног устројства, и упорно нас гурају ка оној обали где ће манипулација свешћу постати главно и скоро тотално средство превласти, тако да ће кроз извесно време пред нама чак сасвим нестати проблем и избора, и борбе.

Они који такав исход неће и спремни су да пливају тражећи другу обалу, макар и у магли, па чак и да пливају против струје (или бар да се праћакају у месту док не сване), у овој књизи могу да пронађу извесне оријентире. Постоје темељне, инертне структуре које треба штитити ако не желимо да нас извуку на обалу манипулативног друштва. Те структуре још ни издалека нису скршене, њихово очување зависи од молекуларне подршке свих нас, од масовног пасивног отпора.

Ради се, пре свега, о руској врсти школе – онаквој какву је уобличила наша култура у совјетско доба. То је школа која репродукује народ и врсту културе. Она не да младом нараштају да се претвори у гомилу индивидуа, да постану људи масе. Она отежава и замену наше културе мозаичком културом човека масе. Школу ломе, али ју је тешко сломити, предубоке је корене пустила у народ. Међутим, капи нагризају камен, и без свесног отпора свих нас руску школу ће скршити. Веома важан грудобран наше културе представљала је, свакако, наука руске врсте. На несрећу, она се молекуларним отпором не може заштитити, исувише је то нежан цвет, потребна му је подршка државе а она, по свој прилици, има друге циљеве. Изгледа да ће се наша наука спасти само у виду семења у смрзнутој земљи. Кад сунце огреје, и оно ће проклијати, али плодове нећемо скоро видети. У наредним годинама ћемо морати да, малтене без науке, тражимо пут, да делујемо грубље, с већим грешкама и губицима. Плаћаћемо сопствену неодговорност. Јавна гласила већином, а телевизија тим пре, скоро да уопште нису наши. Они су очито почели да служе манипулаторима. Могло се, уз постојање минимума политичке воље, спасти понешто од локалних новина и локалне телевизије, али такве воље код нас није било.

АКТИВИРАЊЕ СТЕРЕОТИПА Увек би требало да изазове сумњу ако се политичар или јавна гласила апелујући на нас упорно обраћају нашим стереотипима, буде наше осећање некаквог заједништва, истичући нашу различитост од њих – других. Тежња пошиљаоца саопштења да стереотипизира наше понашање, то јест постигне да ми информацију примамо и на њу одговарамо у складу с нормама понашања одређене заједнице – поуздани је знак манипулације.

Други општи закључак – увек и свуда, и у јавности, и у мислима, одупирати се атомизацији, претварању у индивидуу. Данас се не ради о идеалу саборности или народности, већ о очувању међуљудских веза као средства заштите сопствене личности. Оном притиску који се на нашу свест врши можемо као личности одолети само ослањајући се на душевну подршку сабраће. Сваки чин очувања, стварања или васпостављања међуљудских односа – то је откидање комадића простора од манипулатора. Било да дамо рубљу просјаку или просто са њим разменимо погледе, да се нашалимо са пиљарицом на тржници, уступимо место у метроу или се посвађамо са рођаком који нас је увредио – све то јача нашу психолошку заштиту од манипулације. Важно је да у свим тим везама има дијалога. Да то не буду везе човек-ствар, већ човек-човек. Нема ту никакве сентименталности, никакве проповеди доброте, само трезвеног и чак циничног прорачуна.

И у извесном смислу супротан савет – на сваки начин избегавати губљење свога ја и уједињавање у гомилу. Опасност од стварања гомиле данас није у физичком окупљању у масу. Напротив, код нас се сада окупљају углавном организоване масе. Оно што видимо као скуп, митинг или чак барикаду, засад још пре личи на одреде, а не на гомилу – још нисмо прошли ступањ атомизације. Гомила се ствара управо онда када смо изоловани и уједињени преко телевизора. Када међу нама нема непосредног душевног додира и нема дијалога, већ постоји хипнотичко дејство из једног центра – као на рок-концерту или на стадиону који слуша фирера. У те је гомиле боље не ићи. Јер, речено је у Библији: Не идите на безбожне скупове. Рекло би се, а зашто не отићи? Саслушати, мало бити сам свој неистомишљеник. Значи, не сме се, у Библији лош савет неће дати. Ми мислимо да је наша свест чврста, али говори безбожника продиру у подсвест. Па где су код нас такви скупови? Тамо где емитују манипулатори с којима не можеш да ступиш у дијалог. Нису страшне дебате, па макар оне биле увредљиве, страшан је улагивачки глас с екрана или из звучника коме не можеш поставити питање или узвратити.

Најзад, треба узимати, скоро на силу, као лек, окрепљујућа културна средства – све оно што у себи носи традиционална знања и симболе. Прочитати Тараса Буљбу или књижицу пословица, слушати руске романсе – то данас није задовољство већ лечење. Уосталом, корисна је свака добра литература или музика, све се данас другим очима види.&нбсп;

То су најопштије мисли. Мислим да се из књиге могу извући и понеки ограниченији закључци. Први од њих бих овако изразио: прихватити као догму да су јавна гласила данас иструмент идеологије а не информисања. У њима оно главно представљају идеје које се кријумчарењем убацују у нашу свест. Но, они у виду легенде, покрића, мамца на кријумчарским колицима возе и траву информација која нам је потребна. Без ње не можемо, и принуђени смо да гутамо оно што нам дају. Наш је задатак да се научимо да испљунемо максимум отрова, да га не жваћемо, па чак и не држимо у устима. Дабоме, део тога доспеће у желудац, троваће нас, али се треба трудити. У ту сврху треба заузети гледиште интерпретатора, полазити од начела херменеутике. То јест, од самог почетка бујицу саопштења не примати здраво за готово, већ се сваки пут упитати: Шта иза тога стоји? Зашто нам то саопштавају? Тако се јавља проблем дијагностике – одвајања жита од кукоља. Па нека је наша вејалица лоша, одвајање врло грубо, много жита се изгуби, много прљавштине остане. Свеједно, чак је и груби филтер врло користан. Невероватно колико се много просеје једноставно зато што се по глави врзма контролно питање. Довољно је ослонити се на интуицију, на осећање. Чим нањушиш да из саопштења штрче уши – оно онда неће ући у подсвест, а већ упозорена свест ће га проверити.

Проф. др Светозар Радишић: Рат за душе људи


Извор: Геополитика

Проф. др Светозар Радишић, експерт за неоружане облике агресије, пуковник у пензији, говори за Геополитику

-Пре свега за одбрану неке земље је потребно опредељење већине грађана да се држава треба бранити, а затим знање, организованост, оспособљеност за одбрану и мудрост. Будући да се државе почетком 21. века нападају сведимензионо (у свим могућим димензијама: економски, политички, војно, технолошки, информационо, психолошки, религијски, спортски...) потребна је сведимензиона одбрана

Сва средства која се примењују у неокортикалном рату су невидљива, од енергије (зрачења), преко засејавања простора психо-аеросолима, до информација. Методе припадају тзв. прикривеним дејствима. Могуће је закључивати само по манифестацијама менталног стања грађана. Чини се да у Србији и на осталим српским просторима, ради прогона Срба, није примењиван само физички и информациони (медијски) рат.

Поштовани господине Радишићу, Ви сте, посредством Ваших књига и јавних наступа, први у Србији говорили о неокортикалном рату. Шта значи тај појам и о каквом је рату реч?

-Ја сам о неокортикалном рату читао из америчке војне литературе после округлог стола на којем су учествовали генерали из Генералштабне школе КоВ САД у Форт Левенворту. Они су дословно рекли: „Рат је једини феномен који истовремено дозвољава и захтева ангажовање свих људских способности. Људски мозак је у стању да организује снаге и средства ради убијања и уништавања, а истовремено ограничава употрeбе сурове силе. Ако се непријатељ посматра као систем којим органски руководи мозак, онда се правац напада усмерава у центар, тежишта система – а то је тај мозак“. Касније је и Ричард Шафрански написао један есеј о тој врсти рата. Његов текст је само прекрио веома важну тему обрађену у Доктринарном правилу КоВ САД FM 100–5, објављеном у јуну 1993. године. Најједноставније речено неокортикални рат је димензија рата у којој се различитим снагама, средствима и начинима утиче на кору великог мозга и сензације које у њој настају, с циљем да се утицајем на свест, подсвест, ум, вољу и дух супротстављене снаге приволе да прихвате циљеве рата као своје. То је рат без насиља и борбе. Ја сам у књизи првенцу под насловом „Неокортикални рат“ описао утицаје на мозак електромагнетном енергијом, психо-аеросолима, у сектама, за време медитација, у регресији, приликом хипнозе и сл.

Да ли се против српског народа, поред других видова рата, води и поменути неокортикални рат. Шта је циљ оних који воде овакав рат, које медоте, технике и средства користе и како уопште препознати и утврдити да се против вас води овакакв облик рата?

-У таквој врсти рата немогуће је установити шта је примењено и да ли је примењено. Сва средства која се примењују у неокортикалном рату су невидљива, од енергије (зрачења), преко засејавања простора психо-аеросолима, до информација. Методе припадају тзв. прикривеним дејствима. Могуће је закључивати само по манифестацијама менталног стања грађана. Чини се да у Србији и на осталим српским просторима, ради прогона Срба, није примењиван само физички и информациони (медијски) рат. Дезорганизација Србије и Срба је очигледна и по много чему чудесна. Наспрам сатанизације Срба у тзв. псеудо еволуцији, која делује логично за кабалистичке и неовавилонске администрације, створен је феномен самооптуживања у редовима српске администрације и још више у тзв. невладиним организацијама. Не зна се да ли више штете наноси Србима председник, новинарска удружења, антисрпски екстремисти у невладиним организацијама или универзитетски професори, правници, војно-политички аналитичари и научници. Та елита је у другим друштвима бар толико култивисана да ћути када има осећај да припада народу који чини грешке и грех.

У Геополитици је својевремено, а и у другим медијима, писано о америчком програму ХААРП. Шта је циљ тог програма и сврха техничких уређаја и инсталација из програма ХААРП, и да ли је та чудна апатија, безвољност нашег народа, и та равнодушност са којом се, као никад у историји, мири са националним поразима, последица деловања програм ХААРП и других облика специјалног рата?

-Систем ХААРП код Гаконе на Аљасци није једини тог типа. Према досадашњим сазнањима експерименти слични онима у оквиру пројекта HAARP регистровани су на следећим локацијама: Arecibo (Тихи океан), Dushambe, Gorkity, Hipas (Северна Америка), Monchegorsk, Sura (јужна Азија) и Tromso (Норвешка). Занимљиво је да су се на активности тих система жалили грађани Јуџина у Орегону, грађани Немачке и канадски научници. Фреквенције система попут поменутог омогућавају коришћење јоносфере као антене, контакт подморница кроз Земљу, а раде и на фреквенцији људског мозга (од 0,5 до 500 херца). Безвољност грађана Србије може фа буде вишеструко условљена. Због медијског рата, марионетске власти, утиска да су све власти исте у последњих 100 и више година… Међутим, то не искључује примену програма уграђених у информације преко савремених техничких и технолошких уређаја. Људски мозак је све више изложен непосредно зрачењима ТВ уређаја, мобилних телефона и Walkman MP3 и MP4 plejera, уређаја којима је могуће паковање и уграђивање информација у подсвест.

И Ви у својој књизи пишете о летовима једнобојних, необележених авиона, иза којих дуго остају чудни трагови непознатог садржаја. О чему је реч, коју хемикалију ти авиони изручују у атмосферу, и чији су ти авиони. Ваздухопловне власти би морале да знају нешто о томе?

-Помињао сам у својим текстовима чудне фемонене, попут летова црних, необележених хеликоптера и авиона, који су узнемиравали грађане Сједињених Држава. Затим сам наводио америчке подводне базе, групу „Мажестик“ и базу 51. Међутим, никад нисам писао о небу над Србијом, будући да ни ја не могу да схватим зашто они који познају ситуацију у ваздушном простору изнад Србије не објаве бар један деманти у вези с прозивањима активиста из еколошког покрета. Заиста је сумњиво што се неко од званичника не обрати јавности и каже о чему је реч. Састав ваздуха лако могу да установе државне институције, а о свим летовима постоје подаци у Управи за контролу летова (ако се још тако зове).

У последњем издању своје књиге „Неокортикални рат“ тврдите да су „сумњиви услови у којима је за неколико дана нестала Република Српска Крајина у току операције забрањени лет“. Шта сте хтели тиме да кажете?

-Услови у Републици Српској Крајини били су као да их је монтирао „бели маг“ Рудолф Штајнер, када је у граду Кобервицу у Шлезији, 1924. године, направио потентизовани раствор за прогон зечева, након што су чинили велику штету на једној грофовији. Република Српска Крајина је била одвојена од света – скоро потпуно изолована са копна. Изнад њене територије нису могле да лете српске летилице, јер је била на снази операција „Забрањен лет“. То је довољно за сумњу. Када се споје информације да је наспрам Срба био непријатељ који одлично зна дело Рудолфа Штајнера и има могућност да својом авијацијом засејава облаке хемијским материјама, што стално примењује у метеоролошком рату, а све чешће се сумњичи за chemtrail операције, онда је јасно на шта сам мислио. Само утицај на мозак може да објасни невероватно брз и релативно добро организован прогон Срба са тог подручја. У мобилизацијама војске не успевају да обавесте и организују грађане да тако послушно и уредно напусте неки простор.

Како се бранити од неокортикалног рата. Ви говорите о сведимензионалној одбрани. Шта подразумева таква одбрана?

-Пре свега за одбрану неке земље је потребно опредељење већине грађана да се држава треба бранити, а затим знање, организованост, оспособљеност за одбрану и мудрост. Будући да се државе почетком 21. века нападају сведимензионо (у свим могућим димензијама: економски, политички, војно, технолошки, информационо, психолошки, религијски, спортски…) потребна је сведимензиона одбрана. Ја сам наговестио како би она требало да изгледа, а дао сам и сугестију да је потребно бранити грађане и од неокортикалног рата. За тако нешто потребно је да стратегисти и доктринолози сачине програм на основу филозофије одбране, политике одбране, стратегије одбране, доктрине одбране и регулативе, која се употпуњава катехизисом према којем сваки грађанин добија свевремени одбрамбени задатак. При томе је веома важно да се потенцијалним непријатељима не обећава да никада неће бити нападнути, као што су то чинили и сада чине српски владари. То је најопаснија одбрамбена грешка.

Једно питање које је посредно у вези са овом темом. У нашој јавности се говори о Групи 69 која је деловала пре нешто више од десет година у Војсци Југославије. Пошто сте у том периоду били активан официр шта је истина а шта мистификације о деловању те групе?

-Потпуно је бесмислено да неко каже, или напише, да је могуће у војну формацију уградити некакву групу. Ниједна армија света нема групе у својој организацији. Посебно не у Генералштабу. Постоје управе, одељења, одсеци, ресори, итд. Друга бесмислица је да би неко из Војске писао о наводно тајној групи. Када би слична организација постојала, била би „покривена“ тзв. војном тајном, тако да пуковници попут тадашњег пуковника Љубодрага Стојадиновића никако не би смели да пишу о њој, будући да би писањем одавали војну или државну тајну, што је подложно санкцијама. Једино је тачно да се о „Групи 69“ писало у козеријама и да су је непрестано повезивали са Генералштабом Војске Југославије. Да је било истина то што је написано, прозвана војна лица не би завршила редовно своју каријеру. С друге стране, чини се да је „Група 69“ постојала ван војних сфера и да је постизала одређење парапсихолошке циљеве, јер јој не би претили ратом генерали КФОР-а и тзв. Вуду ратници.

Господине Радишићу, мислите ли да би Срби у борби против неокортикалног и других ратова који се против њих воде, као и у борби са другим искушењима и непријатељима разних врста, требало много више да своју одбрану темеље на вери у Бога, у Његове и наше светитеље, у анђелске силе, јер од Бога Срби јачег савезника и бољег пријатеља немају.

-Вера у Бога је основа приступа животу, али Бог ништа не чини уместо људи. Није залудна народна изрека „Ко се чува и Бог га чува“. Следи и следећа „Уздај се у се и у своје кљусе“. Дефинитивно, овај живот није позориште. Људи га не посматрају, него у њему учествују – сви имају своју улогу. Не постоји бољи начин него да се Срби што пре освестите, схвате процесе, „наоружају“ се знањем и обезбеде будућим генерацијма извеснију будућност, тако што ће се победити у нанотехнолошком (невидљивом) рату знања. Нико Србима не може ускратити и омести учење.

Како можете наручити књигу

Књигу „Неокортикални рат” могуће је наручити на телефоне 011-217 60 79, 062/44 89 68 и електронском поштом на svetozarradisic@yahoo.com

Геополитика бр.44, 1.септембар 2011.

Светозар Радишић: Контрола универзалног ума


Аутор: Светозар Радишић

КЉУЧНА ФУНКЦИЈА НЕОКОРТИКАЛНОГ РАТА, КОНТРОЛА УМА, ТРЕБА ДА ПОМОГНЕ ПОЛИТИЧКИМ ОЛИГАРХИЈАМА ДА ЛАКШЕ ВЛАДАЈУ СВЕТ(ИН)ОМ. ТО ЈЕ РАЗЛОГ ШТО СУ ОУН, КАО ИНСТРУМЕНТ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ, ПРОГЛАСИЛЕ ПОСЛЕДЊУ ДЕЦЕНИЈУ 20. ВЕКА ДЕЦЕНИЈОМ ИСТРАЖИВАЊА МОЗГА.

Да контрола ума није специјалитет нове светске елите може се закључити на основу говора Винстона Черчила, који је обраћајући се англофилима из САД, 6. септембра 1943. године, рекао: „Наше две земље су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом. Будуће мперије ће бити империје ума”.

На англо-америчкој основи изграђена је мрежа истомишљеника у Сједињеним Државам, у различитим универзитетским местима, институтима и службама. Ратници који нападају мозак и душу успоставили су мостобран у Холивуду. Део филмова усмерен је на промену свести људи. На пример, у филму режисера Џона Мура „Иза непријатељевих линија”, први пут приказаном на носачу авиона „Карл Винсон”, храбри маринци убијају „снажне, зле и глупе Србе”, који им прете и обарају авионе.

Једна од најмрачнијих студија израђена је за потребе Трилатерале у „Tavistock Institute” и „Stanford Research”. Односи се на програмирање промена нација, измене начина живота и свесно одбацивање истине. И, што је најгоре, наводи др Џон Колеман, у својој студији: “Најдивљачкији снови тима научника из тих института постају стварност”.

Земља и човек на њој изложени су деловању многих сила и утицаја. Између осталог, они се налазе на електричном потенцијалу од две милијарде волти, који се мења снажно и непрестано. Природно је што су Земља и човек осетљиви на електричне емисије и вибрацие и што одговарају на њих. Према објављеним подацима, за које аутори тврде да су „процурели” из тајних досијеа ЦИА, у експериментима ин виво било је утицаја и на људски мозак. У вези са тим објављена је имформација да Команда за специјалне операције САД и Одбрамбена агенција за напредна истраживања DARPA проучавају „ојачвајућа средства”. Под кожу својих војника на задњој страни врата уграђују тзв. телесне мониторе. Њиховим активирањем у току борбе, помоћу специјалног „окидача”, у нервни систем убризгавају хемикалије за “равнотежу телесне активности и укидање страха”.

Већ постоје уређаји за аутоматско плаћање на касама у трговини (АТМ). Они распознају дужицу у оку, глас и покрет усана власниа. Међутим, подмуклији иницијатори „супер контроле људи”, већ неколико година, тобоже ради појачне безбедности, инсистирају да се та шифра угради у тела људи. Немачка компанија „Инфинеон технолоџиз”, објавила је снимак неуро-чипа, који је са 16.384 осетљива сензора реаговао на електричне импулсе ћелије, појачавао их и упућивао у рачунар. Уградња минијатурних киборга у људско тело свакако би повећала ефикасност и брзину транснационалних економских система, али би слобода кретања људи неповратно нестала.

Черчил Велш, председница Удружења грађана за заштиту од злоупотребе људских права, употребом електромагнетног и неуролошког оружја, већ годинама покушава да докаже да ЦИА експериментише са људима. Унесрећени људи, који су се њој обратили, тврде да ЦИА, променом дужине, интензитета и снаге сигнала са уређајима, попут СИГИНТ-а стационираног у Мериленду, утиче на њихову психу и држи их под контролом. Најпознатије жртве „контроле ума” јесу Кети О’Брајен, написала је књигу Трансформација Америке и Брајс Тејлор ауторка књиге Сјај звезда. Обе су биле жртве пројекта „Монарх”. У књигама и другим текстовима у вези са контролом ума аутори наводе њих две као пример за претварање лепих жена у „робиње секса” – програмирањем свести. Емануел Тсегаје, пореклом Етиопљанин, бивши благајник банке у месту Бетседи, жалио се, после напуштања САД, да је у Мериленду био жртва „гигахерцне контроле ума”. Познато је да су у ЦИА редовно хипнозом, у стању сомнамбулизма, програмирали своје курире (разносаче тајних докумената), да би их онемогућили да открију тајне садржаје, уколико буду ухваћени.

Када се све наведено зна, забрињавају подаци које је у својим радовима навео руски научник Анатолиј Мартинов. Он тврди да више од 80 одсто становника Москве и Санкт-Петербурга има синдром брзог умарања, душевне стешњености и осећања фаталног баксузлука у личном раду. Тврди, при том, да је већина неокортикалних (неокортексних) међусобних утицаја остварена у опсезима од 0,5 до 30 херца. С друге стране, Алекс Константин и Џон Квин објавили су да се у тајним лабораторијама делуј на психу људи електромагнетним таласима на фреквенцији од 435 мегахерца. То је према њиховим истраживањима, равно фреквенцији људског мозга. За масовна убиства, која се дешавају углавном у југоисточним деловима САД, они оптужују лабораторију Робинс АФБ, у близини Атланте.

Својеврсна потврда „контроле ума” је и изјава Џенет Морис, из вашингтонског Одбора за глобалну стратегију, основаног од стране бившег заменика директора ЦИА Реја Клајна. Она је изразила забринутост због евентуалне примене акустичне психо-корекције. Упозорила је да „пешадија ризикује да се изложи специфичном звуку, који производи нови психо-уређај, јер у том случају не помаже постојећа заштитна опрема, нити чепови за уши”.

Џон Стаубер: НАТО и муљ су добри за све вас


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи.

srauber
Џон Стаубер

Џон Стаубер је теоретичар, писац и политички активиста који је као коаутор са Шелдоном Ремптоном написао пет књига где је разоткрио методе, технике и конкретне пропагандне активности на којима здружено раде владе, приватни интереси и ПР индустрија после чије лоботомије људи бивају трансформисани у овце: стадо које „забављајући се пред ТВ екранима до смрти“ више ни на који начин не одлучује о сопственој судбини.

„Верујте нам, ми смо експерти“ („Trust us, we are experts “) је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти; „Токсични муљ је добар за вас“ („Toxic Sludge is Good For You “), анализира историју и обим ПР индустрије у САД; „Луда крава САД“ („Mad Cow USA “) антиципира појаву ове болести у САД на основу анализе корпоративног преузимања фармерства у САД; „Оружје за масовну обману: употреба пропаганде током Бушовог рата у Ираку („Weapons of Mass Deception: The Uses of Propaganda in Bush’s War on Iraq “) и „Најбољи рат икада: Лажи, проклете лажи и хаос у Ираку“ („The Best War Ever: Lies, Damned Lies, and the Mess in Iraq “) објашњава позадину рата у Ираку; „Банана републиканци“ („Banana Republicans “) показује да су се САД трансформисале у једнопартијску државу у којој је, захваљујући функционисању медија, систему лобирања и изборним систему, потпуно нестала плуралистичка политика.

Стаубер је оснивач и извршни директор „Центра за медије и демократију“, који је спонзор организацијама за праћење деловања ПР индустрије у САД: „PR Watch “ и „Source Watch“.

У својим књигама истражујете деловање процеса који сте назвали „индустрија за менаџмент перцепције“, показујући степен у којем су понашање, уверења и ставови, мишљење и политика у демократским земљама моделовани од стране експерата за пропаганду. На који начин делује индустрија за менаџмент перцепције? Које организације учествују у овом послу и на којим се нивоима успоставља?

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда функционише као бизнис: адвертајзинг и ПР менаџмент. Синтагма менаџмент перцепције односи се на моделовање перцепције без свесности публике (Кажем публика зато што више не можемо говорити о категоријама јавности, јавног мњења и другим појмовима карактеристичним за начине на које функционишу демократски системи). Ставови, погледи на стварност, доживљај реалности, сама реалност, постали су плен корпорација за њихово моделовање које раде иза сцене тако да људи нису свесни сила које моделују њихове умове.

Рођење пропаганде је, како су то многи аутори показали, на пример Ноам Чомски у „Нужним илузијама” и бројним другим књигама, било условљено дубоком потребом моћних, богатих кругова присутних од самог оснивања САД, да демократија никада не развије своје потенцијале, да, заправо, никада не постане ефективна.

Да, то је апсолутно тачно. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи. Оно што никада нећете чути у политичком дискурсу САД јесте то да ми имамо највећу концентрацију економске моћи, већу од било које развијене или неразвијене земље у свету, а када имате такву концентрацију моћи потпуно сте затворили било какве канале за демократију. То је стање апсолутне недемократичности у било ком смислу тог појма. Пропагандне кампање су увек срачунате на манипулацију, на манипулативно исцрпљивање демократских идеала и њихово коришћење у сврху ширења економске и политичке моћи корпорација у свим сферама људске егзистенције. Неограничена моћ корпорација добила је своју правну, легислативну потпору, тако да се судбина света налази у канџама система срачунатог на задовољење било којих идеја које се роде у главама људи опијених својом моћи, ма како монструозне оне биле.

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

Након што је Сигмунд Фројд пронашао метод за научно истраживање несвесног, Едвард Бернез, генијални двоструки нећак Сигмунда Фројда, успео је да продре у примарни процес који доминира несвесним и утиче на примарну мотивацију, чиме је успостављена неограничена експлоатација несвесног што је резултирало претварањем човека у конзумента и објекат моћи.

Бернезова делатност је омогућила и успостављање процеса и модела где су лажи, гласине, ратови и несреће којима су водили, почели да се пакују и медијски сервирају. Током Првог светског рата радио је у CPI (Committee on Publik Information) познатом и као Криал комитет (Creel Kommittee) мобилисаном од стране Вудро Вилсона (Wilson), 1917. године, како би упаковао и рекламирао улазак САД у Први светски рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију (Make the World Safe for Democracy). CPI је успоставио моделе и шеме маркетиншких стратегија који су широко примењивани за потоње ратове, све до данашњих.

Цела идеја пропаганде је да убеђивање учини невидљивим. У том циљу развијане су бројне технике, које је у основи инаугурисао Еди Бернез. Једна од техника која се и данас веома успешно примењује назива се: „техника треће партије” (third party technique). По овој техници, хемијска компанија ће, уместо да вам каже да су састојци воде коју пијете и у вашем окружењу безбедни по ваше здравље, иза сцене основати и финансирати организацију која ће се представити као независно удружење научника – експерата, које брине о безбедности у коришћењу хемијских супстанци, али ви нећете знати да ову организацију финансирају хемијске компаније и да учествује у креирању услова који омогућавају да се спроведу стратешки планови хемијских компанија. И тако, уместо да имате свест о интересима Монсанта, Хофман-ЛаРоша, Новартиса или неке друге велике корпорације, ви ћете бити суочени са изјавама научника, експерата из асоцијација који ће под окриљем звучних заштитничких назива, какво је на пример Америчко веће за науку и здравље, говорити о безбедности и неопходности коришћења генетички модификоване хране или изјавама да нема проблема са емисијом угљен диоксида и слично. Они ће говорити: „Верујте нам – ми смо експерти“. Политика треће партије примењује се веома много и у креирању медија и организација који се представљају као независне и у свом тиму имају непоткупљиве људе, да би у кључном тренутку унутрашњи ауторитет и поверење стечено захваљујући својој наводној оданости вредностима, ставили у службу неког моћног политичког циља, неприхватљивог са становишта интереса народа и земље где припадају.

Ви сте инаугуратор идеје по којој праћењем пропаганде можете да откријете пуну истину о догађајима и актерима, који делују у видљивој и невидљивој равни моћи.

Знате, постоји стари клише у новинарству, и то је добар клише за свакога ко покушава да истражи моћ: „пратите новац“. И ако пратите ко је бивао плаћен, вероватно ћете открити зашто је урадио оно што је урадио. Али, постоји и друга максима коју сам ја осмислио и за коју мислим да је подједнако добра: „пратите пропаганду“. Неко улаже новац како би основао групе које јавно иступају, чији чланови одлазе на лице места, држе говоре, организују конференције за штампу или говоре у информативним емисијама. Мејнстрим медији у САД, чак и после открића да је оно што су они промовисали као истину била једна велика лаж, никада неће обелоданити да се радило о пропаганди, нити ко је иза сцене дириговао пропагандним акцијама медија. И садржај и начин на који се садржај у медијима обликује настају као резултат ПР стратегија, циљева и операција, осмишљених од стране експерата и компанија.

И, кад год се појави добра академска студија о пропаганди, техникама манипулације и спиновања, суочавамо се са поражавајућим чињеницама које недвосмислено показују да су људи потпуно неотпорни на пропагандне моделе инаугурисане од стране генијалних пропагандиста са почетка XX века. А истраживања о томе колико је од садржаја који се емитује на телевизији у магазинима и информативним емисијама плод организованих ПР кампања и плод деловања ПР експерата и академских стручњака из ове области, такође је једнако застрашујућ: 40%, 50%, па и 60% свега што добијате од медија је директан резултат рада организованих ПР кампања. Новинарство је у страшном опадању. Можемо рећи да је то професија која је изумрла. Мало ко улаже новац у истинско новинарство и већина информација које циркулишу у медијском простору је добијена од ПР компанија и део је ПР операција.

Тако је било веома лако да је, после терористичког напада 11. септембра, Бушова администрација невероватном брзином изјавила да зна ко се налази иза ових напада, и покренула кампању и инвазију на Ирак.

Да ли мислите да је 11. септембар био велика изрежирана пропагандна операција?

То је централно питање. И потпуно је јасно да званична верзија не открива шта се заиста догодило, а све што треба да урадите да би сте то доказали је да погледате званичну истрагу о 11. септембру. Када сложите коцкице видите да је она била веома ограничена, минимална, и није дала одговоре на многа питања која су независни истражитељи постављали. Не знам да ли су људи из америчке администрације знали за 11. септембар, или допринели да се он догоди, али оно што знам јесте то да је непосредно после овог догађаја, те вечери када се коначно председник Буш вратио у Вашингтон и састао са Већем за националну сигурност, рекао да 11. септембар морамо видети као прилику да се обрачунамо са тероризмом. И уместо да реагују на 11. септембар, они су на неки начин били свесно неефикасни у откривању онога шта се заиста догодило, и привођењу правди оних који су одговорни. Бушова администрација је уместо тога лансирала пропагандну кампању за напад на Ирак, и пре свега на Авганистан. Пропали су покушаји да се спречи да окривљени Осама бин Ладен побегне, и непосредно после 11. септембра истовремено са операцијама у Авганистану почиње припрема и пропаганда за напад на Ирак. И ево нас девет година после 11. септембра 2001. године са великим питањем шта се заиста десило са Осамом бин Ладеном и са САД дубоко заглибљеном у два рата: у Авганистану и у Ираку. Како смо дошли до тога? Мислим да је то питање које морамо да постављамо и себи и свету. Кључно је питање шта се заиста десило 11. септембра, не само да би знали како да спречимо будуће 11. септембре, већ како да спречимо да се овакви догађаји користе у пропагандне сврхе за вођење ратова, јер је реакција на 11. септембар нападом на Авганистан и Ирак нанела много више штете САД и миру, правди и људским правима. Реакција Бушове администрације и владе САД, била је веома штетна за интересе самих САД.

У својим књигама „Оружје за масовну обману“ и „Најбољи рат икада“ показујете да је интеграцијом ПР индустрије и психолошких операција којима руководе војне службе („psy-ops “), обезбеђен невероватан успех манипулације и пропаганде.

Ако погледате тим који је упаковао и продао рат у Ираку, видите да се ради о савршено конзистентној и кохерентној ПР операцији која је укључила проверене мајсторе овог посла какви су Ари Флајшр (Ari Fleischer) из Беле куће, Тори Кларк (Torie Clarke), бивша челница фирме Hil&Noltonу Вашингтону, из Пентагона специјално за ту прилику дошла је са перфектном ПР шемом која је поставила основ за медијско извештавање током инвазије. Шема деловања је следећа: после утемељења тачке гледишта ангажују се различите приватне фирме, какве су на пример групе за рендирање – следи дизајнирање информација.

„Банана републиканци“ је књига која показује како су се САД трансформисале у једнопартијску државу

После изласка ваше књиге новинар „Њујорк Тајмса“ Дејвид Барстоу (David Barsto), започео је са истраживањем онога што је названо: „Скандал са Пентагоновим стручњацима“. Како оцењујете учинак његовог истраживања?

Захваљујући Дејвиду Барстоу сазнали смо да су готово непосредно после напада од 11. септембра, Доналд Рамфсфелд и стручњак за ПР менаџмент Тори Кларк (која је осмислила и стратегију претварања новинара у послушне војнике), Ари Флајшер из Беле куће и Дик Чејни, као и ПР компаније које раде за ЦИА-у на дизајнирању информација (у време Клинтонове администрације креирале су групу фронта коју су назвали Ирачки национални конгрес, на челу са Ахмедом Чалабијем која је највероватније срушила статуу Садама Хусеина), људи који су били веома активни и у време Клинтонове администрације, основали групу фронтмена где су укључили читав први ешалон пензионисаних генерала из свих војних родова, укупно њих 75, и потом наступали као експерти за ТВ вести и информативне телевизијске емисије. Свака ТВ кућа, не само десничарски пропагандистички „Fox“ већ и i NBC, CNN, ABC, CBS, сви они су имали своје експерте којима су од 2001. до 2003. године плаћали како би својим коментарима указивали на неопходност рата и утицали на токове ратних збивања. И Дејвид Барстоу из „Њујорк тајмса“ (свакако је заслужио две Пулицерове које је и добио), открио је да су ти експерти добијали „тачке гледишта“ од Доналда Рамсфелда, Тори Кларк и из Беле куће. И то је заправо запањујуће. Амерички народ је на својим медијима и телевизијским вестима током читаве три године гледао бивше војне званичнике за које су веровали да су независни војни експерти, ангажовани од стране одређеног ТВ програма, док су поруке које су излазиле из уста ове господе генерала биле заправо речи Доналда Рамсфелда, државног секретара за одбрану из Пентагона којима је он промовисао рат. Бушова администрација, Бела кућа, Пентагон креирали су реалност како би се одржала илузија неопходна за покретање и вођење рата. А ови наводно пензионисани генерали били су тек привидно пензионисани, док су у ствари радили веома добро плаћене послове као лобисти или консултанти компанија за производњу наоружања. Они профитирају на ратовима. Компаније које их плаћају постале су невероватно богате захваљујући ратовима у Ираку и Авганистану. Радило се, дакле, о запањујућим открићима на страницама „Њујорк тајмса“ пре неколико година, али телевизијске вести, информативни програми мејнстрим ТВ станица нису ништа од овога пренели. Тако су Американци, који су били намерно обмањивани од стране медија, онда када се ова истина појавила у штампаним медијима, опет били ускраћени за истину. Американци се информишу углавном путем ТВ медија и јасно је да нису могли да сазнају ову истину јер би она јасно показала како су ТВ вести и телевизијски програм постали машине за дистрибуцију пропаганде произведене у Белој кући. Зашто ово откриће није произвело реакције огромних размера, зашто није довело до конгресних саслушања, до појаве на свим насловним страницама свих новина и часописа, зашто није подигло америчку и светску јавност на ноге? Тај скандал који је требало да представља тамну мрљу у историји америчког новинарства – био је тотално покривен упркос томе што се „Њујорк тајмс“ држао изванредно у овом случају. Иначе, могао бих да критикујем „Њујорк тајмс“ веома много због начина на који је продавао рат, али у овом случају и Дејвид Барстоу и „Њујорк тајмс“ су се изванредно показали, али су били у великој мери издати од стране својих колега, новинара у другим информативним медијима који нису пренели ове информације, што указује на то колики значај има одјек информација.

Медији, дакле, производе и дистрибуирају реалност и имиџ читавих народа и земаља по плановима које су осмислили тимови експерата уједињених на производњи света по мери моћи?

Прочитај текст до краја →

%d bloggers like this: