Атлантис Ултра: Милован Дрецун о Либији, Космету, о медијима и новинарима у служби лажи


Извор: Двери – Покрет за живот Србије

********

Радио програм Двери
Милован Дрецун за Атлантис ултра и радио Двери.
Београд, 25.09.2011

Гост Атлантиса Ултра је Милован Дрецун, војно политички кометатор чије су извештавање и коментари синоним за истинито и објективно приказивање догађаја, чиме се придружио малобројној плејади документариста који су своје животе и дело ставили у службу истине, какви су Џон Пилџер и Роберт Фиск.

Атлантис Ултра: Милован Дрецун о Либији, Космету, о медијима и новинарима у служби лажи

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Као војно-политички аналитичар на Радио-телевизији Србије извештавао је са ратних подручја у Хрватској, БиХ, Македонији, Косову, Грузији, Либији…

За извештавање са Косова и Метохије током НАТО бомбардовања, одликован је Орденом за храброст.

Дрецун је аутор више од 1.000 репортажа, емисија и документарних филмова, а објавио више од 1.000 чланака у домаћим и иностраним часописима.

Протеклих 11 година одлучио се за једини могући статус у условима нестанка независног информисања и истине у медијима: независног аналитичара, истраживача, а сарадник је и неколико приватних европских агенција које се баве безбедносним проблемима.

Дрецун је аутор неколико књига међу којима су „Рат за Косово“, „Србија између истока и запада“, „Брате, где је наша Србија“…
Циклус документарних филмова „Забрањена истина“ Милована Дрецуна, који се приказује на више десетина радио и ТВ станица у Србији, постаје јединствено, драматичмно и потресно сведочанство о претварању света у гигантски концентрациони логор.

Забрањена истина о рату за Либију и најновијим догађајима на северу Косова, јединствени су филмови у светским размерама и представљају повлашћен простор за истину порекнуту у маглама ратова и замењену измишљеном реалношћу произведном у филмској продукцији Новог светског поретка.

********

Атлантис Ултра води и уређује госпођа Биљана Ђоровић.

Из ове емисије издвојио бих 2 момента. Први је срозавање медија и новинара где су оба ова чиниоца само портпароли циљаних лажних извештаја са хаотичне глобалне позорнице „креатора рата и мира“ тоталитарног фашистичког новог светског поретка (НСП). Поводом тога, Дрецун описује једну ужасну сцену из Либије, када је НАТО намерно гађао једну цивилну четврт са много цивила, где су страдала и невина дечица!

На лицу места, поред лешева дечице били су Дрецун и један „угледни новинар“ још „угледије“ ББЦ телевизије која наводно важи као светски узор „објективног информисања“ иза чега у ствари стоји сурова лаж у служби фашистичког НСП. Овај „угледни“ ББЦ новинар правдао је страдање дечице тиме да је „НАТО тражио у ствари пројектиле које је ту Гадафи сакрио“(?!), а није му ето био циљ да убија цивиле и дечицу!?

Заиста морбидно!

Када је Дрецун упитао тог новинара како се уопште у тим малим становима, са малим вратима, могу уопште унети и сакрити пројектили који су велики, „угледни новинар“ није имао одговор. Наравно, сви овакви и слични новинари свесни су да су у служби лажи, неморала, неправде, а све то тобоже правдају:

„да имају кредите, да школују децу, и да ако они то не би радили, радио би већ неко други“.

Кој одвратни цинизам и проституисање у име лажи, а прави мотив оваквих „проститутки“ је:

„Зашто да на лажима заради неко други, кад могу ја!

Други моменат је охрабрујући, јер младе генерације Срба се не дају, не дају да им антисрпски Сорошеви и којекакви испиривачи мозгова избришу слободарску националну самосвест, родољубље и жељу за истином! Дрецун је изнео податак да је на захтев ученика Прве Београдске гимназије, одржао две трибине о одбрани отаџбине, а сале у којима је држао те трибине биле су препуне, чак су дошли и ученици из других школа. Ово је охрабрујуће за српску нацију, њен опстанак и идентитет, а тако поражавајуће за србомрзачке испириваче мозгова!

Треба истаћи и један застрашујући детаљ са становишта перфидног утицаја на млађе генерације. ЛДП има некакву испоставу у Првој Београдској Гимназији, где држе некакву „ванредну наставу“ за ученике, зашта немају одобрење министарства одбране. И дешава се да се ученицима неки редован час откаже, да би испиривачи мозгова из ЛДП-а уместо редовног часа држали своја предавања у циљу „дизајнирања“ умова младих људи.

Прву трибину о одбрани отаџбине Дрецун је одржао на дан бомбардовања злочиначког НАТО пакта. Дрецун је тражио да се трибина одржи у оквиру редовне наставе. Међутим, директор гимназије у први мах није пристао да да дозволу да се одржи трибина, али на захтев упорних српских гимназијалаца морао је да попусти! Међутим, није дозволио Дрецуну да се трибина одржи у окивиру редовне наставе, већ у 8 увече, рачунајући да ће трибина бити слабо посећена, јер ко ће сад да дође у 8 увече да слуша шта се дешавало тамо неке 1998.-1999. године. Али, на његово огромно разочарење сала је била препуна, није могло да се дише, говори Дрецун, певале су се песме, текле су сузе…!

Друга трибина је била реприза прве!

Рик Розоф: Свет у оловним оковима НАТО пакта


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

У току је стварање новог глобалног поретка, заправо тоталитаризма трећег миленијума који се устоличује у исто време када је на делу и потчињавање Европе Сједињеним Америчким Државама, помоћу НАТО-а. Завршна декларација, усвојена на самиту у Лисабону, садржи клаузуле о развоју нових облика партнерства на Средњем Истоку, Африци, Азији, као и партнерство са Русијом, Индијом и Кином, док је НАТО задобио право над контролом и решавањем питања која немају никакве везе са војним проблемима, већ са упливом у готово све аспекте људске егзистенције

рrik rozof
Рик Розоф

Рик Розоф, амерички независни новинар из Чикага, оснивач сајта „СТОП НАТО“ и један од најбољих познавалаца и критичара ове алијансе за „Печат“ говори о новој стратешкој доктрини НАТО-а, усвојеној на самиту у Лисабону (19-20 новембра) и перспективама света у склопу њене реализације. Рик Розоф је геополитички аналитичар из Чикага, пацифиста чији текстови представљају основу за критичко разумевање империјалног похода који нужно окончава у мраку тоталитаризма. Стални је сарадник „Глобалрисрча“- Центра за истраживање глобализације („Globalresearch“); независне медијске мреже „Волтер“ („Voltaire“); „З-нет“ магазина, члан је уредничког одбора истраживачког центра: „Царево ново одело“ и бројних других медијских центара широм света.

Какво је ваше мишљење о новој Стратешкој доктрини НАТО алијансе, усвојеној на НАТО самиту у Лисабону? Да ли је реч о супстанцијално новом документу или о форматизацији закључака инаугурисаних на бројним НАТО конференцијама одржаним после НАТО самита из 1999. године ?

Самит је и донео новине и потврдио домете стратешког концепта усвојеног 1999. године, на самиту одржаном поводом педесетогодишњице постојања НАТО-а, у Вашингтону, усред 78-дневног бомбардовања Југославије. Тај самит је свечано примио три земље из Источне Европе, бивше чланице Варшавског пакта: Чешку републику, Мађарску и Пољску. То је сигнализирало правце којима ће НАТО конвергирати: ратне операције и њихово ширење изван територија НАТО нација, док је други правац подразумевао експанзију самог НАТО-а, пре свега на Исток. Лансиран је партнерски програм и Србија је сада у партнерству за мир што је води ка напреднијем, индивидуалном партнерском акционом програму као припремном за пуноправни пријем Србије у НАТО.

Када говоримо о недавно завршеном самиту у Лисабону, верујем да и ви и ваши читаоци знате да неће бити ослобађања од стега САД: НАТО је организација у којој се одлуке доносе у САД, НАТО се представља као војни савез демократских држава, док у ствари није ништа слично. Давно је начињен план по којем ће се у целој Европи поставити антиракетни штит, а Европа бити инкорпорирана у систем сајбер ратовања САД, и разуме се то је оно што се догађа.

НАТО ће остати у Авганистану до 2014. године, што значи да ће тај рат трајати петнаест година. Са свим овим процесима слажу се све земље редом. Можемо ли поверовати пропаганди НАТО-а која каже да земље, каква је на пример Луксембург, могу да ставе вето на одлуке НАТО-а. То је прилично смешно. Такав је случај и са дванаест НАТО чланица у Источној Европи које служе за стационирање ракета, база и трупа и тренинг мисија ангажованих у НАТО ратним операцијама, какве се воде у Авганистану. Запазио сам пре око недељу дана да је Драган Шутановац, српски министар одбране, изјавио да ће до краја године Србија потписати безбедоносни споразум са ЕУ што је први корак у консолидацији војних веза са НАТО. Постоји нешто што је деведесетих година названо „Berlin Plus agreement“, по њему се дозвољава НАТО и Европској унији да деле медицинску опрему, постројења, командне официре, ратне бродове који ће после Лисабонског самита резултирати повећаним степеном не само кооперације већ стапања европских и НАТО активности на Рогу Африке, Авганистану и Балкану и ко зна где све још. И друга ствар коју је Шутановац рекао била је да ће Србија послати симболичан контигент на Рог Африке да би се прикључила морнаричкој мисији Европске уније и НАТО, названој „Operation Ocean Shield“. Последњих два месеца говори се о пробном ангажовању Србије, тест пробама у склопу мисија Европске уније ангажованих на местима као што су Либан или Чад у Централној Африци, што представља својеврсно куцање на врата за улазак у ратне зоне, на пример, Авганистан.

НАТО Самит у Португалу

Нема, дакле, измене око одлука самита у Вашингтону, а које, практично, значе да НАТО може да води рат било где на планети?

Лисабонски НАТО самит изнова потврђује имплементацију одлука које су донете на самиту из 1999. године, у Вашингтону, и тиче се могућности да НАТО води рат било где на планети. Ако могу да кажем, без намере да увредим неког од ваших читалаца, већ хоћу да дам знак за узбуну људима: никада нисам могао да поверујем да ће цео европски континент дозволити себи да буде подређен војном блоку којим се руководи са друге стране Атлантика. А то је управо оно што се догодило. Амерички генерал, командант ваздушних снага САД у Европи Роџер Бриди, пре неколико недеља се хвалио чињеницом да је тридесет и девет европских земаља слало своје трупе у рат у Авганистану. Тридесет девет европских нација! И по мојим увидима ако искључимо микро државе какве су Андора, Ватикан, Сан Марино и Монако, само шест земаља није слало трупе у Авганистан. То су Србија, Русија, Белорусија, Молдавија, Кипар и Малта. Све друге земље су слале своје трупе у већем или мањем обиму. Веће државе су послале веће трупе, а оне мање су, како каже Драган Шутановац, „симболично допринеле“. Дивота. И Швајцарска је послала трупе, и Аустрија је послала пет трупа, а Шведска, Финска и њихови суседи имају пет стотина трупа у северном Авганистану под НАТО командом и контролишу четири провинције тамо. Шведска је изгубила пет трупа у борбеним операцијама и то је први пут у последњих две стотине година да су припадници шведских трупа погинули у неком рату, док у случају Финске говоримо о првом путу после Другог светског рата. Све то се догађа у условима, у којима се не зна ко контролише НАТО. То свакако није колективна одлука европских нација већ је то Вашингтон. Вашингтон је диктирао агенду на самиту у Лисабону, а сви други су се повиновали тој одлуци. И једини разлог због којег су трупе из тридесет девет европских земаља у Авганистану је тај што је Вашингтон наредио да буду тамо позивајући се на члан 5, Северноатлантског уговора који се примењује по принципу „сви за једног-један за све“, чиме су све чланице Алијансе дужне да бране нападнутог. Одмах пошто је НАТО активарао члан 5, европске трупе су почеле да се боре, да гину и да убијају у Авганистану.

Рекли сте да је све што се дешава у оквиру НАТО-а, контролисано од Вашингтона. Али, ко контролише Вашингтон? Какав је утицај војно- индустријског комплекса, за који је још Ајзенхауер говорио да представља највећу опасност?

Вашингтон сигурно није под контролом суверене воље америчког народа. Оно што данас имамо на делу је антидемократски процес веома удаљен од народа. Ајзенхауер је, нажалост, био пророк и не само да је тачно 1961. године сигнализирао о стварима које су се у то време одигравале, већ је предвидео како ће се оне одвијати у будућности. Тешко је да ће у Америци бити реизабрани за конгресмена или сенатора они који гласају за смањење војног буџета, зато што ће се лобисти компанија за производњу наоружања побринути да остану без мандата. Из тог разлога се конгресмени и сенатори и не одлучују да говоре о разоружавању или смањењу војног буџета. Осим тога, није ми познато колико је људи свесно тога да сваке четврте године америчко министарство одбране презентује четворогодишњи преглед одбране, како би се припремили за следећи четворогодишњи период. Они су за 2011. годину предвидели војни буџет од 708 милијарди долара… Тај план је одобрен у Конгресу. Тих 708 милијарди долара, по мојој калкулацији, јесу буџет који значи оптерећење од преко две хиљаде долара за сваку жену, дете или човека у САД. А, то је земља која не може да обезбеди ни здравствено осигурање ни квалитетно школовање, урбана и индустријска архитектура је у колапсу, а властодршци не могу да ураде ништа за свој народ, али могу да одвоје највећу своту новца за наоружање од 1946.године. Какво је оправдање за овакво издвајање новца? Не можемо рећи да и једна земља на свету на било који начин угрожава САД. Приче о Северној Кореји или Ираку не садрже веродостојне аргументе, тако да не можемо тврдити да су САД угрожене од било које земље или групе земаља. Свега двоје-троје људи у конгресу, међутим, може да гласа против тако великог војног буџета, тако да се читава ствар показује као поприлично јасан утицај војно-индустријског комплекса јер је утицао на форматизацију политичке културе али и опште културе у земљи, која увек успева да обезбеди подршку за сваку своју војну акцију.

Какви су циљеви система који има НАТО као свог чувара? Ви сте аутор изванредног приказа НАТО конференције одржане 1. октобра 2009. године, коју су заједнички организовали НАТО и лондонски „Лојд“, највећа осигуравајућа компанија на свету. На овој конференцији лорд Питер Лавин најавио је постојање хиљаду смртоносних претњи за НАТО.

Домаћин лондонске конференције НАТО-а на којој је ажуриран Стратешки концепт за трећи миленијум, а присуствовало је 200 високих представника сигурносне и пословне заједнице, био је господин Лавин (Levene), челни човек осигуравајуће компаније „Lojd“, а присуствовала је и Медлин Олбрајт, бивши амерички државни секретар, као и многи други одговорни за 78-дневно бомбардовање Југославије. Потпредседник је био Jeroen van der Vir, некадашњи главни извршни директор холандског нафтног гиганта „Royal Shell“. Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен и господин Лавин, коауторски су дефинисали разлоге за сарадњу НАТО-а и приватног пословног сектора као неопходну заштиту интереса западних транснационалних корпорација, укључујући, али нипошто ограничавајући се, на информатичке технологије, топљење поларних капа, управљање ризиком за страна улагања и опасности од „олуја и поплава.“ Расмусенов говор на самој конференцији, најавио је да ће претекст за будуће НАТО интервенције, будући casus belli бити: Кибернетска сигурност – одбрана, климатске промене, екстремне временске прилике – катастрофалне олује и поплаве, пораст нивоа мора, нагли покрети становништва, који се одвијају увек у правцу развијенијих делова земље, а понекад и преко граница, несташица воде, суше, опадање производње хране, отапање арктичког леда, глобално отопљавање, емисија CO2, енергија, природне и хуманитарне катастрофе, велике олује, поплаве, или, потрошња горива, западна укупна зависност од страних извора горива. Ниједна од наведених тачака анализе хиљаду смртоносних претњи које вребају у XXI-вом веку, не може се ни издалека тумачити као војна претња. Сигурно је да нису и да не могу „злочиначке државе“ бити одговорне за климатске промене, „успостављање тираније“ или „међународни тероризам“, али Расмусен је предложио да се са тим проблемима треба борити као да су војни.

Да ли то значи да је намера елитних кругова и система, који су они успоставили под паролом заштите светског мира и сигурности, да контролишу све што се може замислити и што нема никакве додирне тачке са војним питањима?

Прочитај текст до краја →

Глобална империја зла – Криза животне средине


Аутор:Пајо Илић
Преузми текст:
Глобална империја зла – Криза животне средине

Превео сам целокупну књигу „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету:


Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Нашао сам издавача у Србији и књига ће скоро изаћи из штампе. Ово прво поглавље које сад објављујем делимично сам раније поставио на Небојшином сајту, овде. Сада је тај део комплетан, у целости.

Поглавље 1.  Криза животне средине
1.1.   Животна средина
Нови стадијум развоја цивилизације.

Наше време  је само календарска граница XX и XXI в., другог и тећег миленијума наше ере, али и одређени преломни моменат развоја човечанства. У новим условима постојања претходне теорије имају ограничену област примене. Тако се претпоставља да основни и на крају крајева условљавајући фактор историјског процеса, производне снаге, ниво који карактерише степен човековог овладавања природним силама. Заиста од времена почетка индустријске револуције економска средина (материјални услови живота друштва) се брзо мењала. Посматраћемо непрекидан раст производних снага, и одговарајућих предмета потреба. Помоћу техничких достигнућа човек је обезбедио себи комфорне услове егзистенције. Раст његових могућности чинио се безграничним. Међутим паралелно са растом производње и одговарајућих, потреба све већи значај стичу и наличја цивилизације. Ако је раније било могуће  сматрати, да човеково друштво постоји и креће се по својим законима, у значајном степену независно од својстава средине, то сада ето већ није тако. За последњих сто година делатност човека се издигла  на планетарне размере: непрекидно расте антропогено оптерећење на животну средина, човек је потчинио природу, натеравши је да служи његовим интересима, али као резултат су се догодиле непланиране квалитативне промене. Све се нашло под ударом: вода, ваздух, земљиште, флора, фауна, здравље људи па чак и само постојање биосфере. У тим условима већ не можемо разматати човека и средину одвојено једно од другога, већ само у једном систему природа-друштво.

У наше време човек се налази у информационом пољу, формираном новим средствима комуникације, нарочито средствима јавног информисања. То поље делујући непосредно на мозак, може вршити на човека не мањи утицај  него његов материјални положај.  Он непосредно утиче на стање производних снага, које се већ неможе разматрати одвојено од информационе средине. За последњих пола века такође се изменио и сам карактер производње. Наука је постала непосредна производна снага настали су и развили се микроелектроника, информатика, роботика, биотехнологије, које утичу не само на  начин живота, него и на биолошке основе човекове егзистенције. Данас када је развој цивилизације пришао критичној граници, само сфера разума може указати на путеве излаза из нарастајућих глобалних тешкоћа.

Еколошка криза

Практично све стране делатности људе воде у загађење биосфере: стихијски раст индустрије, енергетике, транспорта, хемизације пољопривреде, начина живота, бржи темпо раста и становништва и урбанизације. Годишње се из утробе Земље извлачи 100 милијарди тона различитих руда, сагорева 1 милијарда тона конвенцијалних горива, избацујући у атмосферу 20 милијарди тона CО2,  300 милиона тона CO, 150 милиона тона  оксида азота, 150  милиона  тона  СО2, 5 милиона тона H2S4 , 400 милиона тона аеросоли (соли, чађи и прашине): у хидросферу се избацује 600 милијарди тона индустријског и свакодневног отпада, 10 милиона тона нафтних деривата, на растварање отпадних вода троши се приближно 40% обима речних токова , у земљу се уноси 100 милиона тона минералних ђубрива, производе се стотине хиљада тона хемијских једињења, која се не срећу у природи, укључујући и она веома постојана према растварању.

Данас су размере привредне делатности толико велике, да процеси метаболизма и растварачке способности атмосфере и хидросфере у многим регионима света већ нису у стању да неутралишу антропогено оптерећење и њихов штетан утицај. Посебно се мења сва атмосфера, океани, земљиште и биосфера у целини. Настало је читаво клупко еколошких проблема. Око три десетине њих имају значаја за планету у целини. Њих често класификују по времену успостављања нормалног стања после обустављања дејства. У приоритетне везано са кратким временом обнове или са потпуном непреобратљивошћу, спада и промена климе, смањење животног простора, промена озонског омотача, нестанак врста и генетске измене.

Као проблеми другог реда се разматрају: загађење хербицидима, пестицидима токсикантима, киселим кишама, еутрофикацију, биохемијске потребе кисеоника, изливи нафте, загађење подземних вода, ширење радионуклида, киселински отпад, термалне воде. Ипак степен еколошке опасности не зависи само од времена обнављања, него и од динамике процеса. Накратко се зауставимо на најважнији процес с те тачке гледишта. На рачуна антропогеног утицаја мења се састав атмосфере. Тако је за последњих 100 година као резултат човекове делатности у атмосферу је избачено око 360 милијарди тона угљен-моноксида, тј. његов садржај се увећао приближно на 15%  (а у ближој перспективи се очекује раст на 30%). CO2 служи као регулатор топлотног баланса на површини земље дејствује слично као топли кров, који пропушта сунчеву светлост, али делимично задржава топлоту. Повећање концентрације ЦО2 може довести до ефекта стаклене баште, када се када ће се топлота у значајно мањој мери расипати. Као резултат може се десити општа промена климе са глобалним загревањем које изазива топљење леда на Арктику и Антартику и потапање нижих територија, где живи око трећина становништва света.

Треба узети у обзира такође и раст количине метана у атмосфери, чија концентрација иако много мања, него CO2 али је зато делотворност у стварању ефекта стаклене баште неколико пута већа.

Не мању забринутост изазива промена састав стратосфере, где је смештен озонски омотач. У великом количинама у атмосферу се избацује фреон (флоуро-угљеник) који подижући се у стратосферу, ступају у сложен процес узајамног дејства са озонским слојем, који је заштитник свег живог на земљи од ултравиолетног зрачење сунца. Истраживања су показала да се за последњих четврт века ефективна дебљина озонског омотача смањила, појавиле су се такозване “озонске рупе”. Ситуација  се усложњава скривеним карактером процеса. То што посматрамо данас, условљено је догађајима који су претходили годинама уназад. Загађење хидросфере доводи до целе свеукупности негативних последица. Тако се у светски океан непрекидно избацују најразноврсније нечистоће, ту годишње доспе само нафте и нафтних деривата више од 10 милиона тона. Морске животиње накупљају у себе отрове, нарочито живу, олово, кадмијум и друге. Опасна ситуација се ствара у више мора око Европе, где се око обала у великом броју  срећу салмонела и цревни бакцили. На рачун доласка у води нитрата и фосфата појављује се еутрификација – интензиван развој биљака: зарастају приобалске зоне, смањује се провидност воде и садржај кисеоника у њој, доводећи до масовног угинућа природних организама.

Биолошки процеси на копну такође су изложени утицају загађења. Приликом сагоревања фосилних горива у атмосферу доспевају оксиди сумпора и азота. Доспевши у састав кишних капи, они чине киселим и уништавају земљиште, водене басене и шуме. Већ око пола шума Северне полулопте су деградирале услед киселих киша. И то је само почетак. Пошто је киселинска средина активна, то она може ступити у реакцију стварајући токсине. Може наступити моменат, кад са растом концентрације скоковито расте и степен његовог утицаја на биосферу.

Средина је такође изложена брзом увећавајућем радиоактивном зрачењу, условљеном растом количине радиоактивног отпада, испитивањем радиоактивног наоружања, развојем атомске енергетике. Елементи који раније нису постојали у природи немарно су расејани по целој Земљи. Сада у свету нема детета у чијим костима, иако у малим количинама нема садржаја Стронцијума-90 (Sr-90). До средине следећег века маса радиоактивних елемената у објектима биосфере може порасти вишеструко.

Све веће тешкоће ствара брзо увећање масе отпада. Сачињавајући у својој биомаси хиљадите делове процента живе материје планете, човечанство ствара хиљаду пута већи отпад него сва биосфера, удвостручавајући га сваких 15 година. Одржи ли се постојећа тенденција избацивања отпада, то ће до 2020 г. у животној средини довести до увећања олова 10 пута, живе 100 пута, арсеника 250 пута. Експоненцијално нарастајућа бујица свакодневног и  производног отпада, који садржи тешке метале и друге абиогене материје, нарушавајући формирање глобалних циклуса, и стварајући претпоставке генетских промена. Заоштрава се криза градова. Велики градови (заједно са приградским зонама) заузимају широку територију, концентришући више од половине становништва Земље, они собом представљају засебну, вештачки одрживу животну средину.

Бујица животних средстава, укључујући чист ваздух и воду, долази извана, а унутра се формира моћна бујица отпада. Нагло су се променили сви природни екосистеми, у току је процес акумулације штетних материја у земљишту, води, подземној средини. Расте број оболелих, смртност, рађање деце са различитим аномалијама. Нараста дебаланс материја животне средине. Ако отпади животне активности организма, органски уносе у сложеније процесе за милион година распадања и утилизације, то силовито нарастање бујице производног и свакодневног отпада и загађења доводи до дебаланса хемијског састава средине. Као што је познато, еволуција живе материје је ишла у основи на рачун лаких елемената. Сто милиона година подржава се њихов оптимални узајамни однос. Данас се дешава нагло увећања концентрације тешких елемената. Особито на процес метаболизма утичу тешки метали, који по својој хемијској природи врше комплексну формацију.

Постоји мишљење да је 70-80%  онколошких обољења, изазвано општим утицајем животне средине, јавља се опасност генетских катастрофа. У сваком од обележених проблема тече непрекидан пораст параметара, који карактеришу погоршање еколошке ситуације, такав раст није безграничан и постоји критично значење параметара, на којима могу почети катастрофалне појаве. У предсказивању промена средина важну улогу треба да игра наука, иако овде има много тога непознатог. То се тиче граница стабилности, недовољног знања, споредних ефеката везаних са антропогеним утицајима, а такође и могућношћу постанка катастрофалних појава. Уобичајени лабораторијски експерименти ни издалека не дају увек адекватне описе таквих објеката као атмосфера, геолошка средина, космос.

Неусаглашеност у биосфери

Особиту бригу изазивају негативни процеси у биосфери. Понекад их обједињавају у схватању биосферске кризе. Као што је познато, биосфера собом представља, целовит усклађен систем, а човек је нераздвојиви део. Баш тако, као и сваки живи организам, популација, биоценоза, биосфера има своје границе одрживости. Ако је раније антропогено оптерећење било далеко од тих граница и није могло утицати на биосферу у целини, то сада, кад је делатност човека достигла планетарне размере, тај проблем је постао веома актуелан. За последњих пола века процеси, условљени антропогеним утицајем, у овом или оном степену дотакли све организме, популације и екосистеме. Отровне и штетне материје (укључујући и радиоактивне), које су садржане у отпадним водама, ђубре, производни отпад, издувни гасови, доспевши у екосистем не нестају без трага.

Као резултат тога, нарушава се избалансираност биоценозе, губи се способност за самоочишћењем и саморегулацијом, кидају се створене везе у току дуге еволуције, следи њихова деградација. Ситуација се заоштрава са појавом све новијих хемијских препарата, широко примењених за животне намернице, пољопривредне и медицинске циљеве. Годишње се уводе у праксу стотине нових хемијских материја, а синтетише се хиљаде; уопште њихов број премашује 6 милиона. Многи од њих постају узроци критичних хроничних обољења. Наступа преломни момент у стању екосистема и биосфере у целини, убрзава се процес потискивања дивље природе, смањују се места становања природних биоценоза. Под непосредним привредним утицајем већ се налази 50% копна а 20% је лишено природног покривача. Природни системи се замењују вештачким потпуно зависним од човека. Годишњи темпо уништавања шума износи око 10 милиона хектара. Сједињена са опасношћу планктона на рачун загађивања мора, то у перспективи може створити проблем обнављања кисеоника. Интензивирају се процеси опустошења, деградације и загађење земљишта. Годишње смањење броја животињских и биљних врста може се назвати катастрофалним. За осамдесет година је у просеку једна животињска врста нестајала свакодневно а једна биљна врста нестајала недељно. Изумирање прети више од 1000 врста сисара и птица. Пред опасношћу потпуног уништења налази се више од 25 хиљада врста вишег растиња. Губитак разноликости води у нестабилност. Одвија се процес дебалансирања система регулације биосфере. У биосфери постоје механизми регулације прилагођавања, обнављања на свим нивоима, али само до одређених граница, даље наступа разбалансирање. У условима савремене еколошке кризе могуће је издвојити два основна фактора интензивност утицаја и брзина измена околности.

При интензивним и брзим изменама спољних услова, суштинску улогу може играти разлика карактеристичних времена мутационих и метаболичких процеса код једноћелијских и вишећелијских организама. Њихови односи могу достићи милионе. Другим речима, за релативно кратке рокове за више организме микроорганизми могу суштински изменити своје особине. Многоћелијски, а нарочито виши организми, не успијевају се прилагодити измењеном свету микроорганизама у толико  скраћеном року. Осим тога и у нижим карикама ланца могу се скупљати одређене токсичне материје из животне средине, а такође се акумулирају и патогене бактерије.

Као резултат  интензивне мутагенезе јављају се видови и узорци раније безопасних микроорганизама, који су се показали способним да паразитирају на човеку и иницирају тешка инфекцијска обољена. Како је примећено у /2,3/ време раздвајања микроорганизама на патогене и непатогене бесповратно је прошло. Настао је појам потенцијалне или условне патогености. Посебан значај он има за сапрофите – микроорганизме, који се користе за исхрану органских једињења мртвих тела или излучевина (екстремитети) животиња, и сачињавајући важну карику у биолошком кружењу материје и енергије. Ти организми раније нису били патогени. Међутим сада, када је човек изменио услове живота сапрофита у природној средини форсира њихову промењивост, настају квалитативно ново стање. Данас у вези са доследним појачањем антропогене пресе и раста концентрације загађења средине је тешко прогнозирати, који од сапрофита могу попунити константно растући списак инфекционих агената. При том се могу појавити нови видови инфекције, нове болести. Превентива и њеном традиционалном виду ће постати све више неделотворна како због обиља  техногених резервоара узрочника, тако и њихове брзе прилагодљивости новим лековима. Као пример могу служити неочекивани изливи легионелеза, јерсениоза, унутра – болесничке инфекције. Најстрашније је што је могућност излаза из тих процеса ван контроле. Постоји опасност од настанка масовних епидемија,  које прете да надмаше мрачне слике средњевековља: тада је изумрло више од половине становништва. Већ су сада на хоризонту видљиве муње, које упозоравају на приближавање урагана. Наведимо одломак из публикације, које у последње време говоре о новим епидемиолошким обољењима, од којих су нека засада неизлечива. Једно од њих је епидемија Еболе /4/ :  „Кроз недељу после кобног контакта код зараженог почиње страшна мигрене, очи се набубре од крви, на кожи избијају црвене мрље; брзо се шире, стапају се и отичу у гроздовима ситних пликова. Млаз прска, све пукотине и отвори тела почињу крварити. Несрећник, се загрцава, искашљава и повраћа црне масе скупа са ситним честицама језика и дисајним путем, његови унутрашњи органи, препуњени крвљу отказују рад. Савије се у грчевима, он сеје у кругу око себе крваве капљице које носе заразу. Осуђени на пропаст умире кроз неколико дана; за то време вирус, халапљиво прождирући ћелије тела, претвара скоро сво ткиво човека у полутечну масу. Први случај ње био забележен у септембру, у болници приликом белгијске религиозне мисије у јамбуку – што је у тропским шумама Бумба, на 1000 км према северо-истоку од престонице Заира Киншаси. Кроз месец се болница морала затворити, јер је изгубила више од половине особља за обслуживање. Инфекција се брзо ширила све до реке Ебола, уништивши становништво 55 села. На срећу, околног рејона несреће владајућа војска је зауставила њен победнички караван, осигуравши немилосрдан карантин… Али унутра су опкољени људи умирали као мухе. Иако су тачне цифре непознате, по најскромнијм проценама, помрло је више од 90% инфицираних (за поређење: за време епидемија куге у Европи је умирало приближно 2/3 заражаних). Кроз неколико недеља помоћу електронског микроскопа су успели идентификовати убицу – невидљиву структуру из породице филевируса убачених у ћелију, она се претвара у њега слично мехурићу, напуњеном зеленкастом течношћу. По топониму места преступа утврђени је добио име Ебола“.

Тесна веза између најразличитијих региона планете такође заоштрава проблем епидемијског ризика. После откића Америке, болести, према којима су европљани имали имунитет, изазвале су страшна пустошења, међу староседелачким индијанским становништвом. Данас могу представљати потенцијалну претњу природни резервоари обољења и то, пре свега у Африци. Тако је средином 1999 године у САД у Русији била забележена грозница Западног Нила, која је изазвала менингоенцифалит. У Волгограду је од 588 оболелих са дијагнозом „менингитис“ био постављен у 150 случајева, а у 320 се болест није могла поуздану одредити /5/. „Нилска“ верзија објашњава једну важну особеност епидемије која је уочена у Волгограду а то је отсуство случајева заразе људи који су контактирали са обољелима. Абровирус је чудновата грозница и заиста се преноси само комарцима и никада не прелази са човека на човека. Највеће природно жариште тог обољења се налази у делти Нила – мочварна места где је много птица и комараца. Управо пливајуће и копнене птице (патке, чапље, морски гаврани) су „резервоари“ за вирусе и преносе га углавном комарци. У Египту, се грозница Западног Нила сматра дечјом болешћу, више од 90 % египћана већ има имунитет према том „вирусу“.

Претећи замах је задобила епидемија АИДС-а, која је засада неизлечива. Од момента настанка од АИДС-а је оболело 50 милиона земљана. Крајем 1999 г. се очекивала смрт 2,5 милиона оболелих. Број оболелих непрестано расте, при чему је посебно тешка ситуације стекла у тропској Африци. Модели развоја епидемије су размотрени у раду /6/. Наведимо као илустрацију материјал из „Комсомољске правде“, посвећен проблему АИДС-а у Уганди „Нови тенкови и пушке локални ратници скоро нису виђени. Уместо њих команда планира закупити 1 милион и 200 хиљада презерватива. И то при том што бројност ВС Уганде не прелази 50 хиљада људи! Узрок такве одлуке је прост: АИДС годишње у Африци односи више живота, него било који ратни конфликт. У самој Уганди је сада више од 2 милиона инфицираних (око 10 процената становништва земље), скоро исто толико је већ умрло од страшне болести. Говоре да ће у деловима бити уведена служба „секс-политрука“, која ће објаснити начине примене „производа Но2““. У америчкој армији су створили специјални комитет министарства одбране на челу са Билом Калвертом /8/  за превентиву обољења, преносива полним путем, пошто у том погледу САД престижу све развијене земље ситуација са  случајевима оболелих од АИДС-а у Русији крајем деведесетих година, је разматрана у публикацији /9/:

„Сада се о томе може говорити као о свршеном факту: у Москви је у тој години почела епидемија АИДС-а. По подацима од 17.11.99. у Москви је од момента првог случаја оболења регистровано 3640 ХИВ позитивних инфицираних житеља престонице. Од њих је дијагноза АИДС-а установљена у 117 оболелих, 87 људи са дијагнозом АИДС-а је умрло. За 8 месеци 1999 г број оболелих се увећао 8 пута у поређењу са тим истим периодом прошле године. Вирус се како се и очекивало шири геометријском прогресијом. Без обзира на настојања наставника, од одгонетања тајни АИДС-а такође нисмо далеко одмакли као и пре 20 година.

Већ сада се на лечење једног ХИВ-инфицираног сав период до смртног исхода кошта буџет Њујорка 134 хиљаде долара, Сан-Франциско 25-32 хиљада, а у Лондону на то се троши 7-20 хиљада фунти стерлинга. При чему је реч само о болничким расходима. Ако се урачунају апсолутно сви трошкови, те цифре се почињу удвостручавати, па и утростручавати у очима.

Главна и јединствена заштита од АИДС-а, данас је не допустити болест. Чини се – тако просто. Главни начини преноса инфекције су познати. Анални или вагинални полни сношај;  кориштење зараженим иглама при уношењу наркотика унутра;

Од мајке на дете за време трудноће, при порођају (а могуће и при дојењу); преко таквих донорских органа и ткива, као сперме, бубрега, коже, коштане сржи, рожњача, срчане коморе, тетива и тако даље. Одавно су познате и категорије грађана, међу којима је највиши проценат ширења АИДС-а: међу наркоманима у разним земљама (у зависности од њихове цивилизованости) – од 30 до 80% болесних; проститутке – од 10 до 90%; међу њиховим сталним клијентима – до 30% ; хомосексуалцима – 10 до 76% ; хемофиличарима – до 40% ; даваоцима крви – до 10%.

Данас се суштински мењају не само микроорганизми, него и људска популација. Треба споменути и високу густину становништва у градовима, нарочито у производним просторијама и болницама; флуктуација људи, укључујући миграционе процесе и смену контингената, карактеристичну за болнице и хотеле; људе примарног и секундарног имунодефицита, који настају при стресу, загађењу животне средине, примању лекова, неких обољења. Висока интензивност узајамна дејстава узрочника и човека, нарочито у блиском окружењу, а такође и интензификације узрочника и појаве нових путева заразе човека нагло повећава епидемиолошку опасност.

У тим условима се развијају обољења, која по сликовитом опису чланка /10/ :

„Реч је о вирусу хепатитис Ц. И у томе и јесте узрок. Ако је ХИВ-инфицирани на Земљи око 20 милиона, то је, по последњим подацима медицинске статистике вирусом хепатитис Ц инфицирано од 170 до 200 милиона људи. То је официјелно. Неки стручњаци сматрају, да те цифре треба умножити, минимално пет пута, пошто често оболели од хроничног хепатитиса, цирозе јетре просто не знају, да су раније преболели вирус хепатитис Ц, јер су га научили дијагностиковати пре само неколико година.“

Прогнозе за будућност су неутешне. Претпоставља се да ће се у ближој будућности за 10 година, број инфицираних хепатитисом Ц увећати на 5-10 пута. Хепатитис Ц остаје основни узрок настанка хроничне болести јетре (од тога 2/3 са смртним исходом). У поређењу са хепатитисом Б он 5 пута чешће узрокује цирозу. У протеклих 10 год број цироза чији је узрок хепатитис Ц увећао се на 61%.  хепатокарцином (рак јетре) на 68% . Што се тиче хепатитиса Ц, он је опасан не само због често без симптоматичног тока, него и тиме сто се може пренети са свим човековим телесним течностима, не само при расецању и ињекцијама за време операције, него и са спермом, вагиналном течношћу, крвљу, течношћу кичмене мождине, са сузама итд. Али сигурно је највећа опасност хепатитиса Ц у томе што против њега не постоји вакцина а данас хепатитис Ц све чешће региструје код омладине 15-20 год, што је директно везано са порастом броја наркомана.

У америчким затворима, број затвореника инфицираних хепатитисом Ц, достиже 40%  а у неким и 80%. Данас је у порасту опасност за здравље од лошег квалитета прехамбених производа. Тако је велики одјек и свету изазвало масовно обољење крупне рогате стоке “кравље лудило” у Енглеској. У августу 1999 г. криза достиже свој врхунац због обелодањивања присуства диоксина у белгијским месним производима. Испоставило се да је његов првобитни узрок додатак масноћа у сточној храни. У целини, ситуација се приближава неконтролисаним границама. У условима неусаглашености процеса у биосфери, потребне су повећане мере предострожности при експериментима са биолошким објектима а такође и научни и практични залози у микробиологији, вирусологији и епидемиологији. Иначе се катастрофа може разбуктати неочекивано и показати неповратном.

1.2. Материјална средина
Постиндустријско друштво

У току индустријског развоја човек је створио за себе вештачку  средину, која је детерминисана материјалним условима живота, укључујући оруђа у средства за производњу. О њој је могуће говорити као о материјалној (или економској) средини. Друга половина XX в. карактерише се квалитативним променама у материјалним условима живота друштва, који су умногоме условљени научно-техничком револуцијом (НТР). Наука је постала непосредна производна снага, а у први план су изашле информационе технологије. Десио се скок буквално у свим областима живота. Интензивно расту велики градови са комфорним становима.
Прочитај текст до краја →

%d bloggers like this: