Љубодраг Симоновић: „Отуђење“ и деструкција


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

„ОТУЂЕЊЕ“ И ДЕСТРУКЦИЈА

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Прочитај текст до краја»

Милија Стојановић: Платон из шуме


Милија Стојановић: Живот у природи

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

За љубитеље живота у природи у заједницама попут еко-комуна, еко-села, Милија Стојановић је веома интересантан човек који завређује сваку пажњу и поштовање.

Након бројних животних недаћа и неузвраћене љубави, Милија Стојановић из Блаца одлчучио се да живи потпуно сам у шуми. На дрвету поред водопада Голичке реке направио је малу кућицу. У природи живи већ 11 година без болести, није имао потребе да се обрати лекару.

Храни се искључиво оним што нађе  у природи: плодовима из шуме, корењем, по потоцима и рекама лови ракове, рибе. Паре му не требају, имао је право на пензју, али га није остварио, људи су га разочарали, друштво, али не и шума, природа.

Међутим, како сам каже Милија, живот у природи није лак, али човеку нуди све што је потребно не само да преживи, већ и да стекне душевни мир.

Милија с времена на време оде до библиотеке у Блацу и узима књиге на читање. Чита Толстоја, Достојевског и друге руске писце и тако живећи у природи и другујући са њом, Милија налази свој мир и спокојство. Мештани из околних села изузетно га цене и поштују, обилазе га и траже савете, од милоште Милија је добио надимак Платон из шуме.

Овај Милијин пример, тог дивног човека, говори колико је данашњи човек само статистички податак у нехуманој и несолидарној „цивилизацији“ од кога ствара усамљеног и отуђеног потрошачког роба за згртање богатства шачице мега капиталиста који доминирају светом. Социјална слика је још гора кад погледамо ситуацију у Србији, јер се може слободно рећи да је на влатси највећи и невиђени опозиционо-позициони страначки шљам у историју Србије, у буквалном смислу!

Љубитељи живота у природи од Милије могу добити драгоцено искуство проналажења и препознавања јестивог биља у природи, о самом животу у природи, док Милији могу дати оно што је одувек желео, топлу реч, пажњу, саосећајност, поштовање, дружељубивост, није њему проблем живот у природи.

Заиста, одрећи се пензије и отићи потпуно сам у природи потребна је изузетна храброст, не лудост, јер Милија има знање, жив је и здрав већ 11 година, без вакцина, без лекова, у природи има прегршт лекова за тело и душу.

Одређена група људи у Србији већ разрађује идеју формирања еко-комуна, еко-села, а кад нешто од тога и заживи, Милија би био драгоцен члан, не би био више сам.

Телевизијска реклама АГРОБАНКЕ д.о. Београд


Аутор:Проф. Др Радмила Обрадовић

Ових дана смо у прилици да у рекламном блоку који се емитује на РТС 1 у време пред други дневник видимо и рекламу Агробанке д.о. Београд, у којој више младих људи, девојака и младића, једни за другим изговарају, као слоган, „Због мене“. Пажљивом гледаоцу (и слушаоцу) неће промаћи да само један од последњих у низу учесника не изговара исто што и они пре и после њега, већ каже „пр му“. Потписник ових редова је помно испратио поменуту рекламу дана 10.маја 2010. године у темину пре 2. дневника. Пажљиви гледалац и слушалац који макар мало познаје језике народа и народности у Србији зна да је то што је чуо превод поменутог слогана на албански језик, који у писаном облику гласи „pёr mu“. Но, свима нама остаје да се питамо шта ће албански језик у реклами српског д.о. која је уз то намењена српском говорном подручју. Да ли је мрачна намера аутора рекламе била да тестира познавање језика народа и народности у Србији, степен толеранције и/или моћ запажања српског телевизијског аудиторијума, па је зато слоган на албанском ставио пред крај, иначе досадне, рекламе, када гледаоцу, који је већ, рецимо, седам пута чуо неинвентивно конципиран и монотоно поновљен слоган на српском, опала пажња, па он неће ни запазити то „пр му“, утолико пре што ће још два-три пута чути на српском „Због мене“? А требало би да се запитамо и коме се обраћа аутор рекламе, односно Агробанка д.о. Београд, ако знамо да pёr mu представља народни или можда дијалектални облик, спрам књижевног pёr muа. Како је почело, тачније, како ствари већ стоје за Србе и Србију, на крају нам се може и судити што не знамо књижевни албански језик. А српски, ако је судити по језику београдских медија, одавно не говоримо.

Дакле, ако непристојно не знамо српски и то ником не смета, засметаће што пристојно не знамо албански. Па ће Скупштина Србије расправљати о резолуцији о албанском језику на медијском јавном сервису Србије, пардон, да се не разгоропаде Чеда, који, за оне неупућене, гаји исте ставове као Риза Хаљими, и оне, како рече Петар Луковић, невладине жентураче- медијском јавном сервису европске Србије. Уосталом, зар посланик Европског парламента Јелко Кацин, чије ставове је иначе бранио нико други него Чеда, није у новембру 2009. године посланике Скупштине Србије поздравио управо на албанском.

%d bloggers like this: