Генадиј Петрович Малахов: Гладовање


Генадиј Петрович Малахов: Гладовање

Генадиј Петрович Малахов:

„Многи од нас слушали су приче о томе да се неки људи лече гладовањем и да чак постоје специјалне клинике у којима лекари гладовањем лече болеснике. Има још много непознаница у тој краткој речи глад која нас истовремено и плаши и привлачи. Шта нас плаши, а шта привлачи у тој речи?

Када сам се практично сусрео с глађу, када сам почео да гладујем, временом сам схватио шта је у мом организму против глади, а шта је прижељкује. У свим упутствима о гладовању углавном се истиче утицај овог стања на физиологију и психу човека, али нико није јасно рекао како гладовање делује на човеков спољашњи изглед и на његову свест.

Гладовање нам омогућава да контролишемо своја осећања и ум, поготову ако су се она „разрасла“ и „укоренила“ у нашој свести, па им је потребно одређено задовољење. Човек се у суштини само тиме бави, удовољава својим прохтевима – има апетит, ужива у мирису јела, комфору и сексу. Ум којим се поносимо, служи осећањима, задовољава њихове најмање прохтеве, разрађује најсложеније комбинације како би заобишао природу, да умири савест, да се правда и оправдава. И вама је познато до чега то на крају доводи – до претеривања и презасићености који рађају болест.

Када почне добровољно да гладује човек се не бори с болешћу, већ с осећањима и спретношћу ума, који их је створио. Првог дана гладовања незадовољена осећања протествују преко свих њима доступних механизама. У нашем уму стално се изражавају незадовољство, раздраженост, жалост, сажаљење, страх и слична осећања. Али то желите ви, ваша душа којом „господари“ ум?

Медицина, која се бави телом, никада нас неће ослободити обољења чији се стварни узрок не налази у нашем физичком тцлу, већ у нашим спољашњим манифестацијама (свести). Гладовање се показало као погодно средство помоћу којег можемо самостално да управљамо патологијом свести и њеним последицама у физичком телу. Ако желимо да се излечимо од свих обољења, треба да се мењамо као личности.

Аутор се нада да ће ова књига много шта променити у вашој свести, у односу на властити организам и живот уопште. Ви ћете временом схватити и проценити смисао руске пословице:“

„Глад није тетка, већ рођена мајка“.

Цвеће и биљке разумеју и осећају наше мисли, уверио сам се у то!


Данас ми се десило нешто невероватно, нешто што морам да поделим са свима вама, нешто што ме истински обрадовало и усрећило, нешто што сам умом само веровао да је могуће, а јутрос се уверио да је то и стварно тако…!

Они који ме знају, знају да не причам ово тек тако, да је ово врло озбиљно.

Наиме, одувек сам веровао да биљке и цвеће имају на свој начин душу, осећања, мисли, емоције, онако како им је то Бог доделио, да оне такође препознају и реагују на људске мисли и осећања. Касније сам читајући одређену литературу сазнао да је то могуће, да је то реалност која је научно доказана.

Значи… пре више од месец дана, посадио сам на својој тераси петуније, отприлике 10 саксија, све сам редовито и пажљиво залевао, и све су прелепо процветале, сем једне у једној саксији, коју сам разуме се такође залевао, без пропуста.

Да ли јуче, или прекјуче, не сећам се баш… док сам у предвечерју залевао петуније, погледах у ову саксију где петунија није процветала, затим одједном, не знам шта ми би, почех на нивоу мисли и јако позитвних истанчаних емоција да јој, гледајући је, шаљем следеће поруке, да јој тепам, у овом стилу:

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Тако сам јој заиста у том стилу једно време тепао мислима и слао позитивну осећајну енергију.

И, затим…

Јутрос, рано, када сам се вратио са „зоро-сунчарења (06:15)»„, изађох на терасу и погледах у петуније да видим да ли им је потребно заливање, да ли одмах или можда поподне…

И, гле чуда…!!

На петунији, која није процветала ни после више од месец дана редовитог заливања, угледах један прелеп цвет, овај…!!!

Моја Петунија

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Нисам веровао својим очима, потпуно сам се пренеразио, али био сам пун среће и радости…!!

Невероватно…!

Знао сам, и знам, да ово није случајно, јер немогуће је да баш непосредно дан-два после моје мисано-емоциналне молбе, непроцветана петунија наједном и „случајно“ процвета, а више од месец дана није цветала и поред редовитог заливања, за разлику од других петунија које су све нормално цветале, а да притом ни једној нисам слао мисаоно-емоционалне поруке.

Непроцветана петунија је примила моју мисаоно-емоционалну поруку, препознала је и одреаговала, цветањем!

Ах, како је то Божанствено!

После сам јој се захваљивао од срца што је процветала, а и свим осталим петунијама почео сам да шаљем позитивне мисли и емоције, да им тепам, да случајно не постану љубоморне 🙂

Људи… кад заливате водом своје цвеће и баште са органски засађеним плодовима, без пестицида и хемикалија, то се подразумева… шаљите им позитивне мисли, емоције радости и љубави, комуницирајте на тај начин са њима, тепајте им… и гарантовано ће вам та дражесна бића дати већи род, него иначе…!!

Драган Симовић: Звездани вртови тишине


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Звездани вртови тишине
Песничка јасновиђења

01
Најразорнију буку у Пра Васељени производи човечански ум опхрван бригама и страховима.
Милијарде забринутих и испрепаданих људи исијава у Пра Васељену најстрашније разорно дејство умних таласа, мислених титраја и трептаја; силу и енергију која одвећ нарушава равнотежу, не само Мајке Земље, но и Сунчевог Круга.
02
Од средине прошлога века, кренуло је убрзано освајање и поробљавање Земље из упоредних паклених светова. На стотине милиона тартарских ентитета низвело се на Земљу преузимајући људско обличје. Они су запосели све националне и планетарне институције и дејствују преко својих мрачних армија које су као паукова мрежа буквално прекриле Нашу Планету.

03
Мајка Земља није пренасељена људским божанским бићима, већ хуманоидима, човеколиким утварама, што се последњих деценија у јатима низводе на Земљу, са једним јединим задатком – да посве разоре и униште Планету!
Са становишта Тајне духовне науке, на Земљи нема ни три милијарде човечанских божанских бића; све остало су хуманоиди из упоредних паклених светова. То су оне прикојасе које су изван Круга Божјега Стварања.

04
Наравно да је у западном свету вековима припремано тле са силазак паклених ентитета на Мајку Земљу. То је почело онога тренутка, када је западна хришћанска религија, из истинске побожности, прешла у милитантну идеологију.
Доцније се само придодавало, из века у век.
Завршница је позитивизам, чија је круна дарвинизам.

05
Дарвизам је, ипак, у једноме у праву!
Мајмунска раса хуманоида угрожава човечанску расу божанских бића!
Свете Књиге Ведских Срба сведоче о атомском рату који је, пре деведесет и седам векова, вођен на Мајци Земљи, између Синова Светлости и Синова Таме, односно, између човечанско-божанске расе и мајмунско-човеколиких ентитета.
После тог рата наступило је Велико ледено Доба.

06
Последњих година све је још више убрзано!
Страх валада Мајком Земљом.
А управо се енергијом страха и хране хуманоиди!
Страх изазива буку. Разорну буку!
Земља већ подрхтава, и тресе се, и љуља, од те разорне енергије људских мисли.

07
Човеколика бића су већ, као што рекох, запосела све планетарне институције. Хуманоиди су ушли у све светске владе и религије. Има их и у хришћанским црквама.
Они су изазивачи свађа, раскола и ратова. Они су господари новца. Господари свеколиког материјалног блага.
Они руководе свим армијама света.
Све су то паклене, тартарске војске смрти.
Они владају свим глобалним медијима.

08
Питање свих питања: Како им се одупрети?
Само ширењем личне Свести и Општег Поља Божанске Свесности!
Свест је Светлост!
И Свест и Светлост имају заједнички праискони корен.
Суштаство Свести јесте Светлост, Суштаство Светлости јесте Свесност!

09
Ово је време спасавања Мајке Земље, и свеколиког живота на Земљи.
Сваки Пробуђени и Освешћени Човек јесте истински Ратник Светлости.
Сваки Пробуђени и Освешћени човек може да створи Звездани врт тишине.
Шта то значи?
То значи, да сваки Пробуђени и Освешћени Човек мора да створи свој Врт за тиховање. Није важно да ли је заистински врт, или је тек тераса која личи на врт! Битно је само, да преко биљака и дрвета, да преко Природе, успостави везу са Мајком Земљом, а преко Мајке Земље са Вишим Духовним Световима.

10
Ми не можемо више да се бранимо у овоме свету, онако како смо некада, до скора, бранили!
Синови су Таме вековима разрађивали и припремали овај рат. Умни рат! Трећи светски умни рат! То запамтите!
Србија је једина земља која нема Институт за парапсихолошки рат.
Камо среће, да смо се угледали на браћу Русе!
И, све ми је некако чудно!
Од Срба и Руса нема ближег, нема сроднијег народа, а да смо толико различити, управо, у духовним стварима!
То још нисам успео да одгонетнем!
Руси су најдаље отишли у томе!
Зато што је први светски Институт за парапсихолошка истраживања основан у Русији, пре осамдесет година!

11
Против ових наших заклетих непријатеља, упамтите Срби, не може се више водити класичан рат!
Класичан рат, заиста, биће наш пораз!
Ако то сада не схватимо, неће нас више бити!

12
Сваки би Србин, требало да има, како то ја песнички кажем, властити Звездани врт тишине.
Тишина је веома битна.
У тишини се сабирају све животне енргије, и мисли одаслате из тишине допиру и до најудаљенијих звезданих јата.
А отуд нам се, одбивши се од Наспрамних Звезданих Огледала, враћају као судбина.

13
У времену долазећем, сачуваће се само они који обитавају у духовној заједници!
Сваки Србин мора да створи духовну заједницу, а у духовној заједници свако свакога штити и чува!
То је Закон!

14
Умни се рат, илити специјални парапсихолошки рат, већ двадесет година води против Срба!
О томе се у Србији не прича!
Наређено је да се о томе не прича!
Под мрачним дејствима умнога рата већ су и високи свештеници у Цркви!
Све што високи свештеници у последње време чине, заиста, чине под умним дејствима мрачних сила.

15
Патријарх је Павле, уистини, Божји Изасланик. И, док је Он обитавао у свету, својим божанским штитом је одбијао све отровне стреле усмерене према Србству!
Синови су Таме чекали да Божји Човек напусти овај свет, па да онда почну жестоко да дејствују изнутра, из саме Цркве!

16
Црква се љуља! Није више чврст и јак темељ Србскога Битија!
Стога морамо сами, свако за себе, и свако спрам себе, да васпостављамо Духовна Братства, Духовне Заједнице, Духовна Језгра!
Морамо и Тајна Духовна Братства да васпостављамо!
Сваки онај Србин који се нађе ван неке духовне заједнице, биће лак плен за Синове Таме!

17
Мајка се Земља уздиже на виши ступањ Божанског Стварања.
Све оно што не буде пратило успон Мајке Земље, биће сатрвено и поништено.
Зато је веома важно да будемо саобразни, душевно и духовно саобразни, како са Великим Духом Стварања тако и са Мајком Земљом!

18
Звездани врт тишине јесте праслика, песничка праслика, Пра Васељеног Божјега Врта!
То је знамење илити симбол Онога Горе!
То нам је духовни мост!
Праискона духовна веза!
Светлосна нит што нас повезује са Пра Водеаном, са Пра Животом!

Љубав пре првог погледа


Аутор: Стефан Симић

Слагао бих када бих рекао да ме је освојила чим сам је угледао, то би била неопростива лаж, такве девојке ме освоје и пре него што их видим – пошто их баш такве чувам и негујем у својим мислима…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

Даница је баш таква, али и свет из кога долази је баш такав…

На себи је тада имала дугу хаљину у хипи фазону, преко ње црвену кошуљу и плетену торбицу. Коса јој је била најцрње црна, локнаста, увезена у дуг репић пребачен преко рамена, а тен бео. Носила је дрвени накит око струка, руке и врата. Носила је са лакоћом своје тек освојено пунолетство препуштено заносу будућих дана који су јој ишли у сусрет. Била је лепа, ма шта лепа, била је прелепа – неискварена скупом шминком и јефтиним животом. Била је све оно што човеку треба…

Још када сам је угледао осетила се нека посебна врста слободе којом одише – неухватљивост при ходу, умерена дрскост и провокација док говори, образовање које превазилази године у којима се налази, али и нека сасвим очекивана доза природне напетости коју је вукла за собом. Сва је некако дивља, неукротива, још не ухваћена у замку времена која се, свакоме, неминовно спрема?! Преко свих тих особина, на крају, иде и плашт питомости који савршено балансира све то. Плашт питомости који је суптилно извезла њена професорска породица својом љубављу и васпитањем…

Мајка професор књижевности у гимназији, отац историчар уметности у пензији – мајка поета а отац естета. Чекали су је дуго, предуго, као да су чували своје најлепше године да се посвете свом једином детету. Ни малој Данучки се изгледа није журила – допустила је родитељима да стекну име и да се остваре у својим професијама, да постану оно што су и дан данас – угледна Београдска породица, прави представници културног миљеа, које, једноставно, мораш да поштујеш, па иако их лично не познајеш…

Са госпођом мамом се још нисам званично упознао, али судећи по особинама њене ћерке могу непогрешиво да оценим које је све методе користила у Даничином васпитању…

Ове остале девојке ме све више плаше док их упоређујем са њом – расипају се својом лепотом као да је туђа, појачавају је којекаквим вештачким чудима кварећи оно најлепше што имају – своју младост. Можда траже мушкарца, не знам, мада судећи по њиховом изгледу све више мислим да траже спонзора који ће све то да финансира?! Просто је невероватно колико девојке само могу да се упропасте сређујући се?!

А и ја се, искрено, баш и не палим на професионалне лепотице, њихов изглед обавезује, све то кошта, не дозвољава ти да се опустиш – ове, назови, аматерке су ми далеко драже, прво што дуже трају, а друго што не живе од своје лепоте?! Напротив, неко други живи од њихове лепоте и за њихову лепоту…

Ја сам, управо, један од њих…

* * *

Упознао сам је сасвим случајно, на сајму књига, мада да је питате она би се вероватно заклела у нешто потпуно супротно?! Потанко ми је објаснила, још те вечери, да ништа у животу није случајно и да је наш сусрет чиста режија небеских сила које су одрадиле да се сретнемо?!

Морао сам да се сложим, нисам имао другог избора, само ми није било јасно шта је тај искусни режисер, кога из милоште зову живот, чекао све ове године…

Читао сам тога дана, на једном штанду на сајму, бавећи се више онима који ме слушају него причама које читам. Било је свега петнаестак људи, и то углавном госпође у годинама, а међу њима је била и Даница… Седела је негде при крају, на средини, као једини, тек процвали, пупољак међу свим оним увелим ружама. Погледом се уносила у сваку моју реч. Смешила се и бунила заједно са мном, потврђивала је климањем главе оно о чему говорим пратећи пажљиво моју гестикулацију. У ваздуху се осећало да ме разуме и било је само питање тренутка када ћу да прекинем са читањем и да је упознам…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

У њеном погледу, у начину на који ме је слушала, крило се нешто нестварно – неки нарочити занос који превазилази несигурне погледе из гомиле. Крило се толико љубави према људима, неке сентименталне младалачке носталгије, бриге према човеку, гордости према нељудском… У њеном сањалачком погледу оцртала се идеална насловна страна моје књиге – убедљивија од свих предговора и поговора, садржајнија од свих цитата и којечега. У тим замишљеним очима сам увидео сву надолазећу младост света која нас греје и обасјава са свих страна, али и страх јер нема ко да јој изађе у сусрет и да јој помогне?!

Увидео сам све оно чему и сам тежим – све оне добре снове који ме свакодневно прогоне, са којима никако да се изборим…

Уместо да сам завршио након треће приче, као што сам планирао, ја сам, ношен пажњом, читао даље. Правио сам све дуже драмске паузе, импровизовао сам колико год сам могао настојећи да задивим све присутне. Трудио сам се да им пренесем приче што боље, да их проживим поново пред њима и да их покренем?! Ионако, увек, подсвесно очекујем од људи да осете оно што ја осећам и да ми на емоцију коју им шаљем врате још јачом емоцијом. Волим када се књижевне вечери претворе у психотерапеутске сеансе где читам људима оно што не бих смео, или не бих умео да причам – и то управо на начин који је у реалности неизводљив?!

Уметност ионако све превазилази и то баш зато што је ништа не обавезује?!

Нажалост, у тренуцима док сам доживљавао катарзу са самим собом – Даница је устала усред последње приче, позвали су је и отишла је са њима без поздрава у непознатом правцу?! Није се ни окренула, нити махнула, нити ми било којим гестом ставила до знања да јој је стало…

Додуше, нисам ни могао да очекујем ништа посебно, пошто се нисмо ни упознали. Једно је оно што ми се вртело по глави док сам читао, а друго је оно што се стварно одиграло?! Већ сам почео да је замишљам у свим могућим животним ситуацијама – смувао сам је безброј пута у тих пола сата, чак сам јој на брзину навукао и белу хаљину набеђујући је како јој лепо стоји?! Ипак, од ње није било ни трага ни гласа. Можда се та девојка, питао сам се у себи, уживљава у све, са свима?! Можда има извесне емоционалне поремећаје па иде од дешавања до дешавања и експонира се?! Или је на лаким дрогама, тешким седативима, или су је пустили на викенд да се излудује па је враћају да не кажем где…

Одједном је оно силно самопоуздање којим сам зрачио, одједном је онај заразни ентузијазам, она бура која је могла да анимира цео сајам почела да се топи. Прекинуо сам наступ на пола приче. Схватио сам да само губим време и уместо редова на папиру напокон сам појурио за њом у реалности… Успут, да напоменем, да заиста немам ништа против средовечних госпођа које су ме са посебном пажњом слушале, али овде се радило о нечему сасвим другом?! Поклонио сам им се више из фазона, театрално, да схвате у чему је ствар и одјурио сам да је тражим по оној гужви…

Да ствар буде још гора – сајам је баш тога дана решио да обори све рекорде посећености тако да се моја потрага закомпликовала до крајњих граница. Сударао сам се са свима – са клинцима из провинције који су ишли у колонама, са познатим фацама које су захтевале посебну пажњу, са пензионерима, са песницима којих је стандардно више него читалаца. А највише сам се сударао са девојкама које су ме подсетиле на Даницу, а на њу ме је подсетила, отприлике, свака друга особа женског пола пошто баш и нисам био најсигурнији како Даница тачно изгледа…

Сајам је тако организован да некога кога не желиш да сретнеш – сретнеш по десетак пута у току дана, а некога кога желиш, кога упорно тражиш, не можеш никада?! Не стварно, док су други јурили за књигама и за познатим личностима, ја сам јурио за потпуно непознатом девојком која је могла да буде где год. Нити сам знао како се зове, нити чиме се бави, нити одакле долази, знао сам само да ми се страшно свиђа и да ћу упропастити себи бар наредних хиљаду година уколико је не пронађем…

Трчкарање на сајму од хале до хале није представљало егзибиционистички покушај саморекламе анонимног писца, иако је многима са стране деловало тако, већ крајње искрен покушај да што брже дођем до ње… Након пола сата зауставио сам се код “излаза” свестан да је то једино место где свако мора да прође. Међутим, од Данице поново није било ни трага ни гласа – осим онога што ми се с времена на време привиђало, али то се не рачуна…

Момци из обезбеђења су загледали људе при улазу, трагали су за сумњивима, док сам их ја загледао док су излазили. Разликовали су нам се једино критеријуми сумњивости. Оне које би они пустили из прве – ја би их задржао за сва времена, а оне који су они заустављали ја не бих ни погледао…

Недуго затим ми је пријатељ незаинтересовано јавио да ме нека девојка чека на штанду и да се распитује за мене. То “нека” девојка могло је да значи свашта – и прва пратиља на последњим изборима за Мис Србије и извесна тетка Станка са Палилуле – нарочито зато што мој пријатељ у девојке убраја и жене у поодмаклим годинама (ваљда зато што се и он сам налази у тим годинама)?!

Ипак, без обзира на све, појурио сам назад најбрже што сам могао не препуштајући ништа случају. Нажалост, радост је кратко трајала, обезбеђењу није падало на памет да ме пусти – објашњавали су ми да након изласка не може поново да се уђе (осим ако се не купи нова карта)?! Објашњавао сам им ко сам, шта сам, за кога сам, чиме се бавим, кога јурим, ко ме јури – но, као да их је додатно мотивисала моја упорност тако да су били још гори…

Од тада све више мислим да се људи који организују сајам годинама уназад труде да закомпликују ствар што је могуће више – не само да подижу цену, већ подижу и број горилла које дежурају. Брига њих што ја пишем, или било ко од нас, ти типови који су дежурали тога дана нису чули ни за нека далеко већа имена – они би и Достојевског обесили уколико би покушао да уђе без карте, а камоли неког клинца из надолазеће гарде, која, понекад, живи читаву недељу од новца који је потребан за једну једину сајамску улазницу?!

Но баш ме брига, ја сам своју Даницу врло брзо пронашао, а они нека виде како ће…

* * *

Колико таквих Даница срећем свакодневно на улицама Србије?! Старијих, млађих, веселијих, тужнијих, другачијих а опет по много чему сличних њој… Ко ће њих да примети?! Ко ће њих да воли?! По ритму чијих прича ће оне да њишу своја предивна тела?! Ко ће да пробуди њихов дух?! Ко ће да препозна све оне посебности на њима, ситне мале, наизглед, неважне глупости, до којих им је стало?! Ко ће са њима да доживи све оно што доликује једној младости?! Коме ће, јадне, да верују, коме ће да се препусте уверене да је тај неко једини и прави. Са ким ће да граде будућност, како…

Колико само лепоте пролази градовима свакога дана – и префињене и тек процвале, и научене и природом стечене, и нафуране и спонтане, свакакве, али лепоте. Виђам их на улазним вратима факултета, испред позоришта, паркова, на промоцијама, концертима. Сударам се са њима у градском превозу, студентској мензи, пратим их погледима у главној улици, на трговима, пратим их свуда. Где иду све те девојке – кога величају у својим мислима, коме се радују?! Шта се све крије у њима?! Колико само неиспрачиних прича?! Колико само недосањаних снова?!

Док шетам, док се мимоилазимо, просто ме обузме количина лепоте на једном маленом међупростору, количина заноса и чулности која ми иде у сусрет. Осећам потребу да их заустављам све редом и да им се захваљујем свакој понаособ на инспирацији, на пријатности којом су ме обасјале, на чињеници да уопште постоје, да су остале нормалне у читавом овом лудилу?! Али како то да урадим?! Како, када се све што је људски и искрено сматра остатком прошлих времена?!

Код мене преовладава мушки сентимент док пишем, обраћам се мушкарцу, међутим, далеко више бринем и размишљам о женама, далеко више патим и то не зато што су нежнији пол, то је релативно, већ зато што им је више стало до нежности?! И то не зато што су лепши пол, не мора да значи, већ зато што им је више стало до лепоте?! Уколико ствари наставе да се одвијају овим током питам се ко ће да им се посвети, да их засмејава, да игра пред њима. Ко ће заједно са њима да машта, да се буди крај њих и да им преноси све оне луде снове, од речи до речи, који се доживе само када се истински воли?! Ко ће њих истински да воли?! Ко – када је све лажно, недовршено, недоречено…

Не стварно, ко ће да воли све те девојке?! Да им омогући све оно што стварно заслужују?! Један богат и испуњен живот, једну реалну бајку коју могу да доживе само комплетне личности…

Просто ме понесе та силна заносна девојачка лепота, омађија ме својим раскошним сјајем, ухвати ме у своју чаробну мрежу различитости. И плачем и радујем се и тугујем и славим – пресрећан што све то постоји, хода улицама, развија се у нешто божанствено што ће тек да процвета, тек да замирише, али и несрећан што је све мање оних који то умеју да поштују, или бар да препознају ако ништа друго?!

Шта вреди узвишеност када су сви приземни?! Шта вреди истинска лепота када сви траже вештачку?! Шта вреде уникати када сви траже замену?!

Довољно ми је да изађем из куће и да се препородим, довољно ми је да одем на сајам књига, факултет, или у позориште и да видим све оне бистре погледе који ми враћају веру у човека, наду у срећнију будућност?! Довољно ми је да се сетим Данице, њене приче и свих Даница света које заслужују дубоко поштовање и оправдавају све стваралачке подвиге?! Да није њих све уметности би пале у воду и претворила би се у архаичне музејске експонате. Ништа није лепше од лепоте – али не неке оностране, космичке, недодирљиве, која постоји само у књигама и у главама великих, већ и оне уличне, свакидашње, где све те девојке раде неке сасвим обичне ствари, готово неприметне…

Све оне делују нестварно, иако су реалне. Ту су, са нама, испред нас, а као да нису. Као Богови, а нису Богови. Подсећају ме на још ненаписане песме које непрекидно одјекују у нама чекајући да се запишу. Подсећају ме на изворе воде који неуморно струје и ударају, али никако да избију на површину. Као идеали који тек треба да се створе и да се прогласе идеалима. Као једине преостале звезде на мрачном небу промашаја. Као наше једине шанса и као наше једине победе…

Даница је таква и свет из кога долази је такав, али Даница је сваким даном, нажалост, све мање. Као и светова из којих оне долазе…

Објављено у Проза. Ознаке: , . Leave a Comment »

Светозар Радишић : Само истина може да буде прави лек


Извор: Треће Око

Пише Зоран Николић

Како размишља наш „теледириговани“ мозак и да ли има лека против огромног притиска помоћу кога глобализација хоће да нас униформише, а светски моћници да потру сваку црту националне и сваке друге аутентичности?

Моћ исцељења лежи у нама

Оваква питања не муче само нас, већ и становнике многих, знатно већих и утицајнијих држава на свету. Понеки озбиљан научник подигне глас против свега што се тренутно догађа на нашој планети, али медијска блокада и потреба да се људска маса унификује у својој безличности, просеку и склоности медиокритетском приступу и даље је победник у овом рату. А рат је одавно почео и још увек траје…

Управо о томе разговарамо са др Светозаром Радишићем, човеком који је недавно објавио десету књигу која се бави овом тематиком, а током претходних девет је најављивао управо оно што нам се данас дешава. Не само нама, већ и свим становницима планете. Да ли је, и у коликој мери био у праву, остављамо вама на процену. Овог пута, он је гост „Трећег ока“ који кроз последњу књигу „подвлачи линију“ и анализира целину коју сачињава његов креативни опус.

Ово је Ваша десета књига у вези са феноменима у мозгу, размишљањем, свешћу, умном повезаношћу човека са космосом. Зашто кажете да књигом „Како мислити – исцељивање информацијама“ завршавате свој научно-популарни опус?

Др Светозар Радишић

– У претходним књигама, почев од књиге „Неокортикални рат“, у којој сам описао најважније и најраспрострањеније начине којима се данас утиче на људски мозак, преко књига попут веома тражених књига „Скривено мисаоно оружје“, „Магија у неокортикалном рату“, Док мисли стварају космос“ и „Космички додир“, објаснио сам суштину људских сукоба и свео је на различитост расположивих информација. У књизи, која је могла да се зове и „Свемоћ мисли“, ставио сам тачку на несхватљиво важну тему о моћи информација садржаних у људским мислима, емоцијама и нагону. Како је реч о књизи написаној на крају трагања ка узроку светских збивања и појединачних проблема, она је врста сублимиране поруке читаоцима.

Описани су мисаони свет, психосоматика, космичке умне фреквенције, здраво размишљање, утицај аутохипнозе на подсвест, начин на који информације стварају стварност. Циљ је био, пре свега, да укажем на опасности, изазове и искушења који су пред људским родом, а и да укажем на путеве и излазе доступне захваљујући развоју наука и технологија. У трагању за истином, за коју тврдим да је коначни излаз, понудио сам пут до узрока.

Ваша схватања подсећају на дело „Пристонска гноза“ Рајмонда Ријеа, зар се не плашите да Вас не сврстају у јеретике?

– Човек има право да мисли, те сматрам да је моје мишљење само једно у низу. На основу свега што знам, сматрам да је Универзум почео да се ствара када се ништа није огледало у огледалу. Недостајали су „то нешто“ и огледало. Уосталом, Универзум од свог постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму („енергије“, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика енергије. Када не би постојали енергија, материја и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао.

У таквој средини човек, који нема чула за време и простор, покушава да спозна себе недовољно схваћеним мислима. Сигурно је да му несавршенство чула и одсуство свести о моћи инстинкта и интуиције ствара потешкоће у оријентацији и доприноси неразумевању времена и простора као кључних, пресудних и суштински парадоксалних феномена. За човека се све видљиво заснива на невидљивом, све доступно на недоступном, а све стварно на нестварном. С друге стране, без познања Бога немогуће је схватити како човек мисаоно функционише у космосу и како је могуће да су мисли толико моћне. Где год се пише о Богу на научни начин, који свакако не подсећа на црквено-догматски, постоји зебња од несхватања исписаних информација, без обзира што је речено како оне настају.

Заштита је омогућена догматском тврдњом да је Бог допустио избор – и на тај начин слободоумље – и захваљујући чињеници да су сви људи уникати. Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у колизији са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.

Ви нисте научник коме је матична област медицина, па опет значајан простор посвећујете психосоматици. Како то тумачите?

– Психосоматска медицина покушава да разреши и недовољно истражен однос између материје и онога што се назива несвесном психом, будући да се све чешће помиње да су психа и материја заправо иста појава: „Једна посматрана изнутра, а друга споља“, како је говорио још Карл Густав Јунг. Још у старој Кини лекари су добро знали да емоције и мисли имају снажан утицај на људски организам. Те две врсте информационе енергије посебног типа у стању су да изазову различите болести и код телесно веома снажних људи. Довољно је само да „ударе“ на најосетљивије место у организму и појавиће се болест. Психосоматска обољења настају на релацији душа – тело, мада суштински човекова душа није део човека – она је исто што и човек сам. Душа је свепрожимајућа, будући да прожима тело и човекову животну енергију, и не може да опстане без њих. Психосоматика је мени омогућила основу којом доказујем да информације утичу на подсвест и тако разарају, или исцељују душу.

Шта је по Вама здраво размишљање и зашто је оно значајно?

– Исцељење настаје изнутра, а покреће се мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, потпуном променом начина живота, подешавањем фреквенције протока енергије или под утицајем човека од великог поверења. Подсвест болесних или на психосоматској основи оболелих људи, ради исцељења, треба да прими информације у облику „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми је стабилан“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо речи „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Подсвест поправља стање организма и уређује га на основу информације типа „здрав сам“, јер када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати, јер је време у информацији неодређено, измиче садашњем раду, те се тако ефекат исцељења никад неће постићи.

Зашто аутохипноза, а не медитација и хипноза?

– За самоисцељивање је најважније трасирање пута до подсвести. Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе сликовито објаснио за већину људи несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима, Емил Куе (1857–1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек, у сваком решењу проблема реч о ефектима аутохипнозе. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“. Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће отклонити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни.“

Кажете да је информација пресудна за све што се дешава?

– Информација је садржај енергије којим се она самообликује. У току самообликовања и након њега преобличава се и информациона материја. На тај начин у космосу је све информисано. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у Универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања. За избор информација, према разним критеријумима, неопходни су знање, искуство и мудрост. У зависности од тога на шта утичу, информације могу да материјализују и дематеријализују енергију. Тако једна реч, као шифра (код) са унапред утврђеним менталним значењем, када се налази у емоцијама или мислима, спаја, обједињава и акумулира енергију. На тај начин покреће процес измене енергијског стања и преобличавање енергије, промене ритма и учесталост њеног кретања. Овде је реч о најснажнијем космичком утицају, којим се мења суштина (то значи и одлике) онога на шта су информације усмерене. У случају самоподешавања душе, информације утичу на подсвест. Разлика између информација и мисли је у томе што мисли преносе информације.

Одакле?

Па из „умне енергије“.

Како?

Једноставно, човек је космички, енергијски организам, енергијски утопљен у свемир. Он за комуникацију са космосом користи мисли као вид енергије. Све време је чулно отворен за информације, а несвесно их прима само у стању дремежа, сна и дубоког сна. У стању дубоког сна информације могу да мењају личност.

Мислим да ниједан интервју не може да обухвати Ваше дело. Шта је суштина Ваше замисли?

– Јак човек усмерава енергију на промену ситуације, а слаб сву енергију троши на равнодушност, патњу, увреде, самооптуживање и незадовољство. Понудио сам начин за исцељивање информацијама, ради отклањања предрасуда претворених у уобразиље. Речју, покушао сам да помогнем људима у њиховом освешћивању, које ће бити неопходно за опстанак у неизвесној, блиској будућности.

Драган Симовић: Кад јечи дрво и плаче гора


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Великој Мајци у Светлости

Кад јечи дрво
И плаче гора,
Сетан је тада
И тужан
Син Твој,
Премила Мајко
Милости пуна!
(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано. Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек. Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе. Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми исисава сваку бољку и болест, какоме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова; ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!
Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме
Бајну свирку од Искони плаве,
Ко нада мном тополе кад шуме,
Кад под ветром повијају главе.

Сергеј Kара-Mурза: Како да избегнете манипулацију свешћу


Извор: Нови Стандард
уторак, 18 октобар 2011 13:49
Аутор превода: Сава Росић

Закључни одломак из капиталног дела руског научника „Манипулација свешћу“, које се недавно појавило на српском језику.

Сергеј Георгијевич Кара-Мурзај

Филозофско-социолошка расправа Сергеја Георгијевича Карамурзе (1939) „Манипулација Свешћу“ (Москва, 2000) кроз низ практичних примера показује како се током последње деценије прошлог века, уз помоћ медија али и на друге начине, водио рат за освајање свести милиона Руса. Производ тога било је њихово свођење на пуку гомилу која је слепо слушала поруке своје политичке и остале псеудоелите. На тај начин неолиберална идеологија, чије је деловање унутар руског народа допринело и распаду СССР и каснијем растакању Русије, довела је ту земљу пред данашњу судбинску дилему. Наиме – према Кара-Мурзи – или ће се Русија сасвим прилагодити свим западним стандардима, у оквиру којих не може да прође добро, или ће почети да гради механизме одбране од туђинске идеологије и превласти.

Онолико колико је Кара-Мурза упућен, посвећен и креативан аутор и онолико колико проблеми Русије из 90-тих година веома личе на проблеме данашње Србије, утолико се његова књига може читати и као изузетан приручник за сваког од нас како да се одупремо манипулацијама и наметању система таквог вредности који грађане своди на пуку бесловесну гласачку машину, док се за исто време пљачкају њихова добра и национални ресурси.

„Нови Стандард“ објављује закључно поглавље Кара-Мурзине студије, које је формирано управо као низ практичних савета како је могуће одупрети се медијском терору и погубној манипулацији нације средствима јавног говора.

Закључак

Ова књига није технолошког карактера. То није приручник за практиковање манипулисања нити упутство за заштиту од манипулације (самоодбрану без оружја). Главни циљ књиге јесте да пружи материјал на основу ког свако може размислити о избору пред којим данас стојимо. То није избор председника, партије или чак политичког уређења. Иза свега тога стоји избор животног устројства (врсте цивилизације). Међутим, лично мислим да је то за многе заправо избор између живота и смрти, али нећемо ту тему овде да развијамо. Данас се батргамо између две врсте животног устројства, и упорно нас гурају ка оној обали где ће манипулација свешћу постати главно и скоро тотално средство превласти, тако да ће кроз извесно време пред нама чак сасвим нестати проблем и избора, и борбе.

Они који такав исход неће и спремни су да пливају тражећи другу обалу, макар и у магли, па чак и да пливају против струје (или бар да се праћакају у месту док не сване), у овој књизи могу да пронађу извесне оријентире. Постоје темељне, инертне структуре које треба штитити ако не желимо да нас извуку на обалу манипулативног друштва. Те структуре још ни издалека нису скршене, њихово очување зависи од молекуларне подршке свих нас, од масовног пасивног отпора.

Ради се, пре свега, о руској врсти школе – онаквој какву је уобличила наша култура у совјетско доба. То је школа која репродукује народ и врсту културе. Она не да младом нараштају да се претвори у гомилу индивидуа, да постану људи масе. Она отежава и замену наше културе мозаичком културом човека масе. Школу ломе, али ју је тешко сломити, предубоке је корене пустила у народ. Међутим, капи нагризају камен, и без свесног отпора свих нас руску школу ће скршити. Веома важан грудобран наше културе представљала је, свакако, наука руске врсте. На несрећу, она се молекуларним отпором не може заштитити, исувише је то нежан цвет, потребна му је подршка државе а она, по свој прилици, има друге циљеве. Изгледа да ће се наша наука спасти само у виду семења у смрзнутој земљи. Кад сунце огреје, и оно ће проклијати, али плодове нећемо скоро видети. У наредним годинама ћемо морати да, малтене без науке, тражимо пут, да делујемо грубље, с већим грешкама и губицима. Плаћаћемо сопствену неодговорност. Јавна гласила већином, а телевизија тим пре, скоро да уопште нису наши. Они су очито почели да служе манипулаторима. Могло се, уз постојање минимума политичке воље, спасти понешто од локалних новина и локалне телевизије, али такве воље код нас није било.

АКТИВИРАЊЕ СТЕРЕОТИПА Увек би требало да изазове сумњу ако се политичар или јавна гласила апелујући на нас упорно обраћају нашим стереотипима, буде наше осећање некаквог заједништва, истичући нашу различитост од њих – других. Тежња пошиљаоца саопштења да стереотипизира наше понашање, то јест постигне да ми информацију примамо и на њу одговарамо у складу с нормама понашања одређене заједнице – поуздани је знак манипулације.

Други општи закључак – увек и свуда, и у јавности, и у мислима, одупирати се атомизацији, претварању у индивидуу. Данас се не ради о идеалу саборности или народности, већ о очувању међуљудских веза као средства заштите сопствене личности. Оном притиску који се на нашу свест врши можемо као личности одолети само ослањајући се на душевну подршку сабраће. Сваки чин очувања, стварања или васпостављања међуљудских односа – то је откидање комадића простора од манипулатора. Било да дамо рубљу просјаку или просто са њим разменимо погледе, да се нашалимо са пиљарицом на тржници, уступимо место у метроу или се посвађамо са рођаком који нас је увредио – све то јача нашу психолошку заштиту од манипулације. Важно је да у свим тим везама има дијалога. Да то не буду везе човек-ствар, већ човек-човек. Нема ту никакве сентименталности, никакве проповеди доброте, само трезвеног и чак циничног прорачуна.

И у извесном смислу супротан савет – на сваки начин избегавати губљење свога ја и уједињавање у гомилу. Опасност од стварања гомиле данас није у физичком окупљању у масу. Напротив, код нас се сада окупљају углавном организоване масе. Оно што видимо као скуп, митинг или чак барикаду, засад још пре личи на одреде, а не на гомилу – још нисмо прошли ступањ атомизације. Гомила се ствара управо онда када смо изоловани и уједињени преко телевизора. Када међу нама нема непосредног душевног додира и нема дијалога, већ постоји хипнотичко дејство из једног центра – као на рок-концерту или на стадиону који слуша фирера. У те је гомиле боље не ићи. Јер, речено је у Библији: Не идите на безбожне скупове. Рекло би се, а зашто не отићи? Саслушати, мало бити сам свој неистомишљеник. Значи, не сме се, у Библији лош савет неће дати. Ми мислимо да је наша свест чврста, али говори безбожника продиру у подсвест. Па где су код нас такви скупови? Тамо где емитују манипулатори с којима не можеш да ступиш у дијалог. Нису страшне дебате, па макар оне биле увредљиве, страшан је улагивачки глас с екрана или из звучника коме не можеш поставити питање или узвратити.

Најзад, треба узимати, скоро на силу, као лек, окрепљујућа културна средства – све оно што у себи носи традиционална знања и симболе. Прочитати Тараса Буљбу или књижицу пословица, слушати руске романсе – то данас није задовољство већ лечење. Уосталом, корисна је свака добра литература или музика, све се данас другим очима види.&нбсп;

То су најопштије мисли. Мислим да се из књиге могу извући и понеки ограниченији закључци. Први од њих бих овако изразио: прихватити као догму да су јавна гласила данас иструмент идеологије а не информисања. У њима оно главно представљају идеје које се кријумчарењем убацују у нашу свест. Но, они у виду легенде, покрића, мамца на кријумчарским колицима возе и траву информација која нам је потребна. Без ње не можемо, и принуђени смо да гутамо оно што нам дају. Наш је задатак да се научимо да испљунемо максимум отрова, да га не жваћемо, па чак и не држимо у устима. Дабоме, део тога доспеће у желудац, троваће нас, али се треба трудити. У ту сврху треба заузети гледиште интерпретатора, полазити од начела херменеутике. То јест, од самог почетка бујицу саопштења не примати здраво за готово, већ се сваки пут упитати: Шта иза тога стоји? Зашто нам то саопштавају? Тако се јавља проблем дијагностике – одвајања жита од кукоља. Па нека је наша вејалица лоша, одвајање врло грубо, много жита се изгуби, много прљавштине остане. Свеједно, чак је и груби филтер врло користан. Невероватно колико се много просеје једноставно зато што се по глави врзма контролно питање. Довољно је ослонити се на интуицију, на осећање. Чим нањушиш да из саопштења штрче уши – оно онда неће ући у подсвест, а већ упозорена свест ће га проверити.

%d bloggers like this: