Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!


Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: www.bigradiobl.com)

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свестнижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: "Тито феномен 20 века". Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Tito-Pero Simic

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Слика-1Слика-2Слика-3Слика-4Слика-5Слика-7Слика-6

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

Војислав Милошевић: О Србији, Космету, шта је било, шта ће бити…


По причи бившег дипломате Војислава Милошевића који познаје светска збивања, рад тајних служби, тајних друштава и оно што се стварно дешавало кроз историју са Србима, говори да има шансе за Србију да опсатане, да се обнови и препороди, да поврати све што је изгубљено, да на челу Србије дођу прави Срби националисти и патриоте који неће издати србске интересе!

Војислав Милошевић: О Србији, Космету, шта је било, шта ће бити

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути путем овог сајта.

Војислав говори ко је кроз историју био највећи србски непријатељ, а то је енглеска политика према србима која нам је изкреирала сва могућа зла из новије историје! Онако из сенке, а нас су учили да су нам енглези тобоже неки пријатељи, „савезници“.

Зашто су амери купили САРТИД?

Купили су га за мале паре да би уништили србско значајно тешко наоружање, да тиме униште србску војску на путу безбедног уништавања Србије (уз кључну улогу квислинга, и „бивших“ и „садашњих“), и да наравно зараде на томе, па кад униште србско наоружање, могу и да оду. Тако су и урадили уз помоћ квислинга из ДС-а! У жељезари је истопљено 2000 србских тенкова, затим скоро исто толико артиљеријског наоружања, а амери су још и зарадили на томе, добивши најквалитетнији челик, што би се рекло „један на један“, без копања и прераде руде гвожђа у челик што би коштало доста скупље.

Отац му је био члан УДБ-е тако да је по тој линији и он доста изверзиран, познаје рад обавештајних служби, тајних друштава, њихову улогу у светским збивањима, рушењу држава, креирању светских ратова итд…

Овај човек говори многе значајне ствари за нас Србе и Србију, прича му је патриотска, дај Боже да је онај прави који ће имати утицаја да уз помоћ осталих патриота, и србског народа наравно, покрене препород Србије, да ова издајничка и криминална пљачкашка властодржачка багра оде у историју!

И затвор!!

Са Ју Тјуб канала:

„Нико не зна ко је он иако је био шеф протокола југословенског парламента, шеф кабинета Вука Драшковића и директор Центра за антитероризам. У сталном је контакту са америчким, руским и енглеским тајним службама, а домаће га слушају у ставу мирно и зато само он зна шта ће бити са нама и какве нас тек завере против Срба чекају“.

Иван Ивановић: Србија је у канџама обавештајних служби!


Извор: ФБР

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

01.01.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић, извор Ивановић Иван

Србија је у канџама обавештајних служби

Пише: Иван Ивановић

Ivan IvanovicКако би Србија уопште покушала да се извуче из катастрофалне ситуације у којој се налази потребна је снажна политичка воља и бескомпромисна борба са различитим агентурама и њиховим испоставама. Принцип по којем је Србија поробљена изнутра преко сопствених грађана је школски пример како су окупирне многе државе и од њих стварани западни протекторати којима управљају амбасадори. Преко 20 година, разне западне обавештајне службе помагале су “опозицију”, невладине организације и независне медије, да би по паду режима Слободана Милошевића (о којем такође немам лепо мишљење, да неко не помисли да га браним, и којег сматрам водећим кривцем за стање у којем се налазимо), исти ти људи који су финансирани под плаштом “бораца за демократију и слободу” од страних агентура дошли на власт у Србији.

Запад је уз велике количине новца и војну моћ успео да оствари своје геополитичке циљеве, и да кроз инструментализацију својих обавештајних кадрова у српске институције, преко политичких странака и НВО, које су својим новцем довели на власт, почне да на изглед легитиман начин води државну политику Србије, која када се стране погледа поседује све што и треба да има једна независна и суверена држава.

Оно што треба да нам буде јасно то је да свако од политичара који је финансиран од стране запада, односно обавештајних служби, који носе називе различитих фондова и организација како се не би на први поглед ушло у траг новцу су директно укључени у уништење српске државе које се одиграва на више поља. Преко својих политичких кадрова које су довели на власт и који су бесомучно испуњавали све захтеве амбасадора САД , најпре је уништена економија, уништене су водеће и највеће државне фирме, распродате су страним улагачима који су их после приватизација редом гасили и запослене отпуштали, на тржиште су дошле стране банке које су спровеле најбескруполознију пљачку грађана преко кредита и камата на кредите, српска војска је расформирана, оружје је уништено, инстутуције и министарства су постала легло корупције и неспособних политичких кадрова који су у њима нашли ухлебљење.

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

У овом моменту Србија не постоји као држава, и све институције, укључујући и парламент су позоришта која у правом смислу речи служе искључиво за обману грађана како би имали утисак да држава функционише. Држава Србија , односно њени представници немају право на слободно мишљење, не смеју да воде државну политику у корист своје државе и народа и за сваки свој потез дужни су да добију одобрење амбасадора.

Никаква хапшења тајкуна, прошлих и садашњих политичара неће променити ништа. Јер ће њих наследити неки нови тајкуни и политичари који ће имати дебелу залеђину да раде то што раде. Овакав паразитски систем који разједа тело српске државе, односно њене иснтитуције могуће је уништити једино системском борбом и демонтажом политичких и НВО кадрова убачених у српске институције и финансираних од обавештајних структура.

Најпре се мора кренути у контролу рада и токова новца невладиних организација, политичких партија и медија, који су упали у око јавности по свом противуставном деловању, а затим кренути у истрагу њихових лидера и истакнутих личности које се налазе на политичким и државним позицијама од значаја и детаљно испитати да ли је њихов рад у складу са Уставом РС и да ли им имовинска карта одговара приходима.

Када истрага доведе до резултата, свако ко је добијао новац за противуставно деловање мора бити најстрже санкционисан, а медији, политичке партије и НВО редом забрањени.

Чишћењем државног апарата, политичих партија и медија од уплива различитих интересних и обавештајних групација, држава ће моћи да почне да дефинише своје циљеве и методе како ће до њих доћи.

Без обзира која политичка партија је на власти, без демонтаже обавештајних структура у медијима, НВО и политичким партијама, биће немогуће да дође до било каквог напретка и ми ћемо као народ из дана у дан све више пропадати.
Као логично питање поставља се да ли је уопште могуће доћи на власт без подршке запада и уколико нисте њихова политичка марионета која је одабрана да у наредном периоду глуми власт, и на то питање најбољи одговор може да да народ.

Уколико се српском народу смучило да буде у канџама агентура, да живи у лажној држави, има за председника и премијера пајаце, позориште од скупштине, да умире од глади и живи у беди, мораће да јасно у својој глави зна шта хоће и колику жртву је спреман да понесе.

Српски народ свакодневно подноси тихо страдање, које је развучено на дужи временски период, јер за политичке стратеге време не игра битну улогу, да ли ће доћи до нестајања наше државе за 5. 10, 50 или 500 година, њима је сасвим небитно, јер они имају тачно одрећену стратегију коју спроводе.

Да ли ћемо тихо умрети, или ћемо покушати да скинемо окове у којима се налазимо, и без обзира на последице које можемо због тога сносити на нама је да одлучимо, јер нестајање нам је свакако загарантовано.

******************

Ово је одличан чланак да се схвати како се Србија путем страних обавештајних служби уништава од распада СФРЈ. Међутим, ту би додао једну битнију ствар, што се тиче обавештајних тајних служби, о тајним србским службама, разним Удбама и КОС-овима које су инсталиране од стране титоистичке диктатуре у бившој СФРЈ, а пре свега у тадашњој Републици Србији. Те тајне службе у Србији које су инсталиране још за време титоистичке антисрпске диктатуре, раде и дан данас против Срба, комунизма нема, па нема, Југославије нема, и уместо да се после распада СФРЈ отворе архиве да се сазна права истина шта се стварно догађало за време другиог светког рата у СФРЈ и после, за време владавине не-комунизма, јер комунизам се нигде није остварио, већ титоизма у сврху злоупотребе оригиналне комунистичке идеје, да се путем ње идентитетно разграде, рашрафе и униште Срби, њихов идентитет, национална свест и самосвест зарад југословенства.

Овде треба одмах напоменути једну битну ствар, само по себи нема ништа лошег, у есенцијалном смислу, у идеји југословенства, да јужни Словени живе у једној држави, али под условом да ту идеју искрено доживљавају и желе да остваре сва три јужнословенска народа на примеру Југославије: Срби, Хрвати и Словенци. Међутим, такође је познато, да се тако сјајне идеје могу и те како перфидно и софистицирано злоупотребити у уништењи неких народа, њихове националне свести, идентитета. Е, то је урађено Србима, лоботомија србске националне свести и „касапљење“ њиховог културно-духовног идентитета. То је урађено Србском народу на примеру Југославије, јер једино су Срби „издресирани“ да буду искрени југословени, за разлику од Словенаца и Хрвата чији су народи и интелектуална елита желели само реализацију искључиво националне идеје за време свог привременог улаза у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, не би ли се тако за неко време ослободили утицаја и притиска страних сила, да би се у повољном и стрпљиво чеканом историјском тренутку, отцепили од Југославије и засновали своје самосталне државе. О лажном југословенству код Словенаца писао сам овде», а о Хрватима се тек спремам да пишем, иако је њихово лажно југословенство (са изузетно србомрзилачком компонентом) ИСТОРИЈСКИ тако очигледно и очито, али треба писати о томе, аргументовано и чињенично, јер неким нашим умним људима то још није јасно, будући су тако огромно у емотивном и моралном смислу везани за саму бит идеје југословенства и комунизма, тако да да тешко могу да схвате ЖИВОТНУ СТВАРНОСТ, једну голу чињеницу, да је једно идеја, сама идеја и њена суштинска бит, а њено спровођење у пракси, нешто сасвим друго!

Та се идеја као што рекох може и тако вешто злоупотребити ради уништења неких народа, како физички тако и на културном, на националном, духовном, историјском нивоу, зарад општости идеје југословенства, у примеру Југославије. Срби су се зарад југословенства свесно одрекли србства, чак видећи да се то одвија на њихову штету (Јасеновац! итд…), надајући се да ће нас браћа која нас мрзе и кољу ваљда једном разумети, заволети и схватити како смо ми срби „космички мудри“, јер пристајемо да живимо са кољачима у истој држави, пристајемо да нас кољу, само да би временом кољачи схватили како је клање бескорисно, да су Срби „небескуи народ“ који се свесно препушта ризику клања од стране „браће“ џелата, ради њих, јер „схватиће они једном- ко смо ми Срби“.

Међутим, хрвати су то схватили како су од самог почетка све схватили, наставили су клање недокланих Срба, очистили хрватску од Срба, последљу трећину Срба су протерали за време грађанског рата 1991. – 1995. Њихове зликовце Хаг претвора у „хероје“, а историјске геноцидне жртве Србе у „зликовце“ тако да је Хрватска коначно створила своју НДХ, свој историјски сан, али на принципу свесно планиране геноцидне политике према Србима! Али, и поред тога, дешава се невероватна ствар, да поједина идеалистичка групација Срба, било у делу народа или интелектуалном делу, и даље плаче и кука за Југославијом и Титом, на фејсбуку се формирају групе од стране Срба који би и поред свог страдња срба зарад југословенства, жели поново да формирају са нашом „браћом“ некакву Југославију, или како би се већ то звало, иако смо сведоци да су и Хрвати и Словенци свесно рушили бившу Југославију док су били у њој, они то и не крију, отворено тврде да су то радили, хвале се тиме, поготову Хрвати.

Још једна ствар која је битна када се прича о комунистима, нису сви србски комунисти били лоши и радили против Србије док смо живели у СФРЈ, комунисти код Срба у обичном народу били су у реду, то су часни и поштени људи, искрено су веровали у идеју комунизма, њих не треба осуђивати. Међутим, они нису били свесни да су они највише изманипулисани од стране Тита, њихов комунистички сан, од стране југословенских и србских комуниста који су били у ужем кругу власти, титоистичке власти, који није спроводио никакав комунизам, већ диктаторски титоизам са искључиво антисрбском нотом у циљу уништења Србије и „реметилалчких“ Срба. Дакле, те Србе комунисте из најуже титоистичке стртутуре власти, не треба третирати као комунисте, већ као титоисте са основном идејом водиљом уништења Срба и Србије, да се припреми распад СФРЈ искључиво на штету Срба!

Такви Срби комунисти, односно титоисти, били су на овај или онај начин антисрбски настројене радећи против интереса свог народа, а неки Срби титоисти су и мрзели свој народ, његов национални ментални склоп.

Е, такви антисрби Срби, титоисти, већи су злочинци од било ког непријатеља немца, фашисте, Тита
или усташе!

Убедљиво!!

Ради буђења Срба, треба им само причати голу истину, поткрепљену чињеницама, историјским архивским документима, доказима! Али највећи доказ наивности Срба верујући идеји југословенства и комунизма, је сам живот и трагично страдање Срба под паролом југословенства и лажног комунизма, злочиначког титоизма!!

Из тог разлога, ове ствари треба понављати на разне начине и форме, путем писања фељтона на интернету. Интернет је велика шанса која може да допринесе националниом буђењу и препороду Срба, он и доприноси томе већ неколико година, и то је добро, одлично!

Али, прича треба непрекидно да се прича, да свакодневно тече као река, да то увек буде свежа текућа вода која умива, освежава и отвара заспале србске очи, баш као када су нам некад у СФРЈ испрали мозак партизанским филмовима и титоистичком пропагандом…

Генерално…

Србима заправо не владају Срби, већ србски одрод, школовани одрод који се увуко већ више од 100 година у србски државнички апарат, посебно после 1945. и Титове антисрбске диктатуре у којој су учествовали и тзв „Срби комунисти“ који уопште нису имали елементарну националну свест, за разлику од комуниста Хрвата и Словенаца који су и у тзв. „комунизму“ радили итекако дебело за интересе својих нација, били су лажни југословени, своје народе су и у тобожњем комунизму васпитавали у националном духу, и чекали час да се отцепе, што су и дочекали, док су једино наивни срби били искрени југословени, јер тако су их васпитавали утицајни и БЛИСКИ КОМУНИСТИЧКИМ ВЛАСТИМА Срби комунисти који уопште нису имали ама баш никакву националну свест, већ су били „космополите“, „југословени“. Неки су се вероватно и гадили да србски народ може тако историјски ниско пасти, остати на тако „низак идентитетни ниво“ да буду то што јесу, Срби, односно тако уско национално идентитетно одређени. У њиховим апстрактним главамаа срби су били само „примитивни националисти“ за разлику од њиховог „широког, свеобухватног југословенства, космополитизма“.

У СФРЈ властодржачкој пирамиди власти, само су Срби титоисти (за разлику од Хрвата и Словенаца комуниста, тобожњих „југословена“), тобожњи „комунисти“, космополите, натерали Србе путем друштвеног „југословенског образовања“, да се стиде што су Срби, јер је за њих бити националан, не шовинистички настројен, већ само ИМАТИ национално идентитетно одредиште, уствари једно те исто, У БИТИ то је ШОВИНИСТИЧКО ОДРЕДИШТЕ, које виде и у речи „националиста“ и „шовиниста“, све је то једно те исто за њих, исто им значи. Да, сами појмови су различити, то су две различите смислене појмовне речи, но они у оба појма виде ИСТИ ШОВИНИСТИЧКИ СМИСАО. Можеш ти њима до 101 и назад објашњавати да је појам „национализам“, национализам који има смисао у љубави и поштовању свог националног, културног и духовног идентитета, свог слободарског србског духа, да то нема ништа у корену против неке друге нације, да си спремани и да крвљу браниш то своје, без икакве штете према другој нацији, осим кад те нека нација нападне, тада само браниш своје. Међутим, не, све је то за наше србске комунисте и југословене који су били најутицајнији у титоистичком ЈЕДНОУМЉУ, ЈЕДНОУМНОМ систему власти, образовању, вредносном и пропагандном систему… само „примитивни и ускогруди националисти“, са већ унапред задатом шивинсистичком предубеђајном одредницом садржаној у речи: „националиста“, на интелектуалном, мисаоном и филозофском нивоу….

Они никако не могу да схвате, да у антрополошкој, историјској и егзистенцијалној равни, у неком људском бићу ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО егзистирају и живе многи идентитерти: национални, религиозни, грађански, елемантарно људски… међутим за комунисти постоји само један једини ЗА ЊИХ ВРЕДАН И ДОСТОЈАН идентитет, грађански, космополитски, сви остали су „ограничавајући“ и безвредни.

И с тога, ако такви интелектуални тоталитаристи васпитавају народ путем образовања, онда добијамо народ као што су Срби, који се стиде што су национални, што су Срби, а не да су само и искључиво грађани, југословени и космополите… тобоже „једино вредни идентитети за поштовање“, што је уједно и неодређено-апстрактно у односу на идентитетну дубину националног одређења код човека, што је потпуно природно и емпиријски уграђено кроз историјско постојање људског рода, заправо ОДРЕЂЕНОГ НАРОДА. Сви ти идентитети се заправо кроз живот међусобно преплићу унутар човека и испливавају на површину његове свести адекватно догађањима у животу, тешкоћи или нетешкоћи времена, историјског тренутка. Омаловажавати појединачно било који идентитет у човековом бићу, зарад неког другог, „вредног“, кобна је грешка сваког интелектуалца, која се њему и народу трагично враћа као бумеранг. Тај интелектуалац не схвата пре свега дубину људског бића и постојања, дубину његове душе и његовог битисања, јер се НЕПРЕКИДНО копрца у плићаку умовања, површног филозофирања, будући да никад није сишао у дубље слојеве душе, у њен „пакао и рај“, јер то може бити и опасно.

Само су анти-срби комунисти, које је Тито пажљиво бирао у свом најужем властодржачком окружењу, били потпуно анационални, чак шта више, они су мрзели свој народ и његов „примитивни национални ментални склоп“, тако да су са перфидном страшћу учествовали у уништењу Србске националне свести, Срба и Србије, у тзв. „комунизму“, „социјализму“… а све је то заправо била титоистичка дубоко планирана диктатура која је имала за циљ да уништи Србе, зато је Тито једном приликом и реко Мештровићу који се плашио да се врати у Југославију, плашио се Срба, како се пожалио Титу. Како му је Тито одговорио, можете погледати из следећег прилога:

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 2/7 1907

Јован Јоца Јовановић 2/7

„… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. “ Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:“ Што се ви не вратите у Југославији“? Каже Мештровић: „Бојим се Срба„. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек“!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: “ Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Зар нисмо сведоци свега тога…!

То нам се управо скоро у потпуности догодило, тај први део Титових речи. Срби су данас потпуно излуђени, одрођени, не знају ни ко су, ни шта су, ни куда треба да иду!

Тита више нема, али деца (србска) титоизма И ДАЉУ ВЛАДАЈУ СРБИЈОМ И СРБИМА, у континуитету крилатицом: „И после Тита, Тито“ по наравно квислиншком рецепту уништавања Срба. Ради се о биолошком, историјском, културном и духовном геноцидном уништавању Срба. То се контролише путем србских тајних служби у Србији, у којој одређени Срби нису ни Срби, већ имају лажан идентитет, лажна имена и презимена.

Народ треба да сазна истину, шта се догађало за време другог светског рата и после њега. Нешто од тога, можете чути у следећем прилогу...

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 1/7 1907


Јован Јоца Јовановић 1/7

Ви треба да знате једну ствар, да је Београд најнесрпскији град. И да су Титоисти кад су ушли, кад су у ствари доведено од црвене армије у Београд, и у Србији, јер ти Титоисти никада не би освојили Србију. Они су направили стравичан гениоцид над србском грађанском класом! У Београду је убијено између 25 до 30.000 србске грађанске елите! А у Србији око 110.000!!…“

„...Имате тезу коју је Лењин реко на првом конгресу коминтерне. Бољшевизација Балкана се може извршити тек кад се сломи кичма србском народу!…“

„… Друго. Запањујуће је да овде људи у медијима незнају једну пресудну ствар. Ивам Долничар, генерал, шеф генералштаба је био председник одбора за сахрану Јосипа Броза Тита. У словеначким новинама „Делу“, то је ко „Политика“, је изјавио да тело Тита није било у том ковчегу, који је ишао плавим возом, који је био ту стављен итд… и на питање новинара када је Тито сахрањен каже: „Касније“…“

Иначе, кратко речено,Тито је био и остао веран аустроугарски војник, на дуге стазе, не само за време првог светског рата, када је као аустроугарски војник убијао Србе у саставу 42 хрватске домобранске по злу чувене „Вражје дивизије“, већ и касније. Тито је као аустроугарски војнико 6 месеци ратовао против Срба и убијао их! Усред Србије!! Чак је био и унагређен у тој борби, добио је медаљу за храброст, а неки срби и даље величају „највећег сина наших народа“, који је био злочиначки настројен према Србима!

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата.

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата, у саставу 42 домобранске хрватске по злу чувене Вражје дивизије!!.

О томе, а и нешто више, са наравно провереним архивским подацима за Тита, причаћу нешто касније, у неком од наредних дана.

И на крају… да би се Срби очистили тог патолошког србомрзачког антисрбског титоистичког кадра (сада су то наши врли „европејци“) у Србији, пре свега морамо све ово што сам причао ДУБОКО И КОНАЧНО СХВАТИТИ, ОРГАНИЗОВАТИ СЕ, и ПРВО потпуно реорганизовати СРБСКУ тајну службу, одатле све почиње, та властодржачка пирамида власти! И, тек кад у србским тајним службама, и друштвима, раде искључиво и САМО Срби родољуби, онда ће Србија истински бити Србија, поносна, војно и економски јака, богата и суверена земља! Тада ће оперативном логиком владања, у сам врх власти, на најбитнијим властодржачким позицијама, видљивим и обичнонм човеку невидљивим, бити искључиво Срби патриоте којима ће у срцу бити само Србија и Србски народ…!

Нека нам ова 2013-та година буде кључна, да се ослободимо антисрба који управљау нама, да постанемо поносна, слободна, богата и јака СУВЕРЕНА Србија…!

ТВ АС 24.12.2012. – Југослав Петрушић прича оно што нико не сме да прича о издаји Србије!


Објединио сам два најновија гостовања бившег обавештајца Југослава Петрушића на ТВ „АС“ из Шабца и све то спојио у једну емисију. Ево линка за прву емисију коју је Југослав поставио на свом Ју Тубе профилу: Otvoreni studio TV AS Šabac – Jugoslav Petrusic 1 – 23.12.2012.godine ( http://youtu.be/rmbRymOVBgc ), док у доњем видео прилогу можете пратити обједињене обе емисије у трајању од једног сата и 53 минута.

Видитељ: "Ко је спречио ликвидацију Харадинаја"? Петрушић: "Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе, Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову..."

Видитељ: „Ко је спречио ликвидацију Харадинаја“? Петрушић: „Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе, Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову…“

ТВ АС 24.12.2012. – Југослав Петрушић прича оно што нико не сме да прича о издаји Србије!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ко је од раније пратио прилоге са Петрушићем на Ју Тјубу вероватно је у почетку то све примао са великом резервом и сумњом, јер су то биле тако невероватне ствари које је Петрушић износио на светлост дана, ствари које нису биле у складу са морално-вредносним системом који нам је кроз образовање и васпитање усађен у свест и подсвест живљењем у бившој СФРЈ, нешто што ни у најгорем лудилу не би смо помислили да се може догодити, па стога народ није могао ни да замисли да тако „морални и одговорни“ људи на државних функцијама свих Република могу такве гадости да ураде „својим народима“, па бих стога многи са неверицом и бесом, када би им неко попут Југослава открио тако „невероватне лажи“ и „немогуће ствари“, реаговали бурно, пуни љутње и беса:

Шта, они да то ураде свом народу!!??
Па ти си луд!!“

Међутим, сада, када нам је уназад 8-10 година доступан интернет као медиј који светски и наши државници и моћници не могу да контролишу, имамо могућност да сазнамо горку истину и своју заблуду о нашим „моралним државницима“ схватајући да су они само један обичан интелектуални и морални неподношљив, ужасан смрад!! Сетимо се само какве су нам неморалности радили око свињског грипа и вакцина које су биле штетне по људско здравље!

На интернету можете видети и чути гомилу и гомилу глупости, лажи. Да, то је наравно тачно, међутим, интернет нам такође даје могућност да сазнамо сакривене истине о многим стварима и светским битнијим збивањима, тако да се дешава да за многе ствари за које смо годинама и годинама били убеђени да су „свете недодирљиве истине“, најобичније манипулације и лажи. Такве лажи које су некада биле „свете истине“, немогуће је сакрити, интернет је као слободан, народски речено „герилски“ медиј, то сазнање само страховито убрзао, јер је дао шансу људима који знају, да објаве ту истину, да раскринкају многе лажи које раније нису могли преко тоталитарно строго контролисаних, главних и великих државних медија. Из свега овога произилизи спознаја да су над нама путем манипулација и лажи, хиљадама година владали једни те исти кретени из позадине, кретени психопате који су управљали светским кретањима, попут ових данашњих, док су истовремено путем образовања и васпитања убризгавалили људима у свест да смо ми нека „одговорна цивилизацција“ којом владају такозвани „мудри продуховљени људи“, али захваљујући интернету, уз мало урођене интелигенције и логичког размошљања, јасно се схвата да су одувек људским родом управљали идиоти-психопате, јер да није тако човечанство не би било на ивици лудила и пропасти као што је данас!

Да се интернет појавио масовно пре рецимо 30-40 година, многе ствари народ би брже схватио, проникао би раније у суштину светских манипулативних догађања, неке зле судбине би се можда и спречиле, али, џабе нам је сад расправљати о томе: шта би било кад би било, вратимо се нашој садашњој претешкој ситуацији.

Оно што треба издвојити, а Петрушић о томе једним делом и прича, је то, да су српски државници у политичким, обавештајним и војним структурама ЈНА, били убедљиво најгори према свом српском народу, од истог типа људи код других народа! Управо ти тзв. „Срби“ из обавештајних структура Србије и војске ЈНА која је била из Србије, потпуно су свесно радили против Србије и Срба! Циљ (задатак) им је био да се потпуно рашрафи и уништи српска национална свест, борба Срба за своје интересе, док се другим нацијама дозвољавало све да остваре у своју националну корист, а на штету Срба!

Срби су по матрици новог светског поретка требали бити проказани као главни и једини зликовци на просторима бивше СФРЈ, око њеног крвавог распада. Они су требали бити оптужени за све… Срби су „гениоцидан народ“, „Срби су дивљи кољачи“, а сви остали народи су нека „немоћна нежна невинашца“ које су „злочинци Срби“ „убијали и клали“ у процесу крвавог распада СФРЈ. Да Срби што неспремније дочекају тај одавно планирани распад СФРЈ од главних зликоваца владара из сенке, подстицани су потајно национализми свих народа СФРЈ, само не и србског, њега је било потребно угушити, а борбу Срба за своја елементарна национална права треба искривљено приказати као „великосрбски нацизам и фашизам“.

Ту целу злочиначку шему знали су и најглавнији „Срби“ из србских редова у Републици Србији, у полицији, политици, војсци и обавештајним структурама. Из разноразних разлога, многи такви ликови су из дна душе мрзели Србе и Србију, а за неке „уважене Србе“ убијање Срба и Србије у процесу распада СФРЈ био је само „обичан рутински бизнис“ после кога је србски народ све то платио животима и крвљу! Но, то не би те потпуно аморалне типове спречило да потпуно ноншалатно „после добро обављерног посла“ онако ожеднели попију флашу пива, подригивајући у свом задовољству само „добро обављеног посла“. Баш је овакав ментални склоп тих људи, изрода, зато то тако и карикирам.

Сви ти анти срби, ови-они, били су само подређени једној криминално врховној међународној обавештајној структури која их одавно контролише, тако да су они потпуно аморално без икаквог осећаја кривице „извршавали своје задатке“, „своје обавезе“ у уништавању Србије и Србског народа, а својим приватним бизнисима су се богатили.

Гледајући неке Петрушићеве раније прилоге, а тога има и у овом видео прилогу, он често врло отворено оптужује бившег начелника контраобавештајне службе ЈНА (КОС), генерала Александра Васиљевића да је зликовац који је највише штете нанео србском народу, а у овом прилогу по први пут износи чињеници да је генерал Васиљевић у ствари бугарин коме је право име Александар Васиљев, па га је после променио у Александар Васиљевић.

Петрушић је својевремено са својим људима пратио кретање злочинца Харадинаја, требао је да га ликвидира, међутим, како он тврди, то је управо спречила контраобавештајна служба Војске Југославије, а око тога највише терети генерала Александар Васиљевића, ево шта каже о томе…

Видитељ:

„Ко је спречио ликвидацију Харадинаја“?

Петрушић:

„Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе. Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову…“

Такође, Југослав је са својом обавештајном екипом пратио и кретање Хашима Тачија, требао је и њега да ликвидира, међутим и то је спречено, како тврди Југослав, од стране Јовице Станишића, бившег обавештајца и начелника Службе државне безбедности Србије, и генерала ВЈ, Мoмчила Перишића. Годинама Петрушић непосредно оптужује разне високе личности из обавештајног, политичког и Војног врха, да су непосредно криви и одговорни за издајничку политику према Србији приликом распада СФРЈ, међутим, нико од поменутих га кривично не гони за клевету. Он непрекидно прича да га оптужују да је крив за многе злочине, за које он тврди да нема везе, али зато да буде још чудније нико од тих који га оптужују не покреће судски просец против њега, јер како каже, преко њега многи други високи државни фактори желе да прикрију своје злочине и сарадњу са страним фактором око планираног распада СФРЈ на штету Срба који су живели у Југославији, заједничкој домовини са другим народима, и на штету Србије! Јер, све је тако измонтирамо да су само Срби искључиви кривци за све.

Он сам каже да поседује доказе против њих, и из тог разлога он већ скоро 13 година напросто моли да га наши судски органи изпроцесуирају за оно што непрекидно прича и оптужује, па ако је он крив нека иде у затвор, како сам захтева, или да се чује његова истина па да неко други иде у затвор.

Наравно, најглавније је то, да преко српске кривице и међународни фактор, а пре свега администрација САД са НАТО агресором, жели да опере своје сопствене монструозне злочине против мира и Срба, јер они за све око распада бивше СФРЈ криве Србе и Србију!

За свесно економско-финансијско убијање Србије с почетком петооктобарских „рефеорми“, Петрушић оптужује као најодговорније Мирољуба Лабуса и Динкића. За Динкића објашњава како то да такав човек опстаје у свим владама, а објашњење је једноставно, јер он је гарант разним страним капиталистима за исисавањље капитала из Србије за њихово лично богаћење, а на штету државе Србије! Зато га страни фактор својим ултимативним захтевима и угурава у сваку владу приликом избора!

Веома је битно да народ схвати следеће што Петрушић објашњава, да се само хапшењем тајкуна Мишковића ама баш ништа неће решити повољно у борби против пљачкања Србије, у борби против организованог криминала и корупције. То је само „козметика“ дозвољена од главних државних „играча“, да би прикрили главне криминалце, себе! Тим потезом и акцијом они народу методом „жртвеног јарца“ дају илузију да се „ипак нешто догађа“, али суштински се не догађа ништа! Јер, разним Мишковићима, сам државни апарат је омогућио незаконито богаћење, сам пљачкашки државни систем и кључни љиди у њему, разни министри, политичари, тужиоци, судије, намештени тендери, разни општински функционери, и тек кад се поред разних Мишковића ухапсе стотине оваквих људи који су омогућавали и покривали Мишковићево незаконито богаћење, само тада ће се сузбити криминал и пљачкње Србије, будући да би разни Мишковићи без ових „кључних играча“ били нико и ништа.

Али нажалост, тешко ће се то спровести са постојећим позиционим и „опозиционим“ структурама у властодржачкој структури, јер свака странка има своје „оперативце“ у тим незаконитим радњама, па тако и ова садашња „народњачка“ која је на власти.

То се може десити само са новим поштеним и часним људима, који нису били ни у једној странци.

Много тога прича Петрушић, тако да је најбоље да горњи видео погледате пажљиво по неколико пута. Петрушић прича да се од страног фактора припрема нов балкански рат са шиптарима и албанцима око формирања велике Албаније, по њему то ће бити негде 2016. године. Наравно, и ми сами смо свесни тога, народ Србије и њени остали грађани, а то се може десити и пре 2016. Ми, Срби у Србији, доживљавамо највећу срамоту, јер представници шиптарске терористичке паравојне формације са југа Србије из „ОВПМБ“ (Паравојна формација Прешева, Медвеђе и Бујановца) који су убијали наше полицајце приликом покушаја отцепљења од Србије, сада прете Дачићу да ће се супротставити државним органима Србије ако покушају да уклоне споменик њиховим командантима, тим терористима?!!

Има ли веће срамоте и лудила, да државу Србију воде „државници“ који су чак и дозволили шиптарима са југа Србије да дигну споменике доказаним терориостима који су се борили против исте те државе, који су убијали њене полицајце, и сад још прете државним органима да ће се оружано супротставити ако државни органи покушају да уклоне споменик терористима!??

Србија неће бити слободна и озбиљна држава док се темељно не очисти од најгорег могућег криминалитета и издајника у обавештајном сектору, сектору тужилаштва и судства који су и креатори свеоштег уништења Србије и Срба у сваком погледу, у погледу државног суверенитета, економском, финансијском, војном, идентитетном, историјском.

Неправедно би било не рећи о Петрушићу најбитнију ствар што је учинио за Србију.

Док је био на Космету за време бомбардовања 1999. и рата за Косово, управо је како каже Петрушић, обавештајни генерал Александар Васиљевић организовао његово хапшење и повлачење за Београд, а Милошевићу га је представио као вођу свих паравојних јединица на Космету, касније је оптужен за шпијунажу против СРЈ у корист албанских терориста.

А заправо Петрушић је херој рата за Косово, јер је дешифровао све НАТО планове за бомбардовање наше војске на Космету, омогућивши тиме да руководећи кадар ВЈ безброј пута спасоносно дислоцира људство, тенкове, топове, хаубице и тако спаси животе 35.000 љиди и све војне технике!

Да је то тачно, потврду да је Петрушић својим обавештајним радом спасио хиљаде и хиљаде живота српских војника, да је спасио тенкове и осталу војну технику од уништења, можете сазнати у доњим видео прилозима путем сведочења часних српских официра!

Југослав Петрушић: Ко је спасао Косово 1

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Заменик контраобавештајне службе Приштинског корпуса, пуковник Војске Југославије Стеван Ђуровић:

„Познато ми је да нас је Југослав Петрушић обавестио о релевантним чињеницама, јер су дешифроване поруке шиптара које су достављене НАТО агресору, а то у конкретном случају значи да смо тачно знали коридоре лета НАТО авијације, који су долазили из Македоније и из Албаније, а посебно желим да истакнем и то да смо благовремено могли да склонимо наше тенковске јединице, након обавештавања Југослава Петрушића, да је НАТО авијација тачнио знала где су наше тенковске јединице смештене и благовремено смо успели да дислоцирамо наше тенкове, а та места где су они били су безуспешно гранатирана.

Желим да наведем да смо по савету Југослава Петрушића копали рупе, потом би смо ложили ватру, стављали лимове тако да су ракете које делују на извор топлоте погађале те празне рупе, а наши тенкови су дислицирани.

О свему овоме што сад говорим постоје писмени трагови и та документација је у нашој служби. На који начин и како је Југослав Петрушић долазио до важних података, које је потом нама проследио мени није познато, али се утврдило да је свака његова информација била потпуно тачна. Мислим на то, који ће циљеви бити гађани, на наше тенкове које смо благовремено дислоцирали. У конкретном случају мислим на комплетну војну инфраструктуру, јер су шиптари имали податке где су стациониране наше јединице-људство, и ми смо их благовремено дислоцирали.

ОЕБС је оставио шиптарима кодиране топографске карте, тако да су на бази тих карата, шиптари сателитским телефоном, или на неки други начин, на албанском језику достављали податке о нашој војној техници, о људству, где се они налазе – где су размештени. А Југослав Петрушић нам је благовремено достављао преводе тих шифрованих извештаја“.

Југослав Петрушић: Ко је спасао Косово 2

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Главни Претрес
Председник судског већа Павле Вукашиновић

Савовић Александар, начелник безбедности 125 моторизоване бригаде 08.08.2000, године:

„Ја сам од Југослава Петрушића преко сателитског телефона добио преко 300 до 400 циљева који су требали да буду гађани. Ја сам те податке који се односе на мој рејон дејства оставио за себе, а остале проследио корпусу. Ја не могу да се изјасним о броју војника који је на овај начин био спашен, али могу да поуздано тврдим да ни једно теже оружје: тенк, топ, хаубица… није било погођено бомбардовањем зликовачке НАТО авијације“

Југослав Петрушић:

„Због оваквих података које сам достављао ВЈ за време бомбардовања, српски издајници из војске, генерали: Геза Фаркаш, Бранко Гајић, Александар Васиљевић, у договору са генералом Радетом Марковићем су 08.05.1999. подигли кривичну пријаву против Југослава Петрушића за шпијунажу против СРЈ у корист албанских терориста, и да сам ликвидирао читаву фамилију доктора Вуљаја“.

Замислите ово лудило, човек је својим обавештајним радом спасио хиљде живота војника наше војске у борби против шиптара, албанаца из Албаније и НАТО зликоцваца, спасао је тешку технику наше војске од уништења, а поједини високи представници наше војске оптужују га да је шпијунирао против СРЈ и албанских терориста!!?

О Србијо, земљо моја, кад ћеш већ једном бити слободна од свог најгорег издајничког и криминалног шљама…!

П.С.

Са Петрушићевог профила на Ју Тјубу можете погледати и скинути за сада његових 100 видео прилога.

http://www.youtube.com/корисник/југославпетрушићvideos

Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић, Веселин Шљиванчанин


Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић…

Линк ка видео прилогу: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овој најновијој емисији „Ћирилица“, на одличан и јасан начин сазнаћете огољено до краја шта се дешавало и дешава у Србији, о спрези тзв. „ослободиоца“, петооктобарарске домаће окупационе власти и земунског клана, о њиховој нераскидивој спрези и вези са подземљем и високо организованим криминалом. За мене је овде нова личност србски патриота Славко Никић, који се својевремено убацио у шиптарску ОВК и био њен командант. Пошто је родом са Косова и Метохије, перфектно влада албанским језиком, шиптаре познаје у прсте, тако да га нису провалили, иначе би га убили.

О шиптарским злоделима и злочинима према Србима, Славко је написао све прецизно, документовано и до детаља у својој књизи:

Можда

Славко Никић

Забрањено сежање

Сведочио је свему у својој књизи, све је то знала и петооктобарска издајничка власт, јер је била на време обавештена, али издајници су издајници, у Србији се суди само Србима, а поднешена документа о злоделима против Срба завршавају по фиокама! Славко се по задатку убацивао и у групама нарко дилера, хапсио их, ухапсио је својевремено и вође земунског клана.

Сајт Славка Никића
http://slavkonikic.com/

Неће се у Србији десити никакве промене, ако се хапсе само разни Мишковићи, већ и они највиши државни чиновници који су им омогућили да оперишу! Разни министри, тужиоци, судије… то су главни играчи, док се криминилни страначко-политички олош не стрпа у затворе, у Србији ће се десити само козметичке „промене“.

Сви гости су интересантни, свако из свог угла описује механизме и спрегу државе и подземља, а „везивно ткиво“ за све то, организатор свега су обавештајне службе, о тим механизмима је детаљније причао обавештајац Југослав Петрушић, као и Славко Никић.

Једино нешто лоше у овој емисији, а то је уједно и парадокс, то је сам водитељ, који је са великим ентузијазмом кад год му се то прохте, не би ли тако свој его довео у центар пажње, прекидао саговорнике у битним моментима, да доврше своју причу, мисао, да народ схвати све до краја. Срећом, његови гости су искусни људи, па су морали они њега да прекидају, да они преузму емисију у своје руке, да се надвикују са њим и тако дођу до речи, не би ли своју причу довршили до краја, да народ сазна неку битну и кључну ствар.

Мислим да би водитељ Ћирилице, Миломир Марић, требао да се прикључи емисији: „И ја имам таленат“, па нек се тамо искаже, мислим да би жири то одмах препознао, па кад се испразни, тек онда може да води емисију са озбиљним темама.

Ћирилица – Веселин Шљиванчанин, Борислав Микелић и Дарко Трифуновић

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Ово је тужна прича о нашим херојима и патриотама који су осуђени у Хагу као злочинци само зато што су Срби, којима је од стране владара планете додељена улога „злочинаца“, да би прави злочинци прикрили своје злочине. У емисији су дата и решења, како ићи даље, јер сада је прилика да се иде у контраофанзиву, да се иде на ревизију одлуке хашког суда око срамног ослобађања хрватских злочиначких генерала, затим да се хрвати туже за планирани геноцид над Србима у Јасеновцу, јер злочини геноцида никада не застаревају!

Да, то је добар план, али док у државном врху Србије седи про усташки лоби, док државни тужиоц за ратне злочине Владимир Вукчевић, који је својевремено говорио да је за њега Ратко Младић српски Бин Ладен, не буде у затвору, то се неће догодити…!

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Пут којим се ређе иде: Шпијунско-кокаински живот Чедомира Јовановића


Извор: Таблоид

Пут којим се ређе иде: Шшпијунско-кокаински живот Чедомира Јовановића
Мед на прстима, секира за вратом

Ретко када је у мрачним кухињама српских обавештајних служби направљен такав политичко-шпијунски ранкенштајн какав је Чедомир Јовановић. Драматургију његовог успона, од сиромашног студента до потпредседника Владе Србије, страсног корисника земаљских задовољстава и повереника британских обавештајних служби на Балкану, осмислили су некадашњи шефови Државне безбедности, данас хашки оптуженици, Франко Симатовић и Јовица Станишић. У новом режиму који је остварио пуни континуитет са претходним, Јовановић је наставио са својом позоришном представом. Позадина му је данас црвена, али бело и даље доминира

Милован Бркић
Милан Гламочанин

Некада сам био Циганин, а сада сам Ром, каква дивна промена у животу мом!
Овај стих, тврде упућени, Брана Црнчевић је посветио тада младом српском политичару Чедомиру Јовановићу, једном од најистакнутијих Рома у Србији.
Чедомир Јовановић је рођен 13. априла 1971. године у Београду. Основну школу завршио је у Београду, а први разред средње започео је у Деветој београдској гимназији, да би се убрзо пребацио у Трећу економску школу. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, 1998. године.
У службеној биографији господина Јовановића забележено је да је био један од лидера студентског протеста 1996/97. када је стекао знатну популарност. Тих дана је наводно извесна студенткиња Миа лансирала и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“ што је Јовановић објашњавао тиме да се људима вероватно допада то што он прича. Студенткињу Миу никад нико није видео, а измислили су је оперативци Државне безбедности Србије, који су тада правили имиџ свом пулену Чеди. Јовановић тврди да је у то време био хапшен и пребијан више пута од стране полиције, мада о томе доказа у полицији, и живих сведока, нема.
По окончању протеста, са Чедомиром Антићем и групом тадашњих истомишљеника основао је Студентски политички клуб који је подржао бојкот републичких избора 1997.

Демократској странци господин Јовановић приступио је тек 1998. године! А већ у октобру 2001. изабран је за њеног потпредседника!

Учествовао је у изборним кампањама у септембру и децембру 2000. године. Током кампање налазио се на месту шефа изборног штаба Демократске странке и Демократске опозиције Србије. На републичким изборима децембра 2000. године изабран је за посланика у Скупштини Србије. Чедомир Јовановић брзо напредује до позиције потпредседника ДС-а на коју је изабран 2001. године.
Од јануара 2001. до марта 2003. године био је на функцији шефа посланичке групе, односно ДОС – Реформа Србије. Био је најмлађи политичар на тој функцији у историји Србије. Био је и један од организатора хапшења Слободана Милошевића у марту 2001. године и један од главних преговарача о његовој мирној предаји, и потом његовог изручења Хашком трибуналу, 28. јуна исте године.
У Влади Републике Србије формираној након смрти Зорана Ђинђића, 18. марта 2003. године постао је потпредседник Владе Републике Србије задужен за европске интеграције и координацију реформи.

Године 2008. Јовановић се кандидовао за председника Србије, а након гласања био је пети, са 5,34 одсто освојених гласова. Ожењен је Јеленом Савић, и отац је четворо деце – Михајла Лајфа, Јане Харт, Зоре Фејт и Анђелије Феј.
Не пада ивер далеко од кладе. Мада никада није демантовао да је пореклом Ром, његова нарав и живот то потврђују. „Имам неке другове, познате по томе што презиру Цигане, а поштују Роме„, овим стихом је Брана Црнчевић описао оне који се стиде свог порекла.

Чедомир Јовановић је у политички живот Србије ушао ниоткуда. Мењао је пријатеље, опредељења, ставове и идеје “к’о Циганин коње“. Млади Чедомир Јовановић је, као бруцош, био следбеник Четничког покрета, а потом и Шешељев добровољац на фронту. Ангажовање младог Чедомира на очувању „светих српских територија и српства“ оправдава и његово десетогодишње студирање драматургије на Факултету драмских уметности. Диплому је Јовановићу обезбедио Зоран Ђинђић, када се Чедомир 1998. године учланио у Демократску странку.

Један је Војвода

Војислав Шешељ је једини српски политичар за кога Чедомир Јовановић, минулих година, има лепе речи. Пријатељи Јовановићеви тврде да је Шешељ истински идол Чеди. Док је Шешељ био посланик у Скупштини, Воја је седео у реду иза Чеде, и увек су били у присним односима. Чеда га је ословљавао са Дебели.

Када је неко на вуковарском фронту препоручио пажњи Франка Симатовића младог Шешељевог добровољца, уз одобрење Јовице Станишића почело се са радом на Чедином имиџу. Када је Чеда представљен Станишићевим оперативцима, које је предводио тадашњи начелник Обавештајне управе Драган Филиповић, један од њих је запевушио – Циганче, Циганче, купићу ти златно ланче…
После обуке од инструктора Државне безбедности, Чедомира Јовановића убацују у студентски покрет. Да би га држали под контролом и ослободили урођеног страха од полиције и масе, инструктори Државне безбедности навлаче Чеду на кокаин, којим су га годинама снабдевали.

У време студентског покрета 1996/67. године Чедомир Јовановић је на Факултету драмских уметности био тек на другој години студија. Државна безбедност је, да се студентски покрет не отргне контроли, убацила међу студенте свог човека, Чеду Јовановића. ДБ је измислила студенткињу Миу и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“
Изабраница Чедомира Јовановића изабрана је од оних који су, доласком ДОС-а на власт, из Зорановог утицаја отргли његовог љубимца Чеду. Тадашњег шефа посланичке групе ДОС-а у Народној скупштини Србије преузели су сарадници енглеске обавештајне групе, коју је предводио тадашњи Ђинђићев саветник за безбедност Зоран Јањушевић.

У тој групи је био и педијатар из Бањалуке Мијат Савић, у то време директор Републичког фонда пензионог и здравственог осигурања. Господин Савић је опељешио пензиони фонд, чак је био и под судском истрагом. Његову Јелену препоручили су наркоману Чеди да буде под контролом.
За говорницом Народне скупштине Србије тадашњи шеф посланичке групе ДОС-а Чедомир Јовановић јавно се залагао да нове власти треба да омогуће младима да имају право да уживају лаке дроге! Такав став је, казао је Јовановић за скупштинском говорницом маја 2002. године, и став Демократске странке!
После доласка ДОС-а на власт, боље рећи након 5. октобра 2000. године, Чедомир Јовановић постаје сарадник сурчинског клана, на чијем је челу у то време био пензионисани аутолимар Љубиша Буха Чуме. Он је свакодневно у Шилеровој, у стамбено-пословном здању Душана Спасојевића. Душан га снабдева новцем, дрогом, купује му џипове, одела.

Камере су бележиле Јовановићеве доласке у Шилерову, а он је одлазио и у посету Спасојевићу, док се налазио у притвору у Окружном затвору у Београду, када је депортован из Француске. Осим Душана Спасојевића, долазак банде из ДОС-а у посету бандитима из Шилерове и братске пољупце снимала је и Војна служба безбедности, камерама које су биле постављене на згради Дома здравља.
Тешко је израчунати коју количину новца је Чедомир Јовановић добио од сурчинског и земунског клана. Душан Спасојевић је умео да захвали онима који су покривали његове послове. Спасојевић је за рачун ЦИА шверцовао тоне хероина и кокаина за Европу. Транспорте су обезбеђивале Црвене беретке.

Када је Чеда на почетку свог успона, као шеф посланичке групе ДОС-а, преценио свој утицај и место у сурчинско-земунском клану, Љубиша Буха Чуме запалио му је 2001. године џип који су му мафијаши поклонили. Џип је изгорео код Каленића пијаце. Било је то само мало упозорење Чеди наркоману да зна где је.
Чедомира Јовановића и његов политички пројекат помагао је и Драгољуб Марковић, звани Крмоје, човек који је зарадио милионе на продаји сточне хране, Владимир Беба Поповић, касније шеф ДОС-ове коминтерне, али су га финансијски помагале и поједине личности из Црне Горе, попут Душка Кнежевића, такозваног контроверзног бизнисмена, власника Атлас империје, чија Атласмонт банка има канцеларију у Београду на Тргу Републике. Кнежевић је иначе и власник Атлас телевизије из Подгорице и највероватније власник бројних предузећа у Србији.
Чедомир Јовановић је планирао и киднаповање власника Делта компаније Мирослава Мишковића, за чији откуп је компанија отмичарима морала да исплати пет милиона марака. Као отмичаре полиција је ухапсила Душана Спасојевића и његове мафијаше. Чеда Јовановић је издејствовао да буду пуштени на слободу.
Део новца од отмице бизнисмена Мишковића, на паркингу иза београдског хотела „Хајат“, један од отмичара Дејан Миленковић Багзи је лично предао Чедомиру Јовановићу. Багзи и Чеда изашли су из својих возила, руковали се, Миленковић је предао црну актен-ташну у којој су биле девизе. Све се одиграло муњевито.
На примопредају новца код „Хајата“ Чедомир Јовановић дошао је са два BMW. Једно од та два возила види се на ТВ снимку од 12. марта 2003, кад Зорана Ђинђића одвозе у Ургентни центар. Из тог возила је неко заустављао саобраћај машући знаком „Стоп!“

Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и знуђивања вишемилионског откупа, огласио се пре три године у јавности Мирослав Мишковић, власник компаније Делта, и позвао Чедомира Јовановића да одговори на низ питања. Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски процес због отмице одумре, а да истина о творцима плана, ортаклуку политике и мафије и подели плена заувек остане тајна…

Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли ова непријатна питања била што брже заборављена. У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не може Јовановића да одвоји од мафије.

– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне српске јавности – испричао је том приликом Мишковић. На оптужбе да је био члан земунског клана, Чедомир Јовановић је одговорио: „Можда су ми руке прљаве, али ми је савест чиста“.

Када је тадашњи премијер Зоран Ђинђић ставио на лед свог пулена Јовановића, он је већ, увелико, био део заверничког тима који му је дошао главе. Чедин таст Мијат Савић био је 12. марта 2003. године саслушаван пред истражним судијом Другог општинског суда у Београду. Замолио је истражног судију да му дозволи да држи укључен мобилни телефон, јер очекује важну вест! Када му је телефон зазвонио, јавили су му да је премијер убијен!

Истог дана уведено је ванредно стање, неколико дана касније Чеда је постао потпредседник у влади Зорана Живковића и један од актера злогласне акције „Сабља„, у којој је ухапшено 13.000 људи. На Јовановићево инсистирање ухапшени су и Франко Симатовић и Јовица Станишић, да не открију истину о њему, као и Аца Томић, бивши начелник Управе за безбедност Војске Југославије. Након укидања ванредног стања, Станишић и Симатовић испоручени су Хагу, а тужитељка Карла дел Понте је касније изјавила да је обојицу експресно оптужила, јер је то тражено из Београда! Када није могао да са својом криминалном групом преузме Демократску странку, Јовановић је основао прво унутар странке фракцију, а потом и своју Либерално-демократску партију.

Одакле толика количина новца Чедомиру Јовановићу?

Од када је у браку са Мијатовом кћерком Јеленом, Чеда се дневно саветује са тастом, који на његово деловање има пресудан утицај. Чеда је свом тасту успео да обезбеди куповину многих предузећа, без накнаде. Велики финансијери Чедомира Јовановића су Милан Беко, Миодраг Костић и Викторија група, преко директора Зорана Митровића. Велику количину новца добијао је и од Станка Суботића Цанета, док се није разишао са Бебом Поповићем. Бизнисмени Беко и Костић обезбеђују Јовановићу велике количине новца. Чедомир је постао власник стана од 140 квадрата на престижној локацији код хале Лимес. Његов стан је на трећем спрату, а Колетов на првом. Зграда има портира, а Јовановић поред полицијског, има и приватне чуваре. Чедомир Јовановић и његов ЛДП осигуравају интересе Бека и Костића. Ко би угрозио њихове интересе, Јовановић и његови посланици залајали би на сав глас!

Пре више од годину дана Чедомира Јовановића напустио је Владимир Беба Поповић, прекинувши све контакте са њим, описујући га као као наркомана и лудака. Тиме су прекинути и Јовановићеви контакти са енглеском обавештајном службом. Захваљујући непостојању институција и расулу у земљи, које је створио Борис Тадић, Чеда је још на слободи.
Велики Чедомиров донатор је и Викторија група, са чијим директором Зораном Митровићем је Чеда у великом пријатељству. Викторија група обрће стотине милиона евра, које узима из државних фондова. Директор Викторија групе Зоран Митровић је отац троје деце, а оженио се другом женом која има четворо деце. У овој компанији је дошло до сукоба међу власницима, јер је један од власника, Станко Поповић, напустио Нови Сад и вратио се у Шабац.

Чедомир Јовановић је у лошим односима и са Ружицом Ђинђић, која не жели да га види због његовог учешћа у атентату на њеног мужа Зорана! На летовање у Грчку Јовановић са породицом путује авионом који је изнајмио од Пинк компаније. Два комбија, којима управљају полицајци МУП-а Србије, из Београда крећу за Грчку, возе Чедин мотор и друге потрепштине. Министарство спољних послова Србије дипломатским путем обезбеђује Јовановићу заштиту и на мору, јер један наоружани полицајац, Грк, такође води рачуна о Чединој безбедности. По повратку са одмора, Јовановићи доносе скупоцена пића, потроше стотине хиљада евра на разне предмете. У кафанама, у којима Чеда даноноћно шенлучи, за њега и његово друштво точе се чивас, дон перињон, служе се кавијар, лососи…

Чедина супруга Јелена има необичан хоби. Свакога дана посећује педикире, маникире. Обожава да купује ципеле. Има их више од Имелде Маркос, супруге бившег филипинског диктатора Маркоса. Своје дадиље, међутим, Чеда лоше плаћа.
Госпођа Јелена Јовановић је 9. новембра прошле године у предузећу „Нова Фиделинка“ поново укључила млинове, пошто је претходно потписан уговор између стечајног управника те фирме и предузећа „Агропослови“, на чијем челу је супруга председника ЛДП-а Чедомира Јовановића. Та фирма, чији је оснивач у Лондону, нови је закупац „Фиделинке“. Јелена Јовановић је у фабрици са представницима локалне самоуправе Суботице и руководством предузећа свечано покренула производњу у млину, која је друга кћерка фабрика компаније „Фиделинка“, издата у закуп за 15.000 евра месечно. У „Агропословима“ су раније одбацили гласине да је прави власник те фирме управо породица Јовановић. Супруга Чеде Јовановића, који је иначе крајем октобра прошле године одбио да јавно коментарише пословне потезе своје лепше половине, изјавила је тада да иза ње „стоји 120 јаких људи“, не наводећи њихова имена.

Лидер ЛДП-а ни своје најближе сараднике не сматра вредним поштовања. Ни Зоран Остојић, осим посланичке плате, нема никаквих других прихода. Чедомир плаћа само своје окружење. Његову партију су напустили глумац Бранислав Лечић, Горан Петровић, бивши шеф Државне безбедности Србије, Весна Пешић…Прва двојица јавно су описали Јовановића као криминалца, наркомана и преваранта. Али, Чедомир Јовановић иде даље. Њему је упала секира у мед. И он ће тај мед лизати све док му секира, уместо у мед, не западне за врат. А много је оних који би Чеди откинули главу. Много је оних који су због свих његових заокрета и преокрета остали без имовине, који су били киднаповани, осрамоћени.

Сиромашни Ром Чеда Јовановић данас живи као лорд. Он и његова супруга Јелена путују по белом свету, и годишње на проводе троше око два милиона евра!

%d bloggers like this: