Светозар Радишић: Војска Југославије и медији


Аутор: Светозар Радишић
Преузми текст са свим фус нотама:
Светозар Радишић: Војска Југославије и медији

Овај стручни напис објављен је у војно-стручном часопису „Војни информатор“ бр. 1–2, јануар–април 2003, стр. 17–27.

ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И МЕДИЈИ
(СТВАРАЊЕ ВИРТУЕЛНЕ СТВАРНОСТИ ПОСМАТРАНО СА ВОЈНОГ АСПЕКТА)

„Силна је реч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме“…

Владика Николај Велимировић

Увод

У једном од бројева листа “Војска” 1903. године изашао је напис “О слободи писања код официра” у којем су упоређене демократије Француске и Србије и исти проблем у обе земље: шта официр може да пише и о чему може да говори. Очигледно је да савремени демократски ниво у већини друштава не може да разреши исту дилему. Распон између уставног права свих грађана, а то значи и официра, на мишљење, говор и писану реч и могућности да се оружане снаге злоупотребе када се повуку у свој свет и херметички изолују од друштва, остао је недовољно дефинисан и (п)остао предмет спекулација. Уз све то непревазиђен је и грч који онемогућава демократску доследност у ставу да се допусти неистомишљеницима право на различитост. Намеће се питање шта се у свету медија променило од 14. марта 1835. када се кнез Милош Обреновић обратио Димитрију Давидовићу, првом уреднику “Новина сербских” речима: “Ја сам вам и пре казао, и сад вам опет кажем, не стављајте у Новине ни рјечице док вам ја на то дозволеније не дам”.
До 1989. године војне теме биле су под велом тајни и најчешће подвођене под табу теме. После скидања “гвоздене завесе” и рушења Берлинског зида о одбрани и војсци говоре цивили, што је заиста демократски, али при том нису искључени пропусти, који неминовно настају када се не уваже ставови експерата. Дакле, све се своди на питање: шта се у медијском амбијенту променило од 1835, преко 1903. и 1989. до 2001. године.

Савремени медијски амбијент

Сви који се одваже да живе у медијском простору и на медијској сцени знају да се налазе у медијском кошмару и да су учесници у медијском рату. Медијску слику овог времена склапају моћни Интернет, телевизијске компаније попут ЦНН-а, Холивудска индустрија филма и светска штампа. Све чешће уз наведене институције стоји оцена да су оне индустрија, механизми, инструменти… за утицај на инстинкт, интуицију, имагинацију и интелект људи.
Познато је да је идеја о Интернету потекла из Пентагона, још 1969. године. Намера је била да се олакша комуникација међу истраживачким центрима (који су увек под будним оком Пентагона). Сада се на Интернету води неколико теоријски познатих ратова као што су медијски, информатички, компјутерски, електронски, мрежни, хакерски и виртуелни рат.

Душан Ђурић је у књизи “Професија новинар забележио: “У медијском рату деведесетих година телевизијске камере ЦНН често су бивале на лицу места баш кад су се дешавале трагедије… ’Ексклузивни репортери’ и не крију своју сарадњу са војском, па на малим екранима видимо стварне слике режираних призора после којих ће уследити бомбе, осиромашени уран, санкције”. Када се говори о ЦНН не сме се заборавити да његов угледни и виспрени директор, Тед Тарнер, има функционалну сарадњу са Саветом за спољне послове, Трилатералном комисијом и групом “Билдерберг” и да је купио руску најзначајнију независну телевизију.

Слична ситуација је и са улогом Холивуда у медијском рату. Збигњев Бжежински је у Упсали 1978, приликом обраћања социолозима из целог света, у улози једног од главних идеолога мондијализма саопштио концепт “Омекшавање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” и, при том, “сугерисао” снажан утицај на становништво СФРЈ преко америчких филмова, рачунајући на податке о гледаности тих филмова на просторима претходне Југославије. Познато је да се Холивудска индустрија филмова користи у психолошко-пропагандне сврхе на основу идеје Винстона Черчила, објављене 1943. године, да будуће империје треба да буду “империје ума”. Черчилове речи подстакле су Yона Роулинга Риса да у Војној управи за психолошко ратовање формира елитну групу психијатара из лондонске клинике Тејвисток. На “братској англо-америчкој бази” изграђена је мрежа истомишљеника у Сједињеним Државама по различитим универзитетским местима, у Институту за ратне информације и Одељењу стратешких служби. Тако се британски институт, специјализован за психолошки рат, укључио у мрежу института који раде за Савет за спољне односе Сједињених Држава. Једна од најдалекосежнијих и најмрачнијих студија коју су за “потребе Трилатерале” израдили “Тавистоцк Институте” и “Станфорд Ресеарцх” односи се на програмирање промена нација у негативном смислу, изменом начина живота и свесним одбацивањем истине. То је основни разлог што су британски научници из Тејвисток института успоставили мостобран у Холивуду, где је индустрија масмедија (радио, телевизија и филм) била у наглом успону. На најновију (зло)употребу Холивуда у психолошко-пропагандне, политичке сврхе указује податак да су у америчкој администрацији одлучили, у току новембра 2001. године, за време бомбардовања талибанских положаја у Авганистану, да се холивудски филмови преусмере према Авганистану.

Да би се употпунила слика о медијском амбијенту у којем се покушава успоставити однос са јавношћу система одбране СРЈ и Војске Југославије потребно је да се узме у обзир место и улога штампе у наднационалној глобализацији. У тој сфери посебно је изражен проблем независности медија. Конгресна истраживачка служба у САД установила је, да су 1983. године штампане свега 531 дневне новине са независним власништвом, што је забрињавајуће мало, с обзиром на то да је таквих новина 1945. године било 1.381 и због чињенице да такве новине излазе, углавном, у мањим градовима. Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе САД у којем Дејвид Рокфелер има главну улогу, а да је управо он обележио почетак “новог светског поретка”. Наиме, јавности је познато да је Дејвид Рокфелер руководио састанком Трилатералне комисије у Москви, 18. јануара 1989, којем је присуствовао и Михаил Горбачов, а на којем је одлучено да са светске политичке сцене нестану СССР и Варшавски уговор. Тако се “човек који контролише медије” и сам уписао у историју, јер је направио значајан политички рез и пресудно утицао на завршетак ере тзв. хладног рата.

О односу центара моћи и медија говори и информација агенције Ројтерс да је Џон Дојч, бивши директор ЦИА, у два наврата, 24. фебруара и 21. јула 1996. изјавио: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство”.

Утицај електронских медија за успостављње мондијалистичког поретка најбоље се може проучити и схватити на примеру Босне и Херцеговине. Према ранијим одлукама из Женеве и Стокхолма, БиХ је у претходној Југославије имала четири радио и три ТВ канала док је електронске медије нижег спектра регулисала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Сада је у БиХ регистровано 431 јавно гласило, у која нису урачунате мреже Радио-телевизије Републике Српске, РТВ Федерације БиХ, Радио ФЕРН, ТВ ОБН и радио станице СФОР-а, па је Босна и Херцеговина по броју медија по глави становника прва у свету. Појава толиког броја радио и ТВ станица, листова и часописа узрокована је доделом бројних страних донација заинтересованим активистима, како би се направила “плурална медијска сцена”.

Контрола над комуникацијским системима представља саставни део и основну полугу политичке и економске моћи Трилатералне комисије. У њихов систем повезани су штампа, телекомуникације и компјутерске индустрије преко транснационалних компанија. На пример, 60 одсто акција ИНТЕЛСАТ-а припада Сједињеним Државама; компанијама у Великој Британији, Француској и Немачкој припада 20 одсто и осталим индустријским земљама преосталих 20 одсто одсто интелсатових акција. Радио-мреже “Воице оф Америца”, “Фрее Еуропе” и “Радио Либертy” у целости су у рукама САД, а финансира их Централна обавештајна агенција.

Прочитај текст до краја»

Атлантис Ултра: Милован Дрецун о Либији, Космету, о медијима и новинарима у служби лажи


Извор: Двери – Покрет за живот Србије

********

Радио програм Двери
Милован Дрецун за Атлантис ултра и радио Двери.
Београд, 25.09.2011

Гост Атлантиса Ултра је Милован Дрецун, војно политички кометатор чије су извештавање и коментари синоним за истинито и објективно приказивање догађаја, чиме се придружио малобројној плејади документариста који су своје животе и дело ставили у службу истине, какви су Џон Пилџер и Роберт Фиск.

Атлантис Ултра: Милован Дрецун о Либији, Космету, о медијима и новинарима у служби лажи

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Као војно-политички аналитичар на Радио-телевизији Србије извештавао је са ратних подручја у Хрватској, БиХ, Македонији, Косову, Грузији, Либији…

За извештавање са Косова и Метохије током НАТО бомбардовања, одликован је Орденом за храброст.

Дрецун је аутор више од 1.000 репортажа, емисија и документарних филмова, а објавио више од 1.000 чланака у домаћим и иностраним часописима.

Протеклих 11 година одлучио се за једини могући статус у условима нестанка независног информисања и истине у медијима: независног аналитичара, истраживача, а сарадник је и неколико приватних европских агенција које се баве безбедносним проблемима.

Дрецун је аутор неколико књига међу којима су „Рат за Косово“, „Србија између истока и запада“, „Брате, где је наша Србија“…
Циклус документарних филмова „Забрањена истина“ Милована Дрецуна, који се приказује на више десетина радио и ТВ станица у Србији, постаје јединствено, драматичмно и потресно сведочанство о претварању света у гигантски концентрациони логор.

Забрањена истина о рату за Либију и најновијим догађајима на северу Косова, јединствени су филмови у светским размерама и представљају повлашћен простор за истину порекнуту у маглама ратова и замењену измишљеном реалношћу произведном у филмској продукцији Новог светског поретка.

********

Атлантис Ултра води и уређује госпођа Биљана Ђоровић.

Из ове емисије издвојио бих 2 момента. Први је срозавање медија и новинара где су оба ова чиниоца само портпароли циљаних лажних извештаја са хаотичне глобалне позорнице „креатора рата и мира“ тоталитарног фашистичког новог светског поретка (НСП). Поводом тога, Дрецун описује једну ужасну сцену из Либије, када је НАТО намерно гађао једну цивилну четврт са много цивила, где су страдала и невина дечица!

На лицу места, поред лешева дечице били су Дрецун и један „угледни новинар“ још „угледије“ ББЦ телевизије која наводно важи као светски узор „објективног информисања“ иза чега у ствари стоји сурова лаж у служби фашистичког НСП. Овај „угледни“ ББЦ новинар правдао је страдање дечице тиме да је „НАТО тражио у ствари пројектиле које је ту Гадафи сакрио“(?!), а није му ето био циљ да убија цивиле и дечицу!?

Заиста морбидно!

Када је Дрецун упитао тог новинара како се уопште у тим малим становима, са малим вратима, могу уопште унети и сакрити пројектили који су велики, „угледни новинар“ није имао одговор. Наравно, сви овакви и слични новинари свесни су да су у служби лажи, неморала, неправде, а све то тобоже правдају:

„да имају кредите, да школују децу, и да ако они то не би радили, радио би већ неко други“.

Кој одвратни цинизам и проституисање у име лажи, а прави мотив оваквих „проститутки“ је:

„Зашто да на лажима заради неко други, кад могу ја!

Други моменат је охрабрујући, јер младе генерације Срба се не дају, не дају да им антисрпски Сорошеви и којекакви испиривачи мозгова избришу слободарску националну самосвест, родољубље и жељу за истином! Дрецун је изнео податак да је на захтев ученика Прве Београдске гимназије, одржао две трибине о одбрани отаџбине, а сале у којима је држао те трибине биле су препуне, чак су дошли и ученици из других школа. Ово је охрабрујуће за српску нацију, њен опстанак и идентитет, а тако поражавајуће за србомрзачке испириваче мозгова!

Треба истаћи и један застрашујући детаљ са становишта перфидног утицаја на млађе генерације. ЛДП има некакву испоставу у Првој Београдској Гимназији, где држе некакву „ванредну наставу“ за ученике, зашта немају одобрење министарства одбране. И дешава се да се ученицима неки редован час откаже, да би испиривачи мозгова из ЛДП-а уместо редовног часа држали своја предавања у циљу „дизајнирања“ умова младих људи.

Прву трибину о одбрани отаџбине Дрецун је одржао на дан бомбардовања злочиначког НАТО пакта. Дрецун је тражио да се трибина одржи у оквиру редовне наставе. Међутим, директор гимназије у први мах није пристао да да дозволу да се одржи трибина, али на захтев упорних српских гимназијалаца морао је да попусти! Међутим, није дозволио Дрецуну да се трибина одржи у окивиру редовне наставе, већ у 8 увече, рачунајући да ће трибина бити слабо посећена, јер ко ће сад да дође у 8 увече да слуша шта се дешавало тамо неке 1998.-1999. године. Али, на његово огромно разочарење сала је била препуна, није могло да се дише, говори Дрецун, певале су се песме, текле су сузе…!

Друга трибина је била реприза прве!

Гушење истине


(Одломак из књиге проф. др Светозара Радишића „Гушење истине“, објављене 29. јула 2009. године)

Новинар за време кризе у друштвеном хаосу подсећа на човека који је научио један страни језик, а потом отишао у земљу у којој се тим језиком говори. Колико су несвесни свог недовољног знања, показују свакодневно у радио- програмима и на телевизији када уместо експерата позивају своје колеге да одговарају на питања из свих могућих области. Тако у емисијама новинари питају новинаре, шта мисле о ратовима, економским кризама, моди, саобраћају, климатским променама, суђењима, историји, власти… Занимљиво је да новинари често у својим медијима, злоупотребљавајући могућност да објаве своје мишљење, суде људима, процењују или суделују у клеветама. Слушаоцима и посматрачима се чини да то раде по нечијем наговору или због става претпостављених.

gušenje-istine

http://www.svetozarradisic.com/

Емисије које на најбољи начин показују на који ниво лицемерја је спала људска цивилизација јесу оне у којима гостују новинари–уредници. Тада се може видети шта може да (у)чини средство јавног информисања и шта значи надобудност и гордост. Гости просто сијају од задовољства, изгледају радосно и расположено, одговарају с лакоћом (лаконски) на питања која би требало да препусте онима који су школованији од њих, имају функције у вези с подручјима која се испитују или имају вишегодишња искуства у областима о којима је реч. Чини се да што мање знају све више, извештаченим осмесима, прикривају своје незнање. Већином са њима разговарају њихови потчињени новинари, што је у емисијама очевидно, будући да су снисходљиви до нивоа улизице и невешто сугестивни и провокативни.

Будући да су уредници интернационални системци, најчешће говоре о демократији, транспарентности, слободоумности и против недемократских режима. Међутим, у својим медијским кућама они су, то је јавна тајна, праве и искрене аутократе. Уосталом, новинари су већ све о њима објавили, у вербалним сукобима после бројних трансфера и због међусобних неподношења ривалских медијских кућа. Тешко је у Србији наћи редакцију која поштује неку другу осим своје.

Осим тога, очевидно је да мали број новинара има намеру да трага за истином. Већина њих су системци, који стрепе за своја радна места и стога „не таласају”. Креатори медијске сцене у Србији после 5. октобра 2000. године су проверени системци Александар Тимофејев, Драган Бујошевић, Александар Тијанић, Манојло Вукотић, Љиљана Смајловић, Милорад Вучелић, односно сви они који су стигли на крилима „октобарске револуције”, смењивањем претходних интернационалиста (комуниста и социјалиста). По свему судећи, нарочито на основу понашања, изговорених и написаних речи, без обзира где су школовани, сви су они интернационалисти, а још вероватније нико од њих не пости у доследно сва четири православна велика поста, што би требало да значи да се и не исповедају. Уосталом, медије у Србији воде интернационалисти од периода краља Петра I, а истина је била за медије важна једино онда када је човек веровао да Бог постоји, да је свеприсутан и свепрожимајући – истина и љубав. О њима, њиховом знању, интелигенцији и моралу немам намеру да кажем или напишем било што (не)пристојно, јер би ме тужили свом правосуђу (уредници скоро да не излазе из Палате правде) упркос слободи мишљења, говора и писања за коју се боре и у коју се куну, они и њихове новинарске зависне и независне организације. Наведена реч „системци” не би требало да их повреди, јер не би били на тако важним местима у време „великог брата” да нису беспоговорно медијски послушни. Системац је човек који поштује систем такав какав је и слепо слуша претпостављене, доследно обављајући постављене задатке.

Зато новинари широм света, не само у Србији, учествују у медијском рату против човека и од људи стварају „руљу”, по моделу који одговара „великом брату”. Зар је некоме природно да се на две странице пише о томе шта је нека девојка рекла у емисији „Велики брат”, а да се у истом листу појави текст на маргини, у простору четири и по пута пет и по центиметара, у којем пише да је Европска унија продужила мандат Хашком трибуналу. Учинио је то „Блиц” од 13. марта 2009. (страна трећа) под насловом „Хаг ради још две године”. Чудно је што се новинари нису потрудили да објасне читаоцима како може Европска унија да продужи мандат трибуналу основаном одлуком Савета безбедности Уједињених нација. Зар то не би било право информисање јавности?

„Политика” је на сличан начин објавила текст о одлуци Савета безбедности да бомбардује Србију у пар реченица у дну друге странице. Тако је у том реномираном листу од 12. августа 1998. године скривена вест под насловом „Савет безбедности заседао“. Уместо саопштења о заседању, објављен је коментар из којег се није могао ни наслутити садржај саопштења Савета безбедности. Било је то скривање истине опаснe пo Србе и Србију, будући да су поједине ТВ станице објавиле да је тада Кофи Анан прозвао Слободана Милошевића и да је запрећено да ће НАТО посести новим снагама Македонију и Албанију, да ће бомбардовати циљеве у СРЈ и доћи трупама у Србију. О тим најавама није било ни речи у поменутој „Политици“, иако су се те претње догодиле много пре Рамбујеа и Рачка. Ако су тада Србе лагали новинари Слободана Милошевића, који су отерани одлукама др Зорана Ђинђића, зашто и сада демократски оријентисани новинари обмањују исти народ?

То што у Србији постоје новинари и редакције који уместо да сарађују са дојучерашњим непријатељима настоје да им служе, не служи на част ни српском народу, ни његовом симболу Светом Сави. Међутим, то је најбољи доказ да су медији у Србији непрестано у својој врсти рата.

На основу научних процена о судбини „новог светског поретка“ и светске владе треба очекивати да ће се ускоро освестити главни и одговорни уредници и да неће водити рат против свога рода, нити ће јавно говорити о стварима о којима немају појма. Очекује се да ће се негативна информациона мегатенденција зауставити освешћивањем тзв. квалитативне цивилизације, а исто тако и грађана Европе, која се поноси својом културолошком традицијом.

Стога, као што је забележио Радивоје Пешић у књизи Завера порицања: „Европа се у првом реду мора ослободити политичког и дипломатског дилетантизма, пресије поткултуре, псеудонауке и квазиинтелигенције. Европа мора извршити реконструкцију сопствене историје. Европа се мора ослободити тешких наслага својих пропалих идеологија и циљева које не може остварити. Без параноичних истина Европа би требало да одбије захтеве за порицање својих корена. И коначно, Европа би требало да се ослободи самоблокаде објективних информација о себи и свету које је окружују.”

То је начин да се истина искористи као најубојитије оружје против бескрупулозних освајача, односно протагониста за сада још увек имагинарног «новог светског поретка».

Медијски рат се наставља. У ствари, медијски рат који је након агресије на СРЈ настављен у Србији, само је потврдио истину да су информације узрок свих ратних сукоба и да ратови у основи садрже неистине, избегавање, пропуштање и прећуткивање истине.

Ипак у медијском рату постоји и нешто ново. У Србији је објављена, коначно, о речима и истини. Аутор књиге, научник који је предвидео ратове будућности, као што су културолошки, неокортикални, електромагнетни, вибрациони рат и рат између полова – најављујући ратове у којима ће нестати простор као фактор рата, упозорава на стравичну моћ речи.

Човек још није схватио значај и моћ речи, а без њих нема садржаја информација и није могуће било шта изазвати, покренути, учинити, створити… Зато је медијски рат опаснији од многих других облика ратова.

Колики су значај и моћ речи, грађани Србије научили су на Маркалама, у Сребреници, у Рамбујеу, у Рачку, из свог историјски највећег прогона 1995. и 1999. године, затим током и после „петооктобарске револуције 2000-те“, јер су тада поједини медији у Србији водили отворени информациони рат против свог народа и сопствене војске.

У рукама оних који прочитају књигу „Гушење истине“ биће историјски документ, који би требало да помогне да се освесте многи грађани Србије и да сазнају шта новинари нису хтели или нису смели да пренесу јавности из саопштења портпарола Војске Југославије.

Књига „Гушење истине“ чита се у једном даху, а читаоцима ће се чинити да им недостају смелост и стрпљење да смирено прочитају невероватне и запањујуће информације о времену у којем су и сами били сведоци многих догађаја.

http://www.svetozarradisic.com/

Претње новинарима



Скини видео прилог

Изричито осуђујем претње упућене новинарима, а поготову храбрим новинарима.

Такође, волим и табу теме, заправо њих највише волим, да их отварам, дискутујем о њима, а и мој блог служи тој сврси. Тачно је што новинар Бобан Јовановић каже да грађани треба да знају истину, а и уважавам његов апел да људи који цене истинитост информације, осуде тај чин претње новинарима. Међутим, ми немамо овде потпуну и истиниту информацију од новинара Јовановића, а само потпуна информација може бити истинита информација, јер Јовановић нам ништа није рекао о:

  • Које су то ТАБУ ТЕМЕ које је покренуо на основу којих му је неко претио?

  • Који је садржај тих табу тема, о чему се заправо ради?

  • Има ли неки чланак о томе, и у којим новинама?

  • Нека нам Бобан каже то, па да читамо, да видимо због чега се „неко“ толико узбудио па је почео да прети и смрћу…!

  • Постоји ли можда нека емисија снимљена о томе, о тим табу темама?

  • Зашто у прилогу нема и извештај полиције и њихово мишљење, јер претња смрћу новинарима је озбиљна ствар.

Не знам овог новинара, али по ономе што се да одмах уочити на основу гледања овог снимка, је то, да Бобан Јовановић цело време индиректно саморекламира себе причајући како му је неко стално претио кроз живот за његов рад,али нема ни слова о томе које је то табу теме он покренуо на основу којих му је неко претио смрћу, сада, у овом најновијем случају?
Где то може да се прочита, у којим новинама, има ли нека емисија снимљена о тим табу темама…?

Ако има, дајте одмах репризу па да сви гледамо.

Кажите где, шта, …па да читамо, гледамо, да ми грађани имамо потпуну информацију о догађају!

Када ће већ једном да нас третирају као нормална- мислећа бића достојна заиста пуне и истините информације, јер нам је преко главе да нас медијске и јавне личности третирају као овце без мозга, које ће разним сугестивно пласираним манипулативним информацијама „да терају на испашу“…, или да нешто осуђујемо, или да гласамо за нешто зашта не знамо ни садржину, да потписујемо неке петиције и слично ???

Ево шта о поменутом догађају каже један Борски блогер.

%d bloggers like this: