Предавање Семира Османагића о пирамидама широм света и о пирамидама у Високом, у Босни. Ртањ – пирамида у Србији


Семир Османагић је 30. марта 2013. у Београду одржао предавање о пирамидама широм света, а посебно о пирамидама у Високом, у Босни. За откривену пирамиду Сунца, како је касније добила име, Семир каже да је највећа на свету и да је енергетски активна.

Предавање Семира Османагића о пирамидама широм света и о пирамидама у Високом, у Босни

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути путем овог сајта.

Одмах на самом почетку Семир је рекао да је готово све што нас уче у школама о древној прошлости, о пореклу човека, о нашој цивилизацији и о пирамидама, погрешно. Говоре нам да су пирамиде грађене само у Египту и Мексику, али то је погрешно и нетачно, пирамиде су грађене широм Планете, на свим континентима, говори Семир. Када се ради о пирамидама у Босни, пре него што је почео истраживања, Семир је прво основао непрофитну организацију под називом:“Археолошки парк Босанска Пирамида Сунца“. После опсежног истраживања закључено је да се у Високом, на подручју градића који се налази 28 км. северозападно од Сарајева, налазе 5 пирамида које су добиле назив пирамида Сунца, Месеца, Змаја, Земље и Љубави. Испод ових пирамида пронађена је огромна мрежа подземних тунела и просторија, тако да је читав комплекс добио назив: „Босанска долина пирамида“.

Др Семир Османагић

Др Семир Османагић

Семир помиње да су 3 пирамиде главне: Сунце, Месец и Змај и кад им се споје врхови, формира се једнакостранични троугао са међусобном удаљеношћу од 2170 метара. На врху пирамиде у радијусу од 4,5 метара измерено је зрачење од 28 KHz (килохерца) које иде искључиво на горе, не лево-десно, оно је необјашњиво са становишта онога што званична наука данас зна за планине које је обликовала сама природа. За објашњење свих ових истраживања и добијене резултате мерења, једино је адекватна и у званичној науци позната Максвелова теорија, која се односи на херцијанске електромагнетне таласе, али она то не може да објасни.

Приликом ископавања пронађени су правилни правоугаони грађевински блокови, што је немогуће да их је природа сама направила, већ нечија рука. Када су послати узорци тих блокова да се анализирају од релевантних и признатих стручњака за то, један од њих је био професор Пашић из Босне, закључено је да су градитељи користили матерјале које су лако могли наћи у природи: камен, шљунак, песак, а као везивни матерјал користили су глину коју су топили.

А сада нешто детаљније о мерењима…

Физичар из Загреба, др Слободан Миздрак, са својим тимом вршио је мерења електромагнетних аномалија да би се спознало о чему се заиста ради. На брдима око Високог није било аномалија, око пирамида такође их није било, све док се није дошло на врх пирамиде Сунца. Ту, на врху, у радијусу од 4,5 метара измерено је постојање електромагнетног зрачења фреквенције 28 KHz (килохерца). Е, сад, шта је ту чудно и необично? Чудно и необично је то, да се по званичној науци таква фреквенција не може наћи сама по себи на природан начин по брдима и планинама које је обликовала сама природа.

Кад се изађе из тог круга од 4,5 метара, нема зрачења, када се поново уће, има! То нам говори да зрачење не иде лево-десно, већ на горе. По Семировим речима, 2 месеца касније, ту исту фреквенцију од 28 KHz потврдио је и наш инжењер Горан Марјановић, који је са својом опремом извршио своја независна мерења. Затим, извршено је мерење интензитета зрачења на површини тог врха, па 3 метра изнад, и још 3 метра изнад. Утврђено је да што се више иде изнад, зрачење је јаче, што је сасвим нелогично по ономе што објашњава и тврди званична наука, а то је да зрачење што се више удаљава од свог извора, треба да буде слабије, но овде је све обрнуто, све јаче и јаче. То се може објаснити Теслиним нехерцијанским таласима, но то је сад друга прича, како и зашто.

На 2,5 км. од пирамиде откривен је улаз у подземне тунеле, а како Семир каже, до сада је од те огромне мреже тунела и ходника, очишћено 940 метара. Оно што се ту ради је да се чисте ти пролази и тако се иде ка пирамиди Сунца. Унутра је температура веома пријатна, око 12,5 Ц степени, нема отровних гасова нити подземне радиоактивности. Што се иде дубље у тим пролазима, човек се боље осећа, боље дише, говори Семир. Чишћењем, истраживачи волонтери су наилазили на подземна језера и разне водене акумулације, Нађени су и камени блокови, мегалити који су тешки и до 8 тона, који су постављени изнад подземних токова. Анализом узорака у Загребачком институту за атомску физику, утврђено је да је мегалит – керамички блок. А пошто је керамички, немогуће је да га је природа сама направила, већ нека интелигентна рука. Уврђено је да је овај мегалит лековит. Када се раширеним длановима прислоне руке на њега, осећа се енергија која пролази кроз човечје тело, а људима са главобољом бол у глави брзо нестане.

Прва подземна просторија откривена је 2010. године, износила је 50 квадратна метра и била је 4 метара висине. Кад људи уђу у ову просторију и задрже се у њој неко извесно време, осећају се јако добро. Људи који пате од астме, кад изађу напоље, пумпице им више не требају. Људи који пате од од разних алергија, алергија им моментално прође, као и што прођу болови у леђима онима који пате од тога.

Утврђено је, да повољно дејство по здравље боравком у овој просторији и тунелима траје 2 месеца.

Зашто је то тако?

Ради се о концентрацији негативних јона по кубном центиметру, а они веома повољно лековито делују по човеково здравље, и што им је већа концентрација по кубном центиметру, то је боље за човеково здравље, јер чисте његово тело од вируса и бактерија. И кад се све то градитивно објасни, биће све јасно. Рецимо, у просторијама у којој је Семир имао предавање, концентрација негативних јона по кубном центиметру креће се од 50 до 100 јона. Кад се изађе ван просторије, у граду, концентрација је око 400 јона, па се тада осећамо нешто свежије. Кад одемо негде у природи, у неком селу, концентрација негативних јона је још већа, око 1500 јона, а кад одемо у некој шуми на некој планини, рецимо на Копаонику, концентрација негативних јона је још већа, она је 5000 јона!

Међутим, мерењем је утврђено да је концентрација негативних јона код оног мегалита о којем је било речи: 13000 јона, а у оној просторији од 50 квадрата: 20000 јона!!

Горан Марјановић: Ртањ истраживачки фестивал 2012 – Предавање

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути путем овог сајта.

Ово предавање око мистичне планине Ртањ, одржано је у оквиру истраживачког фестивала на самом Ртњу, у насељу Ртањ, а сам истраживачки фестивал трајао је од 03.08.2012. до 13.08.2012.

У овом свом предавању, Теслијанац и дипломирани инжењер електротехнике, Горан Марјановић, говорио је о свом трогодишњем истраживању и мерењима на Ртњу уз помоћ разних сарадника, која су вршена на Ртњу, као и на другим пирамидалним структурама у природи у нашем непосредном окружењу, а то се првенствено односи на планину Височицу у Босни, која се налази поред градића Високо. Утврђено је раније још у оквиру озбиљних истраживања, да је планина Височица у ствари пирамида, вештачка творевина коју је неко одавно изградио, што и показују почетна археолошка и научна истраживања на челу са Семиром Османагићем. Пирамида је добила назив „Пирамида Сунца“.

Када је говорио о опсежним мерењима која је урадио он и разна призната научна имена на планини Височици илити пирамиди Синца, Горан је нагласио да су сва та забележена електромагнетна зрачење необјашњива са становишта знања званичне науке и Максвелове адекватне теорије за ту област истраживања (херцијански електромагнетни таласи), а да се десе на некој планини коју је природа обликовала, што нам говори да је планина Височица вештачки објекат изграђен од неког у давној прошлости, а да је то пирамида показује геометријски облик планине што се да видети кад се погледа Височица.

Енергетски феномени, сва мерења која је Горан вршио на пирамиди Сунца у Високом, и на Ртњу су идентична ствар, на основу чега се може рећи да је и Ртањ пирамида, дакле вештачка творевина направљена у давној и дубокој прошлости, што такође потврђује изглед Ртња, јер је његов геометријски облик тачно у облику пирамиде.

Височица и Ртањ су јако повезани објекти, особине и енергетски феномени који се испољавају су идентични и необични на обе планине, и немогуће је да је то природа сама урадила, указује нам Горан. Височица је, каже Горан, заправо брат близанас Ртњу, само дупло нижи. Височица има 780 метара, а Ртањ 1565 метара.

Висина Ртња је хармоник таласне дужине Теслиног трансформатора из Колорада Спрингса, а то су ствари које не могу бити случајне, говори Горан.

Дакле, пошто је више причано о Височици, суштина је у томе да све што је измерено на њој, измерено је истоветно и на Ртњу. Затим, све што се, показано мерењинма, у енергетском смислу необично дешава на Височици (оно што званична наука не може да објасни) дешава се и на Ртњу. Горан је то имао прилике да упоређује и сагледа, отуда и његова тврдња за то.

Ове, за ЗВАНИЧНУ науку и њене познате ВАЖЕЋЕ теорије, необјашњиве енергетске електромагнетне феномене, Горан објашњава чистом геометријом, геометријом релевантног објекта, његовом структуром и обликом, односима који су уграђени у структури тих објеката. То је веома значајно, да би такав објекат имао својства резонатора и концентратора суптилних енергетских токова, каква се испољавају на Височици и Ртњу!

Ртањ - Највећа пирамида на свету

Ртањ – Највећа пирамида на свету

Штета што код нас још нису почела слична ископавања попут у Високом, то би било од непроцењивог значаја и за Србију и за цео свет! Требало би и у Србији да се оформи нека слична непрофитна фондација попут Семирове у Босни, па да се крене са ископавањем терена око Ртња, сигуран сам да би се за то пријавило доста волонтера, а све би то будно пратили стручњаци и експерти разних профила: Физичари, биофизичари, инжењери електротехнике, пирамидолози, итд…

Имам информацију да је од општине Бољевац, у чијем је власништву предео око Ртња и сам Ртањ, недавно оформљеном Теслином Центру за Космолошке Студије дато на коришћење земљиште на Ртњу од 2 хектара. На том простору би требале да се изграде лабораторије за разна истраживања и експерименте. Мислим да би људи из центра за истраживање и екологију „Дух Ртња“ и оснивачи Теслиног центра за Космолошке Студије требали да се одруже, да оформе неку заједничку невладину непрофитну организацију која би могла да има овлашћења за ископавања на Ртњу, на локацији уочљиве пирамидалне конструкције и грађевине.

Др Зоран Коцић: Ртањ је највећа пирамида Планете 1/7

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

У овом прилогу господин Зоран Коцић, који је доктор биофизике и председник управног одбора центра за истраживање и екологију „Дух Ртња“, објашњавао ја зашто је по њему Ртањ највећа пирамида изграђена икада на овој Планети. То исто је тврдио и 70-их година прошлог века чувени истраживач Артур Кларк, који је боравећи у тадашњој Југославији боравио на Ртњу и вршуо своја истраживања. Погледајте и то, имате 7 одвојених, а повезаних прилога.

Кад ми се укаже прилика, спојићу ове видео прилоге у један и уз још неке друге податке и видео матерјале, даћу мало више информације о мистичном Ртњу који је по мом мишљењу пирамида.

Велимир Абрамовић: Време не пролази


Извор: ВРЕМЕ 🙂
02.08.2012.

Тесла се директно о времену није изјашњавао, али постоје његови радови о етру, где је разрађено како се материја ствара и раствара у етру помоћу левог и десног спина. Ту се ради о цикличном времену, тј. вортексу времена који може да има два смера. На основу таквих података може се реконструисати његово поимање времена. У свему што је радио, Тесла је прво израчунавао еквиваленције, а то је основа истовремености. Резултати његових израчунавања су бројеви чија природа је искључиво темпорална. Референтна времена наводио је само у патентним пријавама, да би га други људи разумели. Имао је потпуно схватање времена у глави и директно га је примењивао у свом раду. Кад погледате, математика коју је користио је запањујуће једноставна, а резултати су невероватни. Зато би императив данашње науке требало да буде решавање проблема времена.

Интервју – Професор Велимир Абрамовић

Време не пролази

мика дајмак

„Према многим мишљењима, ми сада живимо на крају времена. Мајанска пророчанства тврде да долази крај времена какво познајемо, а амерички филозоф Теренс Мекена, оснивач теорије новитета према којој време убрзава и цикличног је карактера, тврди да су Маје биле у праву и да ми полако улазимо у стање сингуларитета“

Иако формално у пензији, професор ФДУ (једном професор, увек професор) Велимир Абрамовић чини се да је активнији него икада. О Николи Тесли нешто касније. Сада о управо објављеној књизи (ННКИ, Београд) Драматургија играног филма професора Петрита Имамија.

„Од нашег заједничког професора, непоновљивог Ратка Ђуровића, научили смо да је уметност више од стварности“, каже у разговору за „Време“ Велимир Абрамовић, „да је она двоструко реална, једном када се живи и други пут када се транспонује у уметничко дело, које започне тад свој нови, самостални уметнички и естетски живот и продужи га кроз векове у менталној и меморијској равни читавог човечанства, остајући вечно у историји светске културе и цивилизације, док год и оне трају. Заиста, и нас који сматрамо да понешто знамо о филму, Имами често изненади, откривајући нам ново баш у ономе за шта смо веровали да га знамо потпуно. Подједнако заснован и на уметничком и на педагошком искуству, непосредни стил Петритов ослобођен је вишкова речи, у мало текста смештен је максимум смисла. Љубитељи филмске уметности, колеге са филма, прочитајте ову Драматургију играног филма, рећи ће вам много. Филмове које сте већ одгледали са највећим задовољством, гледаћете уживајући у њиховом сасвим новом светлу, као први пут.“

Оно што је чар филма јесте и Абрамовићева опседнутост делом Николе Тесле. На филму је наиме све могуће. И да се врати оно што је било ко зна кад, и да се предвиди оно што ће бити ко зна кад. И ето нас већ у времеплову. Драматургија је ту само повод. Тачније, наставак онога што је Абрамовић радио у Шпанији где је припремао грађу за књигу Основи науке о времену.

„Ја се трудим да оно што напишем буде свакоме јасно и основна порука би заправо била да је могуће да наука контролише време, односно да је могућа контрола времена у биолошким и физичким процесима. Другим речима, времеплов је једна достижна апаратура. Само ми не знамо шта је време, па не знамо са чим радимо. Морамо прво филозофски да схватимо време да бисмо уопште приступили техници и технологији.“

„ВРЕМЕ“: Дакле, могуће је направити времеплов?

Велимир Абрамовић: Да, Теслина технологија је практично временска технологија, пошто је он радио са нехерцијанским таласима. Нехерцијански таласи имају тренутни пренос, на било коју удаљеност. Врло једноставна техника је у питању. Он емитује ону таласну дужину која је идентична дистанци на коју се тај талас преноси. Значи, ако треба да пренесемо талас на двадесет или тридесет километара, емитоваћемо ту таласну дужину. Успоставићемо стојеће поље, а онда ће нам тај талас у ствари служити као носећи за промену фреквенце – и тако је Тесла, стојећим таласима, преносио енергију на начин који други нису разумели.

Ово о чему сада говоримо лежи у великим дубинама науке. Како се од филмске и ТВ режије долази баш у области физике, Теслиних истраживања и изучавања времена?

Одувек ме је то занимало. Па филм је пре свега временска уметност. То је и режија такође. Шта ради редитељ? Он у суштини манипулише временом, у монтажи, у току снимања. Углови камере имају директне везе са темпоралним особинама у раду нашег мозга.

Па цела наша визуелна цивилизација која је почела са филмом, 1895. године, у ствари је цивилизација која се у суштини бави особинама времена. Мада ми не знамо шта је време. Природне науке нам то још увек нису рекле, филозофија нам то није рекла, религија нам то не говори.

Према многим мишљењима ми сада живимо на крају времена. Мајанска пророчанства тврде да долази крај времена какво познајемо, а амерички филозоф Теренс Мекена (Terrence McKenna), оснивач теорије новитета према којој време убрзава и цикличног је карактера, тврди да су Маје биле у праву и да ми полако улазимо у стање сингуларитета. Стање сингуларитета би се могло објаснити као истовремено постојање у свим тачкама простора и времена.

Ја мислим да се промене простора и материје приписују времену. Просто, време нема никакав ток, јер да има ток, оно би се кретало, када би се кретало имало би брзину, и пошто не знамо брзину времена, ми ниједан процес не бисмо могли да измеримо, нити би иједан наш сат могао да ради.

Ми мислимо да време има ток, али то је један природни закон и то фундаментални закон физике који говори о мењању простора и материје у вечној садашњости. У данашњој науци се бркају материја, језик и сам ниво закона физике. На пример, имате закон гравитације, па га напишете на табли и то је математика, затим видите планете које се крећу око Сунца и то је материјални ниво дејства тог закона, али ни једно ни друго није закон. Сам закон није у језику, нити га је могуће изразити.

Он је заправо оно што смо ми из науке избацили, а то је духовна супстанца. Ми смо из науке избацили дух, па више не знамо шта су природни закони. Осим тога, у енциклопедијама ћете прочитати да је време физичка величина која се не дефинише. Избаците време из физике и немате више физику. Ако избаците тачку из геометрије, немате више геометрију. По мом мишљењу, физичко време је садашњост, геометријско време је тачка, а нула је аритметички модел времена. Нула, тачка и садашњост је све једно исто.

Тесла је и у овом случају огромна инспирација за експериментални рад, јер је он на техничком нивоу решио све, само то још није схваћено. Он је решио комплетну технику контроле времена и указао на технологију те контроле, почевши са патентом даљинског управљања 1898.

Шта мислите о данашњем третману Теслиног дела?

Оно што је најважније је то што није објављена Теслина комплетна архива. Хронолошки је требало објавити Теслину архиву, без икаквог коментара. Дакле, без коментарисања академика Маринчића, јер ви не знате шта је рекао Тесла, а шта је он рекао, и то збуњује. Енглези су штампали комплетног Њутна, без икаквог коментара. Две хиљаде страница Њутн пише против Светог тројства, писао је алхемију, теологију и све су они то објавили без савременог коментара неког Енглеза који би се правио паметнији од Њутна. Код нас се стиде Теслиних, по њиховом мишљењу, лудих изјава, као рецимо да унутар Венере постоји цивилизација. „Само да се објави тих 60.000 страна, па то би све библиотеке у свету купиле, одмах, у претплати. Теслин архив, па ко то не би купио. Али код нас је ситуација таква да је Теслин музеј потпуно затворен из разлога што наплаћују 50 евра по фотографији. Тако да сиромашни љубитељи који пишу о Тесли, морају платити 50 евра по фотографији. Замислите то!

Има ли у његовој оставштини трага о конструисању времеплова?

Он се директно о времену није изјашњавао, али постоје његови радови о етру, где је разрађено како се материја ствара и раствара у етру помоћу левог и десног спина. Ту се ради о цикличном времену, тј. вортексу времена који може да има два смера. На основу таквих података може се реконструисати његово поимање времена. У свему што је радио, Тесла је прво израчунавао еквиваленције, а то је основа истовремености. Резултати његових израчунавања су бројеви чија природа је искључиво темпорална. Референтна времена наводио је само у патентним пријавама, да би га други људи разумели. Имао је потпуно схватање времена у глави и директно га је примењивао у свом раду. Кад погледате, математика коју је користио је запањујуће једноставна, а резултати су невероватни. Зато би императив данашње науке требало да буде решавање проблема времена.

Време теоријски изједначено са бесконачношћу више није апстрактан појам, јер тиме добија супстанцијалност и физичку интерпретацију. Време је у ствари бесконачност свакодневно физички дата у људском искуству као садашњост.

Како оно рече Балашевић, у име свих нас из педесет и неке, ваљало би да се и та временска машина што пре склопи. Па макар историју филма да почнемо из почетка. Од браће Лимијер па све до Одисеје 2001. Уосталом, та 2001. је прошла одавно, а ми до Јупитера још нисмо стигли.

Велимир Абрамовић: Тајна куле Варденклиф


Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Какву тајну чува Теслина кула у Варденклиф-у

Посетимо поново Теслину лабораторију у Колорадо Спрингсу. Наићи ћемо на електромагнетска поља врло ниске фреквенције и Теслу који експериментише са радом људског мозга, на самоме себи. Пријатељу Johnsonu пише о интелигентним својствима електромагнетских поља. Зачиње се биофизичка основа неурологије.

Непосредно после тога, 1901. године почиње дизање Светске емисионе станице на Long Islandu. Ради се о сложеном емитеру електромагнетских таласа у чијој изградњи Тесла примењује целокупно дотадашње знање: телеаутоматску контролу, бежични пренос, нехерцијанске таласе, оригиналну теорију етра и електрицитета, динамичку теорију гравитације (по којој сваки природни елеменат Мендељејевог система има своју карактеристичну гравитациону константу, специфично Г ), као и сопствену технику управљања брзином протицања времена. Те 1901. године настаје ‘нова физика’.

Поставља се питање, каква концепција света лежи у основи извођења експеримената са фокусираним резонантним магнетним и електромагнетним пољима. Вратимо се на час мистику Џорџу Леонарду и његовој слици Космоса. Говорећи о вибрату он истиче да има разних народа, раса и племена, али нигде на планети не могу се наћи људи који живе лишени музике и плеса.

Пре више од 2500 година Питагора је рекао ученицима да је камен залеђена музика. Познато својство сваке честице у физичком свемиру је њена зависност од висине тона и горњих тонова њених појединих фреквенција, што значи од њеног певања.

Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Дар слушања отвара нам могућност сећања нашег најдубљег порекла. Музика је израз звука разних структура света и јасно указује на ритмичке особине свих ствари. Вибрато нам помаже да уједно истражимо себе и свет чији смо део. Та пулсација извирућа из тона може да нас доведе до нечега што је најспонтаније и најкреативније у људском животу.

Вибрато који побуђује унутарње људске тонове може бити и дубоко еротичан. Код лаганог става Баховог Четвртог Бранденбуршког концерта, сви дрвени дувачки инструменти једног оркестра и жице почну да подрхтавају и заједно пулсирају. Публика, као да осећа неко чуђење да тако један интиман звук може да се изводи јавно. Опасно сензуално својство вибрата објашњава се чињеницом да брзина вибрација од седам пулсација у секунди прецизно одговра стању алфа-таласа мозга. А то је стање између буђења и спавања када је одсутна уобичајена контрола ума. Сањач, будећи се, често има осећај приступачности свих извора меморије и стварања. Позната је визија бројевних функција, коју је математичар Поенкаре спазио пред само утонуће у дубок сан: математичке идеје играле су се у облаку пред њим, сударајући се као материјалне и комбинујући у резултат који је дуго тражио. Такође, снажан и дуготрајан музички вибрато, хватајући ритам са нашим мозгом, ствара услове за неку врсту свесног сањарења у коме се откривају мистерије и све се веома лако памти.

Начин како музика дејствује исти је као онај на који делује свет ствари и догађаја, јер је све то вибрација. Брзина вибрација субатомских честица су невероватно високе, а таласи у центру субатомског нуклеуса изгледају још бржи. Вибрације свих енергија зрачења – радио таласа, топлоте, светла, рентгенских зрака, итд. – могу да се сврстају у ред. Електромагнетски спектар, тако посматран, има више од осамдесет октава, а видљиво светло је само један опсег тог реда. Као и у музици, електромагнетски таласи имају своје властите хармоничне горње тонове, а постоје и извесне сличности које се појављују међу интервалима октава. Закони музичке хармоније примењени на електромагнетику дају изванредне резултате. Управо зато је Никола Тесла користио Хелмхолцове радове о звуку за своје електричне резонаторе.

Јохан Кеплер (на слици), астроном из седамнаестог века, веровао је да је свака планета сунчевог система жива и да је на свакој од њих настањен њен анђео чувар који чује њему музику. Планете, на путањама око Сунца, свирају: Меркур, који има највећу брзину, пева пиштаву улазну и силазну скалу пиколо флауте. Јупитер, најспорији, производи дубокум снажну тутњаву. Венера мења тон од дура до мол шест, а Земља свира дивни други мол.

Посебан аранжман звукова, што га ми називамо музиком, израз је односа ствари, тј. њихове сличности и различитости, то је и начин како стари расту и труле, пропадају, као и начин како из декомпонованих система израстају нови, млади системи. Дубока структура музике иста је као и структура свега осталог.

Холандски научник Кристијан Хајгенс приметио је 1665. године да клатна два часовника постављена на зиду један поред другог задобијају исту периоду клаћења, тј. клате се у прецизном ритму. То је заправо универзалан феномен. Када два или више осцилатора пулсирају у истом пољу, уз малу временску разлику, они се спонтано уклопе тако да почну пулсирати тачно у исто време. Они се понашају према закону економичности и начелу минимума енергије јер је сваком клатану понаособ код заједничког пулсирања потребно мање енергије него код аритмичног или супротног. То усаглашавање свуда је присутно али га ретко примећујемо. Могло би се чак рећи да су све живе ствари осцилатори, тј. пулсирају и мењају се ритмички. И најједноставнији једноћелијски организам осцилира у великом броју хармонично сложених фреквенција, на субатомском, атомском, молекуларном, субћелијском и ћелијском нивоу. У компликованом организму као што је људски, рачун тих фреквенција је веома сложен. Наши унутрашњи ритмови чврсто су међусобно повезани, али ништа мање, повезани и са спољним светом. Људска физика и ментална стања мењају се са ритмом сезонских кретања Земље и Сунца, са плимом и осеком, са дневно-ноћним циклусом као и у космичким ритмовима који данашња наука није још одредила и углавном не узима у обзир. Када се фазе тих ритмова поремете, јавља се осећај нелагодности што је предзнак обољења.

Две галаксије могу да прођу једна кроз другу као два облака дима, јер су звезде у галаксији међусобно удаљене дистанцама једнаким милионитим умношцима њихових дијаметара, тј. врло су ретке. Колизија је мало вероватна.

Нашем соларном систему потребно је 10 билиона секунди (240 милиона година) да опише круг око галаксије млечног пута. Таласи у центру атома вибрирају 10 на двадесет други степен пута у секунди. Цео атом на собној температури вибрира знатно спорије, око 10 на четрнаести степен пута у секунди, док молекули пулсирају на око 10 на девети степен циклуса у секунди. Живе ћелије на директну стимулацију реагују са око 1000 циклуса у секунди, а своје интерне циклусе подешавају према дану од 24 часа (ротацији Земље), лунарном календару и Сунчевој години.

Компликована група ћелија звана мозак има разне облике циклуса и варира од око 40 циклуса у секунди (код активне концентрације) до мање од 1 циклуса у секунди код дубоког сна. Ритмички таласи мозга лако се пребацују из једног циклуса у други.

Таласи видљивог светла пулсирају између 390 трилиона и 780 трилиона у секунди, што чини тачно једну октаву, једно дуплирање фреквенције. Људско око може да реагује и на само један квант светла и са свега три врсте ретиналниих ћелија разликује око 10 милиона боја.

Људско тело генерише своје властито електромагнетско поље и на нас, веома много, на познате и непознате начине, утичу електромагнетска поља средине у којој се налазимо.

Наука тек треба да начини прве веће кораке у правцу овог изучавања..

Наше физичко тело манифестација је нашег унутрашњег пулса који је уједно и наш идентитет, наша позиција у Космосу.

Такозвано мистично астрално тело има у суштини електромагнетску материјалну основу. Цео живот неке јединке има одређену ритмичку шему која преживљава физичку смрт и представља вантелесно искуство душе која се поново реинкарнира.

Постоји претпоставка да се за телепатске преносе слике и мисли користе Шуманови таласи (то су таласи који резонирају са 7,8 трептаја у секунди и чине поље стојећих таласа у каналу између земљине јоносфере и њене површине; они су такорећи наш природни електромагнетски омотач, најбоље их осећамо на морској обали или у шуми, будући да море и шума апсорбују друге, често штетне фреквенције).

Дешава се да мозак који пулсира на блиској френквенцији уђе у стање резонанције и тако бива могуће виђење на даљину. То је контакт резонанцијом, а не радијацијом, и како су таласи веома велике таласне дужине (око 38000 км) пренос је готово тренутан. С обзиром на екстремно ниску фреквенцију ови се таласти не могу блокирати обичним електронским заклоном, ледом итд. У ствари, врло често ми улазимо у фазу са њима, међутим, проблем је што таласи који тако ниско вибрирају могу да преносе врло мало информација у неком одређеном времену, тако да често не можемо добити јасну слику и дати потпун опис предмета које видимо. Ово се може ипак решити тако да пријемник буде у резонанцији на начин нижег хармоника тј. на одговарајућој још нижој фреквенцији, да би се у референтном људском времену потребном за формирање можданог енграма могла очитати информација. У ствари ради се о техничком скраћивању времена телепатског пријема.

Никола Тесла: Господар муње – Повелитель молний (2010. – преведено са руског)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Прочитај цео текст»

Велимир Абрамовић: Намерно споредан рад на Тесли


Ово је одговор професора Др Велимира Абрамовића на два јучерашња текста у Политици који заговарају лажан рад на Тесли. Један од њих је и на интернет издању Политике: „Рођендан Музеја Николе Тесле»“ док је други под насловом: „Теслини земљаци подржавају иницијативу Друштва Свети Сава“ у штампаној верзији Политике.

Аутор: Професор Др Велимир Абрамовић

С тугом морам по ко зна који пут за ових десет година да констатујем да се са Теслиних драгоцених научних идеја упорно скреће пажња на трећу сахрану једног пепела за који свако зна да се не може са сигурношћу утврдити чији је, да ли је заиста Теслин. Нећак Николе Тесле, Сава Косановић умро је 1956 године, а пепео је из Америке јавно дошао тек 1957. Зашто Косановић није сам пренео пепео свог ујака, када је у међувремену провео у Америци и четири године као амбасадор ФНРЈ?

Жалосно је што иза свих ових систематски погрешних активности чврсто стоји наша несвесна држава Србија. Уместо свега наведеног, једини одговарајући потез био би оснивање правог Института за Теслине студије где би се анализирала Теслина научна документација (до сада само делимично објављена) и поновили његови експерименти који, као што је познато, садрже његов оригинални увид у фундаменталну структуру материје, битно другачији и дубљи од оног који нам по инерцији пружају израубоване идеје посустале квантне механике и релативистичке физике.

С друге стране, као још једно скретање пажње са Теслиног научног наслеђа, као изузетан успех од 1956 године до данас, истиче се кречење депоа у Музеју, израда комора за чување документације и њихова климатизација, што су безначајне техничке радње, обавезан део грађевинских радова и у најобичнијој филијали неке банке. У сврхе прославе рођендана Теслиног Музеја изложене су и честитке за рођендан Тесли (недостају само хотелски рачуни и трамвајске карте), док никада од 1956 године није одржан нити један једини специфични симпозијум који би расправљао отворене проблеме савремене науке за које је Тесла имао сопствена решења, до данас непроучена и непризната, али добрим делом и непозната. Поврх тога, у тишини је под окриљем Института Никола Тесла (чија је иначе главна делатност одржавање далековода и израда мерних инструмената) уприличен и из буџета плаћен један безначајан и зато неприметан научни симпозијум о Тесли, конципиран тако да се изложе општепознате електротехничке чињенице, које никоме не побуђују пажњу, нити наводе на било какво размишљање о непроученим елементима Теслиног генијалног научног дела. Чему ти скупи, али празни квазинаучни ритуали у Теслино име?

И да не дужим, онима који се залажу за још једну Теслину сахрану и за још један парастос, препоручујем да се истом енергијом заложе за васкрсавање Теслиних научних идеја, јер Теслин прави маркетинг мора бити духован, заснован на суштини његовог рада, а не црквено-поилитички и локал-патротски. Морално, мудро и према Тесли праведно било би промовисање Теслиних идеја науке будућности, а не његове нове сахране уз похвалу утамничења његових рукописа у скупе кутије у којима се његови списи расхлађују његовим сопственим патентом, што је заправо још један цинизам према научнику.

Жалосно је што иза свих ових систематски погрешних активности чврсто стоји наша несвесна држава Србија. Уместо свега наведеног, једини одговарајући потез био би оснивање правог Института за Теслине студије где би се анализирала Теслина научна документација (до сада само делимично објављена) и поновили његови експерименти који, као што је познато, садрже његов оригинални увид у фундаменталну структуру материје, битно другачији и дубљи од оног који нам по инерцији пружају израубоване идеје посустале квантне механике и релативистичке физике.

Речено и прећутано: Гости Велимир Абрамовић и Горан Марјановић – ХААРП


Спојио сам две скорашње радио емисије на другом програму радио Београда „Речено и прећутано“, које је водила госпођа Биљана Ђоровић, у једну, а гости су били филозоф Велимир Абрамовић и инжињер електротехнике Горан Марјановић.

Речено и прећутано: Гости Велимир Абрамовић и Горан Марјановић – ХААРП

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Наравно, где год се нађу ова два врсна зналца, Теслијанца и генијалца, о чему би се друго говорило него о нашем великом генију Николи Тесли и његовом непревазиђеном генијалном делу! У првом делу емисије Горан Марјановић је говорио о свом „моделу квантоване густине енергије„, затим како се у свом истраживачком раду сусрео са Теслом, нешто мало је причао и о свом прототипу апарата којег је назвао „Генератор Теслиних скаларних Таласа„. Апарат је настао на бази десетогодишњег Горановог теоријског рада проучавањем Теслиног дела и технологије, нарочито проучавајући уређај на коме је Тесла радио у Колорадо Спрингсу.

Овај драгоцени апарат како Горан наводи, у предоминантном виду емитује форму енергије коју је Тесла називао нехерцијанском, јер је говорио да ради са нехерцијанским таласима, док у једном мањем виду, део спектра те енергије емитује се у херцијанској форми.

Апарат има више функција у свом деловању, међутим, оно што је најбитније за људску популацију, овај апарат је „фонтана животне енергије“, јер управо својим предоминантним нехерцијанским спектром којег емитује, утиче врло повољно на људски организам, што је потврђено експериментално, у пракси. Када је у човековој близини, овај га апарат управо доводи у резонансу са природом, човек се осеће смиреније, као да је поред потока у шумици, сликовито речено.

Нешто више о овом апарату Горан је говорио у емисији „Поларотор Специјал“ која се емитује на ТВ Коперникус. Нашо сам ту емисију на ју Тубе, овде, она је из 3 дела, спојићу је у један видео прилог и објавити на свом блогу до краја године.

Велимир је у првом делу емисије говорио о свом скорашњем боравку и предавању на Руском државном универзитету „Ломоносов“ у Москви, где је говорио о свом проучавању времена и побијању Ајнштајнове Специјалне Теорије Релативности. Такође, Велимир је говорио и о ургентној потреби да се у Београду оснује „Институт за Космологију Николе Тесле“. Ту би се по Велимировим речима проучавала Теслина документација, и даље јавности недоступна, Теслина документација у виду 60.000 научних списа који чаме у његовом музеју у Београду. У интересу целог човечанства је да ова научна документа буду доступна надареним људима. У њима се налазе Теслини прецизно описани експерименти, има и готових патената које Тесла никада није објављивао. Тај институт би уједно био и „Центар нове физике“, где би радили талентовани Теслијанци, надахнути и инспирисани његовим делом, Србија има, и те како! Наравно, Теслин институт у Београду био би отворен за све надарене Теслијанце широм света.

У другом делу ових обједињених емисија говорило се о пројекту ХААРП, чему он служи, о ХААРП антенама које су распрострањене по читавом светту, сем у Русији, што ћете детаљније видите на доњој мапи. Пре него нешто више кажем о томе, интересантно је споменути Велимирова казивања о харп пробама које су урађене када је тај пројекат покренут. Пошто се харпом манипулише са Јоносфером, пробе ради, извршени су експерименти успављивања људи усмереном и фокусираном енергијом, то је урађено у једном граду у Немачкој, и у нашој Лозници, а о тој проби успављивања људи у Лозници Велимир је чуо из прве руке, од свог пријатеља који живи у Лозници, десило се то 1993-ће, тај пријатељ му је рекао:

„Јуче се десила једна невероватна ствар, одједном су у Лозници сви заспали!“

Како то да су сви заспали, а овај Велимиров пријатељ није?

Он се није успавао јер има Теслину лабораторију, он је инжињер који се бави Теслом, бавио се јоносфером, и имао је пуно разних Теслиних апарата који су били укључени, тако да су они емитовали друго фреквентно поље на која ХАААРП није утицао, а које је наравно било повезано са његовим личним енергетским пољем зрачења, па је био будан.

„Изађем ја, видим спава моја мајка, спава мој пас, дрмам пса, он неће да се пробуди 🙂 „

Говорио је Велимиру његов пријатељ.

Експеримент је трајао читавих 15 минута, о томе се после по Лозници причало.

Све ове фајлове које ћете видети, а повезани су са светском мапом мрежа ХААРП антена и самим антенама, још у априлу ове године открио је један мој друг са Фејсбука, ја сам само скенирао са те мапе позицију инсталиране харп антене у Бељини недалеко од Београда, да се јасније види. Он је то после објављивао на свом фејсбук профилу, слао то другима приватним порукама са фејса, мејла, и сада се многи ките туђим перјем, као: „нашо сам…“

Но добро, битно је да се људи што више заинтересују за ову материју, јер једна таква харп антена, као што сам већ реко, инсталиране ја и код нас.

Погледајте прво ову стандфордову светску мапу харп антена…

Светска мапа ХААРП антена
http://vlf-engineering.stanford.edu/map/public_map.php

А сад погледајте мапиран положај харп антене код нас:

ХААРП антена код Бељине близу Београда

Кликните на приказ ХААРП антене да га видите у већој резолуцији, са објашњењем

Ово обавештење о типу и опису харп антене, показаће вам се кад на тој светској мапи кликнете на ознаку „BL“ која стоји непосредно близу Бељине. Као што се види за ту антену је задужен извесни Морис Коен, професор на Станфорду, у оквиру Стандфорд ВЛФ групе.

Из овог пдф фајла са Стандфорд сајта: http://bit.ly/snTt2m извуко сам доње слике:

о којима је и Горан причао у емисији. Али као што сму чули, иако он још није видео ту ХААРП антену код Бељине, по овим сликама је закључио да се не ради о неким већ готовим и монтираним харп антенама, већ да су то вероватно слике разних фаза у процесу њиховог монтирања, тако да ни једна слика не представља јасну и готову слику харп антене.

Сада ћу вам рећи нешто што је важно за све нас, када је ову мапу харп антене у Бељини угледао један мој друг објављујући је у Радишићевом тексту, и погледао опис те мапе, цео тај сајт са тим харп антенама по свету, реко ми је следеће, а разуме се у ове ствари, јер је стручан:

„Небојша, приметио сам да по селима Источне Србије има, а то је случај свугде по Србији. Имају неке антене попут ступова од 2,5м или мало веће и то свуда. АААААААААААЈЈЈЈЈОЈ! Јеси ли приметио да је податак за триангулар таласна дужина 2,5метара!!! То значи да су то пријемници или одашиљачи по свим местима и селима!!! ЧОВЕЧЕ 2,5метара мора да буде њихова димензија да би се бежично индуковали такви таласи. Нико не зна да ми каже чему служе те антене, а обично су ограђене метар са метар металном оградом висине 1 метар!

Због свега овога, замолио бих ентузијасте који су из Београда да пронађу ту ХААРП антену код Бељине, да је сниме и нека ми ту фотографију проследе на мој мејл, па да је објавим, јер као што видимо из горњег цитата, могуће ја да код нас има још инсталираних ХААРП антена, па ако би знали како изгледа ова у Бељини, онда би могле да се препознају и неке друге харп антене, ако су евентуално разасуте по Србији, јер овај народ у задње време много спава, умире и нестаје, а ни прстом да мрдне!

А сада, са великим задовољством вам представљам једног изврсног и генијалног човека изумитеља, надам се да ми актери ове емисије неће замерити, јер се није говорило о њему, то је Милутин Милетић, човек који је укротио струју! То је пензионер из села Варош код Ражња, он је инжењер технологије, погледајте прво овај видео прилог.

Милутин Милетић укротио струју, голим рукама држи голу жицу, проводник срује под напоном!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Из овог прилога видимо да је овај генијални човек осмислио проводник струје у виду голе жице, дакле без икакве изолације, а све је безбедно, нико не може да страда! Жица, док је под напоном и спроводи струју, може и да се додирне, без страха од струјног удара и оштећења здравља, то се јасно види у приказаном експерименту са радом сијалице, јер су голу жицу додиривали и држали у рукама и сниматељи прилога, не само Милутиновић, чак и са мокрим рукама.

Шта овде видимо у овом експирименту са сијалицом која гори?

Видимо да су 3 изоловане жице доведене до једне голе жице која спроводи све 3, и фазу, и нулу, и уземљење, и потпуно је безбедна, може се чак и рукама додитивати, без страха од струјног удара, све је безбедно! На улазу и излазу струја је иста 220 Волти, али је жица тако обрађена, да не дозвољава никакве енергетске губитке, електрони не излазе из ње.

Милутиновић:

„… она не може никако ни да изазове пожар, варница нека да изађе из ње, нити да убије неког. Чак и кад би је исекли овако с нечим, десио би се унутрашњи прекид струје, а споља не би изашла варница…..“

„… ето, ја држим за жицу, може мокра да буде рука, сува, није ничим изолована, може свако од вас то да провери…“

„Троши око 40-50 Вати уместо више киловата у пећи за грејање. А температура се бира по жељи. Овде је подешено око 40 степени….“

Како видимо, оваквом једноставном голом жицом, али генијално обрађеном по Милутиновићевим замислима, може се остварити уштеда енергије, за загревање воде у бојлеру итд…

Направићу до краја године посебан чланак о овом дивном и генијалном човеку, и ако неко пронађе неки контакт, број Милутиновићевог фиксног телефона, мобилног или његов имејл, нека ми дојави, јер би пре објаве чланка о њему, волео да поразговарам са њим.

Овом дивном генијалном човеку, такође је место у будућем Теслином Институту, чији је процес оснивања у току, и волео бих да га Горан и Велимир контактирају, да му нађу место у свом тиму, јер овај човек то заиста завређује, штета би било… да се изгуби његово драгоцено знање.

Велимир Абрамовић: Мој аутентичан одговор на Зупанов текст у Политици: „Сахранити Теслу, ујединити нацију“


Професор Абрамовић ми је послао аутентичан одговор на текст Душана Зупана у Политици: „Сахранити Теслу, ујединити нацију“, пошто му одговор није пренет у аутентичном облику, где се не види целина става са аргументацијом. Пошто тог Велимировог одговора нема у интернет верзији Политике, можете га погледати у скенираној верзији.

Велимиров одговор у рубрици „Међу нама“:

Кликните на скенирани приказ да га видите у највећој могућој величини

Сада ће то бити исправљено, прво иде Зупанов текст, па аутентичан одговор професора Велимира…

Извор: Политика

Душан Зупан: Сахранити Теслу, ујединити нацију

Нико досад није изрекао ниједан озбиљан аргумент због чега је добро да Теслин пепео чами у музејској позлаћеној кугли.

Срби су народ који доказано слабо памти. И када је реч о пријатељима и када се ради о непријатељима. А најслабије је памћење када се ради о заслужним Србима. Периодично, у таласима појединих годишњица, нација се еуфорично сећа својих великана да би их колико сутра предала поновном забораву, до неке пригодне годишњице. Чак и када сећања оживе, она се углавном исказују речима, а мање делима. Многи споменици, бисте, гробља српских великана, задужбине, легати и друго наслеђе, запуштени су и немо сведоче о недостојном стању заборава.

Кратко памћење нације је још упечатљивије у случају једне од најизузетнијих личности коју су Срби икада имали – Николе Тесле.

Заклињемо се у Теслу, дивимо се чудима његових проналазака, тврдимо да би свет изгледао другачије да није било знаменитог Србина из Лике, не дамо Хрватима да га својатају, називамо његовим именом школе, фирме и аеродроме, правимо одборе на ,,округле” годишњице. Последњи пут 2006. године. И поново ћемо када се израчуна нови јубилеј.

Уз све то, од 1957. године па до данас заборављамо једну „ситницу”: да сахранимо његове земне остатке. Држимо их у Музеју Николе Тесле у Београду, са његовим личним стварима, папирима, макетама и репликама његових изума. За публику – комплетан увид: све је на једном месту, чак и Теслин прах.

Да рођак Сава Косановић није кремирао његово тело ради лакшег транспорта из Америке, да ли би уместо музејске златне кугле тамо били Теслини посмртни остаци, или, бар, лобања у којој је обитавао један изузетан ум?

Да ли смо постали друштво које је заборавило вредности цивилизације и наслеђе уопште? Није реч само о верској димензији (мада је она веома важна) овог нонсенса. Превасходно је реч о поштовању доминантног, општељудског односа према мртвима који налаже да прах иде праху, а земља земљи, како је то чињено од памтивека и свуда где је човек успоставио друштвену заједницу. Од пирамида, преко реке Ганг, до острва Вида и крајпуташа у Србији. Од меморијала и вечне ватре у Вашингтону (Арлингтон) и другим светским престоницама, до гордог врха Авале, где је старо Жрново уступило место Незнаном јунаку.

Изузетака је, додуше, увек било. Никад похвалних. У данашње време судбина Николе Тесле може се, рецимо, поредити са судбином Владимира Уљановича Лењина, који, ипак, не лежи у музеју, него у – маузолеју. А Руси се озбиљно припремају да и њега достојно сахране.

Нико досад није изрекао ниједан озбиљан аргумент због чега је добро да Теслин пепео чами у музејској позлаћеној кугли.

Пре пет година слабашни аргумент противника Теслине сахране је још био тај да се „обележава 150-годишњица рођења, а то није прилика да се говори о сахрани”.

Иако данас таквих аргумената, нема, Теслин прах се налази у музеју већ више од пола века. Постоји ли ту, онда, нека теорија завере? Неки политички обзири, међународних димензија? Није познато, бар јавно.

Те јубиларне 2006. године, Српска православна црква је, кроз изјаве појединих епископа, а и кроз закључак Светог архијерејског сабора, понудила да се пепео земних остатака Николе Тесле сахрани у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Слично као што су наши великани 19. века Вук Караџић и Доситеј Обрадовић сахрањени у Саборној цркви у Београду.

Предлог је вероватно најбољи који се могао дати. На тај начин би се достигла не само духовна трансверзала Србије кроз векове него би се омогућило Србима да много чешће и масовније, него што је то сада случај, походе Теслу, и то Теслу хришћански сахрањеног. С друге стране, несумњиву величину Храма Светог Саве само ће још више увеличати присуство земних остатака Николе Тесле.

Да ли ће се Музеј Николе Тесле наћи на губитку? Сигурно неће, јер има довољно експоната који сведоче о снази и свеобухватности Теслине мисли и његовог дела. Може да задржи и златну куглу као још једно сећање на генија из Лике, али и на један период заблуда и нехата.

Зашто онда не приступимо сахрани Николе Тесле? Друштво „Свети Сава” управо је покренуло јавну акцију да до тога дође што је пре могуће.

Председник Друштва „Свети Сава”
Душан Зупан

Аутентичан одговор Професора Велимира Абрамовића…

Професор Др Велимир Абрамовић:

»Господине Зупан, председниче Друштва Свети Сава, пре свега није учтиво што свој текст почињете једном паушалном увредом, а то је да су „Срби народ који доказано слабо памти“. Да ли ви то у име Светог Саве, целом свом народу, осим наравно себи, приписујете да је дементан?

Ја памтим одлично, а ви, наравно, не можете памтити оно што никада нисте ни знали, као на пример, да је Теслина сферна питагорејска урна од чистог 24 каратног злата, а не „позлаћена“, како ви тенденциозно наводите. Такође, тврдите да у тој златној сфери „Теслин пепео чами“, што је нетачно, јер је Музеј Николе Тесле у свету далеко познатији и цењенији од, на пример, затвореног Народног Музеја, а и од самог Храма Светог Саве, који је узгред буди речено, незграпна екуменска и еклектичка грађевина, готово непријатног изгледа и зрачења, чији је Дероков основни пројекат у модерном извођењу значајно покварен, што ће вам потврдити сваки естетичар и историчар уметности. Да и не анализирамо кип Светог Саве, постављен испред једне православне цркве, и право политичко значење наруџбе, израде и јавног постављања скулптуре једног православног свеца?

Да и не спомињемо трпезу које нема ни у једној другој српској православној цркви… Има Друштво Светог Саве о чему да расправља много пре треће сахране религијски потпуно самосталног научника, Тесле, који дословно каже:

„Ја верујем у једног Бога који није описан у важећим религијама“.

Накнадно сахрањивање космичког патриоте Тесле у дворишту Храма Светог Саве је погрешна идеја, типична за ситуацију сужене историјске свести, када се у недостатку правих решења за Косово, политику, економију, духовну оријентацију и уопште смисао колективног опстанка српског народа у савременом глобално организованом човечанству, очајнички и на брзину тражи излаз у томе да се оно што је више (Теслина идеја науке будућности) непромишљено подреди ономе што је ниже (Светосављу које данас упорно понавља српске средњевековне политичке грешке). Слично бесмислен предлог потекао је недавно и од председника Србије Тадића, који се изненада заложио за изградњу Теслиног торња у Митићевој рупи на Славији. Срећом људи нису ти који о свему одлучују. Универзум је саморегулациони систем чије право порекло не знамо, али знамо да у математици, логици, физици, епистемологији, религији и војсци, као и увек и свуда у Космносу, ентитети вишег реда одређују ентитете нижег реда. У Србији, међутим, на снази је обрнут друштвени поредак у коме су људи вишег знања, увида и карактера дати на управу људима најнижег карактера и свести и то не само економски и политички, већ такође црквено и академски, што за очигледан резултат има интелектуално и буквално физичко одумирање српског народа.

Свети Тесла је по значају и дубини своје свечовечанске мисије далеко изнад Светог Саве, нашег локалног свеца, кога је на брзину крстио руски монах Макарије у Пантелејмону, и који својим изумом националне цркве није спасао ни Србију, напротив, гурнуо нас је у сукоб и са Истоком и са Западом, док је Тесла својом науком будућности унапред спасао целу планету. Врло добро знамо да Свети Сава у Кини, у Боливији, у Индији, у Бангладешу, на Антарктику НЕ ЗНАЧИ БАШ НИШТА, а питајте тамо за Теслу, а ако не знају, искључите им наизменичну струју и укините им даљинско управљање, бар за за сателите и мобилне телефоне (Теслин патент из 1898), па ће убрзо сазнати. Поређења ради, ако, на пример, Индусима и Кинезима, за казну што не знају ко је Свети Сава, одузмете српско православље и српску ћирилицу, они то неће ни приметити.

Ако је за утеху неким слабоумним православцима који се неразумно буне што је Тесла у Теслином Музеју, да кажем да Тесла заслужује сопствени храм и да форензички није ни могуће утврдити да ли је то заиста Теслин пепео (ДНК се састоји од беланчевина које ватра потпуно уништава).

Додатно их питам од када је српски православни обред сахрањивање нечијег пепела? Ни храм Светог Саве није гроб Светог Саве, нити је ту сахрањен његов пепео.

Теоретичарима завере напомињем да Тесла није био слободни зидар и да овај текст не долази са те стране (Доситеј Обрадовић је био слободни зидар, па то није била препрека за његов гроб у припрати Саборне цркве у Београду).

Зашто се Друштво Светог Саве не издигне изнад националистичке гробљанске политике и не заложи за оснивање нове научне религије у крилу наше Српске православне цркве? Професоре историје, Драгољубе Живојиновићу, члану Друштва Свети Сава, зар то не би био нестандардни српски истопријски одговор на Малтешки Меморандум, који су 1988 године на совјетској крстарици Горки укотвљеној поред Малте, потписали председник Америке Буш старији и председник Совјетског савеза Горбачов, на годину дана пре рушења Берлинског зида. Надам се да знате (и ако наши историчари и политичари јавно иступају као да појма немају шта су међународни уговори великих сила) да на крстарици Горки није била и Маргарета Тачер, него је британска политика гарантована америчким потписом, први пут у историји, (за разлику од, на пример, Техерана, Јалте и Потсдама, где је енглески представник био Черчил). По истом овом међународном уговору, Малтешком меморандуму, спроводи се и осамостаљење државе Косово.

По истом овом уговору супер-сила, је и Милошевић у Дејтону заступао Републику Српску, на основу парафа Патријарха Павла, тако да представници Срба обухваћених привременом Босанском државом нису ни ишли у Дејтон. Зашто ви историчари све ово не расветлите народу, него без правог објашњења нападате Ватикан и Запад онако уопште и волите Русију и Кину, такође, онако уопште.

Господине Зупан, зар само историјско дно на коме смо није довољно ниско, него нам сад предлажете да копамо и рупу, да целом свету покажемо да појма немамо ни ко је Никола Тесла и шта његова специфична духовност и његово научно наслеђе значе за прелаз из информатичке у сцијентистичку еру, ту следећу етапу у развоју Човека на Земљи?“

Велимир Абрамовић: Буђење Тесле у Београду је почело


Разговор водила: Биљана Ђоровић

Велимир Абрамовић, оснивач приватне философске школе “Институт за Науку о Времену”, докторирао је на тему: “Проблем непрекидности у природној философији Лајбница и Бошковића”. Као професор радио је на катедри “Теорије филма” на Универзитету уметности у Београду као и “Концепције Времена, Простора и Материје у философији и природним наукама” у Центру за мултидисциплинарне студије, Универзитета у Београду. Од 2004. до 2007. био је декан факултета “Академија уметности” у Београду; од 2003. уредник је научног и философског часописа „Delphis“ из Москве; оснивач је и главни уредник научно-философског часописа “Теслиана” а од 2004. стални је члан Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Државном универзитету Ломоносову у Москви. Пре две године објавио је монографију о Николи Тесли “Светлост која се никада не гаси”, у издању Православне речи из Новог Сада.

У овом тренутку настојим да образујем „Институт за космологију и науку о времену – Никола Тесла“, како бих се и ја сам тиме бавио интензивно и то експериментално, заједно са пријатељима, са којима већ годинама радим…. Буђење Тесле у Београду је почело. Ви који читате, пошаљите нам у Јоносферу и ваш светлосни зрак душевне подршке.

У оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, крајем октобра месеца ове године предвиђено је да професор Велимир Абрамовић одржи предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности.

Професор Велимир Абрамовић је недавно изнео информацију да се пројекат у ЦЕРН-у налази пред колапсом који ће до пролећа бити сакривен од јавности.

Како смо недавно захваљујући вама сазнали, пројекат у ЦЕРН – у одустао је од портаге за Хигсовим бозоном И од суперсиметрије. Ова информација од великог значаја неће бити објављена до пролећа следеће године. Реците нам како ви видите смисао и значај пројекта у ЦЕРН – у и разлоге његовог краха?

С обрзиром да научни комитет који управља ЦЕРН-ом броји преко 300 чланова, а уже тело које планира рад сударача протона преко 100 научника, сасвим је јасно да у том самоуправно организованом, веома сложеном, изузетно скупом и неефикасном систему управљања никаве праве науке не може бити. У ЦЕРНУ нема праве научне памети, него је она замењена софистицираном научном политиком. Не постоји колективни креативни чин, већ само индивидуални, јер само психа појединца може да ради као пријемник космолошких закона независан од општег образовања и универзитетских обичаја неке средине у којој живи геније осамостаљеног ума.

У ЦЕРН-у се паралелно раде три пројекта, потрага за Хиггсовим Бозоном, наводном градивном јединицом наводне Тамне материје, непримерено названим „Божја честица“, затим се проверава стандардни модел елементарне грађе опште материје, који је недавно дефинитивно нарушен мерењем надсветлосне брзине једне врсте неутрина. И најзад је у игри трећи пројекат, генератор муонске плазме, који треба да резултира великим сударачем муона, честица које су, како се верује, чисте енергетске лоптице, без икакве унутрашње структуре.
С обрзиром да научни комитет који управља ЦЕРН-ом броји преко 300 чланова, а уже тело које планира рад сударача протона преко 100 научника, сасвим је јасно да у том самоуправно организованом, веома сложеном, изузетно скупом и неефикасном систему управљања никаве праве науке не може бити. У ЦЕРНУ нема праве научне памети, него је она замењена софистицираном научном политиком. Не постоји колективни креативни чин, већ само индивидуални, јер само психа појединца може да ради као пријемник космолошких закона независан од општег образовања и универзитетских обичаја неке средине у којој живи геније осамостаљеног ума.

Кажете да у ЦЕРН-у ради систем произвођења сензационалних научних вести који служи ублажавању немоћи науке пред правим проблемима нуклеарне физике. Каква је аргументација на коју се позивате?

Да, управо тако. На пример, када су се недавно истопила језгра три реактора у Фукушими, одговор научника из ЦЕРН-а није био да хитно седну у авион, оду у Фукушиму, угасе језгро и деконтаминирају реакторе, јер они појма немају како то да ураде. Уместо тога пустили су јапанске ватрогасце камиказе да гасе реактор шмрковима морске воде. Да би скренули пажњу јавности са своје потпуне немоћи да одговоре на реалне захтеве, научни политичари из ЦЕРН-а објавили су вест да су произвели анти-водоник и да ће га ускоро моћи одржавати невероватних 15 минута, како би проучили разлоге зашто у Космосу антиматерије и материје нема подједнако, него је антиматерија тако ретка, и ако је у почетку великог праска, којим је, по ЦЕРН-у, наводно створен Космос, и једне и друге материје морало да буде у истим количинама. Ово је само један пример како се брани буџет од 20 милијарди евра, који далеко мање унапређује науку, него што су то, на пример, готово бесплатно учинили Галилеј и Њутн. Шта је радио Галилеј да би открио да слободни пад тела не зависи од масе, један од најважнијих закона Физике? Он је пуштао лоптице низ дрвене канале и бацао камен у вис, што све заједно није коштало готово ништа. Њутн је на вашару купио стаклену призму којом су се играла деца. Исто као и деца, гледајући разне боје, кад се призма окреће према Сунцу, Њутн је открио законе геометријске оптике и урадио теорију боја.

Али је тада у науци на делу био ум, а не фондови и вишак образовања, непотребно и нетачно а компликовано симболичко знање. Физичари су лажно свештенство нашег доба које је изградило космолошку схоластику налик на средњевековну теологију. Али свему томе долази крај. Велики је број експеримената непокривених теоријом, а расте број невероватно угледних теорија које ничим не могу да се потврде. Погледајте само овогодишњу Нобелову награду за Физику додељену за откриће убрзаног ширења свемира које ће свет довести до потпуног хлађења, до смрти васионе. Та представа о ширењу космоса је потпуно нетачна: Ако бих стао на београдски трг Славију и гледао како од мене одлазе сви аутомобили у свих седам улица, треба ли да тврдим да се шири Београд? Такође, ако се Космос шири, да ли то такође значи да један метар простора постаје два метра? На ово друго, један пријатељ, окорели физичар,одговорио ми је да се шири и еталон мере, а не само простор, па све то не може да се утврди другачије него само у једначинама. Онда сам схватио како савремена физика користи математику за метафоричке описе, а не за физичку интерпретацију математичких операција и објеката, како је то тражено у Питагорејству, како би се успоставила фундаментална веза математике са реалним светом.

Које пројекте ЦЕРН обуставља? Од кога потиче информација о њиховом обустављању?

Kада су се недавно истопила језгра три реактора у Фукушими, одговор научника из ЦЕРН-а није био да хитно седну у авион, оду у Фукушиму, угасе језгро и деконтаминирају реакторе, јер они појма немају како то да ураде. Уместо тога пустили су јапанске ватрогасце камиказе да гасе реактор шмрковима морске воде.

Укратко, ЦЕРН је одлучио да обустави пројекте Хиггсовог Бозона (Божја честица) и трагања за Суперсиметријом елементарних честица и оставио само пројекат Муонске плазме (класична плазма настаје када електроне одвојимо од атомског језгра, али освајање технике муонске плазме треба да омогући креирање такозване тешке масе директно из енергије).

Омасовљење фундаменталних истраживања које врши ЦЕРН у суштини уназађују науку. Моја унутрашња информација из ЦЕРН-а потиче од једног турског физичара који од почетка сумња у церновске теорије, иако је тамо запослен, и залаже се, још увек тајно, само у себи, за промену парадигме у правцу проучавања Теслине Етарске технологије, која је у Теслином архиву поткрепљена његовим многим експериментима, који разрешавају главне проблеме науке и технологије нашег планетарног друштва, као што је, на пример, заустављање радиоактивног распада радијума и изотопа урана (детаљно описан Теслин експеримент) или распростирање електромагнетских таласа кроз природне средине бесконачном брзином (Не-Херцијански таласи) или производња гигантских модела електрона, протона и неутрона, односно читавих атома техником којом природа производи лоптасте муње после великих олуја.

Наивност свих наведених церновских истраживања, очигледна је када се упореди са Теслиним резултатима описаним у његовом научном архиву који је још непроучен, а садржи око 60.000 научних докумената једне потпуно нове физике.

У оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, предвиђено је да за десетак дана одржите предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности. Ово је већ друго ваше предавање на Ломоносову. Прво је одрзано 2003, такође у октобру, под насловом „Увод у онтологију времена“. То је уједно било и прво предавање на Ломоносову икада одржано на српском језику, уз превод.

Укратко, професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио је да не види никакву грешку у мојим рачунима и да би учесници семинара волели да чују моје излагање уживо. Узгред буди истакнуто да се ни један велики универзитет у Свету не бави посебно темом времена, осим Ломоносова, јер у западњачкој Физици природа времена још увек није препозната као проблем који је неопходно разрешити.

Написао сам следеће писмо шефу катедре за Екологију и стручњаку за математичко моделовање екосистема, Александру Петровичу Левичу:

Не замерите ми на овом личном обраћању, које служи као позив на предавање.
105 година прошло је од објављивања Ајнштајнове Електродинамике тела у кретању (Специјалне теорије релативитета), у немачком часопису Annalen der Physic. За све то време ова теорија није се ни мало развила, нити је из ње проистекла технологија контроле времена у физичким и биолошким системима и процесима. Другим речима, никада није постојао нити постоји било какав релативистички инжењеринг на основу Ајнштајновог схватања времена као чисте релације, односно на основу његове дефиниције симултаности, као и на основу главног физичког закључка Специјалне теорије релативности о асинхроности покретних и непокретних физичких система, (дилатација времена узрокована кретањем). Примера ради, у чувеном парадоксу близанаца Ајнштајн обећава физичку бесмртност човеку који ће у ракети путовати брзином светлости, тврдећи да такав путник неће старити, али да се неће ни подмлађивати, јер темпорални рачуни показују да путовање у прошлост није могуће.

Ваши закључци довели су вас до тврдње да Специјална теорија релативности има особине интелектуално изведеног мађионичарског трика, еквилибристике, која након што се разобручи губи своју моћ која се до тада доима као натприродна.

Али, пре него што сам се упустио у анализу заиста никоме јасног Ајнштајна, упитао сам се: Ко сам ја ? Философ чији основни духовни интерес је дефинисање времена, онтолошки, математички и физички. Радим на томе преко две деценије и спремам се да резултате ускоро објавим у књизи Основе науке о времену. То је прави разлог зашто сам у Специјалној теорији релативности покушао да пронађем идеју за конструисање практичног инструмента којим се може утицати на време, или бар за идеју за експерименте са физичким временом. У томе нисам успео, али сам успео у нечем другом: да ту теорију најзад схватим. Било је то и моје велико разочарање: реч је о кружном доказу заснованом на згодно изабраној Гаусовој модуларној аритметици. Када сам најзад освестио о чему се ради, закључио сам: Специјална теорија релативности има особине интелектуално изведеног мађионичарског трика. И као што знамо, сваки разоткривени трик нема у себи више ничега натприродног. Исто тако, ко заиста схвати теорију релативности, одмах ће увидети разлоге да се она обори. И зато, усуђујем се да кажем, да ће свако ко буде присуствовао мом предавању учинити част свом интелекту и суштински разумети Ајнштајнову до сада свакоме нејасну релативност времена.

С дубоким поштовањем и пријатељски, али не на уштрб истине, насловио сам предавање: Објашњење Ајнштајнове математичке методе и обарање физичких закључака Специјалне теорије релативности. Зашто? Ајнштајн тврди погрешан концепт садашњости, по коме ‚‚свака тачка простора има своје време‚‚ што је у сукобу и са искуством и са разумом: да је тако како каже Ајнштајн, границе просторних димензија биле би неистовремене, на пример крајеви неке дужине, па простор какав видимо, а тиме и читав Свет, не би могли уопште да постоје.

Како је професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио на ваш предлог?

Укратко, професорски тим Темпоролошког семинара на Ломоносову одговорио је да не види никакву грешку у мојим рачунима и да би учесници семинара волели да чују моје излагање уживо. Узгред буди истакнуто да се ни један велики универзитет у Свету не бави посебно темом времена, осим Ломоносова, јер у западњачкој Физици природа времена још увек није препозната као проблем који је неопходно разрешити.

Пример са Ајнштајновим сатовима који показују различита времена при разним брзинама, је смешан, јер је још Руђер Бошковић у 17 веку, али и многи други, Галилеј пре њега – распарављао о томе да једно те исто клатно (када је изведено из равнотежног положаја за исти угао) осцилује брже на обали мора, а спорије на врху планине, а сат је у основи физички осцилатор…

Где је инжењеринг Специјалне теорије релативности? Теорија не служи баш ничему већ преко сто година.

У писму часопису “Pathfinder” (Читач трагова) 1937. Године, Никола Тесла је објаснио своју позицију, као и теоријски извор своје релативистичке праксе по коме је он радио своје изузетно успешне експерименте:

“Да поменем једну од очевидних заблуда савремене псеудо-науке. Теорију релативитета покренуо је још пре више од 200 година мој славни земљак Бошковић, велики филозоф, који је, и ако притиснут бројним обавезама, успео да напише око хиљаду томова на безброј различитих тема. Он је радио на релативитету – укључујући чак и континуум временског простора – тако детаљно и без грешке да за друге није остало ништа, већ само да додају неке којештарије. Релативисти нису никада поменули његово име, јер наравно – у мутноме се риба лови.”

Водите српски езотерисјки дневник. Коме га све шаљете и са каквим циљем?

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: