Драган Радовић: Економија у пракси – Гост Др Јово Дробњак, 14.02.2017.


У овој емисији Драгана РадовићаЕкономија у пракси“ на радију „„, гост је био др Јово Дробњак, доктор економских наука и врло успешан привредник, што је и доказао као генерални директорд фирме коју је некада водио у Дубровнику, у бившој СФРЈ. Та фирма се звала н „ДТС Дубровникушан Тодоровић Систем) и у то време била је једна од највећих трговачких компанија која је на годишњем нивоу имала преко 5 милијарди $ промета, унутрашњег и спољњег извоза.

Др Јово Дробњак: "Па да вам кажем, ја могу одмах да вам кажем, без домаћих привредних субјеката, нема не развоја, већ нема опстанка, а у овој земљи је све учињено да се то уништи до у детаље. Као што је и познато, после српске-октобарске револуције 2000-те године, Србију је задесила једна од највећих несрећа. Направљени су највећи злочини: економски, културни, социјални... и сваки други. Уништена је наша индустрија, уништене су трговине, уништен је саобраћај, уништена је наша пољопривреда... Према томе, доведен су они који требају да владају не само са економијом, већ и са целим нашим животима."

Др Јово Дробњак: „Па да вам кажем, ја могу одмах да вам кажем, без домаћих привредних субјеката, нема не развоја, већ нема опстанка, а у овој земљи је све учињено да се то уништи до у детаље. Као што је и познато, после српске-октобарске револуције 2000-те године, Србију је задесила једна од највећих несрећа. Направљени су највећи злочини: економски, културни, социјални… и сваки други. Уништена је наша индустрија, уништене су трговине, уништен је саобраћај, уништена је наша пољопривреда… Према томе, доведен су они који требају да владају не само са економијом, већ и са целим нашим животима.“

Драган Радовић: Економија у пракси – Гост Др Јово Дробњак, 14.02.2017.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Одговаравши на Драганово питање које је његово виђење изласка Србије из свеколике кризе, а пре свега из економске, др Дробњак је назначио да ми пре свега треба да знамо шта хоћемо, да дефинишемо своје стратешке економске циљеве, као и важне подциљеве. Основни циљ Србије, на коме почива било каква стратегија неке државе, је економско благостање сваког нашег грађанина, а да би се то постигло треба направити модел одрживог и континуираног економског развоја, с обзиром на потенцијале Србије и у ресорсима и у стручним кадраовима, и на њене могућности, а могућности Србије би биле велике ако би се привреда ове земље водила принципима меритократизација (знање, знање, и само знање…), што би у преводу значило, да на сваком месту и положају у привреди и друштву буду прави људи и стручњаци, који су се доказали у пракси и друштвеним делатностима, а не да нам привреду воде премијери који ништа у животу нису радили, који немају ни дан радног стажа, а самим тим ни резултате свога рада!

Да би се ови циљеви испунили, претходно треба створити неке неопходне предуслове, а један од њих је да се требамо одрећи директних страних инвестиција и да се развој наше привреде треба базирати на домаћим инвестицијама, а могућности за то и те како има, само треба спречити пљачку земљу под руководством домаће Политичко Бирократске Мафије (ПБМ) и изношење новца у стране банке (прање новца) о чему Драган стално прича, и ето пара за домаћи инвестиције. Свако иоле паметан зна, да страни инвеститори не долазе овде да би развијали нашу привреду и повећавали стандард грађана Србије, како нас упорно убеђују петооктобарци и овај актуелни квислиншки режим, третирајући нас као дебиле, већ страни инвеститори долазре овде да би профитирали, да зараде велике паре за себе, за своје компаније, а не да би развијали привреду Србије, а у томе јој увелико помаже и наш државни апарат, субвенцијама, а као најекстремнији пример Драган наводи фирму „МЕИТА“ из Барича, која од наше државе добија за сваког радника субвенције у износу од 27000 €?!

Уместо да држава развојно субвенцонише своје фирме и стратешке гиганте, она их свесно и плански уништава, јер шта друго квислинзи и вазали раде, негое што послушно извршавају све задате задатке од страних налогодаваца, да би тако послове које су радили наше фирме, сада раде стране компаније.

Доктор Дробњак је говорио и о методи пљачке страних банака у Србији (90% код нас фигурирају стране банке), путем лажних губитака, где те стране банке пре годишњег завршног биланса свог пословања, сав новчани капитал исисају у банкама својих матичних земаља, а у Србији прикажу гибитак, тако да поред опљачканог новца, ти „губиташи“ избегавају у старту да плате порез на добит, а тако не плаћају ни порезе на дивиденду, јер сву добит изнесу из Србије.

То исто раде и неки наши „заштићени“ бизнисмени са својим фирмама, а иза свега стоји – ПБМ!

Како је све ово могуће?

Врло једноставно, све те стране банке и компаније, као и наше за то одабране од стране ПБМ-а, нико и не контролише, нема контроле финансија, пословања, нема контроле радне снаге, да ли су сви радници пријављени или не, напомиње др Дробњак. Он наглашава такође једну битну чињеницу и стратегију богатог запада, а то је да се велике и главне зараде моћних страних компанија остварују у другим мање развијеним земљама, у сиромашним земљама, у земљама трећег света (зато су и моћне те компаније), а не у својим земљама, јер у својим морају адекватно да плате своју радну снагу, док у банана земљама попут Србије и сличним, раднике за исти рад третирају као робове, и плаћају их далеко мање него раднике у својим земљама.

Ето, то је суштина неолиберализма!

Међутим, за све ово нису криви странци и неолиберализам, већ сви наши домаћи квислиншки властодршци, почевши од петооктобарских „промена“ па до данас, јер верно служе своје стране менторе, амбасадоре и налогодавце!!

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ


Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Објављено у Глобализам - ропство без робовласника. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију


Аутор превода: Пајо Илић
pajo.ilic@gmail.com

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметниуте Београду од стране спољних кредитора које почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда је постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.
У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намећу «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995. године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у ропству заблуда. Према раширеном гледишту, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитора и међународних финансијских институција. У представама глобалних медија, западне држава не сносе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе бациле су југословенску привреду на кољена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југославије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именован Високи представик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «i», у тексту споразума детаљно се објашњава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом IFOR-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН такође је поставио «специјалног опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. За њега је постављен ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци: «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције ковнице новца». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само под условом потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујући енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финансијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политичка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори ставили су своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са организацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.
Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се расветљава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалне индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославију» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прије прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да покорно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.

Опустошени «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.

До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници. До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је «сувишна». Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника савладао је етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције остали су у значајној мери неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република чине се мрачним. Спољни дуг Југославије био је брижљиво распоређен и «прикачен» републикама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југословенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа у нормалу. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије дарежљиво је обезбедила «финансијски мост», од 37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «хитног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељене Босне између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске стекла је нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана од САД, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне. Истраживања су настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле држали су у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација Југославије по етничком обележју замењује се са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са своје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светски медији брижњиво избегавају такве оцене и чак у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији брижљиво су заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.
Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенског јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест раширена је свуда, где је једино могућ свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.
Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» тамо је уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна и стан, недоступним за огроман број људи. Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или «национални» капитализам, убудуће неће имати право да постоје. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је пример за сличне економске програме «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разорног економског модела, доведеног до крајности.

Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији


Аутор превода: Пајо Илић

Преузми текст:
Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији
Писано 6-ог августа 1999

Александар Тарасов

Два узастопна Југословенска рата, који протекоше на наше очи 90-их година, предвиђали су већ ружну улогу СМИ, која су иступала у југословенској кризи као главно оруђу принудог заглупљивања јавности. Када су СМИ проглашавали кривцем за рат једног-два човека (неважно; Клинтона са Моником, како то чине наше «патриоте», или Милошевића, као западна СМИ и наши неолиберали) – они спуштају гледаоца или читаоца до нивоа развоја неписменог и заборавног руског сељака са почетка XIX в., који је веровао да је Наполеон Антихрист.

Срамота је за новинаре, који на прагау XXI века покушавају наговорити аудиторијум, да најмоћнија војна машина у свету НАТО може бити покренута само ради тога, само се казне једног-jeдиног човека – Милошевића, и да је на Западу све до тог степена водили рачуна о новцу, да су ради кажњавања једног јединог човека спремни бацити низ ветар десетине милијарди долара. Срамота је за новинаре, који убеђују аудиторијум, да је Милошевић – «диктатор» и «фашиста», иако је Милошевић изабран на општим изборима и у условима његове «фашистичке диктатуре» пре 8 година 20 хиљада опозиционара је, удруженим снагама покушало на јуриш да заузме зграду Државне радио-телевизије, Парламента у МУП-у «фашиста», Милошевић никоога није предао на суд, а оне, које је задржао, ослободио је! А пре свега 4 године опозиција је код «фашисте», Милошевића опозиција је у Београду организовала непрекидне митинге – што се завршило тиме, што су једнога од лидера опозиције позвали у владу! Прави фашиста би већ одавно послао све демонстранте у концентрациони логор, а неке би као опомену осталима стрељао постројивши их уза зид (Пиноче, je нaпример, поступио управо тако, али Пиноче, ако је веровати новинарима – није фашиста него борац за демократију).
Заиста узроци Југословенског рата, су као и обично економски. Сви писмени стручњаци то знају.

MMФ као детонатор Југославије

Стварни иницијатор Југословенских ратова је ММФ. Из неког разлога се сматра, да је ММФ такав економски бог, свезнајући и који никада не греши, иако постоји мноштво супротних доказа. Наример, програм «економског оздрављења», који је ММФ наметнуо Руанди је довео до краха руандску привреду и масовног крвопролића између тутси и хуту, које је однеле животе више од милиона људи. «Салинастројка» која се спроводила у Мексику под руководством ММФ-а је довела до чувеног финансијског банкрота, за ликвидацију чијих последица у последњих пет година је Мексико морао «упумпати» 92 милијарде долара. Индонезија је од 1992 године уредно преорјентисала своју привреду по рецептима ММФ-а – до чега је то довело, сви су видели. Још раније су се потпуно аналогно развијали догађаји у Бразилу, где је последња ратна влада, која је беспоговорно извршавала све директиве ММФ-а, довела привреду у ђорсокак и изгубила власт.

Југославија је била прва земља «источног блока», која је почела престројавати своју привреду по рецептима MMФ-а (још од 1980 г.). управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања привредног развоја свих региона замље, што је лишило традиционално заостало Косово Великих државних дотација и дало могућност тада хоџистичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање на Косову албанског стаљинистичког подземља. Прва косовска криза избија 1981 г., када је стаљинистичко подземље подстакло терор против неалбанског становништва и испровоцирало уличне сукобе. Убијено је око 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984 г. Државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хоџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску државну благајну суме, једнаке 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на отплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је, 1986 г. ММФ успоставио над југословенском привредом потпуну контролу. Неприхватање «изједначавања» сада изазива незадовољство у Србији, јер је појачало заостајање те републике за Хрватском и Словенијом, индустријски најразвијенијим. Тако је ММФ поново оживео српски национализам у Југославији (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по саветима ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1988-1990 г. доношењем уставних амандмана, који су ограничили права аутономних покрајина у поређење са републикама: без тога је било просто немогуће спровести политику ММФ-а – руководство Косова је отворено изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

На захтев ММФ-а југословенска влада је 1989 г. донела закон о приватзацији. Како се испоставило кроз две године, приватизација је била обавезан услове «доктрине Ноува – Хоу», чију је виталност ММФ проверио на Југославији.

«Доктрина Ноува – Хоу»

«Доктрина Ноува – Хоу» је развијена 1982 г. и поставила је себи за циљ «ликвидацију економске и војне моћи вишенационалних држава источног блока».

Доктрина је претпостављала: стављање под контролу и под услове ММФ-а тржишних мехаизама тих земаља, спровођење приватизације и отварање привреде тих земаља за западни капитал уз истовремено очување технолошког заостатка за водећим западним земљама. По мишљењу аутора «доктрине», то је морало за собом повући (поступно): у политици: а) препород или ликвидацију владајућих комунистичких партија, б) као резултат тога настанак идеолошког вакуума, в) перманентну државну кризу;
у друштвеном животу: а) дезинтеграцију друштва на основу раста тржишног егоизма становништва (распадање друштва на супротстављене слојеве, групе, статусе, кругове), б) појаву међуетничких, међуконфесионалних, територијалних, кланских и социјалних конфликата са перспективом њихове милитаризације; у економији: а) пораст инфлације, б) индустријски пад и технолошки регрес и, најзад, в) неповратно подривање индустрије и одбрамбене способности.

У правом смислу речи биле су само три «вишенационалне државе источног блока» : Југославија, СССР, НРК. У Југославији «доктрина Ноува – Хоу» је нејблиставије изведена, што говори о изузетно високом професионалном нивоу аутора доктрине. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала поткопана «тржишним егоизмом». Али са Србијом су настали проблеми.

«Отварање» Србије војним путем

Закон о приватизацији је донесен у СФРЈ 1989 г., али он није удовољио западном капиталу, будући да се практички није сводио на било које покушаје западних банака и компанија да узму под контролу Југословенску привреду. Зато су Југославију морали разбити. У бившим југословенским републикама приватизација је кренула на темељу, нових, републичких, закона. У Хрватској и Словенији ти закони су у потпуности задовољили Запад. Главни претендент за преузимање хрватске и словеначке привреде био је немачки капитал – и данас се практично сва привреда Хрватске и Словеније (директно или индиректно) контролише немачким капиталом. При чему су врло често немачки концерни, купивши хрватска предузећа, затварали их, очувавши самим тим радна места за једнопрофилна у правом смислу речи немачка предузећа – и на тај начин вештачки претерано повисили цена роба тих предуезаћа на међународним тржиштима. Тако сада стоје по целој Хрватској затворене фабрике – које су већ одавно опљачкали и демонтирали локални мештани, који су остали незапослени.

Међутим српски републички закон о приватизацији 1991 г. је постављао гаранције од таквог развоја догађаја. По том закону, орјентисаном на стварање «народног капитализма у Србији», западни капитал је могао рачунати само на 10% капитала приватизованог предузећа, западне корпорације су биле незадовољне том околношћу, али формалне претензије према закону нису могли показати, пошто је он споља задовољавао све услове ММФ-а: главнина привредних субјеката Србије је трансформисано у приватна (у акционарска друштва).

То, што је у Србији био донесен управо такав, а не други закон није зависило од Милошевића. Већина предузећа у СФРЈ су била предузећа колективног облика својине (својине радних колкетива). Управо су се ти власници (радни колективи) и изјаснили против других варијанти приватизације. Добили су то, да њихова колективна предузећа буду претворена у АД, у којима су радни колективи постали власници акција. Фактички се променио само облик власништва, али не и суштина. Против претварања својих предузећа у класична приватна југословенски радници су одлучно устали, пошто је Југосалвија у суштини увек живела по тржишним законима – и радници су знали, да је прво, што ће учинити нови власник-приватник –редуковати радних места, срезати плате и социјалне повластице (тако се и десило у Хрватској и Словенији).

Осим тога, југословенски раници су добили, да у закону буде утврђен принцип посебне добровољности процеса приватизације (држава је могла принудно приватизовати само она колективна предузећа, која су се нашла у позицији банкротства).

Као резултат тога си 1997 г. Удео капитала приватних предузећа у српској привреди је износио само 4%! Западне корпорације нису добиле практично ништа, иако је, наравно, западни капитал неупоредиво моћнији од српског.

Међутим, постоје сектори српске привреде, о којима одавно машта западни, нарочито немачки и амерички, капитал. То је, например, цео комплекс индустрије бакра Србије. Бакар је данас најпотребнија сировина за електронску индустрију која се брзо развија у Немачкој. За Немачке концерне српски бакар (узимајући у обзир смешне транспортне трошкове и могућности плаћања српским радницима веома ниске плате) – то је «златни рудник», који је истовремено омогућио увећање профита за 520-550%! Али српско законодавство није дало немачком капиталу да приграби српску индустрију бакра.

Други пример. На Косову леже највеће у Европи (а по мишљењу стручњака, и у Евроазији уопште) истражене залихе висококвалитетног каменог угља. Они се не експлатишу, пошто је то економски нерентабилно у условима, када у Европу стиже цевоводима јефтина руска нафта и гас. Али ако тај нафтни канал изненада пресуши – то ће онај ко буде владао Косовом, диктирати правила игре целој европској енергетици. По данашњем законодавству, западни капитал не може купити рудна богатства на територији Србије – рудна богатства уоште нису објекат приватизације (исто као монополи на природу).

Природан излаз за западне монополисте је сменити власт у Србији. Законским путем то им није успело да ураде – срби су на изборима гласали за Социјалистичку партију. У не малом степену, гласајући за социјалисте, срби су гласали за онај пројекат трансформације својине, при коме ће радни колективи, у овом или оном облику (у колективном или акционарском) остати власници својих предузећа. То јест Милошевић ту апсолутно није имао никакве везе с тим. Сам по себи Милошевић је био типични партократа, каквих смо се ми нагледали и код нас у земљи. Лично Милошевић, колико се може судити, ништа није имао против такве приватизације, која би одговарала Западу (породица Милошевића је породица милионаера и приватних власника). Али он је принуђен придржавати се званичне партијске линије по питањима својине, а Социјалистичка партија се не може одрећи те линије, не ризикујући да изгуби већину својих чланова и подршку свога бирачког тела – радника колективних предузећа. Није случајно у познатим акцијама протеста у Београду пре неколико година у главном учествовали студенти, ситни трговци и представници хуманистичек интелигенције, али не радници. Радници су знали, ШТА су добили по закону о приватизацији, а ево студенти и интелигенција (новинари, у првом реду), нису колективни власници, наивно су мислили, да ако смене власт – сви ће постати милионери. Разумљива заблуда: код нас, сетите се, новинари су се такође некада дерали «напољу» и прослављлаи «ваучеризацију» – а сада просјаче од државе дотације и жале се на «социјалну незаштићеност»

То, што смо гледали на Балкану, је покушај да се «отвори» за Запад привреда Југославије методама силе. То је чудовишан регрес међународних односа до нивоа средине XIX в., када је Запад тачно таквим истим методама «отворио» за себе Кину – посредством «ратова за опијум»

Уклањање конкурента

Постоји још једнан економски узрок Југословенског рата. Aвиајција САД, је уништавајући предузећа на југословенској територији, не само уништила оно, што нису дали купити америчком капиталу, него и уклонила конкуренте тог капитала. Само се тиме може објаснити, зашто су са таквом брижљивошћу авиони НАТО-а уништавали јуословенску дуванску индустрију. Југословенски дуван је успешно кункурисао са западним производима у Источној Европи (нарочито) у Средоземљу. Сада је тај успешни конкурент уништен.

Мало ко код нас у земљи зна, али још 80-их година југословенско путнички аутомобил «југо» имало велику популарност у САД. «Југо» је имао репутацију изузетно поузданог и економичног возила, који кошта по америчким стандардима, – суве копејке (СФРЈ, је заинтересована за западну валуту, продавала «југо» у САД по ценам нижим него у самој Југославији). Американци су стајали до краја дуго-дуго у редовима за то, да би купили «југо»! Аутомобилски лоби у САД био је у хистерији: «југа» су заједно са јапанским аутомобилима сматрали главном претњом америчкој аутомобилској индустрији. Продавач «југа» у САД је компанија «Глобал моторз», која је припадала југословенској фабрици «Црвена застава», се обогатио и развијао жестоким темпом, водећи представници америчког естаблишмента сматрали чашћу сарађивати са «Глобал моторзом». Сам Лоренс Иглбергер (који је постао касније државни секретар за време председника Буша) ушао у управу «Глобал моторза»! Чим су против Југославије увели санкције – «југо» је нестао са америчког тржишта, грандиозни рачуни «Глобал моторза» су замрзнути. Амерички аутомобилски лоби, није успео потиснути југословенске конкуренте економским путем, потислнули су их политичким. Сада, када су фабрике, које производе «југо», порушене бомбама, победа је постала коначна. Споразумно су америчке аутомобилске компаније су значајно санкционисали потрошаче – за «недовољан патротизам»: где ће сада амерички власници «југа» наћи зупчасти за своје јефтине и економичне аутомобиле?

Још један пример. Основни извор прихода државне касе СФРЈ је био извоз наоружања. Главни купци југословенског наотужања су били: Ирак, Либија, Иран, Судан, Етиопија, Алжир, Сомалија, Уганда, Кореја. Није тешко досетити се, да су САД из само једног политичког узрока биле заинтересоване да униште југословенски Војно-индустријски комплекс. Међутим постојали су и економски узроци. Ствар је у томе, што је са тржишта, које су заузели југословенски продавци наоружања, потиснути их је било практично немогуће: југословенско оружје је било веома високог квалитета (југословени су производили оружје углавном на основу сложених западних – укључујући и америчке технологије, купивши лиценце), а оно је веома јефтино коштало – Југославија је продавала наоружање за чврсту валуту, а плате у југословенском Војно-индустријском комплексу су исплаћивали у брзо обезвређеним динарима. Данас југословенски Војно-индустријски комплекс, порушен бомбардовањем авијације НАТО-а, не постоји. САД су лишиле добављаче оружја многих својих поротивника на међународној арени– као прво, и отворили за своје трговце оружјем ново тржиште – као друго.

Они знају волети само покорне

Разуме се, западне корпорације не могу директо рећи: ми водимо рат у Југославији ради свог суперпрофита. Зато нам причају приче о «фашисти», Милошевићу – иако то није Милошевић него «добри», председник Хрватске Ф. Туђман који се прославио речима «хвала богу, моја жена није ни српкиња ни јеврејка», и «ми морамо бити захвални јунацима-усташама (то јест хрватским фашистима из времена II светског рата) за то што су они створили Хрватску хрватском – без цигана и јевреја».
Зато је Запад тако захвалан Вуку Драшковићу, који је обећао спровести «праву приватизацију», – иако на Западу, наравно, знају, да Драшковић српски националиста ни по чему није бољи од Шешеља, онај исти присталица «Велике Србије» (и разлика је само у томе, што је Драшковић прозападни српски националиста, а Шешељ је антизападни).

Зато на Западу воле и председника Црне горе Мила Ђукановића: у Црној гори је приватизација сасвим другог карактера, није таква као у Србији. У Црној гори предузећа су насилно ликвидирана, а сво власништво је присвојио узак круг државне номенклатуре (формално – неколико фондова, брокерских и консултантских фирми). Све то је, узгред, довело привреду у ћорсокак, и зато је сада у Црној гори, на делу следећи, други, план приватизације, који је у потпуности копирани са чубајсовске «ваучеризације». Очигледно је «ваучеризација» Црне горе спроведена са рачунањем на жалосно руско искуство, и, према томе, црногорско руководство је поставило свој циљ стварање у републици криминално-бирократског капитализма а-ла Гајдар и Чубајс. Западном капиталу то одговара, пошто још 1998 г. црногорско руководство изјављује да је спремно продати западним концернима контролне пакете акција 6 највећих црногорских компанија за смешну суму од 1 милијарду долара. Већ сада је познато, каква ће западна компанија купити какво црногорско предузеће (например, рафинерију нафте «Југопетрол» у Котару, алуминијски комбинат и Подгорици и т.с.). управо зато западна авијација и није бомбардовала та предузећа (тачно исто, узгред, као и предузећа бакарног комплекса у самој Србији!).

Потпуно је очигледно, да је приватизација по Чубајсу, правилно названа «пљачкашка», не може бити да је пљачкашка у Русији а није пљачкашка у Црној гори. Наравно, на Западу то разумеју. Али када је реч о суперпрофиту такве се «ситнице», природно заборављају. Нису узалуд САД отворенио изјавиле, да су издвојиле 15 милиона долара на свргавање Милошевића – законито изабраног председника суверене државе.

Остаје да чекамо када ће Милошевића свргнути, – и посматрамо какво ће расположење затим бити у Југославији, неколико година касније. Имам познанике у Украјини, који су се веома радовали разбијању Совјетског Савеза, «ослобођењу од власти московљана», који су «ујединили Украјину», и маштали да се присаједине НАТО-у. Ево већ пет година како сви они заједно крију «неодложност», дирљиво воле «московљане» и мрзе НАТО.

Објављено у Распад Југославије. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији
%d bloggers like this: